четвртак, 14. децембар 2017.

MILAN TODOROV: TANKA LINIJA


izvor: najsmesnijeslike,blogspot.com

Predlaže se građanima da kupuju jelke s busenom, da bi nam nova godina duže trajala.

-Mi čestitamo Srbiji na uspesima koje postiže.
-Hvala.
-Nema na čemu.

Skidajte se slojevito.

-Ti si pacifista? 
-Pa, da...
-I kako je na Pacifiku? Duva?

Kažu da nije na kriminalcu da dokazuje nevinost, nego na tužilaštvu da dokazuje njegovu krivicu. Kao da naše tužilaštvo nema pametnija posla!

Da ulovimo zlatnu ribicu ne bi nam ispunila nijednu želju, jer je ispod mere.

Mačke koje danas padaju nemaju devet, nego samo jedan život.  Ali, kakav!

Nisam siguran da se samo jednom živi. Uzmite za primer Staljina, Hitlera, Broza...

Ovde je tanka linija što ne spaja i što razdvaja.

-Da li veruješ u boga?
-Da. U kog boga?

NINUS NESTOROVIĆ: ZA KUĆNU UPOTREBU

telegraf.rs
Važno upozorenje: da biste izbegli neželjene posledice, pre gutanja predizbornih slogana, obavezno se posavetujte sa svojim lekarom.

Policija sporije hvata od alkohola, al' brže udara!

Disidentima u Srbiji više niko na vrata ne dolazi.
Čak ni policija.




Dovoljno je da ovde neki zakrvave očima, pa da zakrvavi i sve ostalo!

Nabavio sam odlične tablete za spavanje. Dovoljno je samo da pomislim da ih popijem i one odmah počnu da deluju!

Za razliku od platnih, sa partijskim karticama se ne kupuje roba. Samo ljudi.


Demokratija u srbiji je pronađena mrtva.
Kao i svi ostali beskućnici, umrla je sama i napuštena od svih.

Na mojoj ženi je sve prirodno:
i usta, i grudi, i dupe, i brkovi...


Mi naš sat više ne moramo da navijamo unazad kao sav ostali svet.
Sam ide!


Nikad svi Srbi neće stati ispod jedne šljive.
Zbog naših podela, mora ih biti minimum dve!

Danas je u Srbiji mnogo teže razlikovati pravdu od nepravde, nego rođenu braću.
Više liče jedno na drugo!

Prirodno je da se komšiji uvek više osete noge, nego kupus na terasi.
Duže se kisele.

Pre smo žena i ja imali seks bar jednom godišnje. Sad se ta strast u našoj vezi potpuno izgubila!

Prostituciji su ovde dani već odavno odbrojani. Ostale su joj još samo noći.

Kupio sam pištolj. Samo za kućnu upotrebu.





MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (50)


среда, 13. децембар 2017.

MILAN TODOROV: GROBAREVA RADOST



6byka.com

Idemo žena i ja Kisačkom ulicom. Hladno, vetar a kiša sipa za vrat. Prolazi neki slabo obučeni čovek srednjih godina i smeje se, srećan.
- Mora da je grobar, kažem.
-Što?
- Viđao je taj i žalosnije dane.

Bio je ozbiljan i dobar dečko. Gazda firme je čak razmišljao da ga zaprosi.

Večeras čitam posredstvom interneta novine i ne čudim se što su mi sve vesti poznate.

Deca iz bezbednosnih razloga ne bi trebalo da se noću dugo zadržavaju na ulici. Mogli bi nekog da ubiju.

Kum tvrdi da posle tri – četiri piva spava kao beba. Budi se svaka tri sata i traži sisu.

Dok večeram pola dajem sebi, a pola kompjuteru.

Lekar mi je ustanovio povišen pritisak.
-Da li vam je neko u porodici bolovao od hipertenzije?
-Jeste, baba. I što je najgore, često me ljubila u usta.


MILAN TODOROV: KRILA

       



       
Emil Nolde
   Šta ti je, budalo, pitao je sebe u ogledalu. Kao da si jedini čiji je brak propao. Nije to ništa neuobičajeno, nije to carstvo pa da traje hiljadu godina. Život je proziran. Premda, to može da zvuči kao rečenica poput „vrata“; rečenica kroz koju uđeš i izađeš. Ipak, ma koliko zgusnut bio, ceo naš haos se na kraju  pretvori u staklo. Hod po vodi. U kojoj se sve vidi. Bestidno i žalosno. 

          I on je sad osećao da propada kroz tu providnost, kroz to strašno prepoznavanje stvari unapred. Zapravo, kao da se samo vrhovima prstiju držao nad provalijom sopstvenog sveta.
          U stvarnosti, mogao bi čak da se ponosi načinom na koji su,  Zvezdana i on izveli taj međusobni, dogovoreni raskol, raspad, razlaz...možda najtačnije bezbolan odlazak...Ili, kako je to ona, sklona lepom izražavanju, rekla: bezobalni odlazak.
          Zbilja je bilo prilično jednostavno. Možda previše nomalno, jer je sve proteklo ćutke. Nisu se ni zagrlili. Ne, to bi bilo previše. Nisu se poljubili, naravno. Odavno su takve male nežnosti iščezle iz njihovog života. Samo su pružili ruku jedno drugom. Malo se ustežući. Rukovali su se kao osobe koje se sretnu na nekom važnom događaju, recimo. On je, kao profesor biologije a docnije i direktor gimnazije, dok mu nisu otkrili manu na jednom srčanom zalisku pa ga prerano penzionisali pre četrdesete, morao često da se rukuje sa roditeljima svojih učenika ili maturanata. I uvek je to rukovanje imalo neko značenje: Hvala, odužičemo vam se, bili ste častan pedagog, simpatičan profa, čovek od poverenja, osoba koja neštedimice prenosi svoje znanje, strog ali pravedan učitelj...
         Prilikom ovog oproštajnog rukovanja, Zvezdana je, činilo mu se, zadržala svoju ruku nešto duže u njegovoj nego što je uobičajeno. Ali, da li to sad više bilo šta znači? Puka slučajnost. Mala rasejanost. Mahinalnost. Kao kad spuštate ispražnjen tanjirić na sudoperu, a mislima ste već okrenuti nečem sasvim drugom, takođe prilično besmislenom.
     
         Tako da nema ni govora da je on, u trenutku rastanka, mislio na ruke. Pre bi  se moglo reći da je mislio na njene butine. Ali ne na butine u banalnom smislu reči na šta se pomisli kad se punim, pohlepnim ustima pomenu ženske „butkice“ ili još gore „bataci“; nego na nešto sasvim specifično, gotovo sudbinski što je bilo kao naslikano u oblim prevojima nogu njegove doskorašnje žene. Mislio je na atlas njene kože. Da, atlas je najprikladnija reč kad je o ženskom telu reč. Atlas sa malim zagubljenim ostrvima.
        
            Na atlasu Zvezdaninog tela on se fokusirao na njene noge. Zvezdana je imala sasvim obične noge. Ni lepe, ni ružne. To su, znate već, one malo upadljive noge običnih žena, ne lepotica sa modnih pista. Noge kao noge. Deo tela. Služe hodanju ili stajanju. Mogu da budu debele ili tanke. Zvezdanine su bile, mislio je čim je ugledao, sasvim prikladne. Protrljao je naočare od kornjačevine koje je nosio od detinjstva i utvrdio da se ne vara. Noge su bile baš prosečne.
          Zašto je to važno?
          Nije znao.
          Poznato je da ženi lepe noge povećavanje šanse za uspeh kod muškarca. I to ne samo jednog. Nego mnogo muškaraca. Ai, njemu nije bila potrebna takva zavodljiva, pa vrlo verovatno i verolomstvu sklona lepotica.  Hteo je običnu ženu, sa običnim nogama i sreo je baš takvu.
          Ubrzo će, međutim, otkriti da Zvezdana ima ipak posebne noge. Noge koje, verovao je, nema niko na svetu. Noge rođene baš za njega, profesora biologije, zoologa, tačnije entomologa.
         Imala je na nogama, odnosno s unutrašnje strane butina, gotovo sasvim pri vrhu, što se nije, dakle, moglo primetiti ni kad hoda u kratkoj suknji, pa čak ni na plaži – dve prave pravcate bubamare.
           Razume se, bili su to mali, slatki mladeži, jedva vidljivi, ali pod lupom koju je on jednom prlikom dok je spavala upotrebio, jasno se razaznavalo da su te dve  tamno crvenkaste tačkice potpuno pravilno oblikovane bubamare.
          Bubamare se inače nazivaju u narodu božjim ovčicama, a na latinskom se stručno definišu kao: kocinelide. Zvezdana je, dakle, redak primerak, odmah je zaključio. Narod veruje da donose sreću.                „Bubamaro, let, let u široki svet."
          Ili: „ Bubamaro, evo moje ruke, po njoj mili i tamo i amo. Ne plaši se, dirati te neću. Samo hoću da ti vidim krila, tvoja mila, tvoja lepa krila.“   
         
        Da li je za Zvezdanine bubamarice znao još neko osim njega? Verovao je da nije. Osim, možda majke koja ju je kupala dok je bila mala. Ali, ona je odavno počivala na starom gradskom groblju.    
          Otac je bio dementan, ništa ionako nije shvatao. Smestili su ga u neki jeftin starački dom, a ona je roditeljski stan izdavala, sve dok se sad, posle razvoda, nije odlučila da se  vrati u njega.
        Dakle, mogao je dok su bili zajedno da bude spokojan i zadovoljan. Verovao je da ih je skrivala i da ih se čak stidela. Naravno, bez razloga. Ali, žene su nelogične i njima za neko osećanje pravi razlog često nije ni potreban.
           Nikad se nije usudio da je upita da li je to bio razlog što se nije udavala do svoje tridesete. Bila je čedna i njemu je to imponovalo. U početku je mislio da je od onih devojaka koje ne uživaju u telesnim strastima. Čak mu se i prvi put, malo pre prve bračne noći, kad mu se konačno prepustila u polumraku samo za tu priliku iznajmljene kolegine sobe na periferiji, činilo da je to ustupak koje će mu docnije sve ređe dopuštati.
        On je, pak, bio od sasvim druge vrste. Nije imao mnogo devojaka pre nje. Svega dve ili tri. Sve zavisi kako se i šta se računa. Dve su mu, naime, dozvolile da prodre u naiintimnije delove njihovih tela, doduše trapavo, na brzinu, nevešto i plašljivo. Treća, koju je prvi put video na nekoj slabo posećenoj ferijalnoj zabavi, bila je toliko ružna da joj je u haustoru zgrade u kojoj je stanovala bez reči zadigao suknju, svukao gaćice i užasnut njenim mršavim butinama i kržljavim međunožjem jedva obraslim tankim paperjem, izgubio svaku želju da bilo šta čini dalje.
            -Znaš šta se radi sa bubamarama, pitao je tokom jedne od prvih ljubavnih igara.
            -Ne.
            -Bacaju se preko glave.
            -Preko glave.
            -Da...- rekao je i zabacio joj noge sebi iza vrata. – Pritom – dodao je – moramo da poželimo nešto lepo. Samo, ne smemo nikom, pa ni jedno drugom da kažemo šta smo poželeli, jer se u tom slučaju naše želje neće ostvariti.

           Ali, sada je to prošlo vreme. Bilo bi beskorisno vraćati se uspomenama. Zato je sve svoje kutije sa insektima, koje je skupljao još od najranijih dana, poklonio jednom dečaku iz susedstva koji je, usled neke urođene bolesti, bio vezan za kolica. Bili su to lepi insektarijumi od tamnog javora, sa staklenim poklopcima koji su mogli da se otvaraju.
           -Imaju krilca, kliknuo je veselo dečak upirući iskrivljenim prstom u dve bubamare čvrsto probodene sjajnom metalnom iglicom.
           -Imaju...
           -I mogu da lete, pitao je a oči su mu prosto sijale.
           -Sad više ne.
           -Ali, jednog dana će možda moći, rekao je dečak.
Nije smeo da ga razočara.
           -Svako će jednog dana umeti da leti, odgovorio je tiho.
           - I ja?
           - Naravno. Zašto da ne?

             Sa čuđenjem je u narednim danima, pa i mesecima, osećao da mu insektarijumi, pa ni Zvezdana, nimalo  ne nedostaju. Kao da je bacio kamen u vodu. Ali, nedostajale su mu njeni mali mladeži u butnim jamicama.
         Bilo je to glupo. Svet su potresale terorističke nesreće, ratovi na sve strane, nove bolesti i stare gladi a on je patio zbog malih, skoro neupadljivih mladeža na nogama nekakve žene, koja ih sad, promenjena, verovatno besramno pokazuje drugima.
        I, kako to obično biva, kad mislite na nekog previše često, taj se iznenada i neobjašnjivo pojavi. Jednog jutra, bilo je relativno kasno jutro, oko deset sati, zazvonio je telefon u njegovom stanu. Dugo ga niko nije zvao i mislio je da je u pitanju greška. Uzeo je pokretnu slušalicu, otišao do prozora, razgrnuo zavese da bolje vidi broj sa koga ga taj neko zove kad je ispod prozora ugledao Zvezdanu sa mobilnim prislonjenim na uho.
        Lagano je vratio rub zavese na isto mesto na kome se do tad nalazio. Slušalicu je držao sklopljenu. Skinuo je s nosa naočare.  Sklopio oči. Čak je i umirio disanje. 
        Ali, ipak je nekoliko minuta još ostao pored prozora i pratio njene korake kako se udaljavaju. Bio je siguran da na njenim nogama više nema bubamara. Nije mogao sebi da objasni otkud mu to uverenje, ali bio je uveren da je tako. Tim pre, što je sad već pomišljao da je sve to sa bubamarama na njenim nogama izmislio u ljubavnom zanosu.
           A, ako nije?
          Zašto je sve moralo da bude u znaku njegovih interesovanja? 
          Nikad se nije zapitao šta je ona želela? Da li je videla u njemu ono što on nije video i neće videti nikad?     
          Raskrilio je zavese, otvorio prozor, skinuo kućni mantil. Bio je potpuno nag. Ulicom su prolazili ljudi. Niko se nije osvrtao.
        Ušao je u sobu, seo u trošnu fotelju.
Spolja se ništa na čoveku ne može videti, pomislio je i zaspao tako tvrdim snom da se probudio tek u bolnici.
           -Hvala bogu, rekla je neka žena koja je sedela na stoličici pored kreveta i držala ga sve vreme za ruku. Pogledao je začuđeno. Imala je na nogama najlonke sa iscrtanim bubamarama. Inače je bila sva u belom.
          - Da li ste vi anđeo, upitao je preplašeno.
           -Da, ja sam vaš anđeo čuvar, odgovorila je žena bez ikakve nežnosti.
          - Ali, gde su vam krila, pitao je i sad je, u svemu, sebi ličio na malog paralizovanog dečaka iz susedstva.
          Žena anđeo ništa nije odgovorila. Samo je nemoćno raširila ruke.


уторак, 12. децембар 2017.

MILAN TODOROV: JAČI SMO OD SUDBINE



opusteno.rs
Izvesno vreme je vozio 120 na sat držeći volan levom rukom, zatim 160 sa desnom a onda 200 sa krilima.

Potrudio sam se da okitim novogodišnju jelku još letos, ali mnogo otpada. Još jednom se pokazalo da je država jača od svakog pojedinca.

Ako je naša mala bara puna krokodila, onda je Srbiju potrebno pretvoriti u još veću baru.

Zimi kupujem kupaće gaćice, a leti kaput. Ima se, može se.

Radio bi honorarno kao Deda Mraz, ali zbog novih propisa ne može mame sa decom da stavlja u krilo za slikanje.

Čovek koji nema šta da popravlja po kući, ide i popravlja državu.

Na koliko rata dajete konopce za vešanje?

-Tata, šta je to misaona imenica?
-Pitaj ministra finansija.

Osamdeset odsto muškaraca u Srbiji je priznalo da zimi nosi dugačke gaće. To je potvrdilo čak pet odsto ženske populacije.

Jači smo od sudbine i nemoj misliti da to kažem samo da bi mi dala.


понедељак, 11. децембар 2017.

MILAN TODOROV: GOVOR TELA

Ono što osećam prema tebi ne mogu da izrazim rečima. Neophodan mi je govor tela.


izvor: smešne slike 10

Deda Mraz je dete Koka Kole. Kad su njega navukli, kako ne bi našu decu!

Ko nekad u osam je sad, po novom, sedam.

Budi pizda. Dokaži da si pravo muško.

29. novembra uvek počinju klanja. Samo da ne bude zlo i naopako

Kad bi prosečnog stanovnika Srbije pitali šta bi on napisao sebi na spomenik, rekao bi da ostavlja otisak palca.

Na Severnom polu prva bračna noć traje šest meseci. Kod nas su za to vreme snajke već na porođajnom odsustvu.

U Srbiji se najteže bolesti leče donacijama putem SMSa, jer se zdravstvo stalno digitalizuje.




MILAN TODOROV: UPOZORENJE

blog.b92.net


Nikad nismo živeli bolje, ali nama je dobro i ovako.

Deda Mraze, deda Mraze, ne skreći sa staze. Ugazićeš u minsko polje.

Deda Mraz za zapadno i naše tržište nije isti. Njihov je puniji.

Niko se  mije naučen rodio. Svakog je naša policija morala da uči redu.

Knjige KO JE KO U SRBIJI kraće traju od telefonskih imenika.

-Zašto ste se udali?
-Iz ljubavi  prema svom petomesečnom detetu.






субота, 09. децембар 2017.

MILAN TODOROV: PADAJU, PADAJU BELE PAHULJE



opusteno.rs
Zašto svake zime padaju novi snegovi? Zato što lanjski nisu otkrili nijedan trag.

U redu što je pao sneg, ali zašto samo on pada?

U ratu je prosuto mnogo krvi, premda snajperistima nisu drhtale ruke.

Penzioneri čitaju samo čitulje. Rade na ličnoj promociji.

Od kako je naše kolo upisano u Uneskovu listu znamenitosti, umesto dva potrebno je da daš tri dinara da izađeš.

Mi nikad nikom nismo ostali dužni. A ako i jesmo, Bog će im platiti.

-Oče, grešila sam.
-Ovo sa mnom, kćeri, ne računaj.

Podsetite me koliko ima svetskih čuda.
Večeras nisam gledao nacionalne vesti.


петак, 08. децембар 2017.

MILAN TODOROV: U BEČ NA DOČEK




novosti.rs
Građani najviše veruju crkvi, predsedniku, vojsci i Baba Kurani.

Samo se jednom živi. A mi živimo jednom kao nijednom.

Pre upotrebe, bar pročitajte novine.

Nikad nije kasno da propevate. U policiji.

Policajac:
-Da li te nešto boli?
-Ne, samo kad ti se smejem.

Jedva čekam da otvore arhive. Da se vidi ko je 1389. bio vera, a ko nevera.

-Deca do 8 godina mogu da spavaju u našem hotelu besplatno na pomoćnom ležaju.
-Dobro, samo gde će onda muž?

Pravna država je garant naših penzija, a to je ono što najviše brine.

Jeste on čovek od reči, ali reč je bila na početku.

U Domanovićevo vreme danga se bar utiskivala na čelo.

Ove godine će mnogi naši građani za doček nove godine u Beč. Lepo je vreme, može da se radi i na građevini.

Ide nam sve bolje. Gladna deca u Africi sad već zavide gladnoj deci u Srbiji.

P.S.


Soda plus varadinski rizling.





MEŠA SELIMOVIĆ ZA 2017.



Na osnovu odluke uredništva kompanije Novosti, Milan Todorov 
imenovan je za člana žirija koji dodeljuje nagradu "Meša Selimović" za najbolju knjigu u 2017. godini. Ova nagrada koja nosi ime velikog pisca, osnovana je 1988. godine i sada se dodeljuje 30. put. Nagrada "Meša Selimović" je jedna od najprestižnijih nagrada koju uručuju "Večernje novosti". Nagradu dodeljuje Veliki žiri sastavljen od najistaknutijih srpskih krititčara, teoretičara, istoričara i hroničara književnosti.
Za nagradu ravnopravno konkurišu sve knjige naših živih pisaca prvi put objavljene 2017. godine na srpskom jeziku, iz svih oblasti knjizevnosti (roman, knjige pripovedaka, pesama, eseji, drame, putopisi). Antologije, sabrana, odabrana ili izabrana dela kao jedan naslov ne mogu konkurisati, osim nove knjige u okviru tih dela. Svaki član žirija predlaže pet dela, po sopstvenom nahođenju i uz pismeno obazloženje. Poslednji rok za slanje predloga je 4. februr 2018.

(izvor:večernje novosti)

четвртак, 07. децембар 2017.

MILAN TODOROV: SABIRNI CENTAR



opusteno.rs
Poslali smo pogrešnu sliku o nama u svet, jer nismo fotogenični.

Zašto građani gube vreme pred šalterima? Mogla bi policija da ih privodi po tačno utvrđenoj satnici.

Ratni zločini nkad ne zastarevaju, ali se mrtvi slabo odazivaju na sudske pozive.

Na Balkanu ne vredi studirati geografiju. Bolje je biti geometar.

Hapšenje nevinih je neophodan postupak u cilju prevencije delikvencije.

Neće se svi Srbi sakupiti ispod jedne šljive. Odlučili smo da tu podignemo sabirni centar.

Ja sam u pogledu naše budućnosti veliki optimista, a vi sad tu tvrdite da veličina nije bitna.

Neke žene za vreme seksa vrište kao lude, a neke vrište što nemaju seks.

Njegove poslednje reči:Ovo što sledi mi je skratilo bar deset godina života.

MILENKO MIHAJLOVIĆ: (49)


уторак, 05. децембар 2017.

MILAN TODOROV: SETI ME SE NIKAD


Gustav Klimt



          Osam godina pre smrti,  1902 godine, Emil Zola, autor Nane, Tereze Raken i Žerminala, otkrio je čari fotografije. Posedovao je deset kamera i njima neumorno snimao svoju ženu, decu, prizore Pariza i Londona.
          Jutros sam, uz kafu, pročitao vest da hiljade i hiljade fotografija Emila Zole idu na aukciju. Unuku, koji ih je posedovao, sad je potrebniji novac od uspomena.
         Doista, čemu služe uspomene? Zar nam one pomažu da spasemo sopstveni život!  
 Nipošto. Ta poznata  je stvar da uspomene blede. Ali, to nije najgore što nam uspomene mogu učiniti. Dešava se da pojedinac postane rob uspomena. Mnogi često izmišljaju sopstvenu prošlost nezadovoljni svojom bednom sadašnjošću.
        U svakom slučaju, fotografije kao nekad pouzdani čuvari vremena i sveta koje smo ostavili iza nas, gube moć Pitanje je, dakako, da li su je ikada imale.
         Setimo se afričkih plemena čiji su pripadnici verovali da, dozvoljavajući da ih neko fotografiše, gube deo duše. Ako ne i celu dušu.
        Uprkos svemu, fotografija je opstala kao čuvar našeg nepouzdanog sećanja. Iz te kontroverze se rodila selfi fotografija. Malo je poznato da je baš Zola bio njen rani, možda i najraniji začetnik svojim čuvenim autoportretom u plavom.


         I sad sve to odlazi ko zna kome. Ne sumnjam da će, samo zbog novčane vrednosti, mnoge od Zolinih fotografija opstati dugo, neke naizgled trajno.        
           Jer, šta je trajno? Ono ima beleg neuspešnog. Jer, trajno je nešto što se ne može produžiti, zar ne?
            S tim u vezi, setih se jednog tužnog prizora. Imao sam tada oko deset godina i zatekao se u tadašnjoj tihoj, polukružnoj varadinskoj, ulici Vladimira Gortana, kad su, očigledno unajmljeni i nemarni, radnici izbacivali u kamion otpad iz kuće nedavno upokojenog starog gospodina sa dugom sedom bradom. Posle sam saznao da je bio ministar poljoprivrede u vladi jedne od Jugoslavija. Bio je početak decembra, prohladan, suv, sa po kojom pahuljom snega u vazduhu. U jednom trenu radnici su u prikolicu ulubljenog crvenog kamiona ubacili veš korpu punu fotografija i ušli unutra po novi paket. Snažni vetar je dunuo u tom trenutku i jedna poveća crno-bela fotografija pala mi je pred nogu. Osvrnuo sam se, plašeći se da me neko ne vidi, čučnuo i hitro tutnuo fotografiju u džep tankog čojanog kaputića. Iza ugla, nisam odoleo radoznalosti: izvadio sam fotografiju iz džepa. Na njoj je bio sedi bradati gospodin u crnom fraku u društvu kralja Aleksandra, koga sam jedva prepoznao. Ali, nesumnjivo bio je to kralj i bio je to značajan trenutak za, sada počivšeg, ministra.
           Nisam znao šta da činim  sa fotografijom. Kralj tada nije bio omiljen. Naprotiv. Ali, stari komšija-ministar je bio dobar i ponekad bi mi, u prolazu, bez razloga davao kesicu mentol bonbona.
         Predao sam majci fotografiju i ona mi je rekla da o tome nikom ne pričam. Fotografiju je plašljivo prepolovila i smotala u džep kućne kecelje.
         Gde je fotografija završila, ne znam.
Kao što ne znam ni gde je sada moja majka, posle smrti.
        Gde odlaze naša sećanja?


           Pratio sam, naredne zime, jednu devojku na voz. Bio sam u gostima kod daljnjih rođaka u jednom bačkom selu. Uostalom, kao i ona. Mislim da sam se, u nedostatku bilo kakvih događaja, zaljubio u nju. Bila je prilično starija od mene. I mrštila se na moje znake naklonosti. Spavali smo u istoj, hladnoj takozvanoj gostinskoj sobi. Samo u zasebnim krevetima. Ponekad, u ranoj jutranjoj svetlosti koja se probijala kroz prozor, mogao sam da uočim belinu njene kože na ramenu ili u snu opuštenoj obloj nozi. Uvek bih se pritom trzao kao lopov uhvaćen u krađi. Najzad, bila mi je neka daleka rođaka i sve je mirisalo na nedopuštenu, zabranjenu, incestuoznu vezu.
          Sad smo se rastajali. Vraćala se u Beograd. Imala je na nogama bele čizme do iznad kolena. Čizme su bile blatnjave, jer smo prtili preko oranja. Železnička stanica je bila nekoliko klometara izvan sela.
          Tek što smo stigli, došao je i voz. Brzo se uspela gvozdenim stepenicama, ušla u prazan kupe, spusitla teški zamrznuti vagonski prozor i mahnula mi rukom, ne skidajući pritom crnu vunenu rukavicu. Bila je, valjda ne bi trebalo to posebno da ističem, kao i uvek, malo napućena.
          -Seti me se... nekad, doviknuo sam joj.
          Ne znam da li me je čula? Duvao je pogani panonski vetar i isto onako fronclao sneg kao za vreme selidbe ostavštne pokojnog ministra. Ipak, verovao sam da me je čula. Želeo sam da me čuje.
          -Hoću,hoću....učinilo mi se da je povikala, ali je mašinovđa u tom  trenutku povukao ručicu za ispuštanje viška pare, pa su se njene reči izgubile u pisku i magli odlazeće kompozicije.
           Zbog toga nisam bio siguran šta mi je odgovorila.
          Možda je doviknula i:
         -Neću,neću...
          Jer, nikad posle nisam je video.Tako da....možda ni reči ne ostaju trajno? Ni uspomene. Ni fotografije.

         Trajno je samo ono što sve to obavija. Kao magla na blatnjavoj palanačkoj stanici koje se,eto, sećam; kao vetar koji raznosi slike s dvorova naših uspeha; najzad kao selfi autoportreta naših mladosti a to skupa sve više liči na svet ispod leda, za koji neki tvrde da krije oblike života nama nedostupne i nepoznate.

понедељак, 04. децембар 2017.

MILAN TODOROV: NJEGOVO IME



opusteno.rs
Dolazi vreme sarmi. Opet ćemo da jedemo kupus a oni meso.

Svaki put se na kobasicijadi pojavi neki seljak koji ima najdužu kobasicu na svetu.

-Sve moje ljubavi su tužne.
-A da li si probao drugom rukom?

Na semaforima bi pored crvene, zelene i žute boje trebalo uvesti i boju za prosjake.

Laza Lazarević je verovao da će sve ovo narod pozlatiti, a onda su najvećoj ludnici u Srbiji dali njeovo ime.

Ako si ušao u partiju zbog porodice, izađi. Imaš porodicu!

Mnogi Srbi imaju dvojno držaljanstvo. Ni na nebu, ni na zemlji.

Kao mlad bio sam opozicionar, a sad sam sasvim podetinjio.

PONOV













Bili prekjuče u Kulpinu. Kupujemo novu mehanizaciju za vinograd.

недеља, 03. децембар 2017.

REKLI SU O MOJOJ NOVOJ KNJIZI (2)



"U svom drugom romanu “Redosled jednostavnih stvari”, Milan Todorov, majstorski vodi priču, kao i u drugim svojim proznim delima, o ljudskim obmanama, iluzijama, prevarama, sumnjama, tajnama, uzgrednim događajima koji su menjali ljude i svet i samog naratora, u jednom paučinastom i oporom koloritu koji samo ravnica donosi i odnosi. Ovo je svakako jedan od najboljih romana u 2017. godini na sprskoj spisateljskoj sceni: iskren, autentičan, bez lažnog preslikavanja psihologije i atmosfere iz stranih književnosti, uzor samom sebi, koji nas vodi svojom prugom, kojom više koračamo s praga na prag, nego se njom u vozimo u vek koji je doneo zla, a i promena više nego svi vekovi od Hrista do njega." 

                                                                                                 







  Ratko Dangubić, književnik, Beograd

ODLOMAK "REDOSLEDA" U DANAŠNJEM NOVOSADSKOM "DNEVNIKU"


MILAN TODOROV: WINTER IS COMING




webzabava.com
Deda Mraz će i ove godine uživati u druženju sa decom. Naročito dok mu sede u krilu.


A pred večeru, rekoh sardini:
Hanibal ante portas!


Danas sam ceo dan gledao kako žena kuva, pere i sprema. Bogami, ni je ne bih bolje.

-Šta sad radiš?
-Ništa.
-Radi ono što najbolje znaš.
-To i radim.

субота, 02. децембар 2017.

MILAN TODOROV: TIHI OKEAN



nezavisne novine
Novine javljaju da u Tihom okeanu postoje džinovska ostrva sačinjena od plastičnih kesa. Ne zagađujmo Tihi okean! Bacajmo kese po ulicama. Oko sebe.

Spisak stvari koje me ganu: gosti koji hoće da skinu cipele pred vratima.


Otvorim frižider, u njemu dve načete tegle pekmeza. Uzeo bih onu puniju, ali me sramota. Znaće žena da nisam hteo onu sa pekmezom na dnu, da ne bih posle morao da je perem. Sad očekujem orden rada sa dunjinim vencem.  

петак, 01. децембар 2017.

REKLI SU O NOVOJ KNJIZI

"Izuzetan novi roman iz pera savremenog srpskog pisca"
                                          uredništvo "Čarobne knjige"

„To smo mi, muškarci!“
                           Branko Paravinja,  menadžer RTV Vojvodine

„Postoje ukorenjene, rekao bih genetske  muške zablude i tajne koje odrede njegov put a mi ih nikada ne saznamo u pravom trenutku i u dobro vreme. A, kad ih saznamo ostanemo bez vazduha kao posle udarca u dijafragmu. To je osnovno osećanje koje sam poneo posle „Redosleda jednostavnih stvari“ Milana Todorova.“
                           Nikola Petaković, recenzent i urednik

„Dragi Milane, kao prvo našao sam tvoju novu knjigu i počeo da čitam. Pokušavam da se prisetim mojih dana oko ženskih najlon čarapa i haltera za iste. Uvek mi je dugo trebalo da se od njih odvojim, tako da sam zaglavio na prvoj strani."

                          Branko Stojanović, Keln-Leverkuzen

MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (48)


четвртак, 30. новембар 2017.

MILAN TODOROV: SLAVSKI POKLONI



slikajme.rs
-Koliko staju ove vinske kese sa slikom sveca?
-Tristo dinara.
-A da li je zaista autoportret?

Jebeš život. Noću sanjaš pokojnike a pre spavanja na televiziji gledaš besmrtnike.

Ne volim kad petrovaradinsku tvrđavu nazivaju dunavski Gibraltar. Bojim se da ne potpadne pod Engleze.

Ide neki tip ulicom, stane pred mene, raširi kaput i pokaže set noževa koje prodaje. Hvala brate, rekoh, rešiću to na bolji način.

Zašto na vratima prodavnica piše GURAJ ili VUCI. Nisam ja došao da radim, nego da trošim.

Okreni nulu! Slabo ti se vide sise na mobilnom.

„Na računu imate manje od 25 dinara.“Ako to nije zadiranje u moju intimu, ne znam šta je.

Dubrovnik će za dvesto godina biti poplavljen. Kao stvari stoje, neću stići da ga vidim.

Nama u frižideru najviše mesta zauzimaju fijoke.

Zaribao mi Slobodin usisivač iz devedesete, a redovno sam ga rasklapao, podmazivao, čistio cev i podešavao nišansku spravu.









Матија Бећковић @ beckovicmatija





Не знам у чијој су надлежности старлете и ријалити програми, које би министарство то требало да укине: пољопривреде, сточарства, екологије или здравља.

NINUS NESTOROVIĆ: DOBAR DAN







opusteno.rs
Balkansku sirotinju je teško razlikovati. Tek kad joj u ratu navučeš uniforme, zna se čija je čija!


Neke iznenađuje to što ovde mrtvi i dalje glasaju. Mene mnogo više čude živi.

DIrektor javnog preduzeća se obratio zaposlenima: Dobar dan, braćo i sestre... kumovi, prijatelji i ostala rodbino...


Sve je manje podela među našim navijačima. Sada skoro svi navijaju za istu stranku.






среда, 29. новембар 2017.

IZLOG KNJIŽARE SA NAJTRAŽENIJIM NASLOVIMA

Roman "Redosled jednostavnih stvari" u novosadskoj knjižari Bulevar books na bulevaru Mihajla Pupina 6.

MILAN TODOROV: KROJCEROVA SONATA

*Preporučljivo je za vreme čitanja ove kratke priče slušati Krojcerovu sonatu
Egon Šile; izvor kultivisise.rs


        Kakvo je to ime Forferije, pitala ga je učiteljca Danka u prvom razredu osnovne škole. Ili je to bilo u drugom? Možda čak trećem razredu. Da je bilo u prvom verovatno ne bi ni zapamtio.
On je samo pokunjio glavu i slegao mršavim ramenima po kojima je pljuštao dečji smeh.
        Kao da mi nije dovoljno, mislio je, što imam klempave uši kao slonče Jumbo. U to vreme nije znao nešto još poraznije o sebi. Tačnije, o svojim roditeljima. Rodili su ga kao drugo dete. Na prvi pogled, ništa neobično. Toliki parovi imaju dvoje, pa i više dece. Pa čak i kad je razlika u godinama između prvog i drugog deteta velika. Naravno da za to uvek postoji razlog. Između njega i sestre bila je razlika osam godina. Sedam godina, saznaće kasnije, to su najkritičnije godine u braku. Mnogi brakovi se tada raspadaju a bračni okovi, ukoliko ih je bilo, sa zveketom pucaju. Da bi spasili brak njegovi roditelji, koji tad naravno još nisu bili njegovi stvarni roditelji, odlučili su da rode njega, odnosno ne baš njega, nego šta Bog da, tačnije drugo dete. Drugo dete je, saznaće kasnije, obično neželjeno dete. Narod ga je zvao detetom za očuvanje braka. Dete, čuvar posrnulih brakova! Dete kao zamena za posustalu ljubav. Dete kao uteha za sve veću ravnodušnost, pa i mržnju zbog pogrešnog izbora životnog partnera.          
         Bila je to previše odgovorna i teška uloga za nevino dete. I otada je mali Forfa počeo da deli ljude na dve vrste. One koji umeju da vole i one koji ne umeju. Ti drugi, u koje je svrstavao i svoje roditelje bili su ljudi okrenuti isključivo sebi. Međutim, kad je upoznao Gordanu, a bilo je to već na prvoj godini studija istorije umetnosti, ona mu je rekla da je Forferije sjajno ime. I da joj je žao što nije muško i što ne nosi upavo takvo, starinsko ime, Forferije. Uostalom, priznala mu je, i moja sudbina je vrlo slična tvojoj. Samo na obrnut način, ako razumeš?
           -Kako to misliš?
           -Ti si ipak željeno dete, dete stvarano s kakvim - takvim cljem, naravno sebičnim, a ja sam ono što se naziva neželjeno dete. Mama me je,  rekla je jednom u pijanstvu, slučajno zakačila s nepoznatim muškarcem na nekom novogodišnjem slavlju i ja sam se rodila u septembru, u znaku Device. Moj nesuđen otac  je, naravno, odmah posle tog saznanja pobegao od nje što dalje. I izgubio se u vidu lastinog repa. Mama ga je ipak, umesto laste, sve vreme nazivala lešinarom.
           Forferije ju je sada gledao zapanjeno kao da ima temperaturu. Ali, Gordana je bila popuno zdrava i, što bi se reklo, jedra devojka kao dugme. I sada se ta devojka, ništa ne sluteći, ušetala svojim dugim preplanulim nogama u njegov život na način koji ga je u narednim nedeljama poznanstva s njom držao paralizovanim. Kao kad bogomoljka baci oko na boomoljca. To poređenje, koje mu je palo na um, nije došlo slučajno. Šetali su strmim i zavojitim kaldrmama stare tvrđave, peli se iz malog baroknog gradića ka satnom tornju na njenom vrhu koji je pokazivao obrnuto vreme. Mala kazaljka je pokazivala minute, koji su se smatrali malim  i beznačajnim a velika je pokazivala sate, jer je bilo važno da putnici iz daleka, naročio lađari na brodovma vide koliko je sati.
         Kad su raspravljali o tome Goca, kako je sada zahtevala da je zove, mu je priznala da se ne slaže sa tom teorijom. Jer, rekla je, bez tih malih minuta i još sitnijih sekundi koje ih čine, ne bi bilo ni tih velikih, često sasvim ispraznih sati.
          Ni nas ne bi bilo,dodala je, ne bez neke, makar i najmanje ljubavi. Na te njene reči Forferije se trgao i skoro uvredio.
        -Nisi u pravu - priznao joj je - ja, recimo, nisam dete ljubavi i, pravo da ti kažem, sad kad razmislim ne bih ni želeo da sam plod nečije gnusne pohote.
         -Potupno te razumem, rekla je Gordana. I ja ne bih želela nikad u životu da budem plen muške pohote.
         -Šta to znači?
         -To znači, odgovorila mu je oklevajući, da od muškaraca očekujem samo prijateljstvo. Ništa dalje i ništa više. Da li si me razumeo? Nikakva pipkanja, zavlačenja ruku pod košulju ili suknju, trljanja o butinu...
          Forferije ju je tu prekinuo.
          - Što se toga tiče, od mene ne moraš da zazireš. Ne samo da te odlično razumem, nego i praktikujem takvo ponašanje. Ali, o tom nekom drugom prilikom.
          Gordanu je čitava ta stvar toliko zainteresovala da mu nije davala mira.      
          -Moraš  mi ispričati, molila ga je, kako ti uspeva da se uzdržavaš od ljubavi.
          -Samo od polne ljubavi, rekao je stidljivo Forferije. I tako će ostati do kraja mog života. Ja sam, priznao joj je, ubeđeni platonovac.
          Gordana je stidljivo spustila ruke u krilo i zategla krajeve šarene uske suknje preko kolena.
          -Misliš da je to moguće?
          -To je itekako moguće. Ljudi su to sprovodili nekoliko hiljada godina pre Hrista i Device Marije. Celibat je još u staroj Grčkoj bio veoma cenjen. Čak i kod žena. Amazonke su sebi odsecale jednu dojku da bi im bolje prianjao luk sa strelom a muškarcima je bio zabranjen pristup u taj osakaćeni ružni korpus. Bog ljubavi Apolon je bezočno proganjao Dafnu, ali je ona od oca izmolila da je učini ružnom: grudi joj je prekrila kora, njena lepa duga kosa se preko noć petvorila u suvo lišće a njeno milo lice se preobrazilo u krošnju lovora. Naravno, zauvek je ostala devica.
        Ali, da te ne gnjavim previše, rekao joj je kad su bili već pred vratima zgrade u kojoj je stanovala kao podstanarka. Mnogo je takvih i još drastičnijih primera...
         Gordana se, sasvim uzrujana, priljubila se uz njega i uplašeno ga, prijateljski, gotovo famlijarno mokro, cmoknula u obraz.
        - Znam da nikad ne bi pristao da se popneš u moj stan.
         -Zašto da ne, uzvratio je.
         -Možda bismo poklekli....
          -Ne, to se sigurno ne bi dogodilo. Pa Gandi je nag provodio noći sa haremom mladih lepih devojaka...i ništa. Najvažnija je volja. A uzdržavanje jača volju i time ljubav koja ostaje večito nedosegnuta.
         Gordana ga je gledala sjajnim, pomalo suznim  očima.
          -To mi još niko nije rekao. Ako je tako, slobodno uđi. Popićemo kafu. Ili neki čaj.
          - Da li imaš gramofon?
          -Nemam, ostao mi je kod kuće u Subotici. Ali, zašto?
          -Kad budem odlučio da dođem kod tebe voleo bih da imaš taj stari kućni aparat a ja ću se potruditi da donesem nešto u čemu ćemo zajedno uživati.
         - Kako to misliš uživati uz muziku i udržavati se.
         -Dosegnućemo vrhunac uzdržavajući se. Obećavam ti. Primio sam te u zabran odabranih slobodnih duša.
        Posle nedelju dana, bila je subota veče, zakucao j na njena vrata sa polivinilskom pločom u izgrebanom kartonskom omotu na kome su se ocrtavale figure crne žene u višnjevom somotskom ogtaču i naspram nje proćelavog, usukanog starca koji srče plavi apsint.
       Kad je otvorio vrata, primetio je da Gordana na sebi ima samo beli kućni ogrtač, da joj je  kosa raspuštena i da je, verovatno, upravo izašla iz kade.
          -Šta nosiš, upitala je radosno. Ploču za đuskanje?
          -Pa ne baš...
          -Nego?
          -Krojcerovu sonatu, rekao je trijumafalno.
         - U stvari Betovenovu sonatu i Tolstojevu priču o tome kako se životinjski seksualni nagoni mogu obuzdati jedino dobrovoljnom apstinencijom. Ukoliko si spemna na apstinenciju, naravno?
         -Rekla sam ti već da sam spemna, rekla je i pritom joj se haljina nesmotreno raskrilila u predelu butina.
          -Izvini, rekla je osramoćeno. Brzo ću se presvući u nešto...nešto doličnije trenutku.
        - Ne moraš. Meni je dobra i ta tvoja meka domaća haljina. Važno je samo da si se ti odlučila na doživotnu apstinenciju od seksa?
         -Pa...da, rekla je Goca, doduše posle malo nećkanja.
         -Da li si sasvim sigurna?
          -Ne znam, rekla je Gordana iskreno. Čak sam ravnodušna prema svemu. Možda grešim...
          Forferija je njena sumnja povredila i što je vreme više prolazilo, proredili su susrete.  
     
          Krojcerovu sonatu i onu knjigu je, naravno, zaboravio kod nje.
          I dalje se podvrgavao strogoj askezi. Činilo mu se da devojke takav njegov stav još više privlači. Žene prepoznaju muškarce bez mračnih poriva. Tada mogu da uživaju u bezopasnom flertu ili prosto u nepostojanju opasnosti. Prenemažu se, govore pomalo promuklim glasom. Ne shvataju nesporazum. Kao da imaju iste etikete. Često je bio primoran da zatvori oči. Ali, samoća je ličila na košmar. Bio je prinuđen da izlazi sa mnogima, ali nije činio ništa više od prijateljskih gestova, dugih šetnji jednoličnim gradskim ulicama, razmene besmislenosti u uho, kurtoaznog ljubljenja prstiju.
          Ipak, tonuo je. Imao je baš taj osećaj. Sanjao vodu. I često se budio ped zoru sav u znoju posle burnih sladostrasnih snova. Da se ne govori da je često imao sramne noćne polucije, koje nije mogao da kontroliše i o kojima nije nikome mogao da priča. Na javi je sve bilo još kako - tako, ali u bunilu noći stvarnost se rasprskavala u njegovom mozgu, ženske noge i mesnate grudi su se pojavljivale u vrtlozima kao vretenaste zlatne ribe u toploj vodi ukrasnog akvarijuma.
          
            Jednom je, posle tri godine otprilike, sreo Godanu na izlazu iz fakulteta.
           -Diplomirala, kliknula je veselo i obesila mu se o vrat. Iza nje je nevozno trupkao oniži, snažni mladić tršave kose i blještavih zuba.
Osetio je njeno puno, pulsirajuće telo i malo se odmakao.
          -Izvini, rekao je.
          -Nećeš da mi čestitaš.
          -Naravno, naravno...Nego, došao bih po one svoje stvari.
          -Prvo da vas upoznam, rekla je Goca. -Ovo je Gvozden, moj verenik. Studira fizičku kuturu, kao što vidiš.
        Upoznali su se. Gvozden je imao zaista  gvozdeni stisak ruke.
        -Dođi po ploču i knjigu kad god hoćeš. -Krojcerova...je li?
        -Da, Krojcerova sonata. Sećaš se?
        -Onako. Ali, sigurno sam sačuvala. Ja ništa ne bacam. Hoću da načinim muzej bivših ljubavi Kao Orhan Pamuk.
        -Doći ću u sledeći petak, ako ti odgovara.I ja imam svoj mali muzej.
Namrštila se.
         - Ali ne volim muzeje. Oni su suviše pojednostavljene naknadne mudrosti.
Nije ga slušala.
         -Onda, petak?
         -Hm...sledećeg petka sam baš u gužvi...U subotu se, znaš, udajem. Pretpostavljaš. Gvozden! Ali, dođi u petak, knjiga i ploča će te, ukoliko ja ne budem u stanu, čekati u poštanskom sandučetu koje se nikad ne zaključava.
         Odlazila je ukalupljena u splet Gvozdenovih mišića. Jedino joj je tamna duga kosa lepršala, slobodno, na vetru. Žene če uvek biti iste. Mlade i lepe. Ružne i stare.
       Ipak, bio je pomalo razočaran. Zar i ona?
Ali, to će samo pojačati moju volju, pomislio je tad.   
      U petak, oko šest, kad su se palile prve svetiljke, pošao je kod nje.   
      Zvonio je na vratima, ali se niko  nije pojavljivao iako se kroz mlečno belu zavesu u dnevnoj sobi videlo da nekog ima u stanu.
         Slegnuo je ramenima, otklopio u podnožju limeno poštansko sanduče i u njemu u plastičnoj kesi na kojoj je pisalo MERKUR našao ploču i Tolstojev esej o vrednosti celibata. Delovale su netaknuto.
        Odlazećeći sa njima pod miškom, osvrnuo se ka ovetljenom mlečnom prozoru. Učinilo mu se da vidi žensku siluetu. Stajala je izožena pogledu kao mala, gola kineska princeza koja ne sme da podigne pogled. Pogledao je pažljivije. Bila je to Gordana, u grudnjaku i uskim gaćicama, postiđenog izgleda ali uporna u svojoj nameri kao bogomoljka. Štaviše, osetio je da je ona, neobjašnjivo, sad u neočekivanoj prednosti u odnosu na njega. Činilo se kao da više nema nijedno veliko uverenje na koje mora budno da pazi, da ga ne bi izgubila.




.