STVARANJE ROMANA

 

4. Nemojte početi pisati roman – prvo vodite dnevnik

Rae Earl, autorica knjige My Fat, Mad Teenage Diary

Najbolji način da započnete roman je da prvo vodite dnevnik. Čak je i Graham Greene pisao 500 riječi svaki dan. Sticanje navike vođenja dnevnika je fantastično, jer ćete početi primjećivati ​​ljude i mjesta oko sebe. Sve ovo podstiče karakter i zaplet i pomaže u dijalogu. I možete vježbati svoj glas, kako zvučite kada ste zaista vi, a ne ono što jeste na društvenim mrežama.

MILAN TODOROV: STARA ADRESA

 

U odnosu na vreme od pre pola veka, populacija divljih životinja je smanjena za čak sedamdeset odsto. To se, tvrde naučnici, može smatrati najvećom tragedijom živog sveta od nestanka dinosaurusa i pripisuje se promeni klime.

Ali, to su izgovori.

Uostalom, i loša klima je nastala zbog loših ljudi. Znam.

Ali znam i da će, kad tad, svi loši ljudi izgubiti. Bez izuzetka.

Ravnoteža  dobra i zla nije ništa drugo do traženje smisla u besmislu.

Ali, ne želim da ovaj fragment bude srcešarajući.

Šta najviše žalim kod drugih ljudi?
Kad su u pravu, a ništa ne mogu.

I onda ta njihova lica!

Samo gomila zamarajućeg održavanja svih mišića na broju.

Večeras je grad pun trubača. Na svakih sto ili dve stotine metara neka crnpurasta grupa svira Đurđevdan ili onu toplu vodu u niškoj banji u koju uđeš star a izađeš mlad.

To sa starošću i mladošću je neopravdano postalo predmet krivice ili ismejavanja. Na društvenim mrežama se objavljuje slika starca od sedamdeset osam miliona dolara šteka kako se ljubi sa devojkom od 24.

Šta je tu stvarno smešno?

Osobe koje to iasmevaju, a to je život, stavljam na svoju crnu listu.

Biće jednog dana stari. Biće jednog dana, pre toga, mlade.I nemoguće je da niko od njih nijednom neće pokazati slične emocije, čak i pod pritiskom golog interesa.

Trubači u centru se nadglasavaju za zvonima katločke katedrale i pravoslavne Saborne crkve.

Pogledom, u svim tim grupama tražim svog starog poznanika, trubača iz Surdulice (kakvo ime za mesto u kome se rodiš!) koji je voleo devojku pedeset godina mlađu od njega.

Izdao sam nu svojevremeno malu dvoprišnu garsonjeru. Garsonjera je francuska izmišljotina koja se odnosi na stan za dečka, samca. Onda je on doveo tu devojku, crnpuratsu, za koju je tvrdio da ima devetnaest godina. Sasvim sam bio siguran da nema više od šesnaest, ali devetnaest je fino preskočena zakonska kazna za odnose za maloletnicama.

Meni, međutim, nije smetala njihova veza.

Pobunio sam se tek kad mi je priznao da je mala prostitutka i da se drogira.

Rekao sam mu da je izbaci. Ne želim posla sa policijom.

Ali, gazda, zavapio je, ja sam joj tek našao klijente u ovom kraju. Posao tek kreće.

Izbaci je.

Rekao mi je da će to da učini.

Mala je samo prešla u susedni stan, kod mog drugog podstanara koga je skoro napustila žena jer joj je, navodno, pretio da će je zaklati.

Spavala je dve noći kod tog drugog.

Prvi me je molio da zapretim drugom otkazim ukoliko mu ne vrati devojku.

Zar ti ne znaš da je ona prostitutka?

Znam.

Zar ne znaš da se driogira?

Znam.

Pa?

Ali, ja je volim.

Mislim da sam o tome već govorio, ne očekujući nastavak priče.

Nedavno,međutim, pre ovih mladih trubača, videh ga kako sedi na betonskoj ogradi ispred Maxija i pijucka najjeftinije konzervisano pivo.
Zaustavio sam se i iz novčanika izvadio dve stotine.

Šefe, za pivo.

On se okrenuo nekoj devojci, tek tad je videh, stvarno je izgledala starije, i bila je onako potrošno lepa, crne prave kose, mršava, sa uspravnim grudima i smernim očima koje su se polako gasile.

To je moj gazda, reče trubač.
Iselio sam se zbog tebe.

Opet su bili zajedno.

I pomislio sam kako je on bolji čovek od mene.

Ali, naučio sam da je u životu ponekad važno čekati.

Pošao sam ka uglu, odmah uz zid gradske kuće, ka svom omiljenim gradskom sviraču.

Kad sam stigao tamo, umesto njega, sa istim razglasom iza leđa, istom gitarom, sedeo je neki bucmasti mladić i preglasno udarao u žice.

Prišao sam starom muzičaru, a znao sam ga iz Radija, i rekao mu da je on za ovog nedostižna klasa.

Ja sviram od svoje petnaeste godine, rekao je. Sviram već 55 godina, a on je mlad, voli te švedske numere, a i sin  mi je.

Utom me je neko kucnuo po leđima.

Moj bivši stanar.

Izvini, gazda, ako hoćeš...mala je slobodna.

Naišli su oni trubači...

Niška banja, topla voda...

Pa odmah... A ja nisam s onom koju volim...

Šta sam mogao da mu kažem?

Tom starom pokvarenjaku.

Dao sam mu još sto dinara.

Da li je dovoljno?
Jeste.

Još nešto?

Daću ti hiljadu evra samo da me ponovo prijaviš na staru adresu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: NOĆNI PAPAGAJI

 

Postoje misteriozne životinjske vrste koje ljudsko oko vidi jednom ili nijednom u sto godina. To je slučaj sa noćnim papagajem, koga je kamerom snimio neki ornitolog  pored udaljenig puta pre trideset godina. Druga tajanstvena retka vrsta je prepelica sa bujnim grudima. Otkrivena je na dalekom severu Australije u februaru 1922 godine. Uprkos seksi nazivu prepelica sa bujnim grudima  je mala nakaradna ptica koja bi se, kažu, ukoliko biste imali sreće da naiđete na nju pojavila kao zvižduk krila koji se za tren začuje ispod vaših stopala u travi da bi nestao u šikari. Ona je, uostalom kao i noćni papagaj, pa može biti i lisica i maltene svaka divlja životinja približena ljudima i gradovima radi preživljavanja, ono tajanstveno nešto što bi trebalo da popuni prazninu u našem razumevanju sebe.

I dok svake večeri pišem fragmente o lisici, naravno ne amo o njoj, možda ča nimalo o njoj kao lažnjak metafori za traganje. Ne bih mogao sa sigurnošću da kažem šta tražim. Nekad sam to vrlo dobro znao. Ili što bi moj otac rekao: pozitivno znao. Imao je neke takve, na prvi pogled pleonastičke reči i rečenice, ali kad bi čovek (sin) malo bolje razmislio – bio je u pravu. Jer, zaista, postoje i negativno znanje. To je ono što samo misliš da znaš a u suštini te odvlači od istine.

A istina je da svi jure za lovom ili sopstvenim interesom.

Lažni Deda Mrazovi na siromaškim motorima.

Žene bele kao mleko u glavnim ulogama kasnih muških pohota.

Kobasičari i prodavci kraft piva na noćnim bazarima na pijacama, na kojima se ljudi i žene češu jedni o druge u prolazu tražeći nešto što se nikada, bar ne tu,  ne pojavljuje.

Išao sam između redova.

Posmatrao sam lica prodavaca i prodavačica. Sve sam to poznavao iz ličnog iskustva. Imao sam samo ili već 49 godina kada sam trajno ostao bez mogućnosti službe. Morao sam da se snalazim. Na sličan način kao ovi pošteni ljuidi na mekoj zimi pred nepoznatu novu godinu.

Dolazeći do pijace prošđao sam pored vladičanskog dvora. Znao sam da je, sada ostareli vladika, u njemu. Možda su mu baš prinosiki večeru. Bili smo u, mislio sam, iskreno prijateljskim odnosima a zatim kada sam ostao bez posla, premda smo se viđali još nekoliko godina na njegovoj protokolarnoj slavi, nikada me nije zapitao kako sam, šta radim, da li imam novca za život.

Rukovali smo se. Popili čašicu rakije. I ja bih izašao. Nikada me više nije zvao u stranu i tihim glasom me, kao ranije, obaveštavao da ostanem na ručku na kem su pevali monasi srednjovekovne pesme dok su monahinje služile posne ribe.

Dobro.

To nije za priču.
Možda je verovao da će mi Bog pokazati put, a to je trajalo poprilično. Najzad, zaista sam uspeo da stanem na nove noge.

I tada sam pomislio da sam grešan, da je vladika znao da sve treba pustiti da ide i da će se već neko pobrinuti za mene.

Ali, toliko dugih godina promašaja...

Večeras, na bazaru domaćinskih proizvoda bilo je odista svega. Uglavnom džidža i midža. Ne znam kako bih to drugim rečima opisao.

Išao sam između redova tezgi. Ništa me nije privlačilo. Neki isfabrikovani ženski glas mi je rekao:
Izvolite gospodine, probajte naše testo na pari sa vilama ravijojlama ili tako nešto.

Pogledao sam je.

I ona je mene pogledala pažljivije.

I tako smo se malo gledali.
Onda sam otišao. Parkirao sam na mestu za invalide. Nijedan se nije pojavio da me privede redu.

Vozio sam između dva groblja do kuće. To je moja ruta, poput staze obrasle divljim brezama, tisama i ubogim hratsovima kojom u kasnim satima lisica dopuzi do komada mesa u papitrnoj vrećici.

Lisica bez prijatelja.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ĆUTANJE ŽENA

 

Ne znam da li postoji lisica u mom okruženju, u maloj prljavoj šumi, izrasloj posle propasti socijalizma i padanja bede na ciglarske kuće zbog čega sada neki od njih tajno, noću, ručnim pilama seku samoniklo kiselo drvo u toj lisičjoj šumi koja se preko noći smanjuje.

Uostalom, čini se, gube se skoro svi prostori za život.

Naučnici još ne mogu da se slože oko toga sa koliko različitih vrsta životinja delimo planetu. Procene se kreću od tri do sto miliona primeraka.

Mene, za sada, impresionira lisica.

U stvari, ne zanima me kao mala lukava i neopravdano izlovljavana životrinjica, nego me opčinjava svet koji ona oličava a to je ništa drugo do zamršena mreža.

Poznati svetski časopis za nauku pitao je naučnike koja je to misterija na Zemlji koju bi želeli da reše.

Niko nije odgovorio: ćutanje žena, na primer.

Visokoparno su trućali o vulkanima, klimi, velikom prasku i sličnim epohalnim temama.

Međutim, niko nije rekao da bi želeo da reši nevidljivi spor između čoveka koji želi i žene, koja vrlo verovatno takođe isto želi, ali godinama ćuti. I ćutaće, ako planine i mora ne progovore i životinje ne progovore i oni koji samo slušaju boga jednom progovore. O, to će biti grgoljenje dugo konzervisane bogojavljenske vodice.

Ali, ko će to da dočeka?

Pre toga ćemo, svakako, sjebati sami sebe.

Uostalom, kome da verujem?
Neka devojka, posle ozbiljno udata žena koja je priodavala nakit i zlatarni Celje, sva onako u belom, a tada beše još devojka - dogovorila mi je sastanak u osam uveče ispred Doma armije.

Po običaju, bio sam tačan.

Međutim, umesto nje pojavila se njena bucmasta drugarica.

Dobro, rekao sam, i poveo je obližnji park.
Oboje smo se pretvarali da je sve u redu. Dva nepoznata tela koja se postepeno znoje u avgustovskoj noći. Beše to možda posledica doba u kome smo, avaj, verovali da je bolje biti budala nego sam. Bilo je to doba još nedužnog ismejavanja. Verovali smo da je vrlina čedosti samo emocionalna katarza, redosled jednostavnih ljubavnih stvari. Devojke su bile razmetljive na pomalo  ponizan, tačnije poslušan način.

Njihovi suptilni strahovi...

Grljenja gruba...

Standardi lepote koji su imitacija dalekih filmskih lepotica.

Sve je to bila  glupa metafora za nekoga ko je sklon da guši svoja osećanja.

Nisam to bio ja.
Sada sam sasvim siguran.

Ne znam ko je to bio.

Uostalom, ni ona nije bila ona koja je trebalo da bude.

U zrenju neminovni su ti trenuci kada shvatate da je sve trening za pravo doba i, uglavnom, vam je skoro svejedno što petljate sa onom ili onim koji zaostaju za onim što će biti vaša životno formirana slika bliskosti ili tako već nečega.

Dakle bezvoljni mladić sedi sa nedefinisanom devojkom od šesnaest godina na drvenoj klupi u mračnom kutku velikog gradskog parka. Popio je malo, početnički poduhvat hrabrosti radi. Svi njegovi drugari su popili više i skrasili se sa curama. On je na početku kao promena godišnjeg doba. Proleća u leto.

U parku je bilo veoma prometno. Sklonili su se kraj obližnjeg muzeja neke od bezbroj revolucija.  Tamo se nalazilo mnoštvo starih neupotrebljivih topova izloženih kao eksponati.

Imala je crveno.

Nisu mogli ništa da urade iako je htela.

Dogovoruli su se da se vide za nekoliko dana, kad je prođe.

Nikad se više nisu videli.

Istine se pretvraju u laž. Sve to je već postalo lako. Možda isuviše rano.

Zašto nije došla? – pitao sam je.

Opet sam to ja.

Zašto?
Umrla joj je baba.

Rekao sam da mi je žao.

Iznenadila me je.

Pitala je: Koga?

Kako koga?

Nje ili mene?

Skoro da je počela da mi se dopada.

Nekako u to vreme se pojavio i čuvar muzeja. Nije tu imalo šta da se ukrade. Čuvar se sakrio iza drugog topa i masturbirao. Činilo se da je vrlo iskusan u tome.

Najboje je da ne prenagljujemo, rekao sam joj važno.

I ja tako mislim.

Tako da, na sreću, ništa nije počelo i ništa se nije završilo.

Naravno bilo je to ponižavajuće za nju, mene i žalosnog starog čuvara.

Svi smo se pretvarali da ne vidimo ono što smo videli.

Ali, sada znam, to je bio početak osećaja gubljenja privatnosti.

I išlo je to neosteno, ne znam kako.

Postao sam ona druga osoba. Osoba koja nedostaje. Nisam to želeo. Nikada.

Ali, morao sam da živim sa drugačijim odnosima, sa ljudima i ženama koje se prilagođavaju stvarima koje ne žele. Nose tamne naočari zimi. Slušaju muziku pomoću bubica. Ne pričaju o seksu, drogi i ličnim tajnama.

I to traje dugo, stalno, kao svaka druga ljudska slabost.

Ali, zar imamo drugog izbora?

Obuci se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: POČASTVOVAN SAM

Пријем у чланство Матице српске

Примљено

 

@maticasrpska.org.rs>

13:40 (пре 58 минута)

Коме

Милан Тодоров

Поштовани,

На предлог Одбора Oдељења за књижевност и језик, Управни одбор Матице српске Вас предлаже Скупштини Матице српске за члана сарадника, на основу Вашег досадашњег учешћа у раду Матице српске.

 

У Новом Саду, 27. децембра 2023.

MILAN TODOROV: SVE NAJBOLJE

 

Posle Božica nakupilo se mnogo kostiju i različite, uglavnim mesnate hrane, koju sam nameravao da odnesem na naše mesto. Tako sam zvao onu tajnu stazu u šipražju koja je krivudala iznmeđu ugašene ciglane i groblja koje su širilo. Znao sam od ranije da u podnožju groblja, koje beše na maloj uzvisini, postoje u jakoj glini iskopane jamure u kojima su se, ne samo skrivale životinje, negu su tu svoj zagrobnu mir nalazli i pametni psi koji bi se tu dovlačili da umru, predosećajući sasvim jasno a ćutke sopstveni kraj. Imao sam jednu divnu lovačku kerušu koja me je, jednom prilikom odvela do psećeg groblja. Skoro sam zaboravio na to, ali kada se, teško bolesna, imala je rak sisica,ona, majka dvetoro braon kučića; ipak iskrala iz dvorišta i nestala, znao sa gde je. Nisam nikada više otišao tamo.

Večeras sam, po običaju zastao i krenuo sa crvenom papirnom kesom ka banderi i puteljku iza nje kad se preda mnom iznenada ukazalo neko stvorenje nalik na krupniju mačku. Trgao sam se i zastao.Stvorenje je šmugnulo nazad. Bilo mi je sada očigledno da je reč  o mladoj licici, jer mačke, čak i nepoznate, ne beže od ljudi, nego nas naprosto iritiraju prelazteći nam put što po verovanju donosi nesreću.

U tom trenutku nisam mislio ni o sreći ni o nesreći. Mislio sam samo kako da produžim neki život.

Uostalom, životinjka se povukla  a i da nije, da je mačka i da mi je prešla put, ne bi to imalo nikakvog posebnog smisla. Ne verujem u stalnost sreće koja obitava negde u našem prikrajku da bi se, tek tako, pojavila ili izgubila zbog neke obične tvrdoglave životinje.

Možda verujem u trenutke. Trenutke sreće, ljubavi, zdravlja, morala, stvaračkog zanosa, sreću starih vremena koje niko ne pamti, sreću koju ti donese nesanica, briga i tuga.,,,ušasavam se, verovatno kao i svako da mislim o budućnosti i te misli su toliko glupe da mi je teško da ih navodim. Ipak ću reći kako smatram da se život ne prekiada smrću, kao šro se ni ljubav jednim započeta nikada ne kida - nego mi i posle nje nastavljamo da živimo u fragmentima tuđih života, dece, unučadi, životinja, mačaka i lisica samo u obliku novih a istih žena.
Što da ne?

Možda zbog toga pišem ove fragmente.

Možda i zbog toga šro ne verujem u celinu i harmoniju dva bića.
Uvek neko nešto zasere.

Felicita a momenti, govorim sebi, rapavim glasom dok pored mene juri crni džip sa upaljenim dugim svetlima kao da stvari i bez njih, u pola noći, nisu kristalno jasne.

Dakle, ostavio sam kosti uz banderu.

Njima ću se baviti kada se posle dva sata budem vraćao iz večernje kupovine.

U šoping molu, u holu na drugom spratu sada je umesto velike jelke i saonica od lažnog zlata postavljen zid sa pregradama za novogodišnje želje.

Zastajem. Interesuje me. Ne volim nikakve zidove, samo one koje ispunjavaju želje. Poput zida u Jerusalimu, u kome sam ostavio cedulju, pre mnogo godina, sada ju je vetar svakako oduvao, ali tada mi je bila životno važna i želja mi se, ispisana na papiriću, na srpskom jeziku u tom podeljenom arapsko jevrejskom gradu, sa milionima molbi ipak ispunila.

Zbog toga pitam ljubaznu mladu devojku (uzgred zašto od tih promoterki uvek žele da oskudnom odećom načine zavodljive kurvice?) o čemu se sad tu radi.
Stvar je jednostavna, kaže, samo zavucite ruku u bilo koju kovertu i izvucite papir na kome vam je neko poželeo nešto za nastupajuću godinu.

Bojim se, rekao sam pomalo uplašen.

Zašto, pitala je iskreno iznenađena, ljudi u ovo vreme žele jedni drugima sve najlepše i najbolje.

Da, razumem, ali da li oni to žele sebi ili meni, koga uopšte ne poznaju?

Trepnula je očima.

Mislim, reče, da žele vama, uprkos svemu.

Dobro, rekoh, da probam.

Zavukao sam ruku u platnenu pregradu i  izvukao beli papirić na kome je štampanim slovima, crnim flomasterom pisalo:
Jebem ti mater i želim ti sve najgore.
Ispod se nalazio neki broj telefona.

Uzeo sam od devojke ponuđeni papir i na njega napisao

PREVARA.

Ništa nisam rekao devojci koja mi se ljubazno zahvaljivala.

Otišao sam nekoliko desetina metara dalje i nazvao telefon čiji je broj bio zapisan na prostoru želje za mene.

Halo?

Halo, javio se slabašni starački glas.

Vi ste napisali onu poruku?

Ne znam, ja danima ne izlazim nikud.

Pomislio sam da sam pogrešio. Zavukao sam ruku u džep i ponovo prelistao savijeni beli karton, nisam pogrešio. Broj je bio taj.

Da li je ovo vaš broj?

Jeste.

Da li ste sigurni da vi niste bili u megamarketu i pisali poruke sa najlepšim željama.

Sine, rekla je ozbiljno, ja više ne pamtim ništa. Zbogom. Dugo sam čekala da mi se neko kao ti javi da mu kažem zbogom.

Vraćao sam se istim putem. Unaokolo su odjekivale petarde u slavu rođenja sina Božjeg koji je svojom smrću učinio da svi budemo večno živi, u fragmentima.
Lisica je sve pojela.

Nije bilo ostataka.

Neko ipak čisti ovaj svet.

Ne znam kako.

 

MILAN TODOROV: DASKE

 

Ne želim da vozim auto kad malo popijem. Ovo je topla zima i vino, izgleda, jače hvata. Zbog toga hodam. Više ni ne uključujem pedometar na telefonu, iako me, znam, prati i beleži svaki korak, kao i što me prati GPS, koji, takođe, mrzim da isključim.
Čini mi se da je sada najvažnije hodati. Jer, kako se drugačije pojaviti na mestu na kome celog veka želiš da budeš. To je teško, jer se radi o mestu na kome želiš da celi tvoj svet držiš istovremeno na okupu. Liči na mamuzanje inspiracije. Ali, ponekad to mamuzanje ili ta muža dobre krave ume da da mali rezultat.

Moj dobrodušni debeljuškasti deda cvećar iz Mađarske nam je svake zime dolazio na nekoliko dana u goste. I prilikom prelaska tadašnjeg mosta Maršala Tita nije mogao da se načudi našoj nemarnosti. Na pešačkoj stazi su postojale daske koje behu natrule, mnogih nije ni bilo, i neprezan čovek mogao je lako da upadne u ledeno Dunavo.

To se, naravno, nikada nije desilo. Ali, stvari koje se ne dešavaju, ili mi ne znamo da su se desile, što je skoro isto, čoveku ponekad deluju vrlo čvrsto. I umesto da se uplaši deda je, što je prilično neverovatno za njegove godine, govorio da je ta mogućnost da propadne u veliku reku u nepoznatom gradu za njega vrlo romantična.

A te daske, natrule, tanke, nikad ofarbane, ostale onako kako su ih zarobljeni Nemci posle Drugog velikog rata postavili, bile su neobjašnjivo čvrste tako da smo prelazeći most stalni lavirali između života i ... kako se zove oni posle, što je, kažu isto život, ali nije?

I ove večeri dok hodam tim mostom, levom stranom, išpartanom trakom za pešake, vrlo disciplinovan, što je strašna posledica sistema vaspitanja i zatim poštovanja, a dok mi duga svetla obesnih vozača grebu rožnjaču, neka devojka iz suprotnog smera, protrči pored mene u crnim helankama i beloj tankoj majici tako da se, bukvalno, videlo kako seče sumrak svojim uskim duguljastim sisama.

Sad, mogao bih da kažem kako me okrznula, zamalo oborila i sve bi to moglo da bude tačno. Ne bi, uostalom bila prva trkačica koja je oborila nekog u prolazu i nastavila da trči, što je nalik crtanom filmu.

Na sredini mosta hladan vetar. Vino gubi antejsku snagu. Snagu sina Boga mora Antaja, poznatijeg kao Antej.

Bog mora, mislim dok ipak oprezno prelazim reku uzorno asfatiranom stazom.

Nigde pukotine.

Nigde straha i iskušenja.

Život bez toga je prilično lak, ali neverovatno, zaista neverovatno i nelogično zahtevan.

Obećavam sebi da više neću pisati o prošlosti.

Šta me briga za godine koje su bile kao upaljač.

Kresnule bi i ugasile se.
Grad je sada bio prepun srećnih ljudi. Svi su nosili šarene balone u rukama. Deca su bacala petarde. Na jezeru po kome su donedavno plovile male sivkaste patke bez značaja, zbog čega sam ih zavoleo, sada su klizali tinejdžeri. Svet se pretvorio u proslavu sveta kao da on nije počeo da se kvari i topi kao i led ispd njihovih klizaljki. Ali, led se ne topi. Led je veštački. Kao što su i  moja najbolja vremena, može biti, veštačka.

Pogledam u teleon.
Nepoznati čovek mi je poslao fotografiju plakata koji najvljuje moju skoru izložbu crteža. Snimio ju je ispred glavne Pošte.

Bio sam iznenađen.
Zatim...

Vraćam se prerano kući. To ne volim.

Imam tačnu satnicu i ponekad, ironično, pomislim da bi po meni mogli da navijaju peščane satove.

Ništa se ove većeri nije dogodilo između nas, kažem lisici ka kojoj idem.

Ipak, još sam na mostu, na njegovom početku ali sa druge strane. Za oko mi je iznenada zapao lepi beli fenjer. Pomislio sam da je to onaj koji obaveštave brodare o blizini obale, mogućnosti nasukivanja i takvim stvarima. Međutim, fenjer je bio otvoreno limeno kućište za sveću i ja tada shvatim da je sa tog mesta, čitao sam u lokalnim novinama, neka devojka skočila u reku.

Ubiti se zbog izbubljene ljubavi?

Hm.

Verovatno su je spasili, jer tu je blizu šlep i čamac rečne policije. Ali, zar je  to važno?

Ne znam.

Ponovo ne znam šta je važno.

Eto.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: PUN MESEC NAD REKOM

 

 

Nikad nisam voleo pivo. Mislim  na čisto pivo. Nije mi se sviđalo ni zanatsko ni industrijsko, lager, kraftovi i sve te izmišljotine koje se čine radi bolje prodaje. Gorka voda sa hemijskim dodacima za boju i aromama hmelja, ječma, žita. Znam da su ga izmilisli kaluđeri, kojima je bilo zabranjeno da piju alkohol koji je u ono vreme značio vino pa su ga pili kao bezalkoholno piće da prevare Boga.

Uopšte, kada bi neko pisao istoriju alkoholnih pića, nezaobilazni bi bili opati, možda, i opatice.

Moj sused se svojevremeno čudio starom ocu, koji je imao više od devedeset godina i svako veče bi izmešao pola litre vina sa pola litre piva i to slistio.

Ne valja ti to, oče. To se nikada ne meša.

Ovaj mu je odgovorio.

Kad budeš imao devedeset i šest godina, imaćeš pravo da mi kažeš šta je dobro a šta nije. Dotle, kuš!

Mislim da bi se dobri Bela Hamvaš prevrnuo u grobu (možda pijan od vina?!) da čuje za ovaj neverovatni miks.

Moj omiljeni pisac Č.B. često bi seo na stolicu u nekom sumornom barskom utočištu i naručivao viski sa pivom, da ga preseče.

„To je akcija, smisao, kao plod na drvetu, kao pčela na cvetu. To je bila pobeda. A posle jedne pobede potrebna vam je još jedna.“

I tako sam i ja počeo da vino presecam pivom.

U početku je bilo grozno.

Ali, setite se svojih početaka bilo čega.

Grozno.

Posle se čovek navikne. Kao što se navikne na život. I čini mu se da ima sasvim pristojan, ne kažem dobar život, ali solidan, život koji te još ne nateruje da pomišljaš na suicid.

Naravno, kad čovek sedi u kafani, makar i sam, to je drugačije od onog kad noću pije sam i čita i piše i izmišlja ratne stvari, razne stvari, ponekad istinite, o ženama, samcima, prevarantima i muzičarima, naročito trubačima.

A trubači sede u kafanama i smišljaju kako da na lak, prevaran način dođu do gomile para.

Jedan od njih, koji me je stalno molio da ga prijavim na adresu, navukao mi je grdne probleme i jedva sam ga se rešio promenom brave.

Kad sam ga prijavio na adresi svoje nekretnine prijavio je na nju još desetak problematičnih likova koje ni on ni ja nikada nismao videli. Plus, onu njegovu lepoticu, narkomanku i prostitku mlađu od njega pedesetak godina. Imala je devetnaest, sećam se, a on šezdeset i kusur. U stvari, siguran sam da nije imala ni devetnaest.

To sa godinama je kao kad ti je neko potreban. Nikad ga nema.

I to vas natera da prihvatite sve što vam se nudi.

Recimo, mlade žene ili devojke koje imaju velike grudi, jake butone i prilično zaobljenu stražnjicu a nemaju trbuh.

Uvek sam se pitao kako to postižu, ako je salo glavni sastojak velikih sisa i te stvari...

Uglavnom, jasno mi je da svet nikada nije onakav kakav bi grebalo da bude.
Recimo, ovaj grad. Vozio sam skoro sat vremena centrom i okolnim ulicama, subota veče, a nisam mogao da nađem nijedno slobodno mesto za parkirannje. Zauzeli su ga došljaci.

Onda se setim da sam i ja došljak, ali od pre više od pola veka.

Parkirao sam auto na drugoj strani reke, ispod tvrđave. Zatim sam se uputio pešice ka keju. Zastao sam ispred pešačkog prelaza, jer mi je neki auto sa dugim svetlima dilazio u susret. Iznenada automobil se zaustavio. Neka žena u njemu pokazala mi je rukom da mogu slobodno da pređem. Klimnuo sam glavom i prošao brzim korakom.

Kad se udaljavala video sam njenu podignutu ruku u zadnjem staklu kako mi maše.

Stajao sam uz put.

Znao sam da to ništa ne znači.

Sve je mešavina nekada doživljenog i novog doživljaja.

Pivo, vino, stare žene, nove žene, čudo, ljubav, vera, nada, isceljenje i voda.

Hodao sam desnom strane reke koja nije smrdela na fekalije poput leve, inače pune šetača.

Nigde žive duše.

U povratku pored mene protrčaše dva mladića u kratkim gaćama i majicama bez rukava.

Bilo je Badnje veče.

Na klupi sedela je mlada devojka, ravne crne kose i gledala u vodu koja je rasla naočigled.

Prošao sam je i stajao nadajući se da neće skočiti.

Posle malo vremena ustala je, začešljala rukom kosu, uspravila se i laganim korakom se  vratila pod svetla mosta kojim se išlo u grad.

U povratku kući, zastanem kod stuba pored kojeg se pojavljivala zelena lisica.

Stojim sa kesom punom ribljih kostiju i mesa kad se iz obližnje kuće začuje pijani muški glas:
Marš u pičku materinu odatle, jesi čuo?

Ostao sam još malo.

Za inat.

Mislio sma da nema lisice zato što ima divljih životinja.

Bio je pun Mesec.

Možda je to to, rekoh sebi.

Da, pun Mesec me uvek čini depresivnim.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ŠEKSPIR JE PRVI POČEO

U poslednje vreme često se proizvode televizijske serije, drame i filmovi o poznatim istorijskim ličnostima.

Nije to ništa novo, naravno.
Šekspir je prvi počeo. Učino je to pričom o danskom kraljeviću, koji se gradi lud da bi spasao glavu od strica i neverne majke.

Praviti se lud je odlična disciplina kada čovek dođe pred zid. Međutim, pravi razlozi, može biti, nikada neće biti otkrivenu. Čak i pod izvesnim uslovom da drama nije zasnovana na istorijskim činjenicama.

Drama je, kao što davno reče osnivač Gardijana, Čarls Prestvič Skot za komentar,: slobodna, ali činjenice su svete.

Međutim, u međuvremenu su se i činjenice promenile, kao što se svet menja, ljudi, žene, psi, lisice...

Prema tumačenju jednog našeg poznatog reditelja, a mog starog prijatelja, koji u to vreme nije ništa režirao, nego u pozorišnim kuloarima i kafanama spopadao ljude pripovetkom o svojoj avangardnoj postavci u kojoj je danaski kraljević latentni homosekualac a stric biseksualac i onda stric, osvojivši majku, u svojoj mračnoj psihi dobija promisao da može da sobali i njenog sina. Tako se čitava priča, govorio je, vrti oko seksualnosti, koja je podnožje ledenog brega civilizacije, odnosno svega što nam se dešavalo kroz istoriju i svega što se sada dešava.

Predsednik Tito nije imao na umu tobožnju izdaju prve komunističke dame Jovanke, nego je u njihovom braku došlo do zasićenja. Onda su se pojavili

trapavi obaveštajci sa nebulozama o prisluškivanju u bračnoj postelji.

To je bilo, izgleda, tačno. Samo, drug Tito se kao dokazani muškarac nije plašio političkih posledica šaputanja u krevetu, nego saznanja o svojoj nemoći pred ženom.

Posle toga je izgubio i političku moć i naša lepa zemlja se raspala kao i njegov brak, pre nego što smo to osetili na svojoj koži.

Žene...uzdahnuo je i teško seo na laku pastičnu stolicu u asfaltnoj bašti stare poslastilarnice u kojoj sam, u ime sećanja na oca koji me je kao malog vodio tu na bozu,  ispijao tu mutnu kukurozovaču tog, ispostaviće se našeg poslednjeg zajedničkog glupog avgusta. Pio sam polako, cevčio, dan se ionako teglio, sve dok nije naišao debeli, kako sam ga zvao. Odmah da kažem da je bio izvanredno lucidan reditelj koji je u Sloveniji, a Slovenci ne važe za preterano duhovite ljude, postavljaio urnebesne kabaree. Čak je i neke moje tekstove, koje bi pronalazio u novinama, davao studentima na Akademiji na kojoj je predavao, da ih govore kao stilske vežbe. Imao sam, sećam se, neki tekst o novosadskoj baba Seri i on je to dao nekoj studentkinji iz Vranja da ga govori, ne sa novosadskim, nego sa južnjačkim akcentima.

Urnebes, drugar, rekao mi je.

Ponudio sam ga bozom.
Radije bih porciju sladoleda.
Pitao sam ga za sestru, inače lekarku,koja je sa mnom išla u Zmaj Jovinu gimnaziju.

Krmača, rekao je dobrodušno, ugojila se i ne pazi na sebe.

Mlade glumice su ga saletale želeći da im da neku ulogu koja će ih proslaviti.

Pa? – pitao sam ga. Uvek si tvrdio da je seks najvažniji.

Seks, znaš, ne mora da poseduje fizički kontakt.

Trenutno imam seksualno virtuelni kontakt sa dve mlade žene. Jedna je slikarka a druga radi u banci, nekoj stranoj banci.

Obe imaju neverovatne termine za slobodno vreme.

Slikarka me ne čudi. Uvek je dostupna. Međutim, bankarica, tako oko pedeset i koju, vrlo je odgovorna i ne veruje u kres varijantu, što meni sada potpuno odgovara, samo da nije neverovatne sličnosti između nih dve. Obe su vitke, dugonoga i imaju pomalo muška, oštra duga lica. A mene baš to pali. Ta dvojnost karaktera. Muške odlike u vrlo ženstvenim osobama koje poseduju, svakako, bogato seksualno iskustvo.

I? -pitao sam ga. Za koju si se odlučio?

Znaš, obe imaju dobro telo, ali čini mi se da, što je najgore, obe imaju gotovo identičan pristup humoru. Obe su lude i surove.

Zamolio me je da naručim još jednu porciju ledenog šumskog voća.

I još jednu bozu, rekao sam mladoj konobarici koja se, takođe, pomalo luckasto smeškala. I ona je mogla da posreći muškarca koga je htela.

Žene... ha...

Žene umeju, rekao je, za razliku od nas, da čekaju beskonačno čak i kada su svesne da se to čekanje nikada neće isplatiti.

Nosio je veliki lovački ruksak na leđima. Skinuo ga je i iz njega izvadio pljosku rakije.
Uzmi, dobra je za srce.

Potegao sam dobar gutljaj komovice. Bila je prljava i to mi se dopadalo. Ne volim ušminkana pića. Ne znam zašto.

Dogovorili smo se da mu napišem tekst kabarea o istorijskim ženskim likovima.

Obavezni su songovi, rekao je. Ja volim mjuzikle.

Ne znam da li to mogu.

Probaj. Ne obećavam ništa. Penzionisali su me. Ne radim više ni za jedno pozorište.

I ja sam bio na ulici.

Počela je kiša. Brzo smo se rastali. Dao mi je broj svog kućnog telefona.

Nisam ništa napisao.

Nisam ga više sretao u gradu. I pri poslednjem susretu je teško hodao.

Tekst o važnim ženama... šta ja znam...

Meni je važno, možda, da otkrijem nešto drugo. Naše sisteme za preživljavanje koji bi bili nezavisni od ženskih hirova, bitke one kraljice, Jovanke Orleanke, Jovanke Broz ili potpuno neistorijskih ličnosti poput neke Saše, Sneške, Izabele, Marele;Anđele i Anabele...

...

Izvini, imam propušten poziv.

Ja te nisam zvala.
Kako?
Ne znam, sad sam videla prpušteni poziv i tvoj, pardon vaš, broj.
Opet je prešla na vi.

Ne, ja sam vozio preko mosta ka Big šoping centru. Teelefon u jakni mi je zvonio. Nisam mogao odmah da se javim. Bila je uobičajena gužva petkom uveče. Kad sam uspeo da nađem parking, u propuštenim pozivima video sam tvoj broj.
Ne preteruj, rekla je i prekinula vezu.

Vraćao sam se između dva groblja, kao i uvek. Novog i starog. To su konstante.

Zastao sam kraj metalne bandere. Hrana koju sam sinoć ostavi za moju, gle, lisicu bila je netaknuta.

Večareao sam neke krmenadle kupljene sa 30 odsto popusta, jer sam ih uzeo u Maxiju posle 18 časova. Bile su preslane i, verovatno, na isteku trajanja.

Noćas ću, pomislih, piti previše vode, ustajati, pišati nekoliko puta, misliti na prostatu, na seks koji je dobar za kondiociju te neposlušne zvezde i spavati u kavezu kreveta sa pogledom na zapad na kome nema ništa novo.

Posle nekoliko nedelja  nazvao sam onaj, rediteljev kućni telefonski broj.

Uzalud je zvonio. Niko se  nije javljao.
Posle, sutradan opet.

Telefonska sekretarica mi je uporno poručivala da ostavim poruku.

Trebalo je da smislim poruku u nekoliko sekundi.

Ništa, rekao sam. Ništa.

Bio je mrtav i govorio mladoj bledoj balerini:
Diži, diži te tvoje lepe nogice kao da ih  nikad višed nećeš spustiti,