петак, 29. децембар 2017.

MILAN TODOROV :KULINARIKA



webzabava.co

Kad žele da guska bude dobro pečena,Kinezi je naduvaju kompresorom  tako da joj se koža odvoji od mesa. Naše još nisu dospele u tu fazu.

TV je prevaziđen medij. Ja večernji dnevnik redovno pratim pomoću laptopa.

Građanin G.S. je okretao glavu kad bi video neko zlo oko sebe. Jednog dana pokuša isto,ali glave na ramenima više nije imao.

Sumnjam da je na početku bila reč. Ovde se oduvek na sve ćutalo.

Ko je zadovoljan s ovakvom vlašću, neka kzvuče ruku iz mog džepa i podigne je uvis.

Ima ljudi koji vam napišu samo SNG, i onda vi ne znate da li to znači srećna nova godina ili, pošto je godina izborna: srećna nova govna.

Da li to što obično hapse u zoru znači da hapse kad im se digne?

Najzanimljivije vesti iz zemlje stižu nam iz podzemlja.


MILAN TODOROV: BUBAMARA




Enil Nolde
Šta ti je, budalo, pitao je sebe u ogledalu. Kao da si jedini čiji je brak propao. Nije to ništa neuobičajeno, nije to carstvo pa da traje hiljadu godina. Život je proziran. Premda, to može da zvuči kao rečenica poput „vrata“; rečenica kroz koju uđeš i izađeš. Ipak, ma koliko zgusnut bio, ceo naš haos se na kraju  pretvori u staklo. Hod po vodi. U kojoj se sve vidi. Bestidno i žalosno. 
          I on je sad osećao da propada kroz tu providnost, kroz to strašno prepoznavanje stvari unapred. Zapravo, kao da se samo vrhovima prstiju držao nad provalijom sopstvenog sveta.
          U stvarnosti, mogao bi čak da se ponosi načinom na koji su,  Zvezdana i on izveli taj međusobni, dogovoreni raskol, raspad, razlaz...možda najtačnije bezbolan odlazak...Ili, kako je to ona, sklona lepom izražavanju, rekla: bezobalni odlazak.
          Zbilja je bilo prilično jednostavno. Možda previše nomalno, jer je sve proteklo ćutke. Nisu se ni zagrlili. Ne, to bi bilo previše. Nisu se poljubili, naravno. Odavno su takve male nežnosti iščezle iz njihovog života. Samo su pružili ruku jedno drugom. Malo se ustežući. Rukovali su se kao osobe koje se sretnu na nekom važnom događaju, recimo. On je, kao profesor biologije a docnije i direktor gimnazije, dok mu nisu otkrili manu na jednom srčanom zalisku pa ga prerano penzionisali pre četrdesete, morao često da se rukuje sa roditeljima svojih učenika ili maturanata. I uvek je to rukovanje imalo neko značenje: Hvala, odužičemo vam se, bili ste častan pedagog, simpatičan profa, čovek od poverenja, osoba koja neštedimice prenosi svoje znanje, strog ali pravedan učitelj...
         Prilikom ovog oproštajnog rukovanja, Zvezdana je, činilo mu se, zadržala svoju ruku nešto duže u njegovoj nego što je uobičajeno. Ali, da li to sad više bilo šta znači? Puka slučajnost. Mala rasejanost. Mahinalnost. Kao kad spuštate ispražnjen tanjirić na sudoperu, a mislima ste već okrenuti nečem sasvim drugom, takođe prilično besmislenom.
     
         Tako da nema ni govora da je on, u trenutku rastanka, mislio na ruke. Pre bi  se moglo reći da je mislio na njene butine. Ali ne na butine u banalnom smislu reči na šta se pomisli kad se punim, pohlepnim ustima pomenu ženske „butkice“ ili još gore „bataci“; nego na nešto sasvim specifično, gotovo sudbinski što je bilo kao naslikano u oblim prevojima nogu njegove doskorašnje žene. Mislio je na atlas njene kože. Da, atlas je najprikladnija reč kad je o ženskom telu reč. Atlas sa malim zagubljenim ostrvima.
        
            Na atlasu Zvezdaninog tela on se fokusirao na njene noge. Zvezdana je imala sasvim obične noge. Ni lepe, ni ružne. To su, znate već, one malo upadljive noge običnih žena, ne lepotica sa modnih pista. Noge kao noge. Deo tela. Služe hodanju ili stajanju. Mogu da budu debele ili tanke. Zvezdanine su bile, mislio je čim je ugledao, sasvim prikladne. Protrljao je naočare od kornjačevine koje je nosio od detinjstva i utvrdio da se ne vara. Noge su bile baš prosečne.
          Zašto je to važno?
          Nije znao.
          Poznato je da ženi lepe noge povećavanje šanse za uspeh kod muškarca. I to ne samo jednog. Nego mnogo muškaraca. Ai, njemu nije bila potrebna takva zavodljiva, pa vrlo verovatno i verolomstvu sklona lepotica.  Hteo je običnu ženu, sa običnim nogama i sreo je baš takvu.
          Ubrzo će, međutim, otkriti da Zvezdana ima ipak posebne noge. Noge koje, verovao je, nema niko na svetu. Noge rođene baš za njega, profesora biologije, zoologa, tačnije entomologa.
         Imala je na nogama, odnosno s unutrašnje strane butina, gotovo sasvim pri vrhu, što se nije, dakle, moglo primetiti ni kad hoda u kratkoj suknji, pa čak ni na plaži – dve prave pravcate bubamare.
           Razume se, bili su to mali, slatki mladeži, jedva vidljivi, ali pod lupom koju je on jednom prlikom dok je spavala upotrebio, jasno se razaznavalo da su te dve  tamno crvenkaste tačkice potpuno pravilno oblikovane bubamare.
          Bubamare se inače nazivaju u narodu božjim ovčicama, a na latinskom se stručno definišu kao: kocinelide. Zvezdana je, dakle, redak primerak, odmah je zaključio. Narod veruje da donose sreću.                „Bubamaro, let, let u široki svet."
          Ili: „ Bubamaro, evo moje ruke, po njoj mili i tamo i amo. Ne plaši se, dirati te neću. Samo hoću da ti vidim krila, tvoja mila, tvoja lepa krila.“   
         
        Da li je za Zvezdanine bubamarice znao još neko osim njega? Verovao je da nije. Osim, možda majke koja ju je kupala dok je bila mala. Ali, ona je odavno počivala na starom gradskom groblju.    
          Otac je bio dementan, ništa ionako nije shvatao. Smestili su ga u neki jeftin starački dom, a ona je roditeljski stan izdavala, sve dok se sad, posle razvoda, nije odlučila da se  vrati u njega.
        Dakle, mogao je dok su bili zajedno da bude spokojan i zadovoljan. Verovao je da ih je skrivala i da ih se čak stidela. Naravno, bez razloga. Ali, žene su nelogične i njima za neko osećanje pravi razlog često nije ni potreban.
           Nikad se nije usudio da je upita da li je to bio razlog što se nije udavala do svoje tridesete. Bila je čedna i njemu je to imponovalo. U početku je mislio da je od onih devojaka koje ne uživaju u telesnim strastima. Čak mu se i prvi put, malo pre prve bračne noći, kad mu se konačno prepustila u polumraku samo za tu priliku iznajmljene kolegine sobe na periferiji, činilo da je to ustupak koje će mu docnije sve ređe dopuštati.
        On je, pak, bio od sasvim druge vrste. Nije imao mnogo devojaka pre nje. Svega dve ili tri. Sve zavisi kako se i šta se računa. Dve su mu, naime, dozvolile da prodre u naiintimnije delove njihovih tela, doduše trapavo, na brzinu, nevešto i plašljivo. Treća, koju je prvi put video na nekoj slabo posećenoj ferijalnoj zabavi, bila je toliko ružna da joj je u haustoru zgrade u kojoj je stanovala bez reči zadigao suknju, svukao gaćice i užasnut njenim mršavim butinama i kržljavim međunožjem jedva obraslim tankim paperjem, izgubio svaku želju da bilo šta čini dalje.
            -Znaš šta se radi sa bubamarama, pitao je tokom jedne od prvih ljubavnih igara.
            -Ne.
            -Bacaju se preko glave.
            -Preko glave.
            -Da...- rekao je i zabacio joj noge sebi iza vrata. – Pritom – dodao je – moramo da poželimo nešto lepo. Samo, ne smemo nikom, pa ni jedno drugom da kažemo šta smo poželeli, jer se u tom slučaju naše želje neće ostvariti.

           Ali, sada je to prošlo vreme. Bilo bi beskorisno vraćati se uspomenama. Zato je sve svoje kutije sa insektima, koje je skupljao još od najranijih dana, poklonio jednom dečaku iz susedstva koji je, usled neke urođene bolesti, bio vezan za kolica. Bili su to lepi insektarijumi od tamnog javora, sa staklenim poklopcima koji su mogli da se otvaraju.
           -Imaju krilca, kliknuo je veselo dečak upirući iskrivljenim prstom u dve bubamare čvrsto probodene sjajnom metalnom iglicom.
           -Imaju...
           -I mogu da lete, pitao je a oči su mu prosto sijale.
           -Sad više ne.
           -Ali, jednog dana će možda moći, rekao je dečak.
Nije smeo da ga razočara.
           -Svako će jednog dana umeti da leti, odgovorio je tiho.
           - I ja?
           - Naravno. Zašto da ne?

             Sa čuđenjem je u narednim danima, pa i mesecima, osećao da mu insektarijumi, pa ni Zvezdana, nimalo  ne nedostaju. Kao da je bacio kamen u vodu. Ali, nedostajale su mu njeni mali mladeži u butnim jamicama.
         Bilo je to glupo. Svet su potresale terorističke nesreće, ratovi na sve strane, nove bolesti i stare gladi a on je patio zbog malih, skoro neupadljivih mladeža na nogama nekakve žene, koja ih sad, promenjena, verovatno besramno pokazuje drugima.
        I, kako to obično biva, kad mislite na nekog previše često, taj se iznenada i neobjašnjivo pojavi. Jednog jutra, bilo je relativno kasno jutro, oko deset sati, zazvonio je telefon u njegovom stanu. Dugo ga niko nije zvao i mislio je da je u pitanju greška. Uzeo je pokretnu slušalicu, otišao do prozora, razgrnuo zavese da bolje vidi broj sa koga ga taj neko zove kad je ispod prozora ugledao Zvezdanu sa mobilnim prislonjenim na uho.
        Lagano je vratio rub zavese na isto mesto na kome se do tad nalazio. Slušalicu je držao sklopljenu. Skinuo je s nosa naočare.  Sklopio oči. Čak je i umirio disanje. 
        Ali, ipak je nekoliko minuta još ostao pored prozora i pratio njene korake kako se udaljavaju. Bio je siguran da na njenim nogama više nema bubamara. Nije mogao sebi da objasni otkud mu to uverenje, ali bio je uveren da je tako. Tim pre, što je sad već pomišljao da je sve to sa bubamarama na njenim nogama izmislio u ljubavnom zanosu.
           A, ako nije?
          Zašto je sve moralo da bude u znaku njegovih interesovanja? 
          Nikad se nije zapitao šta je ona želela? Da li je videla u njemu ono što on nije video i neće videti nikad?     
          Raskrilio je zavese, otvorio prozor, skinuo kućni mantil. Bio je potpuno nag. Ulicom su prolazili ljudi. Niko se nije osvrtao.
        Ušao je u sobu, seo u trošnu fotelju.
Spolja se ništa na čoveku ne može videti, pomislio je i zaspao tako tvrdim snom da se probudio tek u bolnici.
           -Hvala bogu, rekla je neka žena koja je sedela na stoličici pored kreveta i držala ga sve vreme za ruku. Pogledao je začuđeno. Imala je na nogama najlonke sa iscrtanim bubamarama. Inače je bila sva u belom.
          - Da li ste vi anđeo, upitao je preplašeno.
           -Da, ja sam vaš anđeo čuvar, odgovorila je žena bez ikakve nežnosti.
          - Ali, gde su vam krila, pitao je i sad je, u svemu, sebi ličio na malog paralizovanog dečaka iz susedstva.
          Žena anđeo ništa nije odgovorila. Samo je nemoćno raširila ruke.

MILAN TODOROV: BLJAK

telegraf.rs
Probudim se i osetim da sam plakao u snu. Znam da je san laža, a bog istina, ali suze su  prave.

Kinezi kad žele da guska bude dobro pečena, naduvaju je konpresorom  tako da joj se koža odvoji od mesa. Naše guske nisu daleko.

Poslednji put sam se stideo kad mi je umrla majka, a ni danas ne znam tačno zbog čega.


Gde najviše mislim? U krevetu. Ali,nažalost, samo na jednu stvar.

Neka se baci kamenom onaj koji nije grešio. I lavina je krenula.

-Da li biste pojeli čarapu?
-Bljak.
-Ali, gospodine, od baštenskih puževa je!

U jednom danu su svi bili pelcovani, ali su ih Nemci odmah streljali da ne bi došlo do negativnih efekata vakcine.

Njegova reč je zakon. Šta više reći o pranoj državi?

Tv je prevaziđen medij. Ja večernji dnevnik redovno pratim pomoću laptopa.

Halo, Pjongjang! Da li šaljete atomke bzom poštom?

Kod nas građani odlučuju ko vodi Beograd. I tao će biti dok ga ja vodim.

Da je Tito napravio atomsku bombu, Jugoslavija se ne bi raspala. Ostala bi u tragovima.

Građanin G.S. je okretao glavu kad bi video neko zlo oko sebe. Jednog dana pokuša isto,ali glave na ramenima više nije imao.


Sumnjam da je na početku bila reč. Ovde se oduvek na sve ćutalo.

JANUARSKA KNJIŽEVNA DEŠAVANJA BEOGRADU


Дом културе Студентски град
Булевар Зорана Ђинђића 179
11070 Нови Београ





Četvrtak, 11. januar, 19.00, Klub Magistrala - Predstavljanje novih izdanja romana ERNESTA SABATA na srpskom jeziku
TUNEL i O JUNACIMA I GROBOVIMA u prevodu Slavice Kojić I ABADON, ANĐEO UNIŠTENjA u prevodu Aleksandre Mančić (Plato, 2017)
Učestvuju Aleksandra Mančić i Nataša Anđelković

Utorak, 16. januar, 19.00, Klub Magistrala - Ciklus Pop književnost - LEB I SOL: TAMO GDE VEČNO SUNCE SJA
Predavač Muharem Bazdulj

Četvrtak, 18. januar, 19.00, Klub Magistrala - Naš gost – MILAN TODOROV - Razgovor o romanu REDOSLED JEDNOSTAVNIH STVARI
Učestvuju Vitomir Teofilović, Nikola Petaković i autor

Četvrtak, 25. januar, 19.00, Klub Magistrala - Predstavljanje romana TUCANjE KAMENA Klemensa Majera u prevodu Bojane Denić (Radni sto, 2017)

Učestvuju Bojana Denić, Miroljub Stojanović i Ivan Velisavljević


четвртак, 28. децембар 2017.

MIAN TODOROV: LEPOTA I KRV



webzabava.com
Crno je dole. Mada ni gore nije ništa bolje.

Poseta premijera razvijenih zemlja je prilika da pdodubimo sardnju. I naš džep.

Vlast se ne meša u rad sudova. Štaviše, njeni najviši predstavnici se nikad ni ne pojavljuju na sudu.

Srbija već petnaest godina nema završni račun. Šta će nam, kad smo gotovi.

Lepi automobili lepo gore.

Oženio je piletinu. Kaže: brzo se skuva.

Još nisam otvorio ženine novogodišnje
 poklone od pre pet godina. Čekam da istorijska distanca učini svoje.

Bugarima je lepo u južnoj Srbiji. Stara ljubav zaborava nema.

Svi koji žive duže od 60 ili 65 godina su neprijatelji našeg penzionog fonda.

Šta ministarke očekuje u narednoj godini. Kad bih rekao, ne biste objavili.

Muškarac presekao vene. Dobrooljno dao krv za voljenu.



среда, 27. децембар 2017.

MILAN TODOROV: JA OVDE NIŠTA NE RAZUMEM



blic.rs
-Koliko imate poverenja u ispravnost hrane koju jedete?
-Koje hrane?

Ne znam da li će nafta teći južnim ili severnim tokom, ali da će teči Dunavom – hoće.

Brod ludaka danas je otmeni kruzer.

Fudbal je bio jedna od mojih velikih mladalačkih ljubavi. Naročito, ženski .

Nikad se nisam vraćao svojim starim ljubavima. Bile su već prestare za mene.

Upoznao sam  upravnika najvećeg zatvora u Srbiji, mnogo posle njegove smene.
E, što se nismo ranije sreli, reče on.

-Neke stvari ne mogu da razumem.
-Koje?
-Ne razumem šta me pitate.


MILAN TODOROV: DOGODINE U PRIZRENU


forum.srbija.com
Sve što ste ranije hteli da pitate o demokratiji a niste smeli, ne smete ni danas.
 
Naši su se krajevi ubili za turizam, samo što mi ne možemo da sastavimo kraj s krajem.

Nije tačno da je u ovoj zemlji sve stalo. Deci đokice rastu.

Ne dam na sebe. Pod sebe, može.

Žena me tera da svaki dan probam da li je dobro to što je skuvala. Posle dva sata jede i ona.

-Majstore, pa ti bi slomio i nakovanj.
- A ti bi ga slomio bolje?

Dobro je što nemamo rezervnu domovinu kao ovi sa dvojnim državljanstvom. I nju bismo upropastili.

-To je žena koja ne zna da kaže NE.
-Imaš adresu? Neki broj?
-Što?
-Valjaće nam za izbore.

Udala se za prvog s kojim je spavala. U stvari za drugog, mislim trećeg ili četvrtog...

Šefe, ne samo da stojim, ja klečim iza svake svoje napisane reči o vama.

Dogodine u Prizrenu! Ili kako se već zove ono prestono mesto odakle smo svi potekli!



петак, 22. децембар 2017.

четвртак, 21. децембар 2017.

MILAN TODOROV: ZIMSKE ČAROLIJE


opusteno.rs
Slika na fejsbuku laže više od hiljadu reči.

Dok je Titanik tonuo, orkestar je svirao nešto naše.

Upisuje dete u eletno zabavište. Učiće svahili.

Bat pijanih koraka, pljuvanje u ruke, zamah kaljavom sekirom, jelka jeknu i pade. U pozadini srećan dečji smeh.

Deda Mraz je dete Coca Cole. Naši ljudi u Americi. Majka se starovremenski zvala Kola a otac Kole, odnosno Kosta.

Savremeni vernik se uzdržava od mrsne hrane jer je na dijeti, a rđave misli ostavlja za posle.

A kad dođe sudnji dan, neću biti kod kuće da primim poziv.

Nemoj mi se smejati tako zarazno. Znaš da je vreme prehlada.

Odrasla je preko noći. Pomogao joj neki čovek.

Izvinite što neću glasati za vas. Potrošila mi se hemijska.

Kad je bog delio pamet, mi smo imali pametnija posla.

Često mi se dešava da ne znam koji je danas dan. Ali siguran sam da je istorijski.

Haški tribual je prestao da radi. Potrošili sve ljude.


среда, 20. децембар 2017.

MILAN TODOROV: PREKRSTI SE AKO SMEŠ

Neki misle da je izvlačenje debljeg kraja, teško, ali nama ništa nije teško.

-Prekrsti se ispod ikone ako ne lažeš.
-Nisam lud.Platio sam je hiljadu evra.

Ministar posetio narodnu kuhinju i jeo sa siromašnima. Kako uvek nađu gde je mukte?

Na fotografiji ona drži psa u krilu, a on mačku. Slika govori više od hiljadu reči.




opušteno.rs

Plaši me brz razvoj tehnologije. Komšija već ima hemijsku olovku sa šest boja.

Lekari bez granica, novinari bez granica...pa zašto onda i Srbija ne bi bila bez granica?

Ako  mislite da vas zezamo u zdrav mozak, vi ste bolesni.

Oslobodi se sujete. Budi car!

Promenio sam jastuk. Umesto na levoj, sad spavam na desnoj ruci.

Ne volim majmune. Podsećaju me na rođake.

Znam da, kad ti ker dođe na prag, to donosi sreću. Međutim, ovaj je imao uniformu.

Ženo, ne mogu da živim bez tebe. U stvari, mogao bih, ali samo do petnaestog u mesecu.

-Da li ste se registrovali?
-Nismo još. Ševimo se na probne tablice.

понедељак, 18. децембар 2017.

MILAN TODOROV: TELEFONSKI IMENIK MRTVIH PRETPLATNIKA

Gustav Klimt


         Mesecima se odluka da pospremim svoje fioke sa rokovnicima kuvala u meni. Ne mislim da sam sasvim nemaran čovek, ali volim da odugovlačim, da se premišljam, iznalazim raznorazne razloge zašto neki neodložan posao ne uradim u pravom trenutku.
          Ne mislim da je brisanje telefenskih bojeva pokojnih prijatelja, poznanka, rođaka, roditelja – neophodno. Neki ljudi te brojeve u imeniku nikad ne brišu. Uvereni su da je to izraz poštovanja i trajnog prijateljstva. Ne onog do groba, nego još dužeg. Možda su u pravu. Ali, možda tu ima još nečega. Recimo da je nostalgija neizlečiva, da smo mi uplašeni ne od njihovog, nego od našeg neopozivog nestanka ili da vreme, na žalost, može da se meri jedino zaboravom.
          Složene su to stvari, čak i kad čovek uspe da sve to sagleda malo vedrije, čak sa delimično neučtivom ironijom.
         Da bih izbegao te silne zamke odlučio sam da sve te brojeve, imena, nadimke, poneki zapis pored imena prepišem u posebnu svesku.
         I počeo. Evo, još radim. Svaki dan, pomalo. Dopunjavam sabrane duše mrtvih prijatelja.       
        Mislim: bog zna da li i oni u nekom delu onostranog to isto čine sa našim imenima, brojevima telefona, adresama ili imejlovima, upravo sada, dok i jedni i drugi još ne znamo o čemu se tu radi.
         Razumljivo je da su nam nekad ti brojevi telefona, ti podsetnici; nešto, svakako, značili. Ponekad manje, ponekad više. Donosili su nekakve vesti, kojekakva rešenja, smirivali ili uznemiravali, davali odgovore ponekad i na nepostavljena pitanja. Ali, utisak da nikada nismo sve i do kraja jedno drugom rekli je sad beskoristan. Prazan, memljiv ugao. Onaj koji patnja najviše voli. Useli se u njega i gleda nas urokljivim očima. Ima tu i nečega pomalo mističnog ili bar uznemiravajućeg, što nam kao neki crvić u mozgu ne daje mira.
          Upravo sam prepisivao u novu teku naš stari broj kućnog, fiksnog telefona, premda sam ga znao napamet. Telefon sam, naravno, posle majčine, iznenadne. smrti pre mesec dana, otprilike, uz mnoge peripetije odjavio.
       Reših da proverim stvar. Okrenuo sam 432 i tako dalje. Zvonilo je prilično dugo. Čekao sam dok se poziv nije samoukinuo. Bilo je to čudno. Međutim, dešava se da otkazane broj posle izvesnog vremena dodele novom pretplatniku. Tad pomislih da mi i ne znamo kakve nam karme tim tuđim, godinama vođenim razgovorima, dramatičnim ili nevoljnim, srećnim ili nužnim, tužnim ili lažnim – naša draga pošta ostavlja u nasledstvo, ne obaveštavajući nas, naravno, o tome.
          Posle nekoliko dana, reših da proverim stvar. Otišao sam do, sada puste, paučinom zakovane majčine kuće, otvorio vrata i osetio isti onaj miris koji je ta kuća imala prethodnih pedeset godina. Kao da se majčinom smrću ništa nije izmenilo. Mirisi, pomislio sam, traju duže od ljudskog života.     
        Miris koji me je sačekao u majčinoj trpezariji bio je miris mog detinjstva. Nešto između mirisa badema, starog sapuna spravljanog od masti i sone kiseline, cimeta i voštanice dopola dogorele uz ikonu.
         Osvrnuo sam se. Crven, grub, sad već starinski, a nekad moderan telefon iz ranih šezdesetih godina prošlog veka, naravno, nije odavao miris. Bio je samo malo posiveo. Ne, nije bilo prašine na njemu. Bio je siv, tačnije neuglačan jer ga ljudska ruka dugo nije pogladila.
         Podigao sam slušalicu, ali iz nje nije izašao nikakav zvuk. Telefon je zaista bio odjavljen. S te strane, dakle, mogao sam da budem spokojan.
       Prošlo je nekoliko nedelja. Imao sam druga posla i nisam se petljao oko nepostojećih ljudi i  telefonskih brojeva koji su umrli sa njima.
         Nekolikih večeri nisam dugo mogao da zaspim. A i kad bih zaspao, ujutro bih zaključio da mi noć nije donela ono čemu sam se nadao. Uzeo sam mobilni, koji mi je stajao na noćnom ormariću i ukucao majčin broj. Ne, nije bila ponoć. Bilo je još vreme kad se moglo nekoga, uz malo izvinjenje, nazvati telefonom. Tako nekako, oko deset. Zazvonilo je tri puta. Jasno se sećam. Zatim je neko podigao slušalicu.
          -Halo, rekao sam.
Tišina. S one strane niko nije odgovarao.
Ponovio sam to „halo“ još nekoliko puta. Niko mi nije uzvraćao. Čak sam se i predstavio. Uzaludno. Ništa se nije dešavalo. Prekinuo sam vezu.

      Prolazili su dani. Morao sam da putujem. Putovanja mi sve teže padaju. Ipak sam već pred penzijom. Međutim, stalno mi se vrzmalo po glavi ono neuspešno noćno telefoniranje. Nema sumnje da je neko podigao slušalicu na nekom  aparatu na nekom mestu i od zanemelosti ili drugih razloga nije želeo da se javi. Shvatio sam da ne postoji stapanje, da se načini života ne udvajaju, da nema reinkarnacije, najzad da nema oslobađanja od kazne za dobro koje nismo učinili onima kojih sada nema, a mogli smo i trebalo je.
        Nastavio sam da prepisujem brojeve pokojnika iz raznih teftera, notesa, blokova, kartončića i komadića hartije zaturenih po pletenim korpama ili ladlama ormara. Na kraju krajeva od toga ne može da bude nikakve štete. Obnavljao sam neke uspomene, ponekad ostajao zamišljen, ali uglavnom nisam bio sasvim opsednut time. Znao sam da nema pukotine u vremenu ili koječemu, kroz koju se oni ili ja možemo provući i ponovo biti zajedno. Da li sam ih time, uzaludno, prizivao iz nekog udaljenog tamnog kutka svemira tražeći poistovećenje s prošlošću, dodir nepostojećeg, ruku od lažne slonovače? Međutim, slutio sam da je to što činim nešto što nema objašnjenja. Ponekad je to dobra stvar. Ne objašnjavati, samo praviti kopije nestajućeg. Često to radimo a da toga nismo svesni.
       Bila je subota, oko pola deset uveče. Mrak je odavno pao. Odlučio sam da ponovo pokušam. Okrenuo sam bivši majčin broj i čekao. Verovao sam da se, kao i prošli put, ništa neće dogoditi. Posle samo nekoliko trenutaka neko je podigao slušalicu. Malo sam zastao. Ipak, pomislih, pošta ne izdaje isključeni broj nekog pokojnika drugoj osobi tako brzo. Majka je umrla tek pre dva meseca. Ali,  s druge strane žice je sad bio neko. U to nije moglo da bude sumnje.
-Halo, rekao sam.
Tišina.
-Da?
Glas je bio sumnjičav.
-Koga tražite, pitao je suvo, glas koji mora da je pripadao nekoj vrlo staroj ženskoj osobi.
Zbunio sam se.
- Greška, kazao sam.
Ćutala je.
Zatim sam počeo  da govorim prilično nepovezano:
-Broj telefona... To je, znate...
Ćutanje.
- ...broj moje pokojne majke...
-Vi, znači, tražite majku, pitala je starica. Disala je otežano.
 Nisam znao šta da joj kažem. To što sam učinio bilo je budalasto i nepristojno.
        -Neću da ti budem....majka.
Prešla je na ti.
         -Da li si čuo? Neću i gotovo!
Zadihala se. Kao da je šmrcnula. Čuo se šum platnene maramice. Čuo sam ga kao na usporenom snimku, ali jasno sam ga čuo.
        Bila je to moja majka. Bio je to njen glas. Arhiviran u dubinama memorije njenog telefona. Bio sam  potpuno siguran u to.
          Ispustio sam slušalicu na parket. Još se čulo samo tu,tu,tu... Seo sam u fotelju. Šta seo? Stropoštao se.
        Hteo sam da pitam: zašto. Ali, pre toga sam pao u nesvest.
        


NINUS NESTOROVIĆ: PRAŠINE




opusteno.rs
Posle trideset godina rada u državnim organima, nisam stekao ni stan, ni kola, već samo radne navike. Ostali zaposleni ni toliko.

Vođa je naša lokomotiva. Mi smo teretni vagoni.

Tek kad smo počeli sebi da se gadimo, počeli smo Evropi da se dopadamo. Eto, koliko nam se ukusi razlikuju...

Srbija je dostigla najviši stepen impotencije. U njoj se više ni prašina ne diže!

Partijska knjižica vladajuće stranke je postala pravi hit. Nije za čitanje, al može da vas odvede daleko od stvarnosti!

Šlem je odličan izolator. Kad ga stavite na glavu, do mozga ne može ništa da dopre, osim metka.

 Rad se ovde još uvek više ceni nego nerad, al se manje plaća!

Prosečan birač u Srbiji posle pobede njegovih ljubimaca na izborima: glava prazna, stomak prazan, al je srce puno!

Beli luk uvozimo iz Kine,krompir iz Poljske,pasulj iz Kirgistana,paradajz iz Albanije. Samo govna, koja jedemo, su i dalje domaća!

Političari su fini i pametni ljudi koji nikad nisu digli ništa teže od prašine.

Izabrani lekari i izabrani političari imaju nešto zajedničko.
Pacijente.








недеља, 17. децембар 2017.

MILAN TODOROV: RUSKA ZIMA




opusteno.rs
Izvinite, da li ste božićni vegetarijanac ili stalni?

Pošto si legenda a legende ne umiru, niko ti neće doći na sahranu.

Deca prodaju svoje umetničke radove da bi kupili paketiće za Deda Mraza.

Ne znam šta su to daske koje život znače. Da nisu krovne grede za vešanje?

-Dokle si sisao?
-Do treće godine i onda je nastupila duga pauza do sedamnaeste.

Objavila tviter: Sutra se udajem. Ko je jebao, jebao. Ko nije, moraće malo da sačeka.

Sačuvajte tanga gaćice, ako vas starost bude pitala gde vam je bila mladost

Prosečna dužina seksa je pet minuta. Pod uslovom da se igraju produžeci.

Zima još nije ni počela a mi se smrzli uz televizijski dnevnik.

REČENICE KOJE VOLIM (59)





U jednoj rečenici bi glasila - da se prisećamo prošlosti, pričamo o sadašnjosti i obuhvatamo budućnost. Nema potpune sadašnjosti. Okružuju nas nepregledna prošlost i beskonačne mogućnosti budućnosti. Stisnuti između toga, ovde smo i sada. Dobra književnost ne bi trebalo da govori samo o sadašnjosti, već bi morala da nas podstakne na razmišljanje o odjecima prošlosti i žudnji za budućnošću. Posebno mi je stalo do priča u kojima je težina prošlosti uvek u blizini.

izvor:novosti.rs

субота, 16. децембар 2017.

MILAN TODOROV. ŽENA ZA SVA VREMENA


pazi.com
Na osnovu autorskih prava, trenutno sam blokirao svoje mišljenje.

Ja ne znam da li danas živim bolje ili gore, jer se već duže vreme ne osećam dobro.

U braku čovek mora svašta da guta. A tek žena!

To je žena za sva vremena. I za dedu i za oca i za sina...

Volim kad sam sebi priredim jelo, jer bar znam šta jedem. Govna.

-Jesi video onog važnog čiku na televiziji. E, nemoj nikad da budeš važan.





четвртак, 14. децембар 2017.

MILAN TODOROV: TANKA LINIJA


izvor: najsmesnijeslike,blogspot.com

Predlaže se građanima da kupuju jelke s busenom, da bi nam nova godina duže trajala.

-Mi čestitamo Srbiji na uspesima koje postiže.
-Hvala.
-Nema na čemu.

Skidajte se slojevito.

-Ti si pacifista? 
-Pa, da...
-I kako je na Pacifiku? Duva?

Kažu da nije na kriminalcu da dokazuje nevinost, nego na tužilaštvu da dokazuje njegovu krivicu. Kao da naše tužilaštvo nema pametnija posla!

Da ulovimo zlatnu ribicu ne bi nam ispunila nijednu želju, jer je ispod mere.

Mačke koje danas padaju nemaju devet, nego samo jedan život.  Ali, kakav!

Nisam siguran da se samo jednom živi. Uzmite za primer Staljina, Hitlera, Broza...

Ovde je tanka linija što ne spaja i što razdvaja.

-Da li veruješ u boga?
-Da. U kog boga?

NINUS NESTOROVIĆ: ZA KUĆNU UPOTREBU

telegraf.rs
Važno upozorenje: da biste izbegli neželjene posledice, pre gutanja predizbornih slogana, obavezno se posavetujte sa svojim lekarom.

Policija sporije hvata od alkohola, al' brže udara!

Disidentima u Srbiji više niko na vrata ne dolazi.
Čak ni policija.




Dovoljno je da ovde neki zakrvave očima, pa da zakrvavi i sve ostalo!

Nabavio sam odlične tablete za spavanje. Dovoljno je samo da pomislim da ih popijem i one odmah počnu da deluju!

Za razliku od platnih, sa partijskim karticama se ne kupuje roba. Samo ljudi.


Demokratija u srbiji je pronađena mrtva.
Kao i svi ostali beskućnici, umrla je sama i napuštena od svih.

Na mojoj ženi je sve prirodno:
i usta, i grudi, i dupe, i brkovi...


Mi naš sat više ne moramo da navijamo unazad kao sav ostali svet.
Sam ide!


Nikad svi Srbi neće stati ispod jedne šljive.
Zbog naših podela, mora ih biti minimum dve!

Danas je u Srbiji mnogo teže razlikovati pravdu od nepravde, nego rođenu braću.
Više liče jedno na drugo!

Prirodno je da se komšiji uvek više osete noge, nego kupus na terasi.
Duže se kisele.

Pre smo žena i ja imali seks bar jednom godišnje. Sad se ta strast u našoj vezi potpuno izgubila!

Prostituciji su ovde dani već odavno odbrojani. Ostale su joj još samo noći.

Kupio sam pištolj. Samo za kućnu upotrebu.





MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (50)


среда, 13. децембар 2017.

MILAN TODOROV: GROBAREVA RADOST



6byka.com

Idemo žena i ja Kisačkom ulicom. Hladno, vetar a kiša sipa za vrat. Prolazi neki slabo obučeni čovek srednjih godina i smeje se, srećan.
- Mora da je grobar, kažem.
-Što?
- Viđao je taj i žalosnije dane.

Bio je ozbiljan i dobar dečko. Gazda firme je čak razmišljao da ga zaprosi.

Večeras čitam posredstvom interneta novine i ne čudim se što su mi sve vesti poznate.

Deca iz bezbednosnih razloga ne bi trebalo da se noću dugo zadržavaju na ulici. Mogli bi nekog da ubiju.

Kum tvrdi da posle tri – četiri piva spava kao beba. Budi se svaka tri sata i traži sisu.

Dok večeram pola dajem sebi, a pola kompjuteru.

Lekar mi je ustanovio povišen pritisak.
-Da li vam je neko u porodici bolovao od hipertenzije?
-Jeste, baba. I što je najgore, često me ljubila u usta.


уторак, 12. децембар 2017.

MILAN TODOROV: JAČI SMO OD SUDBINE



opusteno.rs
Izvesno vreme je vozio 120 na sat držeći volan levom rukom, zatim 160 sa desnom a onda 200 sa krilima.

Potrudio sam se da okitim novogodišnju jelku još letos, ali mnogo otpada. Još jednom se pokazalo da je država jača od svakog pojedinca.

Ako je naša mala bara puna krokodila, onda je Srbiju potrebno pretvoriti u još veću baru.

Zimi kupujem kupaće gaćice, a leti kaput. Ima se, može se.

Radio bi honorarno kao Deda Mraz, ali zbog novih propisa ne može mame sa decom da stavlja u krilo za slikanje.

Čovek koji nema šta da popravlja po kući, ide i popravlja državu.

Na koliko rata dajete konopce za vešanje?

-Tata, šta je to misaona imenica?
-Pitaj ministra finansija.

Osamdeset odsto muškaraca u Srbiji je priznalo da zimi nosi dugačke gaće. To je potvrdilo čak pet odsto ženske populacije.

Jači smo od sudbine i nemoj misliti da to kažem samo da bi mi dala.


понедељак, 11. децембар 2017.

MILAN TODOROV: GOVOR TELA

Ono što osećam prema tebi ne mogu da izrazim rečima. Neophodan mi je govor tela.


izvor: smešne slike 10

Deda Mraz je dete Koka Kole. Kad su njega navukli, kako ne bi našu decu!

Ko nekad u osam je sad, po novom, sedam.

Budi pizda. Dokaži da si pravo muško.

29. novembra uvek počinju klanja. Samo da ne bude zlo i naopako

Kad bi prosečnog stanovnika Srbije pitali šta bi on napisao sebi na spomenik, rekao bi da ostavlja otisak palca.

Na Severnom polu prva bračna noć traje šest meseci. Kod nas su za to vreme snajke već na porođajnom odsustvu.

U Srbiji se najteže bolesti leče donacijama putem SMSa, jer se zdravstvo stalno digitalizuje.




MILAN TODOROV: UPOZORENJE

blog.b92.net


Nikad nismo živeli bolje, ali nama je dobro i ovako.

Deda Mraze, deda Mraze, ne skreći sa staze. Ugazićeš u minsko polje.

Deda Mraz za zapadno i naše tržište nije isti. Njihov je puniji.

Niko se  mije naučen rodio. Svakog je naša policija morala da uči redu.

Knjige KO JE KO U SRBIJI kraće traju od telefonskih imenika.

-Zašto ste se udali?
-Iz ljubavi  prema svom petomesečnom detetu.






субота, 09. децембар 2017.

MILAN TODOROV: PADAJU, PADAJU BELE PAHULJE



opusteno.rs
Zašto svake zime padaju novi snegovi? Zato što lanjski nisu otkrili nijedan trag.

U redu što je pao sneg, ali zašto samo on pada?

U ratu je prosuto mnogo krvi, premda snajperistima nisu drhtale ruke.

Penzioneri čitaju samo čitulje. Rade na ličnoj promociji.

Od kako je naše kolo upisano u Uneskovu listu znamenitosti, umesto dva potrebno je da daš tri dinara da izađeš.

Mi nikad nikom nismo ostali dužni. A ako i jesmo, Bog će im platiti.

-Oče, grešila sam.
-Ovo sa mnom, kćeri, ne računaj.

Podsetite me koliko ima svetskih čuda.
Večeras nisam gledao nacionalne vesti.