понедељак, 16. октобар 2017.

MILAN TODOROV: ZIMA




izvor: webzabava.com

Kupio sam deset metara drva od šabačkog Cige. Sa tih šest metara ću se, valjda, ogrejati ove zime.

Vrlo je načitana. Čak zna i za Braću Kardašijan od Dostojevskog.

Ne plašim se mraka. Ali ovo kad stalno sviće me izluđuje.

Za ovo kako živimo niko nije kriv i odgovaraće kad padne s vlasti.

-Šta mislite o mis Srbije?
-Pa... ne znam iz koje je partije.


MILAN R. SIMIĆ: LAŽNI SVEDOCI



izvor:webzabava.com
Imate dobro pamćenje, ako se sećate prethodnog predsednika Srbije.

Islednik je ljubazno odgovorio na sva moja pitanja. Bio je to intervju za režimske novine.

Demokratija nije ovde. Posle zvučnog signala ostavite poruku.

Lažni svedoci odradili su svoj posao pošteno.




петак, 13. октобар 2017.

MILAN TODOROV: OD POČETKA



mycity.rs
Uđem u kinesku prodavnicu a tamo smrde pečena jaja. Malo za promenu.

Put u pakao je nekad bio popločan dobrim namerama, a tek sad smo u mogućnosti da ga potpuno rekonstruišemo.

Neprijatelj našeg neprijatelja je... Hm, takvog baš i nema.

U socijalizmu čovek nije smeo ni da prdne, dok u demokratiji može to da radi koliko hoće.

Slažem se da kockarnice ne treba da su blizu škola. Treba početi od zabavišta.

Dan mladosti će ubuduće biti obeležavan u Nemačkoj.


четвртак, 12. октобар 2017.

Antologija na engleskom predstavljena u Beogradu



Антологија савремене српске сатире и афоризама на енглеском језику, која је објављена ове године у Сједињеним Америчким Државама представљена је 11. октобра у Удружењу књижевника Србије. 

О Антологији су говорили приређивач др Бранко Микашиновић из Вашингтона, Дејан Стојановић, књижевник из САД и сарадник на овом пројекту, академик Матија Бећковић, књижевник и професор др Александар Петров и сатиричар Александар Чотрић. Водитељ програма био је Миљурко Вукадиновић.

Бранко Микашиновић истакао je да је ова Антологија настала на основу Антологије југословенске сатире коју је седамдесетих година прошлог века објавио у Америци и да је обогаћена радовима српских сатиричара стасалих последњих деценија. Наредних година, па и деценија, нагласио је Микашиновић, ова Антологија биће вредан извор за све који желе да се упознају са српском сатиром, да је проучавају или преводе на друге језике. Он је захвалио на сарадњи и помоћи Дејану Стојановићу и Миловану Витезовићу.

Дејан Стојановић је указао да је рад на Антологији трајао три године и да је он дао свој допринос преводом једанаест аутора на енглески језик, те да је велика пажња посвећена управо преводу, како би драме, песме, приче и афоризми били на највишем нивоу и потпуно разумљиви и прихватљиви читаоцима на енглеском говорном подручју.

Матија Бећковић се присетио како је пре педесет година дошло до превођења његових сатиричних прича на енглески језик, које је објављивао у часопису "Свет" под псеудонимом др Јанез Паћука. Рекао је да је његова књига објављена у Америци код истог издавача који је публиковао и књиге дисидента Милована Ђиласа. Академик Бећковић је прочитао причу "О народу" која се налази у овој Антологији.

Др Александар Петров је подвукао значај ове Антологије и велики допринос Бранка Микашиновића и Дејана Стојановића афирмацији српске књижевности у Америци, говорећи и о њиховим биографијама и другим важним пројектима које су остварили, попут Антологије српске драма и Антологије српске фанстастичне приче.

Александар Чотрић је рекао да српски језик, нажалост, говори и разуме само 0,1 посто људи на планети, због чега је веома значајно што су се изабрани радови српске сатиричне књижевности појавили на енглеском којим говори више од милијарду људи у 54 земље света.

"Бранко Микашиновић је новинар Гласа Америке за Србију, али је и глас Србије у Америци. Колумбо је открио Америку, а Бранко је Америци открио српску сатиру. Бранко је у овој Антологији био селектор, нешто слично Славољубу Муслину, селектору репрезентације Србије који је наше фудбалере одвео у Русију, а Микашиновић је наше репрезентативне сатиричаре одвео у Америку" - поручио је Чотрић.

Представљању Антологије присуствовали су и Душко М. Петровић и Драгутин Минић Карло који су заступљени у овом избору од 36 аутора, међу којима су Бранислав Нушић, Петар Кочић, Бранко Ћопић, Владислав Петковић Дис, Иво Андрић, Добрица Ћосић, Душан Радовић, Владимир Булатовић Виб, Владан Десница, Матија Бећковић, Душан Ковачевић, Милован Витезовић и други великани српске књижевности.

Међу ауторима који и данас активно пишу сатиру представљени су, поред осталих, Витомир Теофиловић, Ратко Дангубић, Милан Тодоров, Александар Баљак, Слободан Симић, Весна Денчић и Александар Чотрић. 
Област са прилозима

среда, 11. октобар 2017.

MILAN TODOROV: USTA PUNA ŠLJUNKA

(uz novi roman)



Disciplina dugog pisanja, neophodna za pisanje romana, liči na ispiranje šljunka u planinskom potoku da bi se pronašlo zrnce zlata. S tom razlikom, što taj potok, po kome se kotrljaju brda reči kao gomile šljunka, predstavljaju vaša usta.
Ali, čemu to?
Možda da bismo se sastavili, tačnije pronašli u vremenu. Bez tog pronađenog zrna zlata, te žižne tačke, čovek može da bude sve. Međutim, tek kad spoji sebe prošlog sa sobom sadašnjim postaje jedno.

субота, 07. октобар 2017.

MILAN TODOROV: POJESTI HARTIJU



Izvor: opusteno.rs
Ne priznajemo otcepljenje Katalonije. Mi smo španski borci.

Ovde se uskoro ništa neće moći meriti brzinom svetlosti.

Zašto nama poklone uvek donose u Pandorinoj kutiji?

Objasni ti našem čoveku da mesarska hartija u koju su mu zapakovali švarglu nije za jelo!

Zaboravili su vas stari prijatelji? Ne zamerajte im. Demencija je pratilac starosti.

Da li redovno menjate gaće ili samo kad promenite partiju?

Sve što možete da ne uradite danas, ne ostavljajte za sutra.

Pare ljude kvare. Sve potroše na žene.

Kad naši izgube uvek kažem da nikad nisam voleo fudbal.

Pored toliko nezaposlenih inženjera, ne vredi vam ono: moj je mali, ali tehničar.







ZORAN T. POPOVIĆ: POSLASTICE



izvor: opusteno.rs
Čekaj me, čekaj me dugo, jer ja ću sigurno zaglaviti s drugarima u kafani.

Frigidne žene su hladna poslastica.

Rat je zlo, mir je dosadan. I onda mi između dva zla, izaberemo manje.                  

Sviđa mi se kako Ajnštajn razmišlja. I ja mislim da je njegova teorija relativna.

Smisao života su deca koja ga često obesmisle.

Srljamo u boljitak!

 Mi ćemo svi uskoro moći da stanemo ispod jedne šljive. Kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna.


петак, 06. октобар 2017.

VESTI IZ "ČAROBNE KNJIGE"

http://www.carobnaknjiga.rs/

Početna
"Redosled jednostavnih stvari"



REDOSLED JEDNOSTAVNIH STVARI
Autor: Todorov, Milan
Format: 14,5 x 20,5
Br. str.: 172
U pripremi
Podelite sa prijateljima:

OPIS: 

         „Redosled jednostavnih stvari“ je višeznačan roman zasnovan na egzistencijalnoj obesmišljenosti junakâ koji, u opadajućim vrednostima epohe, preispituju sebe i svoje poreklo... Ko smo, koliko vredimo u vremenima tragičnog trijumfa istorije nad pojedincem? Ali, oni ponajviše traže odgovore na pitanja sopstvene intime. Da li je ljubav uvek posesivna? Kako sačuvati identitet u predavanju drugome? Postoji li sreća u braku bez seksualnosti?

          Osvetljavajući ključne dileme ranjivog pojedinca ukleštenog između potrošnih mitova prošlosti i tranzicijskih iskušenja ovovremenog, Todorov i u novom romanu porodičnu hroniku boji snažnim valerima erotike. To je kolorit u kome su se rat, ljubav, smrt i šala dohvatile podruku sa otuđenošću čoveka koji vapi za bliskošću.

среда, 04. октобар 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: TALASNA DUŽINA




novosti.rs
Ja se za ovo nisam borio. Dezertirao sam na vreme.

Proveo sam dan u krugu prijatelja. Jedva sam probio obruč.

Na svedoke se vrši pritisak da kažu istinu.

Nismo na istoj talasnoj dužini. Razdvajaju nas vali.

Između Kurte i Murte nema nikakve razlike, ali narod na izborima uvek prepozna kvalitet.

Uzbuna je bila lažna, tako je požar brzo lokalizovan.                                                   


MILAN R. SIMIĆ: ALIBI



webzabava.com

Prodajem alibije!

Kod islednika: -Pevajte!
-Spremte se, spremte četnici...

Bio je to islednikov monolog koji sam ja potpisao.

Zakon podjednako važi za sve ostale.

Imajte poverenje u mene. Vašu tajnu preneću gde treba.


уторак, 03. октобар 2017.

MILAN TODOROV: TEMELJAC



izvor: pinterest.com
-Da li je to tvoj sin?
-?
-Ma ne brini. Mala deca menjaju lik posle dve godine.

Teško je penzioneru da nađe pravu banju. U svakoj ga čekaju ribe od dvadeset pet.

Bili u Generalnoj skupštini UN Rus, Amerikanac i Srbin. Svako ispričao svoj vic, ali su se Srbinu najviše smejali.

Doktor je mom kumu zamerio što se upišao dok ga je operisao.  Kaže kum: da sam ja njega operis’o, on bi se usr’o.

Ko zna šta donosi jutro? Poziv iz suda ili poreske uprave.

Sutra postavljam kamen temeljac na kupus u kaci. Pozvao sam i nacionalnu televiziju.


недеља, 01. октобар 2017.

MILAN TODOROV: STRAH OD LETENJA



webzabava.com
Ne diraj mi lava dok spava. Probudićemo decu.

Doktore, boli me ona stvar. Da li je to neko organsko oboljenje ili psihičko?

Težak je rudarski posao, ali nas uporno ukopavaju.

Kupio sam čarobnu lampu kod Kineza i ispunila mi je jednu želju: da bude jeftina.

Živi se  nekako. A kako, to ni policija ne zna.

Ovde više niko ne umire od gladi. Obavili ljudi to na vreme.

Ako vam ne isporučimo picu na vrata u roku od pola sata, gazdarica vam picu daje gratis.

Da je zemlja ravna ploča ne bi se ljudi ovoliko prevrtali.

Majstore, ako može na  nadgrobnoj ploči nešto tužno i pametno istovremeno. Od neke književnice i tv voditeljke, recimo.

Na kraju nešag tunela nema svetla, jer štedimo da bismo što pre izašli iz mraka.

Nisam čitao Eriku Jong, ali imam strah od letenja. S posla.


MILAN R. SIMIĆ: PRED SAJAM KNJIGA



opusteno.rs
Štrajk našeg pozorišta publika je prihvatila sa oduševljenjem.

Žuta štampa je slobodna, ali njoj sloboda pisane reči ne znači ništa.

Nabavio sam traženu sumu. Večeras ću saznati koja mi je bila doktorska teza.

U svet kriminala hoću da uđem na velika vrata. Svake godine na Sajmu ukradem bar jednu knjigu!

Ispiranje mozgova vršimo zbog bubica u vašim glavama.

Novinar mi je sve vreme razgovora bio sumnjiv. Jedva čekam sutrašnje novine da vidim šta on kaže da sam ja rekao!



NINUS NESTOROVIĆ: LABAVLJENJE



webzabava.com

Vlast u srbiji više ne mlati narod. Samo pare.


Cvrsto sam rešio da olabavim malo.


Grob je prazan. Popunite sami!

  
Za ženama i književnim nagradama ne treba trčati. Ako vrediš, one same dođu.


U toku je velika akcija.  Ako svoje mišljenje zadrzite za sebe, drugo ćete odmah dobiti gratis.


Revolucija je naša omiljena društvena igra i predstavlja razbibrigu za široke narodne mase!


O našoj istoriji malo znamo, a mnogo pričamo.  Da više znamo, manje bismo pričali.


Pucali su ovde disidentima i u leđa, i u čelo, i u potiljak... Svaka vlast je imala drugačiji pristup rešavanju tog problema.







субота, 30. септембар 2017.

MILAN TODOROV: ČAROBNA LAMPA



cmokotres.de
Više bismo dobili da pakujemo kosovsku zemlju u male kesice i prodajemo sa krstićem i natpisom Holy land.

Zašto me motociklisti s kacigama podsećaju na SS trupe?

Odlično što je podbacila godina. Nećemo moći da ratujemo naredne dve godine.

Ako se ovako nastavi zavoleću ležeće policajce. To su jedini  policajci koji rade svoj posao a ne moram da ih podmićujem.

Naš crveni tepih je leteći. Svi koji po njemu hodaju posle odlete.

Nekad su deca i vojnici mogli u cirkus u pola cene, a u danas svi plaćamo isto.

Pravićete vi diktatora od voska.

Policija vežba blokiranje grada. A onda ti jednog dana samo neosetno blokiraju mozak.

U ozbiljnoj smo vezi. Čak se ni ne smejemo.

Pravi Srbin sutra oblači duks gaće i ne skida ih do Đurđevdana.

Protrljao sam čarobnu lampu i sad ne radi. Svaki čas moram da kupujem novu.







четвртак, 28. септембар 2017.

MILAN TODOROV: NEMAM POJMA

Kad će spikeri na nacionalnoj televiziji početi da nose partijsku značku?

webzabava.com
Predlaže se obavezno srednje obrazovanje, a da nas niko nije konsultovao koliko će da staje kupovina diplome.

Sutra će biti uobičajeno vreme za ovo doba godine, uz povremeni smak sveta.

Nismo dočekali Godoa, ali ono što smo dočekali ima isto početno slovo.

Rođen sam za vreme hladnog rata, a tek danas mi je zima.

Više ne umem da se radujem kao pre. Sad se radujem kao tip koji se vraća sa pogreba srećan što je još živ.

Više nema jeseni. Posle paklenog leta odmah dolazi zima našeg nezadovoljstva.

Upravniče, stanje u ludnici je normalno.

Ove godine će novogodišnja rasveta  biti postavljena pre roka, jer je nisu demontirali od prošle godine.

Umro Hju Hefner. A mogao je da ne jebe bar još deset godina.

Dojadili ovi Bosanci s tezom da je burek samo onaj s mesom. Ze mene je meso bez bureka prava stvar.

Koliko je veštica spaljeno na lomači, sam bog zna. Ali, onda su drva bila jeftinija.

Žene na brodu donose nesreću. Ali zato u lukama...

Ne znam šta sam hteo da vam kažem. Govor koji sam izvukao iz levog džepa je isti kao onaj iz desnog.




MILAN R. SIMIĆ: SVETLEĆI KONDOMI



sjenica.com
Koristim svetleće kondome. Nisam Adam.

Niste me dobro čuli. Nisam vajar, već voajer!

Recite mi kako izgleda demokratija, pa ću vam odgovoriti da li je kod nas!

Shvatamo nezaposlene, ali oni treba da znaju da ni mi zaposleni nemamo od čega da živimo.

Naš patrijarhalan narod dušu je dao za demokratiju.

U nedostatku lekova, bolesnicima garantujemo profesionalnu obdukciju!

Imam olakšavajuću okolnost. Primam mito, ali me grize savest.

недеља, 24. септембар 2017.

MILAN TODOROV: U NEBO GLEDAM, PROLAZE VEKOVI...

forum-srbija.com
Imam za vas jednu dobru i jednu svakodnevnu vest.

Srbija mora da bude mala, jer naše malo može nekome mnogo da znači.

Zašto bi stranci okupirali Srbiju kad su nas naši već odavno podjarmili?

Sizifova poruka braći Srbima: Ne mešajte mi se u pos’o!

Da u njoj nije toliko popovanja, biblija bi bila mnogo omiljenija.

Zaslužili smo da u 21. veku živimo bolje. Bar kao u devetnaestom.

Ne znam zašto je naduvala usta. Možda proverava da li pušta na ventilu.

U avionu se svi vezuju pre poletanja i pre sletanja, a u politici posle pada.

Struja vam neće poskupeti, ali samo ako prethodno gurnete dva prsta u utičnicu.

-Šta si u horoskopu?
-Devica.
-Znao sam da nisi za politiku.


четвртак, 21. септембар 2017.

MILAN TODOROV: O ČEMU PRIČAJU DRVOREDI



sk.rs
Mnogi bračni parovi seks praktikuju samo noću, jer ne mogu očima da se vide.

Njen stav je bio: ništa pre braka. I tako su dočekali zlatnu svadbu.

Nikad ne kupujte polovni toalet papir. Možda ga je koristio neko ko nema toliko visoke higijenske navike kao vi.

Šta kažu Tarabići? Kad ćemo živeti kao napredan i moderan svet?

Kad sam ja pohađao osmoljetku postojale su izdvojene magareće glupe. Posle je to sve postalo isto.

Šta bi nam pričalo drveće u gradu kad bi umelo da govori? Ćuti tu i pišaj.

Ubica je bio tih, miran i povučen čovek. Jedva je pobio porodicu.

Dogodilo se na današnji dan... Ništa.

NINUS NESTOROVIĆ: ULICE



Više nam decu ne vaspitavaju ni ulice. I one su izgubile autoritet.

izvor: opusteno.rs
Ne samo kriminalci, svi smo mi poznati policiji.

Mi i kad znamo šta hoćemo, to nećemo. Iz inata.

Na korak smo od toga da saznamo koliko je duboka provalija ispred nas.


Ovde važne vesti ne samo da odjekuju kao bombe, nego imaju isti takav i efekat.

среда, 20. септембар 2017.

REČENICE KOJE VOLIM (57)


6yka.co
Ne mogu da poverujem da ima još ljudi kojima nije dojadilo da jure za vremenom, da istovremeno rade nekoliko stvari, u pomami da budu najbolji ili najbrži. Zašto moramo da budemo bolji, zašto moramo da budemo prvi? Olimpijsko geslo ne glasi: "Važno je biti prvi". Ono glasi: "Važno je učestvovati". Drugim rečima, pobeda jeste važna, ali svet neće propasti ukoliko se ta pobeda ne ostvari. Pravi takmičari se prvenstveno bore protiv sebe, jer mi smo sami sebi najveći protivnici. Telo uvek igra neku svoju igru, a o igrama (i spletkama!) uma ne treba ni govoriti.


David Albahari
(preuzeto sa sajta Znakovi pored puta)

MILAN TODOROV: MASNI PRSTI



haoss.org
Ništa mi nije jasno u vezi sa homoseksualcima i lezbejkama.  Ne mogu da se razmnožavaju, a sve ih je više.

Kad daju gol naši igrači se krste i posle se vuku po terenu kao babe na liturgiju.

Kip Pobednika na Kalemegdanu ne uklapa se u naš generalni urbanistički plan.

Demokratija je kao kad se u vašarskoj šatri najedeš prasećeg sa panja, pa posle ne smeš pevaljku da pipaš jer su ti masni prsti.

Kad budemo kao bogat zapadni svet neće nam manjkati ni uragani.

Kad će neki sportista da se baci sa onog svečanog balkona u Beogradu? Ovo prangijanje dosadilo.

Od kako sam ženi rekao da će biti onako kako ja kažem, ne govorimo već dve godine.

Došao je onaj dan kad su se svi Srbi okupili oko šljive. Ali, slabo daje!

Imam velik problem. Gde u Vojvodini da nađem kamen za nad glavu kiselog kupusa?

Mi ne prodajemo veru za večeru, ali kad je svečana večera red je da nešto priložimo.








ZORAN T. POPOVIĆ. TRI ŠEŠIRA



izvor: diyaudio.rs
O moru ni ne razmišljam, već o tome kako kako da skupim pare za zimovanje u Garmišpatenkirhenu.

Mediji su moju izjavu istrgli iz konteksta i time su dobili upravo ono što sam ja hteo da kažem a nisam smeo.

Čovek često mora sam sebe da preispituje. Jednom će da prizna.

Prema rezultatima najnovijeg ispitivanja javnog mnenja, moja anonimnost je i dalje u porastu.

Što sam stariji sve sam luđi. Sve u svoje vreme!

Ja ne znam gde se nalazi tačka „G“ kod žena. Meni sve mora prstom da  se pokaže.

Novoosnovano Udruženje prosjaka zove se „Tri šešira“.

                                                                     

уторак, 19. септембар 2017.

MILAN TODOROV: NAJSTARIJA



opusteno.rs
Preminula je najstarija osoba na svetu. Niko ne pita od čega, nego, mamicu joj, šta je jela kad je toliko živela.

Kad umrem svejedno mi je za koga ću glasati.

Sreo sam prijatelja posle dvadeset godina. Razmenili smo brojeve telefona. Oba su bila lažna.

Konačno znam da nisam neprijatelj. Ovih dana samo mi se spava.

Biće rata a mi još nismo skuvali paradajz.

Znamo da se od govana ne pravi pita, pa smo od njih napravili brend.

Pre nego što Srbin ode Bogu na istinu, vežba na poligrafu.

Zašto pišem aforizme? Zato što je život kratka forma.

Nekad su bile popularne one prodavnice „Sve za 99 dinara“. E, što tada nisam kupio Srbiju?!

Ugašene su još jedne novine. Ako se ovako nastavi cenzori će ostati bez posla.

Crkva i država su odvojene. Žive u zajedničkom stanu kao par koji se tek razveo.

Mi smo tradicionalisti, premda niko od naših predaka to nije bio.

Ne prođe godina, a da ne prelistam neku dobru knjigu.

Sve sam već video. Prema tome, televizija komotno može da umre.

понедељак, 18. септембар 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: NEVINOST




talasic.wordpress.com
Moja komšinica je nevina. Danas joj skidaju konce.

Žene kažu da su svi muškarci isti, ali vole da eksperimentišu. 

Zašto danas pijem?! Pa, zato što volim!    

Da li imate tetku, koja izgleda kao vi, otprilike vaših godina? Mnogo mi se dopada!

Najčešće vrsta odloženog plaćanja u Srbiji je „jel možeš da me sačekaš do prvog“.


Žene se sa mnom osećaju sigurno. Ne sme ništa da im se desi.

недеља, 17. септембар 2017.

MILAN TODOROV: REDOSLED JEDNOSTAVNIH STVARI


(Uskoro u izdanju beogradske "Čarobne knjige" izlazi novi roman Milana Todorova pod nazivom "Redosled jednostavnih stvari")

                                                                            ***

          
stari ruski broš trešnjić - izvor. limundo
Iz jednog članka, koji je slučajno otkrio u svežnju starih novina spremljenih za potpalu peći, uspeo je da sazna samo da su Rotšidovu prugu izgradili Austrijanci 1854.  da bi njome dopremali ugalj za svoje parobrode na Dunavu i Tisi. Upavši u finansijske teškoće austrijski koncesionari su Banater bergwerk , nedugo potom, prodali pariskom i bečkom ogranku moćne bankarske kuće Rotšild iz Frankfurta.
          „Šta je tati donela ta pruga“, pitao je majku.
         „ Vasa je bio jako ponosan što je činovnik na pruzi kojom je išao Orijent ekspres."
         „ Ali, spremao se rat. Parobrodi su nestali sa reka. Prugom su putovali još samo  rezervisti i vojnici.“
           „Čak i ta-da, čak i ta-da.“
           To je bilo sve što je imala da kaže.

         Da li je priča o tome ozleđuje? Bio je uveren da njeno sećanje ipak dopire dublje u prošlost.
         Nikola je znao samo da je otac, kao šef karlovatske stanice, čim je  izbio rat poslat u nemačko zarobljeništvo. Mlade muškarce iz mesta su potrpali u stočne vagone i vozili, bez hrane i vode, nekoliko dana do Poljske.
          Šta se na karlovatskoj stanici uz Rotšildovu prugu događalo, ne zna. Sve je skriveno, prećutano i mutno. Naslućivao je samo jedno: taj nepoznati, tragični deo očevog službovanja, ne duži od par meseci, obeležio je njihovu porodicu, načine razgovora u njoj, skrivanja i otvaranja, radovanja i strepnje, odnose među njima i pitanja međusobnog poverenja. I to je bilo dobro, delovalo je smirujuće u prvom periodu negovog života. Dečji život sestre i njegov bio je tada neopterećen nevoljama i nesporazumima odraslog sveta. Bili su zaštićeni spreda, s boka i s leđa. Ćutanjem. Rečenice koje mogu da unesu bilo kakvu, a pogotovo promenu na gore, nisu mogle da se čuju u njihovoj kući. Ali, pitao se, zar je moguće da nisu postojale, udavljene parčetom hleba za zajedničkom trpezom.
         Skupio je ruke u kupu i posmatrao Natašu, psa sklupčanog kraj prozora, veliku crno-belu foografiju saharske pustinje sa ustalasanim dinama čije su obline davale osećaj dobrovoljne i stoga prijatne izopštenosti iz sveta.

          Njihov iznajmljeni stan svojom lakom, skoro neprimetnom nesređenošću pokazuje da u njemu žive novi, mladi stanari. Stočić od belog jasena sa nemarno raspoređenim časopisima, rasporenim omotom Milka čokolade i priborom za nokte. Mašina za veš u zadnjem delu uskog hodnika postavljena u nuždi tako da zbog nedostatka prostora u kupatilu, služi istovemeno i kao postolje za odlaganje raznih kuhinjskih posuda. Daska za peglanje pretrpana sveže opranim čaršavima. Unutrašnja strana ulaznih vrata opterećena mesinganim kukama koje služe kao čiviluk. I sve to bez plana, saliveno u boksove prostora i vremena; kad se budući život tek mutno nazire.
                    Kada i kako, pitao se, nastupa taj opasni prelaz ka zrelini doba i svedenosti stvari i ljudi na samo jednu, jasnu i oštru, kosu šinu naniže ili kako je on to zvao -  ka zemljopisu.

(odlomak)

субота, 16. септембар 2017.

MILAN TODOROV: PREMERAVANJE



lolbre.com
Izvinite, mi smo novi u demokratiji i još nismo shvatili ko tu kome i gde trpa.

Ja nikad nisam bio na stranom ratištu. Domaće je domaće.

Imamo mudro rukovodstvo. Kao da su oni vranama mozak popili.

Katalonija hoće da se odvoji od Španije. Koliko je Vojvodina udaljena od Madrida?

Svako veče je odlazio iz stana da kupi cigare. Posle dvadeset godina nije se vratio u stan.

Ne idem na more. Ne prija mi slano.

U Nemačkoj je normalno da među ljudima koji ručaju za stolom neko prdne. I kod nas, ali dok jede burek s nogu.

Žena je premerila spavaću sobu u novogradnji i tvrdi da tu nedostaje pet santimetara.

Kad se duže bakćete oko bankomata uvek neki šlogirani penzioner pita da li vam treba pomoć. Ali, nažalost, tu pomoći nema.

Ipak volim Srbiju. Kao majmun bananu.




ZORAN T. POPOVIĆ: KANALIZACIJA



opušteno.rs


Digitalizacija „DA“, ali prvo kanalizacija!

Srbima smetaju Hrvati, a Srbi Hrvatima. Rđavom, i dlaka smeta!

Mi ne učimo na tuđim greške. Samouki smo.

Imam komšiju koji mi se svaki dan ljubazno javi i poželi dobar dan. Nešto se navrzo na mene.

Ako je tačno da jedan naš vladika ima dečka, to je samo još jedan primer seksualnih sloboda kod nas.

Vodiću komšinicu na more. Volim da je gledam kad se kupa.


NINUS NESTOROVIĆ: PSEĆI ŽIVOT



balkankinology.net
Jebeš ti taj narod koji živi psećim životom, a nit laje, nit ujeda!

Ne samo da ovde od probirača nema jebača, nego nema ni glasača!

 Ne mogu da dokažem da nisam impotentan. Nemam dva svedoka.

 Jednog dana će i ratne operacije moći da se izvode bez krvi. Laserski.

 Možda naša vlast baš i nema odgovarajuće kadrove za sva rukovodeća radna mesta u Srbiji, al' uvek nađe nešto da zapuši rupu!


Da moram danas ponovo da izaberem zanimanje, pre bih bio vođa bande, nego profesor fakulteta. ne zbog para, nego zbog ugleda...

MILAN R. SIMIĆ: IZVORI

lolbre.com
Šteta je što naši istoričari pišu samo o prošlosti. Oni bi ovako lepo pisali i o našoj budućnosti.

Narod je dobio ulogu bez teksta zbog kratkog pamćenja.

 Ne falsifikujemo celu istoriju. Sve ono što se odigralo dobro po nas ostavljamo kako je bilo.

Demokratijo, hočeš li i sutra da budeš kod nas?

Nećemo još prodavati ovo malo izvora vode što su nam preostali. Sačekajte da napunimo balone, flaše, cisterne...


четвртак, 14. септембар 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: VINIL



njuškalo.hr
Nema preciznih podataka o pokretnoj i nepokretnoj imovini naših političara, jer se to svakodnevno menja.

Dođi da slušamo ploče. Ali, stvarno!

Mnogo smo alavi. Malo nam je što ovoliko nemamo, hteli bismo više.

David je pobedio Golijata hicem iz praćke. Tako smo i mi savladali NATO.

Gluvoća je jedan od načina da uživaš u tišini.

U našem je interesu da budemo nemački prijatelji, da opet ne bi streljali sto za jednog.


уторак, 12. септембар 2017.

MILAN R. SIMIĆ: OTAC JE ČESTO SLUŽBENO ODSUTAN




izvor: pozitivno.ba
Tata, da li si i ti nekada bio na službenom putu?
Jesam, sine, dva puta po dva meseca, uslovno tri godine!

Demokratija! Vau!

Stanari zgrade su primetili: kontejneru priđem sa jednom kesom, a vraćam se sa tri!

Pomirili smo se sa Velikom Srbijom u granicama njenih mogućnosti.

Hoćete da preživite? Drago nam je ako imate motiv!

Gde je lečenje besplatno, mito se podrazumeva.

Nismo imali izbora. Bilo je to samo neobavezno glasanje.

Aforizmi su vam odlični. Čiji su?

недеља, 10. септембар 2017.

MILAN TODOROV: MAĐARICE

Država nema pojma šta poseduje. Tako je imovina sigurnija.

- Tata, zašto ja imam najduži u rezredu?
- Zato što ponavljaš četvrti razred već dve godine, ali ne diraj mi učiteljicu.

Je te pjesmom zovem, ali, ženo, moraću ipak vojnim pozivom.

Kupio sam dvogled. Dobacuje do svih granica neotuđive teritorije Srbije.

Poznavao sam devojku sa čardaš nogama. Koliko sam znao mađarski razumeo sam da čardaš znači raširiti.

S koje strane ga nosite i da li je to vaše trajno političko opredelenje?

Ako se na hrvatskom klavir zove glasovir, onda je kod nas glasanje truba.




субота, 09. септембар 2017.

MILAN TODOROV: NIJE IRMA

Uragan koji je nas opustošio ne zove se Irma.

Halo Interpol, da li me je neko možda tražio?
www.svetnauke.com
Moraću da tetoviram levu ruku, pa kad me zaustavi saobraćajna policija da misle da sam njihov.

Komšija je kao mali išao na balet, jer roditelji nisu razlikovali njega od sestre.

Iako u sedmoj deceniji još juri sve što vidi. Ali, juče je jedna kornjača bila brža.

U životu sve ide po redu. Prvo okačiš rukavice o klin, zatim kopačke, pa dođe vreme i da za klin vežeš konopac.

Svaka naša velika državna odluka mora da prenoći u crkvi.

Ne kreše lep, nego fotošopičan.










MILAN R. SIMIĆ: MENTALITET



Izvor: opusteno.rs

Ne čitajte našu istoriju. Sačekajte novo izdanje!

Teško je braniti nevino optužene kada oni sami priznaju krivicu.

Posmatračima ništa nije jasno. U Srbiji vlada jedoumlje, a nema nacionalnog jedinstva!

Skratili smo jezik. Takav više odgovara našem mentalitetu.


Našu miroljubivu politiku moraju svi ozbiljno da shvate. Vidite i sami koliko smo se naoružali.

VASIL TOLEVSKI (Makedonija): LOPOVLUCI



izvor: lolbre.com
Ne pljujte najbolje, da nas ne bi napustili. Od njih, boljih za pljuvanje nemamo.

Nema potrebe donositi zakone protiv krađe.  Oni koji kradu su zakon.

Imamo više lopova nego političara. Zato neki političari moraju da rade kao lopovi.


петак, 08. септембар 2017.

REČENICE KOJE VOLIM (56)

rtv.rs


"Bog zatvori jedna vrata, a otvori sto drugih."

RATKO DANGUBIĆ. FINSKA STANICA



telegraf.rs
„Draže mi je da idem, nego da ostanem“, rekla je Krupska. On pali lampu na noćnom stočiću, ustaje i nastavlja da pakuje, u kartonski kofer, ostatak rukopisa; blago koje čini okosnicu njegovog rada: mnogo rukopisa, s pompeznim naslovima i podnaslovima, marginama, retke hartije sa kakvim ukrasima. Krupskoj nije bilo jasno zašto se zaljubila u ovog čoveka, ali je svesna da postoji neka opsesivna, mada nestalna strast. A nad njegovom glavom, i u snovima i na javi, vijori se crvena zastava, i on kaže Krupskoj: „Naredne godine  ćemo biti slavljeni, nazivani razbojnicima, herojima, ali sada smo ovo što nismo.“ Ona je u širokoj pidžami, grudi joj landaraju, detalj koji se njemu čini nepristojan, ali i izazovan. Među rukopise gura mali pištolj, dar od sledbenika: da se nađe, zlu ne trebalo. O revoluciji koja ovde negde istinski počinje ljudi su puni predrasuda: vole da negiraju stvari, da se protive, da izmišljaju. Mnogi i ne vole Ruse, pa dodaju i gde nema šta da se doda. Krupska nije mnogo govorila o nameravanoj pustolovini, ali  je  u dubini duše osećala da sa svojim kič i uvrnutim idejama i parolama neće daleko dogurati. Sumnjala je i koliko on može da uspe kao vođa, jer ima loš akcenat. Duge kose, skupljene u punđu, šarala je pogledom i gledala šta radi. Imala je oko i uho da oseti svaku promenu njegovog raspoloženja. Kada je stigla vest da je voz postavljen gde treba, on grabi Krupsku za glavu, cmače je u usta i obraze i juri po sobi kao pijani ćuran. Ona se za njim kreće lagano, i misli kako da se ovo putovanje izvede, a da bude dostojanstveno.
Oduvek sam želeo da pišem o ovome, ali se nisam usuđivao, mislio sam: imam cigaretu, ali nemam upaljač. Proučavao sam njegove oblikovane zulufe  i istraživao da slučajno nije bio obrezan. Plašio sam se da bi ovo mogla da bude besmislena priča. Opet, zamišljao sam koliko on mirno spava pred put, i kako pakuje ove iskasapljene govore i teze: hronološki ili po prioritetima. Kako mesecima baca, u pletenu korpu od pruća, zgužvane i pocepane papire, a onda neke od njih vadi i vraća u fascikle, bez strasti. To je suviše naivno gledanje na pripreme za revoluciju da bih se ja sa nekim upustio u ozbiljnu priču. O tome sam, povremeno, pričao kao neko ko je uvređen, ali ne tonom kojim sam želeo. Pokušavao sam da ovo predstavim kao igru podsvesti i da budem svoj psihijatar. Neko mi je jednom rekao da ne treba da u ovome vidim san o Rusiji, već grimasu Rusije. Onda sam shvatio da snovi koje sanjam o tom vremenu unose određenu dozu cinizma, nespokojstva i u moj svakodnevni mir. U nekoj knjizi sam našao da bi bila dovoljna jedna činjenica da sve sagledam drugačije: samo jedna činjenica. Ne jednom sam bio kivan na sebe što sam o ovome ikome i govorio. Trebalo mi je i vremena, godina, da se oprostim sa glupostima, da ih ispratim preko vrata. Ispričaću kako je ovo bilo, kada sam ja sanjao, u više navrata, taj voz, a da niko nije morao, ni mogao da me probudi. Postoje razna pitanja koja sam trebao da bacim u stranu, ali su ona iznova uspostavljala vezu sa mojim egom. Ne znam kako ljudi razrešavaju ovakve snove. I nije lako kada vas tuđ san podigne na noge pre jutra, u zoru. Ja sam, čitajući mnoge knjige tumača snova, shvatio da je taj njihov sav napor tumačenja snova okrenut tome da se snovi učine svarljivim. Dabome, sumnjam da verujete da ovo nisam izmislio. Za mene je prihvatanje snova kao dela harmonije života neprihvatljivo, ne može sve da se svede na harmoniju, snovi nisu muzika, naročito ako se ima u vidu da se, bili slatki ili gorki, snovi povezuju sa stvarnošću, maštanjem, doživljajima, istorijom, iluzijama, strahom, i da svaka od ovih stvari može da natera čoveka da skoči iz postelje, ponižen i nezadovoljan.
               

 Peroni bez imena stanica, peroni  bez brojeva
1.
Ne znam kome bih posvetio ovakvu priču. Svih tih snova i događaja sećam se sa nekom nežnom milošću. Nisam siguran ni kakav naslov da joj dam, jer opisuje stvari u kojima nisam stvarni akter. Pre nekoliko godina, bar jednom nedeljno, svaku noć sam sanjao deo putovanja vozom, i ovo se nastavljalo svako veče kao u stripu, a nije strip. Nisam izgubio glavu, ostao sam prilično hladnokrvan, jer san se prekidao, svaki put, kada voz prolazi kroz neku od bezimenih stanica, bez zaustavljanja, ili kada prolazi kroz stanicu kojoj ja ne stignem da vidim ime. A onda sam se jedno jutro spustio u podrum i među očevim knjigama izabrao one koje su mogle više da mi kažu o ovom događaju, kako iz ugla pobednika revolucije, tako i onih koji su ih poslali da revoluciju izvedu. Tada sam čitao da je u aprilu 1917. godine poseban voz sa, navodno, trideset dvoje odabranih, krenuo od nekuda i stigao na slepi kolosek, jedne od sporednih stanica u Sankt Peterburgu. Navodno, da je ovo bilo osmodnevno putovanje iz Ciriha. O, nije valjda bilo baš sve tako idealno, može cinik, uvređen, da uzvikne. Ukratko, izgledalo je ovako: svetu, Velikom ratu i Nemačkoj je trebala revolucija, i neko je iz one njegove pletene košare izabrao papir i scenario baš za onu koju treba da izvedu putnici ovoga voza. Neko je slučajno poznavao ljude, koji su se slučajno bavili pitanjima revolucije u ovom i onom obliku, i pošto su ovi izabrani bili tada u Cirihu izgubljene duše, utekle iz nekog zavoda za umobolne, a svi su uzvikivali da je Rusija najpogodinija za kakvu-takvu revoluciju, i tako je nacrtan taj voz i cela priča. Ovi putnici su, istina je, zbog tog pripremanja i lutanja nekih i nekoga, malo kasnili na početak jedne, ispostaviće se mnogo kasnije, besmislene revolucije, koja je počela pobunom radnika zbog nestašice hrane u carskoj prestonici. Te poslednje večeri, dok je prala zube, Krupska se osetila malo povređenom što nije dovoljno uključena u tok događaja, ali je samo rekla: „Ovo je poslednji put da mogu da isperem usta kako treba.“ Imala je ožiljak ispod brade, za koji je malo ko znao, malo ga je pomazila i odmahnula glavom. On je, na trenutak, bojažljivo pipnuo s leđa, i rekao: „Ona ruska voda iz močvara nije tako  zdrava kao ova s Alpa.“ Ukrcani su odavali utisak očaranosti idejom da odu gde idu, bar je tako izgledalo onima koji su kontrolisali utovaranje ljudi: jedan je pomislio, kao da utovaramo stoku. Izgubili su bili svaki pojam o svemu, osim o vremenu, brojali su dane za koje treba tamo negde daleko da stignu, gde su se nemiri već rasplamsali. Krupska je prvi put pokušavala da zamisli kako će sve ovo da izgleda iznutra, pa se nadala i luksuzu, ali se iskreno zabrinula, i uplašila, kada su se vrata na vagonu zatvorila za njima. Zurila je satima u svoje pege na rukama, trljala suvu kožu jedinom kremom koju je imala. U navedenom vozu, među odabranima, je bio do sada pominjan kao on i sporedni lik, ali ne i imenovan, i Vladimir Uljanov.
2.
Tek što je stigla prva večera od čuvara voza, Uljanov je krenuo da ređa za šta će koga od prisutnih imenovati kada se dokopaju vlasti. Smišljao je na licu mesta, a neke je imao i napisane, skraćenice za određene službe i nije se mnogo trudio da u međuvremenu obrazloži svoje predloge. Jedan od nezadovoljnih budućim imenovanjem, nije se oglasio, ali je pomislio: „Ali, zašto Uljanov radi sve ovo?“ Neki su tada aplaudirali uz bocu krijumčarene votke, koja je išla od ruke do ruke, pevali, a najzadovoljniji je rekao: „Čestitam, postaćemo ono što nikada nismo bili.“ Onaj nezadovoljni je uronio u kragnu kaputa: „A tek kako ima da se raduju oni koji će ostati niko i ništa.“ Naravno, ponavljam, bar je tako bilo u mom snu. Svi su se pravili da im je drago što su krenuli na put posle koga ne bi smelo da im fali ništa u životu. Boca ledene votke brzo je popijena, i svi su utonuli u svoje misli. Po onome što knjige beleže, izgledalo je da je to recitovanje naimenovanja Uljanovu bilo veoma potrebno. Tek kasnije su se javila tumačenja da postoje ljudi koji su spremni da rade protiv svojih interesa, pa i interesa naroda kome pripadaju, radi funkcije. Stanice su promicale, ledeni pejzaži su promicali. Uljanov je znao da pravi razne scene u vozu, i Krupska nije imala živaca da sluša sve njegove izlive emocija: „Ok“, brecnula bi se, „jebena revolucija, pa šta?“ Ona se oseća i pomalo zapostavljenom, pored svih tih tela koja sede, protežu se, smrde, oko nje, i da bi se smirila povremeno pecka Uljanova. „Probaj da se uživiš u moju ulogu“, je iz njegovih usta zvučalo više kao naredba, nego predlog. U narednim danima će svi videti da je stvarima koje se tiču države Uljanov prilazio sa onim neodoljivim prezirom i odlučnošću da uradi sve kako je zamislio. On će, kada pristignu gde su ih poslali, ubrzo organizovati širenje virusa  nove države, sa svim nastojanjima da se očuvaju njene granice, a da se, kada dođe vreme, i prošire, u interesu ideologije koja se propoveda. Tako da niko neće pojmiti da li je to što se događa nevolja, ili dobra stvar. Sanjao sam, priznajem, kako Uljanova, na onom slepom koloseku dočekuje gomila razdraganih pristalica, prvi put u mrklom mraku, a sledeći put u zoru, i kako on mlatara papirima i govori o tvrdoj liniji revolucije i kako nisu sve fizičke bolesti psihosomatske, ali mnoge jesu. „I ja ne želim ništa drugo“, urlao je Uljanov, „samo da revolucija uspe!“ „Sve je u redu“, umirivala ga je Krupska, „ne moraš da brineš, sve ide kako treba.“ Negde sam saznao da se ta stanica zove Finska stanica, ali to za snove nije imalo, u tom trenutku, ulogu. Od tog mesta su krenuli, sa Finske stanice,  promišljeni i drugi nepromišljeni događaji. Ne znam da li je sunce sijalo ujutru, ali vazduh je bio oštar. Negde sam video i razglednicu ove zgradurine, otvorene davne 1870. godine, ali ne mogu da je nazovem arhitektonskim čudom.
3.
Čudno, sa putovanja nema fotografija, valjda jedva jedna. Kao da drug Uljanov nije želeo da pravi uslugu istoriji. Da li je među njima iko bio fotograf po profesiji, čini mi se da nisam nigde pročitao. Ima scena u snu u kojoj Krupska poskakuje i priča kako je videla kroz prozor drvoseču koji obara drvo. Radovala se ovom prizoru kao mala devojčica. Ljudi vole da se hvale, da preteruju, i čestitaju sebi na određenim snovima, a ne vide da vladanje sopstvenim snovima manje duguju snazi uma nego sporednim događajima i emocijama. Nije lepo, ali sanjao sam i kako se prepiru oko hrane. Bile su im dosadile haringe iz konzervi, pa su pitali: „A šta ima za glavno jelo?“ Onda sam sanjao svet koji sedi na klupama ove stanice, osmehuje se prirodno i neodoljivo, kao da će njima biti posluženo jelo na maslacu i čeka svet, a ne zna koji voz čeka, i ne znam ni ja iz koje sam, ovo, ruske knjige, modernog pisca iz vremena realizma, u san uglavio. „Ja ću da jedem šta imate,“ govorio je Uljanov. „Mogu da jedem i konjsko meso, ako ga ima.“ Nije se opirao ispadima Krupske, bio je uplašen njenim čudnim raspoloženjem, koje je dolazilo iz dubine njene duše, nije bilo glume. Umela je da leži na leđima preko cele drvene klupe za pet putnika i da žmuri. „I šta nam ovo govori“, rekao je Staljin kada je tajno video one koji su dočekali voz. „Mi sada treba da probamo ono o čemu smo govorili.“ On je žudno posmatrao sve one ljude, a da niko nije znao da je tu. Poželeo je da im i sam pohrli u susret, da zagrli Uljanova i privije na grudi Krupsku, ali se uzdržao. „Ovaj narod...“, rekla je Krupska. „Da?“, upitao je Uljanov. „Malo govori“, rekla je Krupska.
4.
  „Nije važno da li verujem ili ne verujem u snove“, rekao je Uljanov. „Volim da budem u toku, da sam korak ispred ostalih i u razmišljanju, da mogu da upravljam ruljom“. Ovo sam čuo u narednom snu, i tamo negde je pisalo, na velikom pak papiru, kako stanica pamti Prvi svetski rat, Revoluciju, Drugi svetski rat i događaje posle Hitlerovog rata, i Staljina i ove posle Staljina. „Žao mi je“, mrmljala je Krupska, koju u tom snu nisam jasno video, što vam se sve ovo neće svideti“. I malo zatim je rekla glasnije: „Revolucija.“ Ja sam se batrgao u snu i govorio: „Ne, ne“. Mlatarao sam nekakvom zastavom, i opirao se rečima Krupske: „Revolucija će biti izvrsna. Zaista izvrsna. Svima će biti jako lepo u Rusiji.“ Plašim se uopštavanja: recimo da sve što sam sanjao ne vredi ništa, da sam mogao da dodam kako su prolazili kroz fine predele, da je pred njima pucao pogled na ledeno more, tajgu, da u Rusiji nikada ne nedostaje svežeg vazduha. Oni su i onako, koji su imali sreću da su kraj prozor, kao Krupska, satima sedeli i buljili u predele pored kojih voz prolazi. Neko je podsmešljivo govorio kako treba štampati popularne knjige i kako ljudi moraju verovati u ono što pročitaju. Tako je ovo tajno putovanje Uljanova, u snovima, dobijalo, iz noći u noć, neki tajni zaplet, koji nisam zapisivao u zoru.
5.
Kao i obično, tog dana sam došao s posla, iz redakcije novina, a onda sam posle večere čitao Hamleta. I u ovoj četvrtoj, a može da bude i u petoj, noći jedan naš političar, sa nekakve pozornice, govori o značaju ovog voza, o posrtanju Rusije, o usoljenoj ribi koja je na tanjiru, o slabostima cara Nikolaja Drugog, pretnjama, klecanju i muvanju Nemačke, pobedi saveznika u Velikom ratu, sumnjama Hamleta. Pojavio se on u ovome mom snu, gde se uz tu dobro usoljenu ribu, njegov veliki stomak dizao i spuštao, i videlo se lepo kako je lokao  rakiju, a ja sam, kada sam ustao, pitao: s kojim pravom je on uleteo ovde? Onda je neko u snu viknuo da se oni koji puše premeste u odeljak za pušače. Niko se sa ovim političarem nije upustio u diskusiju, da ne ispadne smešan, a ja sam, mislim, samo vrteo glavom, dok je negde u senci ove debele mešine sedeo drug Staljin i pućkao na lulu. Kada sam ustao, posle doručka, uzeo sam da čitam istoriju, o tome kako su cinični Nemci organizovali ovo putovanje vozom, s namerom da doliju svoju cisternu benzina na veliku rusku lomaču koja se rasplamsala. Taj naš političar je mahao, u snu, kopijom Lenjinovih novina koje su se zvale Iskra, kao da razgoni muve. I nije rekao kako je Lenjinov plan uspeo, iako je plan, kao i svaki, imao manjkavosti. Ovome nesretniku nije, dakle, bilo teško da ubedi sebe da je ovako i onako u pravu. „Idi“, gurkao ga je jedan suvonjavi pored njega, koji je grizao kiseli krastavac, „ne otvaraj više usta ni oči. Uzmi državni auto i odvezi se do Finske stanice, i hvataj prvi voz, nije bitno kuda.“ Na licu mu se videlo da je oguglao na ovu rusku bajku, nazvao je pustolovinom i od jednog suvonjavog uzeo je cigaretu. Voz se tada pretvorio u niz teretnih vagona iz kojih vire glave ljudi.
6.
 „Zavrtnji i šrafovi uvek idu na svoje mesto“ rekao je lik bez lica. Taj koji nema lice sedeo je u snu preko puta mene, i ponavljao: „Nisam gladan“. Zvao je Krupsku da sedne do njega, pitao je šta bi najviše volela da radi u Rusiji. „Stvar je sasvim prosta“, rekao je čovek bez lica, „koliko doneseš revoluciji, toliko ćeš od nje, na prevaru, i da uzmeš“. On je osetio da sam ja od njegovih, i rekao je da je neko dobro platio da se on nađe u ovom snu, i da ja treba da vodim jutarnje beleške. Na mapi sam sledećeg jutra gledao kako je voz prošao kroz Nemačku: Štutgart, Frankfurt, Berlin, uz pratnju nemačkih vojnika koji su posmatrali svaki pokret Uljanova. Jedan od zadrtih komunista mi je rekao, mnogo kasnije, da su neki vojnici sedeli napred, u odvojenom, vagonu sa drvenim klupama, razdvojeni od revolucionara, našalio se, da se i sami ne zaraze bakterijom revolucije, a i zbog toga što su Nemci i Rusi tada bili zvanično u ratu. On je tvrdio da je i jebena Amerika imala, kao i na hiljade mesta ranije i kasnije, određene uticaje da se ovaj voz pusti gde treba. Tada su Jenkiji već bili objavili rat Nemcima. Tako je ulazak Amerike u Veliki rat naterao Nemce da zamute vodu u Rusiji. Verujem da je onaj bez lica bio zadovoljan mojom pažnjom. „Ti si dovoljno pametan“, rekao je, „da razumeš da ne razumeš da postoji država koja ima veliku tajnu nad kojom drhti, a da je druga sila ne otkrije“. Mislio je da mene ovo zabavlja, tvrdio je kako valja kod sebe imati alat koji može zavrtnje i šrafove da odvrne i zavrne i rekao je Krupskoj da lepo miriše. Navodno je dan pre polaska na put iz Ciriha, Uljanov laprdao sa Amerima i telegrafisao im, ali taj koji se čuo sa Uljanovim nije shvatio koliko je stvar hitna pa je otišao da igra tenis.
7.
Ugađao sam sebi: ne mogu tek tako iz svojih snova da odem, iz beležaka koje o njima, ipak, pravim, ubeđivao sam sebe jasnim, uravnoteženim glasom da ovde ima poruka za nekoga. Uz mnoge reči i slike iz sna, koje su učinile da sebi predstavim šta je sve bilo, šta je sve moglo da bude, ja sam se nepromišljeno prepustio sanjarenju, potiskivao sam uzbuđenje. „Ovde imaš“, rekao mi  je onaj bez lica, „obaveze i posao.“  Nežno je sebe mazio po obrazima i nastavio: „Ne volim ovaj svoj lažni izgled koji kvari prirodni“. Taj, isprekidani, san me je naterao da pročitam kako je prognanik iz Rusije, Uljanov, živeo mirno u Cirihu sa suprugom Nadeždom Krupskom, i kako niko na ovoga nesretnika nije obraćao pažnju, kako bi rekao moj vrli prijatelj, mudrac, zaljubljenik u prozu Nabokova, Bulgakova, čak ni onaj đavo iz romana i filma Majstor i Margarita. Tamo je Uljanov izigravao knjiškog moljca, u stanu nekog obućara, a najviše vremena je provodio u javnoj biblioteci. Tu je, tako priča kaže, Uljanov čekao da njegov voz, koji vodi u Rusiju, na Finsku stanicu, stigne i krene. Bojao se da nije prekasno, da on nije dovoljno dobar da sve to izvede. Bilo mu je neprijatno kada ga ljudi pogrešno razumeju, i pokušavao je da ih izvede iz zablude, ili skrene razgovor na drugu stvar. I on se bavio time koliko hrane ima u ustalasaloj Rusiji, čitao je vesti kojekuda o nevolji koja je zadesila carsku zemlju. I pred njim se otvorilo nebo kada su javili da je car Nikolaj Drugi ustuknuo, i da je vreme da Rusiju preuzme kakav drugi, a on je čitav dan kasnije rekao Krupskoj: „Nema veze, zaboravi ko smo, gde smo, kuda idemo, koju stvar radimo, ko da budemo, svakako smo u nevolji“.
8.
 I moji snovi, u nastavcima, kao u stripu koji sam kasnije radio, videlo se da su iskidani, blesavi, kao svi ti događaji sa tim jebenim vozom. Ne jednom sam slegao ramenima i nisam ništa komentarisao. A Nadežda? Ona je Uljanovu zadavala više brige nego svi drugi oko njega. Ona je, kada je u pitanju odnos prema revoluciji, bila na početku kruta i na kraju nesigurna, jer je on odjednom postao nepoverljiv prema svima i neposlušan, i stalno je imao presavijene novine u džepu sakoa. Tako joj je, ne bez cinizma rekao: „Nema veze, nisu nam naplatili karte. Izgleda da je trošak celog puta bio na račun velike kuće“. Tešio je da od svega što su im nudili, ništa nisu odbili, ni dezert. Oni koji se bave umetnošću sve će ovo udrobiti u nadrealizam, farsu i iracionalnost, dodati tome malo Kandinskog, Maljeviča, Burljuka, Tatlina, Harmsa, Bulgakova i čitav balet Boljšoj teatra. Krupska je umela da se rastuži. I njihovi odnosi su zahladili, međutim ona se bojala da ga razočara. Istorija, morao sam i toga da se dokopam, veli da se u Cirihu u njihovo vreme motao i Džems Džojs, praveći žvrljotine, ali on se nije ukrcao u voz Uljanova. Od svih tih koji su se tamo kretali po kabareima, kuplerajima, trošili vreme na razne dade i pomade, jedino je Uljanov Krupskoj komentarisao ljude i trenutak: „Kako ne razumeš? Nema tu šta da se razume. Ovo je vek revolucija, a ne vreme humanizma i renesanse. Ako se ova revolucija narodu ne dopadne, rado ćemo joj doneti drugu. U svakom slučaju onaj kome se ovo ne dopadne dobiće nešto drugo.“ On su rešavali odjednom i po nekoliko, teških, ukrštenih reči. O tome su govorili mnogi, sa mirom i bez. Niko se od poznatih nije ukrcao u voz Uljanova. Imao je Uljanov ideju da zakupi i avion da krene u rasturenu Rusiju, besneo je da revolucija ne valja bez njega, a nije bio dadaista, rekao bi pesnik Matić, onaj koji je umeo da kaže: „Treba sve učiniti da ja uspem.“
9.
Lav Trocki je sve to pratio, zapanjen, iz Amerike, kao da prvi put čuje da će se revolucija zbiti. Nije prestajao da govori, telefonira i šalje telegrame. Tako se on, sa određenim, zakašnjenjem javio i u iskidanim snovima, jer njemu je trebalo vremena da dođe iz Bronksa, iz Amerike gde treba. On će i postati Čovek iz Bronksa na čelu ruske revolucije. No, ako je u stvarnosti bilo preterivanja, ovakve i onakve Amerike, ništa manje nije moralo da bude i u mojim snovima. O Trockom i ljudima oko njega, pisalo se ovako i onako, od tog Bronksa, putovanja brodom Halifaks, do kraja igre sa Staljinom. Krupska se samo cerila: „Ne govori mi o Trockom, kikotala se, on sve prebrzo objašnjava“. I kako se razastire veš da se suši, tako su se vesti razastirale, dok se ne osuše i izblede. „Putovanje Trockog ne može se porediti sa putovanjem Uljanova“, rekao je okoreli komunista, Lavov saborac. „On je prvo Lenjina trebao da pošalje u Englesku, a da ne traži ni od koga savet“. Trocki je, navodno, krio svoju muku, sumnje, i svoje nespokojstvo, ali se ne zna da li je bio dobrog srca ili se pravio da sebe za neke stvari prekoreva. Rekao je: „Revolucija nije jelo, i ni meni nije jasno o kojoj vrsti metafore se radi.“ Ovo  zaista dosta govori o njemu. Drugi put neće raditi što je radio, jer drugog puta neće biti. Krupska blesnu krnjavim zubima: „Ne volim železnicu, ali ona nas je dovela, uprkos kašnjenjima, gde smo namislili“.
10.
Pa, normalno, mnogi su mislili da se sa stripom i snovima ludiram. Tamo je sve izgledalo jako glupo, i u snu i u priči moglo se pripisati sve i svašta događajima i ljudima i sama priča bi se  mogla razvijati i drugačije. Jednostavno mi je prijatno da tako mislim, jer me priča ne opterećuje. Pa, molim: „Neka bude svetlost“, rekao je ko je trebao da rekne. Bivalo je noći kada mi se i sam san gušio i dobijao patetične prizvuke i grimase. Sanjao sam kako Uljanov u vozu hrče, u onom običnom, drvenom vagonu, obojenom u zeleno, a ne u crveno, i sanjao sam prtljag koji Krupska nosi, koji je i nju, kada otvori kofere, iznenađivao i zbunjivao. Da li sam, kao mlad, san dobro razumeo? Verovatno nisam. San je prema meni postupao tako kako san postupa prema svakome ko sanja tuđe snove. Niko ne zna, reklo bi se, koliko je puta taj voz skrenut na sporedni i slepi kolosek, ali on je, taj vagon druge klase, stigao gde je stigao kada je stigao: prošao je trenutak kada se Rusija, da voz nije stigao, mogla da spase.  Cik-cak, još samo koja noć, i san je mogao da završi u nekom drugom, tuđem, stripu. Još par crteža i misli u onim oblačićima i ceo svet bi bio drugačije uređen. Postoje tu stvari o kojima se može govoriti blaže, ne nežno. Tu nije bilo postupnosti ni potpunosti. Ja sam se bojao samo da u snu ne sretnem druga Staljina, jer me je njegovo ruganje plašilo. Navodno su vagoni od Berlina prebačeni na trajekt i tako su prešli Baltik. O tome kakva su sve dokumenta koristili, ova trideset dva putnika, ima raznih verzija. Mnogi istoričari su, kasnije, tragali za tovarnim listom, ali ni njega nigde nije bilo. I fotografski aparat je, dakle, ostao prazan, možda i uništen. Postoji ta jedna fotografija kako drug Uljanov tvrdo hoda, nalik na kakvog ciriškog burgera.
                   
11.
Kada ujutru priđem lavabou, kvasim četku vodom, i češljam se sve dok svu kosu ne prilepim za glavu. Imao sam uvek duge nokte, ne volim da ih podsecam. Pa, onda, hajde, mogu priču nastaviti i ovako i nikako, vreme je. Dok sam vodio, kakve-takve, beleške i dok sam radio strip, nisam mislio kako bi se o ovome mogao napisati i nešto duži tekst, a ne samo ovaj u oblačićima stripa. Međutim, sada ovo nazivam, bez ikakve rasprave, svojom lenjošću. U mom, iskidanom, snu je, iz meni nepoznatih razloga, rekonstruisan ulazak Uljanova u Finsku stanicu, uz Marseljezu, i Marseljeza se onda negde gubi. Pojavljuje se tajno, mada u izmaglici, kako je već rečeno, drug Staljin. I vidi se kako je neko nekome brzo dao ruku, ćuteći: i taj koji mu je prihvatio ruku nije se protivio. Tako je potvrđena i nastavljena započeta ratna, ruska klanica, i događaji su krenuli u svim pravcima, odjednom: i Uljanov je radio ono što su Nemci mogli samo da požele, ali nisu smeli da sanjaju, ni spominju. Negde vele da postoji Uljanovljeva opaska da nema čuda u prirodi i istoriji, i postoji sumnja da mu je ovo neko, sticajem okolnosti, gurnuo u usta. Taj zadrti, okoreli komunista Trockog, u jednom kafanskom razgovoru, gde se ne zna koliko je bilo uhoda, parafrazirao je Uljanova, kako oni koji treba i završe na đubrištu istorije. „Takvo je vreme, istorija i istina menjaju uloge, reda radi“, rekao je. Posle ga nigde nije bilo, a onaj bez lica je rekao: „Da mu čovek pozavidi“. Naposletku ako je neko Lenjinu u usta stavio ono što je stavio, to protiv mene, ne govori ništa: Ja nisam luda koja puzi po podu, ni dete.        
Peron C, slepi kolosek
„Šta ću raditi večeras?“, pitao sam se kada sam završio ovu priču. Najbolje je da odem u Kinoteku: daje se divan Ajzenštajnov film: Oklopnjača Potemkin. Hajde, da svemu dam drugi obrt. U stvari, od priče ne bi bilo ništa, uprkos snovima, stripu, dnevniku i svemu ostalom da ja nisam, u trećem razredu gimnazije, pitao profesorku istorije, šta bi bilo da je voz umesto u hladnu Rusiju stigao u Ameriku. Profesorka, zbunjena, i, kasnije sam shvatio, uplašena, pitala me je i šta mi to znači, ali ja sam samo odmahnuo rukom. Sutradan su došla dvojica, nisu rekli iz koje su službe, i postavili mi isto pitanje i pitali me: znam li geografiju i da od Ciriha do Amerike nema direktne pruge, da tamo nema ni Finske stanice. Ja sam rekao da znam i da mi pitanje koje sam postavio ne znači skoro ništa. Onda su oni iz moje fascikle, sa mnom, izvlačili skice za kaiš po kaiš stripa, slagali ih na stolu u trpezariji, dok je majka kršila ruke, i gledala kako ređaju crno-bele hartije, kako im ja diktiram. Jedan od njih je pažljivo i uplašeno gledao strip, drugi se blago smeškao. Taj je začuđeno gledao s kojim spokojem i naivnošću nastavljam da izvlačim komade hamera. Tako: ja ne znam šta se tada našlo  u mom dosijeu, koji je onda otvoren. Kada sam ga nedavno dobio na uvid, tamo nije bilo papira, ni voza Uljanova ni one stanice.