MILAN TODOROV: ŽENA KOJU NISAM DOČEKAO

 

 

 

Sedeo sam na  uobičajenom mestu na plaži kad je zajapurena plava žena spustila ranac, papuče i peškir pored mene.

Doduše, upitala me je da li smeta.

Ne, rekao sam. Mada me je probudila iz dremke koja mi mnogo znači čak i u tako skutrenom sedećem položaju. Ustajem sve ranije kako se zvezda kruni ka severu. Kao da time mogu pomoći svemiru.

Žena se brzo svukla. Sada je bila u žutom bikiniju koji je sramotno otkrio prilično veliki stomak, ali grudi su bile ipak još vrlo privlačne.

Da li biste malo obratili pažnju na moje stvari dok plivam – pitala me je veselim glasom.

Hoću.

Nisam bio oran za tu vrste energije u dva popodne na suncu.

Nema tu ničeg opasnog znate, ali ipak.

Pogledao sam je malo začuđen.

Šta može da bude u rancu crveno sive boje zapremine 15 litara?

Bilo je dosadno subotnje popodne. Vetar je jačao, Kupača je bilo vrlo malo. Otišla je u vodu. Koračala je polako i daleko. Reka je bila plitka. Onda je zaplivala lakim, ženskim stilom. Više je nisam pratio okom. Spustio sam slamnati šešir na nos i zakunjao. Negovao sam običaj severnih mistika koji se satoji u tome da sklopite šake u visini očiju i gledate u zalazeće sunce. Pritom možete da se molite prvom bogu svega. Ali, nije obavezno. Važno je da žmirite i lako pokrećete prste najpre u desnu a zatim istim ritmom u levu stranu. Niko vam ne obećava da ćete videti boga, ali da ćete osetiti priliv nove snažne i dobre energije je sasvim sigurno. Najzad, moram da kažem da taj ritual nije pagansko padanje u trans.

Ono što je najvažnije u tom je da osećate da sve leluja i bez vas i da svaka vaša briga ili namera nema nikakvog smisla. Samo se trošite i skraćujete život.

Zalazeće sunce viđeno kroz šake u položaju molitve povećavaju skroman osećaj sigurnosti.

Na plažu nikada ne nosim grickalice, kole, kolače, palačinke… Žena do mene, koja je upravo otplivala iz mog vidokruga, sve je to uredno poređala na svoj peškir.

Razmišljam o tome da li se na osnovu tih stvari može gatati budućnost?

Premda ni o prošlosti te osobe na znam ništa.

Mislim da je ta zrela plivačica samoljubiva. To su osobe koje se više ne vide čak ni u ogledalu. Verovatno je volela mnoge muškarce. Kako to znam? Tako što muškarci probaju žene, tačnije da li od njihove ljubavi mogu da žive i kad shvate da život nije samo ljubav plahovite žene, odlaze.

Onda žene odlaze dugo nekud, nepristale nigde. Neke idu na plaže. To su hramovi u kojima se ne slave sveci nego se tela, ovakva i onakva, prepuštaju pomisli na svoj postanak, na nagost, na bestidnu golišavu dečju figuricu u bazenčiću sveta.

Zbog toga volim plaže. Mesta na kojima ništa ne očekujem od svog okruženja. U svojim golim anatomijama ličimo na monahe. Tamna strana našeg libida, začudo, na plaži ne dolazi do izražaja. To smo, što smo. Skoro smo jednaki. Žene imaju grudi, muškarci imaju grudi. Donji delovi tela u gradu tako važni ovde, gle, nije ono što nas određuje.

I sad ta žena koja je otplivala i nema je. Ta Jelena Andrićeva.

Ako je mislila da se ubije zbog izneverene ljubavi, mogla je da izabere nekog drugog a ne mene. Meni se u poslednje vreme ti pojmovi pripadanja nekome ili ne, čine besmislenim. Tu sam. To sam.

Imam i ja toliko toga iza sebe. Povratak prirodi, ali onoj smušenoj i prašnjavoj gradskoj prirodi, me uljuljkuje u uverenju da nisam jedini brodolomnik na ovoj obali.

Prolazilo je vreme, ako vreme to čini, a žena koja me je zamolila da joj sačuvam stvari se nije pojavljivala. Mislio sam da je to zbog neočekivane košave koja je uz reku sve više divljala. Pesak je zasipao prljave ilegalne čarde uz obalu i sve ređe posetioce plaže. U nekim trenucioma bukvalno se nije video prst pred okom. Nasuprot mnogim, ja volim tu vrstu nevremena. Možda volim kad me nema za druge, nego samo za sebe. Ostavio sam mnoge nerešene veze iza sebe. Nije me briga da li će reagovati. Njihova stvar. Ili što muslimani kažu Mašalah, odnosno božja volja.

Vetar mi je sipao pesak u oči pa sam morao da se okrenem za sto osamdeset stepeni. Pritom sam natukao pleteni beli šešir na uši i oči i osećao se kao neko sitno stvorenje koje živi uz reku: miš, gušter, keder, komarac. Naravno da u tom trenutku nisam mislio o tome. Prepuštao sam se nekim urednim daljinama u kojima nema imena i prezimena, ni devojačkih ni muških.

Plivačica se ipak nije pojavila ni posle sat vremena.

Neki lik sa velikim stomakom i velikim psom na povocu se pojavio i pitao me da li je slobodno.

Naravno.

Seo je. Vučjak je poskočio od radosti, istrčao krug oko nas i popišao me.

Ispričao sam mu da čekam nepoznatu ženu da se vrati iz vode.

Čovek, rekao mi je, ženu koju čekaš nikad nećeš dočekati. Idi.

Uzeo sam svoje stvari i otišao.

A napolju, izvan plaže, nije bilo vetra.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: NEMA KARANJA POSLE SMRTI

 

 

Sad je sasvim jasno. Sve je sadržano u proticanju.

O sreći ništa veliko ne znamo.

Ona je ona koja ne dolazi ali ni ne odlazi.

Leti su pokreti usporeniji. Kao kod mesečara u snu.

Da li je zbog toga

manje ubistava?

Upoznao sam tipa koji radi u bolničkoj mrtvačnici. Zadovoljan je. Šminka pokojnike, oblači i presvlači. Posao, kaže, kao i svaki drugi. Bakšiš je solidan. Međutim, muči ga to što nijedna devojka neće sa njim. Naočit je, leporek i ima lepe bele zube. Ništa mu to ne vredi. Kad kaže čime se bavi, one se presamite. I više nikad, brate, kaže.

Upoznao sam ga kad mi je u Urgentnom umrla majka i bila sutradan prebačena kod njega u, pamtim, zelenu drvenu baraku. Odneo sam njenu preobuku i zamolio ga da je uredi i očešlja. Ne znam zašto sam pominjao češljanje. Bilo je besmisleno. Možda sam pamtio njenu kosu iz dečaštva?

Udaljavao sam se od te sumorne zgrade. Sve vreme sam mislio da nešto debelo nije u redu. Umrla mi je majka i to, dragi bože, nije u redu. Ali, još nešto nije u redu. Nešto sve.

Nisam mogao da čekam da se nebo ponovo otvori, da konji u štalama progovore, da mrtvi siđu s oblaka.

Čula se sirena ambulantnih kola. Zastao sam. Ali, pomislih, ambulantna kola koja su koliko juče prevezla moju majku u urgentni centar su neka druga kola. Ništa više nije isto. Kako mi je sve isto nedostajalo!

I, vratio sam se do zelene mrtvačnice. Ništa se nije čulo. Pokucao sam bojažljivo na drvena vrata.

Tip, onaj isti, čupavi, provirio je samo glavom.

Šta je?

Tutnuo sam mu u džep dve hiljadarke.

Okej.

Hteo je da šmugne.

Iz džepa sam izvadio malu staklenu kuglu, onaj kičeraj u kome veje sneg i neke sanke jezde niz brdo a pas trči za decom.

Stavi joj ovo u sanduk.

Ne beri brige.

Da li je stavio.

I, šta to menja?

Posle, kad je sve prošlo, sretnemo se u gradu. On je mene prepoznao.

Hajde da negde sednemo, ali bez priča o mojoj mami. Važi?

Važi.

Pričaj.

Neki težak dan? Sparno je tek je maj.

Vidi, drugar, mene meteorologija ne zanima, iako sam završio baš školu za to. Ali, bio sam svašta. Ribar, čuvar čamaca na noćnim vezovima, bio sam i u zatvoru zbog neke gluposti. Posle zatvora, rešim da se više ne bavim živim svetom.

I?

I, sad me nijedna riba iz živog sveta neće. Živim sa ocem koji je slep i ne čuje. Mogu da privodim dame svako veče.

A ja mislim o Darvinu. Kako nas je zajebao. Kakva evolucija kad je smrt poslednja karika u tom evolutivnom sranju? I kad zbog smrti nema karanja neophodnog za evoluciju.

Nismo govorili o tugama. To mi se svidelo. Samo o karanju.

Da li si primetio da su  devojke sve lepše?

Slabo izlazim.

Bio je onaj antički junak prikovan za stenu, onaj kome su crni gavrani kljucali srce.

Kako se ono zvao?

Koga danas zanima Prometej?

Mene je, na primer, u to vreme zanimao samo seks bez emocija.  Nikakvo zaljubljivanje i te trice. Žene to ne vole. Njima odmah proklija srce, zaljube se i smatraju da odnos nije moguć bez ljubavi.

Obećao sam mu da ću mu nabaciti neku svoju školsku drugaricu. Bila je debela, ali je volela muške grube šale.

Imao sam omiljenu kafanu. Tamo sam ih spojio. Nažalost, on nije pio a ja sam odmah otišao tako da nisam znao kako se randevu završio.

Sreo sam ga posle mesec ili dva.

Bio je pripit.

Gde si, šta si?

Oženio sam se.

Sa onom mojom?

Ma kakvi. Sa njenom najboljom drugaricom. Ona tvoja je kad sam je doveo kući počela da gaji kokoške. Pročitala je negde da je to dobro protiv depresije. Grobari, navodno, imaju puno dvorište kokošaka.

Tada sam već počeo da pijem. Jedne večeri uvatio sam jednu njenu kokošku na legalu i natrćio je. Nije išlo, ali ona je pobegla glavom bez obzira.

Ne verujem ni u kakve psihološke teorije. Gledam lipsale. Kakve teorije!

Stvar je u tom da postaneš niko.

Bio sam večeras kod svoje izabrane doktorke. Rekla mi jr kako joj sr čini da sam previšei bezrazložno nervozan.

Mogli bismo da uradimo pretrage, predložila je.

Posle godišnjih odmora, doktorko. A tada ne sumnjam da ću želeti lepši kraj od ovog sada.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ČEKANJE

 

 

 

 

 

Pogledaj kako raste trava

Na sprženom polju

Za sada to je samo korov

Ali šta mari

I korov ima cvetove

Jarko žute

Poput sunca

Taj korov koji oživljava

Predosećanje zime

Odlazak

Seobe ptica

Magnetna privlačenje polova

U udaljenim sobama

Za čekanje.

MILAN TODOROV: NEUKRADENI MAČAK

 

Nekada smo dtžali pse, Uglavnom one velike, lovačke, lepe i strašne na izgled a u suštini su bili kao i mi: ranjivi i krotki.

Kažu da ljudi i psi imaju najviše sličnosti u hromozomima, ako sam upamtio.

I tako su psi, poput ljudi, dobijali razne bolesti i umirali sa onim pogledom posle koga plačeš u kupatilu sa svim slavinama odvrnutim na najjače.

I tako smo prestali da gajimo pse.

Međutim, odjednom se javio taj nagon da neko živo biće koje ne ispoljava prijateljstvo kao zahtev, nego to drži za prirodno, bude uz nas.

I onda se pojavio taj crni mačor sa zelenim očima.

Viđali smo ga skoro svako veče na čardi uz reku.

Da ga ukrademo?

Iscepaće ti čarape.

Kao da sam neko drugi. Odjednom se pojavio taj prljavi sitnosopstvenički interes.

Nikad nisam smatrao da imam dara za tu svinjariju. Ali, ona se pojavila.

Konformista se probudio u meni.

I dok tako razmišljam o sebi, osećam s nesigurno.

Hajde, na stranu to što time pokušavam da zanemarim prošlo vreme, ali zar ne zanemarujem vreme generalno? Vreme života. Ili vreme smrti? Ili ovo poluvreme? Poluvreme raspadanja? Hm. Zar nijen preterano.

Mali mačor. Mačo.

Sad su mačo tipovi, ako ste primetili, uglavnom debeli. Kajla oko vrata, Džinovski sat na desnoj ruci. Tetovaža na širokim, majčinski maljavim sisama. I obavezan krst oko vratine.

I, uveren sam, ne veruju u svoje postojanje.

Ponekad mislim da ljudi nemaju izbora. Samo oponašaju opšti manir vremena.

Međutim, od nekog doba mene nimalo ne zanima mišljenje ljudi, nego ono što oni ili one osećaju.

Mogli bismo o tome da raspravljamo.

Upoznao sam devojku na plaži koja je imala istetoviranu masku na levoj butini. Pitao sam je da li je tetovaža trajna ili se može obrisati. Rekla je da je kod nje sve trajno i da ona veruje samo u trajnost stvari. Pritom je lako svukla deo donjeg kupaćeg kostima.

A ja mislim da li je u skladu sa mojim principima ukrasti nekog mladog mačora, lovca, jebača, spasitelja u dugim zimskim noćima bez snega.

MILAN TODOROV: BIKINI ZA SVADBE I SAHRANE

 

 

 

Hromi stariji fotograf, u pratnji mlađe žene, likom i pojavom službenice polako hoda plažom. Zastaje kod devojaka i žena i pita ih da li dozvoljavaju da ih fotografiše.

Na moje iskreno zaprepašćenje one rado prihvataju ponudu nepoznatog čoveka sa fotografskim aparatom. Ne pitaju u koje svrhe će slike biti upotrebljene.

Žena iza njega nešto zapisuje u belu svesku koju drži na grudima.

Vreme je sparno. Leto, koje je buknulo još u maju ne prestaje  sa rekordnim toplotnim talasima.

Pred devojkom izrazito belog tena u bikiniju boje kože, stari reporter zastaje. Ona leži pri obali u plitkoj mutnoj vodi reke.

Talasi izazvani teškim prolaskom bagera sa peskom besmisleno lupkaju o obalu.

Fotograf podiže kameru. Devojka se zateže, menja poze. Njeno belo oblo telo liči na kulu od slonovače. Nisam siguran da u ovom vremenu telo bilo koje lepe devojke ili žene ima posebnost. Teško je to roditi i još teže sačuvati.

Svako je danas istovremeno u svom svetu i u svetu opšte lepote koju diktiraju internet portali.

Devojka je, očigledno, uverena u svoju lepotu.

Sklanjam pogled. Ne volim voajere. Ni pedere. Samo žene. Danas mi je na fejsbuku neki nepoznati lik poslao pozdrav. Odgovorio sam onim žutim palcem. Nisam znao da li ga odnekud znam. Toliko je ljudi projezdilo mojim životom. Odmah zatim on me pita da li želim da budemo prijatelji u diskreciji.

Beži, bre, u kurac.

Blokirao sam ga.

On šalje novu poruku: „Šteta, pozdrav“.

Osećao sam se kao žena koju maltretira muškarac.

Neću više.

Blokirao sam ga na svim mrežama.

Čega se bojim?

Čega se bojite?

Sve mi je postalo jasnije.

Nove vrednosti starog života? Ne bih sekao vene zbog njih.

Fotograf je ukrućeno stajao iznad devojke i snimao je. Nekoliko snimaka iz gornjeg a zatim iz čučećeg položaja.

Šta je video?

Njegov izraz lica, ovako iz daljine, bio je bez emocija.

On nešto govori asistentkinji.

Ko zna šta.

Zatim se približavaju ženi, ne preterano staroj ali naizgled pohabanoj. Pogurena je, ogroman trbuh visi joj preko crnih, karminski crvenih gaća, dok joj ogromne padajuće sise slične vimenima jedva drži grudnjak u boji pogrebnih zastava.

Boju njenog kostima, ne znajući zašto, povezujem sa očevom smrću. Bilo je slično leto. Otišao sam na groblje da biram mesto za njegov grob. Grobar je bio pijan ili opijen suncem. Išao je za mnom. Tumarali smo, tada još ne ovoliko naseljenim grobljem.

Nisam mogao da  odaberem mesto večnog počinka za svog oca. Najzad, mislio sam i o sebi. I mene će tu, pogrešno sam verovao, sahraniti. To je kao sila porodične teže. Ne možeš da pobegneš od nje.

Grobar je počeo da gubi strpljenje. U jednom trenutku mi je rekao da peče ribu i da će mu ručak izgoreti.

U redu, rekao sam i nasumce pokazao prstom. Bilo je to dobro mesto za smrt. Pokazalo se. Posle smo tu sahranili i majku.

U svakom slučaju, hromi daba je prišao ženi u bikiniju za svadbe i sahrane.

Sada sam znao zašto.

Takvi amarkodovi se ne propuštaju.

Stvar je bila neverovatna. Žena je pred fotografom dobila osećaj važnosti. Isprsila se, nabacila skoro prezriv osmeh. Šta je bilo u njemu niko nikada neće saznati.

Uostalom, pakovao sam svoje stvari. Stolicu na rasklapanje, ranac, kesu sa otpacima, patike za vodu.

Devojka sa belom kožom me je napadno gledala.

Možda bi kod kurvica za lovu mogao da prođeš, rekla je moja najvernija prijateljica.

Misliš?

Mislim.

Fotograf je odšepao ne pogledavši nas.

Dunav je umirao.

Nassa je najavila magnetnu oluju.

To znači da nevažne stvari, poput površnih tela postaju važne. Sve se menja. Uzroci su nevažni. Algoritam je sudbina u koju ne verujem.
Kad ćeš me voleti?

 

 

MILAN TODOROV: OVI DANI

 

Kako je ugodno piti

Vodu iz ledene staklenke

U hladu vrbe

Uz reku

Dok se otkinut list

Uvrće na lahorcu

U dane leta

Kojima izmičeš kalendarskoj

Smrti

Sa pogledom u visinu

Na suvu grančicu u kljunu

Ptice

Pitaš se gde posle otići

Ili još bolje

Zašto?

Ali to je neka druga

Dragana,

Priča koja se ne priča

Sama.

MILAN TODOORV: RUPE

 

Uvek sam devojkama pričao više nego što je bilo potrebno. Ne znam zašto. To je moja mana. I danas se raspričavam sa nekim  ženskim osobama, bez neke potrebe, jer šta se može reći rečima. Reči su pokrivač želja. Jednostavno, reči su samo za prvu pomoć. Ono kako se zoveš i te male formalne stvari. Docnije bi sve trebalo da se nekako materijalizuje što bi rekli ekonomisti ili ovaploćuje što bi rekao neko ko veruje da su sve reči raznih naroda iste.

Međutim, jednom davno (kao da je bilo juče) naletim na jednu koja je rado odgovarala na moje priče ali bi ponekad iznenada oćutala i povukla se u svoju virtuelnu nedođiju.

Pitao sam se da li ima drugog.

Pitao sam čak i nju.

Nije odgovarala.

Sutradan je sve bilo opet u razgovoru. Kao da se ništa nije prekidalo.

Imao sam neku klimavu vezu i mislio sam da li da je zbog nove ženske prekinem ili da je ojačam s obzirom da je ta nova očigledno vrlo svojeglava.

Imao sam jednog, možda jedinog prijatelja, koji je promenio na desetine žena. Bio je lik koji se nije vezivao. Radije bih se ubio, kazao mi je. Uostalom, bio je batreni javni zagovornik eutanazije.

Kad više ne mogu da jebem, kazao je, želim injekciju za vrlo laku beskonačnu noć.

Smatrao sam da je luda, ali pametna.

Ispričao sam mu čitavu priču sa N.

Sedeli smo u nekom ranom kafiću. On je, saslušavši me, ustao i otišao u toalet. Nije se vraćao odatle barem dvadeset ili više minuta.

Izvini, rekao je, jutros nisam stigao da ga bacim.

Na moj začuđen pogled odgovorio je da muškarac mora da vodi računa o svojoj prostati, naročito u danims

a kada je bez žena ili sa ženama ni ovamo ni onamo, kako je krstio moj odnos sa N.
Onda me je zamolio, šta zamolio, naredio mi da ga upoznam sa N.

Dao sam mu ime. Snađi se, rekao sam razočarano.

Posle nedelju dana rekao mi je da se sastao sa njom, da su polili kafu i da mu se dopala.

Ima nešto aristokratsko u sebi a istovremeno je vrlo slobodoumna, rekao je.

Toj, ni u snu ne smeš da predložiš seks. Odbaciće te zauvek. Nije ona za te konekcije.

Činilo mi se da u tome ima nekog rezona. Čitao sam njene poruke u telefonu. Svoje sam brisao. Neke su ipak ostale. Sve je bilo zbrkano. Ači shvatio sam da sam rekao više nego što j bilo potrebno.

Od viška ipak boli glava.

Ona se više nije javljala. Moj drug se prićutao. A došlo je najtoplije leto u poslednjih. Šta znam, koliko godina.
Sedim na plaži i posmatram svet kao onaj klinac kome je otac, povevši ga na plažu punu obnaženih žena rekao proročki: Sine, jednog dana će sve ovo biti tvoje.

Kad, odjednom spazih N.

Nije bilo zabune. Dugo vitko telo, ravna plava kosa, osmeh u stilu da li ste dobro, ja jesam…

Mislio sam da je moj drug nagovorio da me mrcvari svojom nedostupnošću.

Preživeću, obećao sam sebi. Toliko toga sam već prebrodio.

Samo da zakrpim rupe.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: MALE SUPSTANCE LETA

 

 

 

Svet je ionako propao, draga dušo. Mi ga sada ne možemo ni promeniti ni popraviti.

Šta nam, dakle, preostaje?

Snaženje u množini. Samoća je poput prezrele voćke. Sklona truleži svake vrste. Postoji tu svakako i opora teška slast. Ona koja se iz neobjašnjive čežnje za povratkom u mladost, u ono što je moglo da bude a nije – rastače u ushit, u ljubavnu bitangu kakvoj nikad pre nisi bio sklon, te napokon u kajanje boje sutona. I jeste i nije. Granice tela postaju nevidlljive. Sa voljenom si na varljivoj slici. Svi trenuci kao da su proživljeni a novi mogu da donesu onaj prah na krilima noćnih leptira za koji kažu da je kužan.

Nikad nisam verovao u demone ili zle duhove, za koje je pokojni varadinski knjižničar Stanislav Preprek tvrdio u jednoj svojoj priči da obitavaju u Kameničkom parku.

Sve su to varljive slike duše koja se klati između trena kada si poželeo nešto i zatim se pokajao.

Ali, demoni pamte tvoju želju kao zapovest.

Demoni, u crkvenoj tradiciji i aktuelnoj praksi su priznati.

Stvarni ili izmišljeni oni menjaju tvoje okupljanje oko stola i postelje.

Lekar na sistematskom pregledu za vojsku mi je svojevremeno rekao da ne razlikujem boje, tačnije neke nijanse boja. Ipak, to nije bila prepreka da odem u vojsku i dam život za boju zastave koju ni danas ne znam da nabrojim.

Uvek sam voleo plave žene. Suprotnosti se, kažu, privlače. Kao mladić bio sam zift. Prvi zov žene upućen meni bio je, takođe, plav. Imao sam jedva šesnaest godina. Rekla mi je da voli garavu kosu. Ili sam ja to posle izmislio? Bilo je leto. Išli smo svaki dan na pecanje u neke bare pored Dunava. Ta žena je došla sa nekim starijim čovekom koji je odlutao niz vodu da sačmarom uhvati ribu. U svakom slučaju ja sam bio sam pored neke trome vode. Ona je prišla i bez zazora pitala da li može da mi skloni kristale soli sa ramena. Nisam ni znao da sam ih znojem stvorio. Neočekivano je prišla i liznula mi najpre jedno pa zatim drugo rame. Zatvorio sam oči. Sunce je peklo. Posle je sve bilo neki poljski put koji je vodio kroz boje žita, jarkožutog. I tako je, valjda, ostalo to plavo.

Taj beskrajni plavi krug žena.

Ja ne pamtim to prvo lice moje jednine.

Naravno da je odmah zatim otišlo drugom i ja to ne računam, nemam raboš za recke, volim da lažem samog sebe.

Da li je bilo više ili manje.

Devojka koju sam nekad želeo, ja među stotinama mladića te jeseni u Zmaj Jovinoj gimnaziji, priznala mi je da jke jedvaimala tri i po mladića.

Pitao sam je ko je bio ta polovina.

Odgovorila mi je da sam bezobrazan i prekinula svaku vezu sa mnom.

Hteo sam da kažem da ne želim više nikada u životu nikome da budem polovina. Ta polovina kocke za supu.

Gulaš što kipi iz malog lonca.

Možda je to sve posledica moje neupućenosti u horoskopske znakove.

Ja samo znam da drugi svet predviđen za novu radost je kao ova pesma zrikavaca u toplu, pretoplu noć. Jednoličan bruj večne neizvesnisti.

 

 

MILAN TODOROV: KATRAN

 

 Moramo verovati u čuda, u iznenadne susrete, u promenljivost ljudi, vremena, klime.

Čudo nismo nikada dotakli. Uvek je bilo skoro. I tu i tamo. Uglavnom kao život ljudi na uličnim posterima. Liči na nas, a to nismo mi. To je milovanje drške kišobrana u nestabilnim vremenima. Revolucije, bune, demonstracije, sjaši Kurto, sjaši!

Svaki razlog je dobar za čudo neviđeno.

Jedna moja daleka tetka je bila čudo. Vegetarijanac između dva svetska rata. Molila se. Nije htela da jede ništa što ima oči. Bilo je toliko mesa za klanje tada. Nije htela da učestvuje. Svi su mislili kako je to plemenito i naročito zdravo. Iz Mađarske je otišla u manastir, neki, ne znam koji, na Kosmetu i tamo umrla od raka.

Smrt kao i čudo nema poreklo. Dolazi niotkuda.

Ipak verujem da sam više puta bio blizu čuda. Mislim , dobrog čuda.
Demone, kao proizvod novog doba, ne računam.
O demonima ne znam mnogo. Uglavnom se to znanje ili neznanje sastoji od stava da su u pitanju zle sile koje opsedaju čoveka ili njegovu kuću.

O dobrim silama koje su tu, uz kuću, o tome bih voleo da razmišljam pred san.

O dobrim vilama u zelenom, prirodom satkanom satenu.

O nejasnoćama njihove pojave.

Uske duge figure prisnosti bez ranije potvrde.

Trebalo bi osveštati sve kuće.

Posaditi milion stabala drveća u kojima će se gnezditi ptice koje jesu simbol slobode i ljupkosti i sreće na tren.

Iznenadni susreti su čuda bez objašnjenja.

Čuda pri kojima se ništa ne govori.

Suvo voće.

Ta žena se pojavila iznenada,

Dugih nogu.

Izgledala je premršavo. Ipak, videlo se, imala je duge, vretenaste noge, mali trbuh, i dug vrat.

Bio sam vrlo umoran.

Od čega?

Od svega.

Bila mi je potrebna pauza.

Tonuo sam u katran kojim besomučno asfaltiraju ulice.

 

 

MILAN TODOROV: POBEDNICE

 

Zagrevaš motor, otvaraš prozor, uključuješ klimu i posle nekoliko trenutaka odlaziš. Uvek taj jednolični bruj odlaska. Dolasci su, uglavnom, nečujni.

Svakako bi bilo bolje da imamo krila. Tolika stvorenja na nižoj evolucijskoj lestvici ih imaju, ali mi nemamo. Da li smo napredovali iznad kukavičjeg gnezda preživljavanja?

Mada kvaka nije u tome. Zašto da o tome lupamo glavu?

Problem je u tome što mi uvek polazimo od realnog iskustva. Probao sam da letom kao mali. Imao sam krila od kartona, skočio sa mostića u napuštenoj ciglarskoj bari u Banatu i pao u vodu kao list sa drveta.

Bio je to jedan od prvih poraza u nizu. Ali ostao je taj ukus raskoračenosti nad horizontom.

Tu nije bilo mnogo mašte. Ali, bog sreće i slobode je bio vidljiv običnim okom malog dečaka.

Tada nisam znao ništa o značaju prirode i silama zemljine teže, o magnetizmu polova, o gvozdenom srcu ove planete koje čami u mraku ispod sedamdeset kilometara naslaga koječega.

Ali, šta bi čovek bez padova?

Samo, sve bi trebalo da se dešava postepeno.

Dolasci i odlasci bi trebalo da se dešavaju postepeno, kao oklevanje.

Odlazak te vraća velikom svetu izvan tebe. Dolazak te vraća svetu u tebi.

Gde si?

Pobedi tišinu.

Ne boj se da govoriš.

Ono što mora da se dogodi, dogodiće se. Postoji ta volja izvan nas, laki trzaj mozga i mišića izvan boga, ako tako smem da kažem.

Uostalom, nisam to ja izmislio, sve počinje od nekog kraja. Nema početka bez prethodnog kraja.

Ali, šta je to što pritom prolazi kroz nas.

Brodovi puni peska.

Rundavi sterilisani psi na obali.

Ostrva bez blaga.

Svet se sužava. Korita reka su sve plića. Hodamo po vodi kao Isus. Udovice, raspuštenice kleče na obali i ne pomeraju se.

Gde je kraj?

Ponekad se pitam zašto da se otkrivam svetu. Stara prijateljica nas je, mene i ženu, fotografisala na plaži, prilično raskomoćene i iznenada.

Da li sam to ja u tuđim očima?

I ja sad znam. U tebi, u prevojima i naborima tvog tela će gledati mene. U meni, u mom grču, bežanju od kamere, gledaće tebe.

Može biti da će to neko prihvatiti iskreno i sa dobrotom.

Ali i ja i ti tražimo pravo mesto gde nas svet neće ni voleti ni mrzeti.

Jer, mi smo na toj nultoj tački.

Otvori oči.

Zatvori oči.

Šta si video?

Neljubljene žene?

Budalo, sva su mora slana.

Ali Gospod je dobar.

Možda zarad sveta koji drži nebo na svojim plećima.

Povratak.

Julska noć.

Ambulantna kola.

U podsetnik zapisati:

„Loviti svaku misao. Ne svaku ženu. Jesti kao riba. Ne hvaliti se svojom vitalnošću. Godine su kao talasi. Niko nije besmrtan.“

Sadašnjost je prašina na nogama.

Okupaj se, najpre mlakom a zatim ledenom vodom i beži zeko, beži!

Žene su pobednice.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: DOBRE OČI

 

Primećujem da mi sve brže raste kosa, brada, nokti. Čak i noga. Nekad sam nosio cipele broj 42 a sada mi je maltene tesna cipela za broj veća.

Ne znam kada se to dešava. Danju ništa ne primećujem. Noću, uglavnom, posle više bokala vina spavam kao klada. Ujutro, nokat na palcu narastao pola santimetra.

Neverovatno me uznemirava činjenica da ne mogu da kontrolišem ni tako minorne stvari poput rasta kose, recimo.

Moje telo vodi paralelan život, ne pitajući me nizašta.

Ponekad se noću proteglim. U ovim vrelim noćima spavam bez odeće i tada mi se učini da moje telo nije moje. Ne usuđujem se da ga dodirnem.

Svojevremeno sam čitao kako su neki budistički sveštenici balsamovali svoje telo još za života. Sklupčali bi se u položaj fetusa, obmotavši se prethodno jakim konopom. Naravno da nisu ništa ni jeli ni pili. Samo su se molili. Telo se sušilo kao sirova koža na vetru i suncu. Zatim… Znamo šta je bilo zatim. Izgledali su živi i kad su ih pronašli posle tri stotine godina.

Ali, nisu bili živi.

Ovo što se nama dešava, našom voljom je život nez značenja, bez računice, pokušaj skoka sa prozora ili stepeništa u jalovi vazduh.

Grad smrdi.

Kante za smeće se ne peru.

Vreme je truljenja.

Više ne nameravam da se vakcinišem.

Danas mi je doktorka u Domu zdravlja neočekivano priznala da je na desetine njenih pacijenata, vakcinisanih sa tri vakcine, sada na trandžamentskom groblju.

Vreme je iskušenja.

Nema koristi od polovičnih stvari.

Urednik u poznatoj izdavačkoj kući će objaviti moju novu zbirku priča, ali mi je polovinu priča iz poslatog mu rukopisa bacio u koš.

To ili ništa, napisao mi je.

Objavite, ono što nije ništa, odgovorio sam mu.

Naša pamet je bez budućnosti.

Ipak, vredi pokušavati.

Kalvarija pogleda na gradskim ulicama.

Interesantno je da se žene sa tim dugim, najpre zavodničkim, zatim srnećim pogledima nikad ne spotiču u mimohodu.

Ponekad u njima vidim poznate dobre oči. Svoje majke, na primer.

I onda skrenem pogled i brzo se udaljavam naliven strahom.

Zašto?

Plač i smeh.

Postajem oprezan.

Pandemije, požari koji pustoše Evropu, šta mi to znači?

Ja volim Evropu skrivenom ljubavlju. Posle emitovanja tv filma o rušenju novosadskih mostova, a u ambasadi Srbije u Budimpešti, zabranili su mi ulazak u Evropsku uniju devet meseci.

Ipak volim Evropu.

Bukagije su mi skinuli odavno.

Samo kasno.

To je kao požar koji upalite zatim ugasite a onaj pod čijim nogama je cvrčalo ugljevlje više ne razlikuje katastrofu od srećnog ishoda.

Ubite me.
Ne razlikujem.

Ja imam samo svoje telo. Pazim ga i negujem.

Ja sam Leonardo da Vinči svog tela pre čNBuasova anatomije. Jer, za mene, ovo su, bogu hvala, još carski časovi.

Budistički mudraci, meke šape njihovih tragova u vetru očajnih Himalaja, neshvatljivost čovekove duše…

Devojka ili mlada  žena s suknjom od kamenčića a sada samo pravi selfije na tvrđavi iznad reke.

Zavodničko pero je utuk na utuk.

Ali, sve je to u redu. Lakše se prelazi ponor prećutnim šapatom pristanka.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: IZUMIRUĆI LJUBAVNICI

 

Pitanja života i smrti su preuveličana. Svi znamo kako će se ovo što zovemo život završiti.

Beleške Leonarda da Vinčija o anatomiji između redova govore o teškoćama sa kojima su se rani anatomi suočavali u pokušaju da pronađu mrtva tela. Često su krali tela iz veriga ili grobalja. Moderna medicina mnogo duguje pljačkašima grobova. U Škotskoj su otišli dalje. Pojavila su se dva opskurna lika po imenima Burk i harej koji su do leševa za anatomiju dolazili na najjednostavniji način. Ubili bi potencijalnog kandidata.

Karma ih je stigla. Bar jednog od njih, tako da sada polaznici Medicinske škole u Edinburgu odlazeći na časove anatomije svaki put moraju da se očešu o njegov skelet.

„Leonardo nikad nije bio zadovoljan predstavom smrti a da nije istražio kako bi ona mogla biti oživljena dinamikom života“.

Dinamika života je većim delom ipak sazdana na uobrazilji.

To je neka vrsta placebo efekta. Moji drugovi, njih troje iz srednje škole, jedno veče su spavali sa devojkom  koja im je podarila ono što se tada eufemistički zvalo kapavac. Dvojica su se obratila školskom dispanzeru a treći od sramote nije. Svi su ozdravili. Kako? Eh, ne pitajte… Ne, nisam bio onaj treći, iako sam pri bližim kontaktima sa devojkama nosio taj strah u sebi.

Kao da sam verovao da pored autopsije tela postoji i obdukcija morala, ponašanja, obesti, perverzija…

Docnije, mnogo docnije shvatiću da nam žene uvek vraćaju pozajmljeno. Ali, vreme verovanja u čuda ne bih menjao.

Danas ne znam za čim me muči nostalgija.

Svetlo u sobi dugo gori a još nije ni jesen.

Leto je i plaža je teška od nevoljenih žena.

Plivaju sam, hodaju same, smeše se svom odrazu u mobilnom telefonu.

Čini mi se da nikad nisam video toliko samih a ipak samouverenih žena.

Ako postoji hibernacija, što ne bi postojao letnji san ženki izumirućih ljubavnika?

Izumirući ljubavnici su umorni. Nije tačno da su sve pokušali. Postojala su tu razna ograničenja, o kojima učtivi ljudi najradije ne pričaju mnogo.

Izumirujući ljubavnici su skloni sumnji. Kakva si bila u mladosti?

Izumirući ljubavnici ponekad pitaju, ne očekujući odgovor, kakva si bila sa dvadeset ili pedeset pet godina? Stvar je hrono odnosa. Vreme je u početku malo važno. Svi ćemo biti skeleti ili manekeni autopsije kod nekog novog Leonarda.

Dunav je najzad, o sreće, proglašen najčistijom evropskom rekom zahvaljujući Austrijancima.

Gavrilo, da si to znao?...

Ali, ovo je samo jedna u nizu reči koje zriju kao smokve ispred kuće za koju još ne znam da li je moja.

Živimo u njoj bezmalo trideset godina i još ne znamo ništa o kućnim demonima koje valja oćutati.

Vetar na plaži je cimao kanu u koji sam, uz dozvolu vlasnika, trebalo da uđem i otisnem se koju stotinu metara.

Nevoljena žena u rasparenom kupaćem je stajala na mokrom pesku.

Izvini, rekoh u sebi, ni ja nemam oslonac. Zatim sam zaveslao. U tuđem čamcu.

Voleo sam vas sve, govorim, ali me vetar u lakom lažnom čunu baca tamo i ovamo.

 

 

 

MILAN TODOROV: SVETO SRCE

 

 

 

Ispred popove kuće padna orah. U stvari, po zemlji se kotrlja polovina orahove ljuske, sklizne u betonirani levak i bućne u kanal pun vode.

Šta će biti sa njom?

Šta se kotrlja a da ga ne vidim kao što vidim orahovu ljusku ispuštenu iz kljuna gradskog gavrana.

Nepoznata žena, u prolazu, govori drugoj:
„Sve ti je to približno jednako“.

Hm?

Sve je jednako. Jednaka je hladnoća na Južnom i hladnoća na Severnom polu.

Hladnoća među polovima je, izgleda, globalna.

Ipak, važno je živeti na lepom mestu. Kao što kaže moj podstanar Nemac kome nikako da zapamtim prezime: „Na lepom mestu život je lepši“.

Primećujem da se pritom ne pominju ljudi.

Ne znam njegovu priču.

On ne zna moju.

Nije tačno da su sve priče ispričane. Međutim, nije pristojno raspitivati se za tuđa osećanja. Postoje osobe koje uopšte ne govore o svojim osećanjima. Ponekad, recimo baš ovih noći, ja sam u takvom stanju. Potrebna mi je nirvana. Ono da legnem ispod slonovog uha i ćutim.

Skoro svako veče vuče me reka. Idem u neki skrnavi restoran sa koga mogu da posmatram sidrenje brodova.

To je veština. Ono što ja u svojoj neukosti zovem brodovi su u stvari barže napunjene naftom ili ugljem. Sidre ih jer se zbog niskog vodostaja Dunava  ne usuđuju da plove noću. Dok prost svet gine u Ukrajini oni tobože uvode sankcije Rusiji, a dozvoljavaju taj slobodni plovni put od Crnog mora, preko Rumunije do Austrije i Nemačke.
Poznata stvar koja se zove licemerje zarad love.

E sad, šlepovi sidre ili vezuju za peščano dunavsko dno tako što bace ogroman lenger na dno i puste da reka nosi šlep desetak i više metar nizvodno sve dok se sidro najzad ne ukopa dovoljno duboko da drži na mestu hiljade tone rude ili petroleja iz rumunskih naftnih bunkera.

To sporo vezivanje nije ništa drugo nego moć čežnje.

A restorančić ili čarda u kome provodim večeri je, kao što bi to rekao moj zemljak i slavni pisac Mladen Markov, krčma na plovnom putu.

U njegovoj priči, ako me pamćenje ne vara, neko je nekoga ubio zbog ljubavi.

Ovde toga nema, mada ima ljubavi u pokušaju. Neke žene, obično u belom, kao noćni vilini konjici, lepršaju između stolova. Obično sa tankom vrlo bledom cigaretom među usnama. Uzgred, kad vidim cigaretu u nečijim ustima odmah pomislim na sigurnu smrt, Izgubio sam tako na desetine prijatelja i prijateljica.

Imao sam naporan dan i na tren sam zaspao u stolici.

Imao sam utisak da je svet upravo pušten sa lanca.

Neki bradati lik je upravo milovao mršavu mladu plavušu po potamnelim butinama.

Osmotrio sam pažljivije goste. Svima, bez izuzetka, svima su zenice svetlucale kao psima kada nanjuše meso.

Pomislih, petak je.

Petak. Vreme posta na vodi.

I mi smo, rekoh sebi, na vodi.

Moj podstanar bez ličnog imena mi je rekao da je ostavio ženu i dve ćerke u Beču samo zbog potrebe da se stvari u njegovom životu stalno menjaju.

I kako dalje?

Nisam pitao. Ne znam. Vuku me planine. Uskoro ću se preseliti na Kopaonik. Ne znam da li će to biti zauvek.
Čekam vetrove i kiše da me oteraju sa reke na kojoj provodim dane i poneke noći.

Pobeći od mrtve prirode je srećna iluzija. Priroda će se obnoviti. Kako? Ko zna! Ali, mi…Još se ponekad šalimo, ali to liči na izvlačenje mrtvog zeca iz šešira.

Sad razumem makroe. Upoznao sam jednog u Parizu, u Latinskom kvartu ili je to bilo blizu crkve Sakr ker, svojevremeno.

Ne postoji ljubav ako je posesivna, rekao mi je.

„Jednog dana bićeš moja“ – jednaka je besmislica kao ona „doživeti stotu“.

Da, bilo je to pred crkvom Svetog srca. Nikad ranije nisam video takvu crkvu i takvu procesiju. Otvore se jedna vrata, zatim vas sveštenik sve pevajući vodi kroz tamu zasvođenih aula i onda, kao Otkrovenje Jovanovo, sine nebo na izlaznim vratima a ispod je ponor.

To mi se svidelo. To nešto jako a izvan nas. Taj prazan prostor crkve sa kurvama i perverznjacima i svoditeljima i dobrim katolkinjama, koje su me toliko podsećale na moje tvrde plavičaste Majurkinje.

Vratio sam se.

Uključio četiri žmigavca ili migavca ili tako nešto.

Još sam radio u radiju. Muzika i tako nešto. Odlazio sam sam na plažu iako nisam bio sam.

Nisam vodio dvostruki život.

Stezao sam zube.

Toplota bedara dok spavam bez pidžama. Bez snova o mužu i ženi. Kao da je neko drugi a ne ja. I da si ti neka druga a ne ti.

Opasno je približiti se nekome.

Jer svako oko je slepo a iscelitelji su lopovi i prevaranti i sve bi ih trebalo pobiti sa onim cvetićima šeboja koje nude bolesnicima na smrt da taj šeboj iz sparušene bašte u Rumi kuvaju u noćima punog meseca i piju u zoru.