понедељак, 30. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: OMOT SPISA


Iz terenskog džipa, sekretar mesne zajednice Parage iskrcao ih je na ulazu u Gajdobru, kod pruge. Ogromni Aleksini rukavi na gumiranoj pelerini landarali su dok korača prugom, i nalik su na krila kakvog propelera. Nekako je, reklo bi se, izgledao i kao klovn i sudija, a geometar je. Za njim je skakutao njegov pisar Jovan, i govorio: Je li pismo koje sam dobio od žene. Otuda je, rekao je Aleksa u vetar, iz Kumanova. Sve je u omotu spisa, u kancelariji, ne brini. Aleksa, ženskroš, je objasnio da je jesen pravo vreme za zaljubljivanje, a ne za brigu i da je potrebno za tu stvar biti veseo, da se svakoj curi pogled zamuti, a to izgleda kod Jovana nikako ne ide. Tu Jovan otvori takulin, pogleda fotografiju svoje Angeline, pogladi svoje brkove i kaza: Jedino da promenim ime preko novina, pa da se brukam. Ja imam ženu, ja nisam udovac, rekao je. Aleksa natuče kapu, i pođe prema ulazu u železničku stanicu u Gajdobri, da se, kako reče, nagleda voznih redova i snaša koje putuju kojekuda. I umorni Jovan, nije smislio ništa, prebaci torbu sa stvarima preko ramena, uzdahnu, zamolivši Alkesu da mu pismo da iste večeri, pre nego odu u hotel. Toga dana premervali su zemlju u Paragama i umorili su se. Na stanici je stajo motorni voz za Palanku i oni se iznenadiše da ide za petnaest minuta. Vagon je bio prazan i čist. Sa perona se čulo kako otpravnik vozova požuruje neku staricu da se ukrca. Ona je gunđala, pogrbljena pod teretom leta. Jovan se povuče na sedište do prozora, razveza zavežljaj i izvadi dva bataka, od koji jedan dade Aleksi. Tako je on s njim svaki put delio hranu, a Aleksa nikada nije imao svoju. Aleksa zatraži i komad lepinje, a onda, preko zalogaja, uz neodređen osmeh, kaza: Ne brini za pismo, sve je u omotu spisa, u Palanci, pod ključem.


RATKO DANGUBIĆ: KORMILO

Idemo njihovim stopama. Jedino oni znaju gde su postavili mine.

Ne bi trebalo vlast terati da sve reši preko noći. Terate islednike da ne spavaju.

Oni koji drže kormilo nisu na zemlji.

Neprijatelj se pravi da ne zna šta nam je slaba tačka. Uporno apeluje na savest predsednika.

Na sledećim izborima neka glasaju i deca. Nikoga ovo kao njih ne bi zabavljalo.

субота, 28. јул 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: OSTAVIO SAM PUŠENJE

Dokle god nasi politicari masno lazu, posno nam se pise.

Niko ne zna gde je Drazin grob. Kao da je u zemlju propao.

Gde mi prodemo, tu trava ne raste. To je realnost na terenu.

Bog je veliki! Bog je jedan! Ja sam Bog!

Njena nevinost bila je u potpunosti zasticena.On je koristio kondom.

Ajmo svi, rucice gore. Ovo je pljacka!

Kriza u svetu popusta, ali mi se ne damo.

Aforizam je neurohemijska eksplozija.

Svaka skola se placa. Plati, pa diplomiraj!

Mnogi misle da sam ja najlepsi, najpametniji i najbolji. A ja na to kazem
da svako ima pravo na svoje misljenje.

Protivnik nam lezi. Igramo sa Crnogorcima.

Pasce i nas sledeci protivnik. Ako se saplete!

Posle nekoliko uzastopnih poraza dobili smo jednu utakmicu, sto nas je
izbacilo iz ritma.

Vatrena je. To me pali!

Onima koji nemaju ni prebijenog dinara porucujem: pazljivo sa
investicijama!

Sta je sve u zivotu preziveo, dobro je i umro!

Zaparlozene njive su netaknuta priroda.

Prethodna vlada je gotovo sve upropastila, tako da novoj ostaje jako malo
prostora za dokazivanje.

Njemu ne pada na pamet da podnese ostavku, tako da narod cesto mora da ga
podseca na to.

Pre utakmice smo se pomolili bogu za dobar rezultat. I igrali smo, ubi
boze!

Sve sto biste zeleli da znate o seksu pitajte mene, i onda radite sve
suprotno.

On je imun na mito. Uzima ga bez trunke grize savesti.

Ako me je prisluskivala BIA, mogla je da dode do epohalnog saznanja.
Ostavio sam pusenje!

Kod nas niko ne moze biti optuzen za izdaju nacionalnih interesa, jer se ne
zna koji su.

Bili smo petsto godina pod Turcima. Nismo imali pametnija posla.

On je uvek bio veliki lokal patriota. Ratne zlocine cinio je samo u svom
gradu.

Gradani ce mnogo bolje ziveti, kad dode do pravednije raspodele ove nase
sirotinje.

Odigrali smo dva totalno razlicita poluvremena. U prvom smo igrali lose, a
u drugom jos gore.

Zaharije, Micun i Krka su odbornicka grupa gerontoloske stranke.

Do ratnih zlocina je doslo,kada se patriotski nagon digao na jedan visi
nivo.

Nemamo ministarstvo vere, a i nade je sve manje.

Nova vlada vodice drugaciju politiku od prethodne. To je u kratkim crtama i
njen program.

Novoj vladi dacemo sto dana. Toliko joj treba da nas dokrajci.

Protivnik je bio superioran. Naterao nas je da sami sebe pobedimo.

Teodore fon Burg, ako mi razjasnis moj racun za struju, casticu te pivom!

Doslo je do materijalne povrede pravila igre. Igra se samo pred nasim
golom.

Dokle god svaki kurton u Srbiji moze da bude politicar, u drzavi ce vladati
bela kuga

REČENICE KOJE VOLIM (13)

HANIF KUREJŠI: BUDA IZ PREDGRAĐA


Ne tako davno jedan nastavnik me je udario i bacio na zemlju zato što sam mu rekao da je peder. Terao me je da mu sedim u krilu i nakon što bi mi postavio pitanje na koje ne mogu da odgovorim – „ Koji je kvadratni koren iz pet hiljada šest stotina sedamdeset osam i po?“ – počeo bi da me golica. Vrlo pedagoški. Dosadilo mi je i da me od milja zovu „Gnjida“ i „Paki“ i da dolazim kući prekriven ispljuvcima, slinama, kredom i strugotinom. U školi smo mnogo radili na obradi drveta, a drugi učenici su voleli da nas zaključavaju u ostavu za alat i teraju nas da pevamo „Mančester junajted, Mančester junajted“, dok su nam držali dleta ispod grla i sekli nam pertle. Radili smo s drvetom valjda zato što su mislili da se ne bismo snašli sa knjigama. Jednog dana je nastavnik tehničkog na naše oči doživeo srčani udar kada je jedan od momaka stavio kitu drugog dečaka u stegu i počeo da okreće ručku. Jebi se, Čarlse Dikensu, ništa se nije promenilo. Jedan klinac je pokušao da me žigoše usijanim parčetom gvožđa. Neko mi se popišao u cipele, a sve o čemu je moj otac mogao da razmišlja bilo je to kako ću ja jednog dana biti lekar. U kom svetu je on to živeo? Svaki dan sam se vraćao iz škole misleći da sam imao sreće što sam prošao bez težih povreda.
Osećao sam da sam već spreman za penziju.

(Hanif Kurejši: Buda iz predgrađa,Plato, Beograd,2001.)




RASTKO ZAKIĆ: SRPSKI INAT


Kao svaki
Srbin od formata,
Teram inat
U vidu zanata.

Kad ja zapnem
Inatim se svojski,
I postižem
Rezultat majstorski.

Nije važno
Što mi bude gore,
Tešim sebe:
Srbine, majstore!

петак, 27. јул 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: VLAST JE AFRODIZIJAK

Srbija je dobila vladu. Ludi i zbunjeni su napravili koaliciju.

Ja uvek trčim počasni krug. Jer u svakom trenutku mogu da pobedim.

Imam dobro prolazno vreme. Pijem tri piva na sat.

Ja sam zver u krevetu, koja se uvek lako da pripitomiti.

I ja imam svoju verziju događaja. Čekajte samo da je se setim.

Otkad su na vlasti dezerteri vojska nam više nije ni potrebna.

Vlada je krenula u borbu protiv korupcije a dokle će u njoj stići zavisi od visine mita.

Mi možemo da napravimo vladu iz zezanja, ali nećemo. Srbija je ozbiljna država.

Ja nikada nisam bio dobrovoljni davalac krvi. Mene su uvek mobilisali.

Vuku Draškoviću evroatlanske ideje stoje ko piletu sise.

Političari bi rado podelili sudbinu naroda, ali nemaju vremena zbog ranije preuzetih obaveza.

Vlast je nesumnjivo afrodizijak kad jedan čovek može da jebe čitav narod.

четвртак, 26. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: ANĐELI

Nije tragično što u zatvoru ima nevinih. U njemu se svi, kad-tad, pokvare.

Narod može slobodno da izražava svoje nezadovoljstvo. Vlast je uvek imala razumevanja za sebe.

Kod nas je vlast uvek bila široke ruke. Naročito kad u njoj nije imala ništa.

Predsednik nije anđeo. Ne dozvoljava mu vera.

среда, 25. јул 2012.

RAŠA PAPEŠ: DAĆE OSTAVKU


Ako je čovek daće ostavku. Ja nešto ne verujem.

Junak našeg doba ubija vreme.

Ja sam oduvek bio za demokratske promene. A komunista sam bio da bih preživeo.

A trebalo je pobedu proslaviti na vreme. Dok još nije sve bilo izgubljeno.

U interesu je građana da se osećaju bolje, a ne da kritikuju rad vlade.

Između dva zla odabrali smo ovo bolje, mada je i ono drugo dobro.

понедељак, 23. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: OPTIMISTA

Moramo da izmišljamo neprijatelje, jer ne možemo očima da ih vidimo.

Predsednik ima ulogu u svim velikim komadima, pa njegovi dvojnici mlate pare.

Od kad se povukao u sebe, uveren je da je svoj čovek.

Nikada mu ne bismo videli leđa, da ga nismo proglasili za vođu.

Ne smeta mi što sam optimista. Ja sebi nikada nisam verovao.

Velika riba je progutala zlatnu ribicu. Tako može sebi da ispuni sve želje.

недеља, 22. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: DRUŽINA STRAHA




Taj deda je izgledao suv kao grana drena, mogao je da ima i devedeset i koju. Mlađi, sigurno je prevalio šezdeset, delovao je veseo i zbunjen, kao da mu se od govora dede ili alkohola muti u glavi. Kelner, novinaru, mom prijatelju Milivoju, poznaju se iz gimnazije, govori kako pre dvadesetak minuta, između one dvojice, umalo, nije izbila svađa oko rasporeda planeta u Sunčevoj galaksiji. Nisam mnogo razumeo od onoga što mi je prijatelj objašnjavao. Nenaviknut sam na ovu vrstu kontakata, tajni. Tada sam u lučkom restoranu Jastreb, dok sam posmatrao starca i mlađeg, zbunjenog, gospodina mislio o svom poslu. Idem u dizajn studio da sa Milanom dogovorim kako treba da izgleda oprema moga romana. To su ti, kaže moj novinar Milivoje, dok ispijamo pelinkovac, otac i sin : Vasiljevići. Razgovor je krenuo na tu stranu, hteo bi o njima da pravi feljton za Dnevnik, radi se o ljudima koji su zajedno, u vreme čistki sredinom dvadesetgog veka ležali zajedno, okrivljeni za ovo i ono, u zatvoru, tri godine. Nisam istrpio, prestigao sam Milivoja s komentarom: Stare novine, davno pročitane. Njemu nije bilo krivo, nasmejao se. Ne razdvajaju se, rekao je, plove na šlepu. Tamo me i vode da mi kazuju svoju verziju patnje. Vidimo se za nedelju dana. Sa uljudnošću čoveka koji preuzima na sebe odgovornost za priču, Milivoje je iznosio pikanterije. Ljudi su iluzija ili lutke, rekao je. I ovo se njima desilo nekako iznenada, da nije mogla da veruje rodbina, a ni poznanici. Taj mlađi je, neposredno pre hapšenja, pohađao kurs za šofere kamiona, a stariji je bio čitač klasične literature u Domu za slepe. Ja sam pre koju godinu čuo za nekog oca i sina koji su prodavali forografije Staljina, a posle su ih gonili da jedan drugome mokre u čorbu u ulubljenim manjerkama. Pili su sada pivo Jelen. Nikada se ne zna kakav utisak može izazvati priča o ljudima, kada se ti ljudi sretnu u kafani: u duši mi se javila teskoba i potreba da uteknem. Nije nikom svejedno kad se suoče život i surova priča, rekao sam Milivoju. Bilo je podne, i kafana je bila puna, i ja sam se u zagušljivom brlogu mučio svakojako; smetao mi je duvan i smrad ljudi. Tebi se čini, kaže Milivoje, da je teže živeti sa ružnim sećanjima, nego ružno doživeti. Pored njihovog stola zaustavio se crnpurasti prodavac, nudio im je noževe, lažni Solingen, ali ga je onaj kelenr oterao. Tada je Milivoje, na klenerov mig, krenuo da se upozna s njima. Mislio sam: i oni imaju zasluge, imaju svoje najlepše godine, i oni sanjaju da negde mirno i srećno žive. Konačno je stigao i nasmejani dizajner; on me vodi kod Milana i otrgnuo me je od misli o ocu i sinu sa tegljača. Doneo je fotogrfije i crteže. Voleo bi da na koricama knjige bude kopija slike Rene Magrita, ptice: DRUŽINA STRAHA.

RADE JOVANOVIĆ: MREŽA


Postoje realne šanse da narod skine diktatora. Čeka se samo da se obesi.

Glasački listići koji prenoće u vladinim prostorijama sledećeg dana izgledaju kao novi.

Novac od prodaje telefonije biće namenski utrošen. Za unapređenje mreže doušnika.

Još ne znamo za šta smo se borili. No, najvažnije je da smo pobedili!

Plaćanjem tv pretplate pretplaćeni ste samo na tv program. Ne i na istinu.

Vladu je skupo koštalo što je narodu sve vreme pričala bajke. To ju je uspavalo.

субота, 21. јул 2012.

RASTKO ZAKIĆ: RUPE I ZAKRPE



Strpite se kad nešto ne štima,
Ta zakrpu svaka rupa ima!

Al' šta ćemo ako je dano
Da nam rupa raste neprestano?

Kako rupe vešto da se krpe,
Kad je svaka veća od zakrpe?

Rešenje se i tu naći može:
Zakrpe se spoje u umnože.

Srbi samo treba da se strpe
Dok se spoje sve srpske zakrpe!

RAŠA PAPEŠ: KINESKA KREDA

Mravi su redovno ustajali pre mene. U šećeru, u prvoj jutarnjoj kafi, u prvom zalogaju hleba bili su obavezno pre mene. Vredni, mali, slatki mravi. Mnogo sam ih mrzeo.
Onda sam kupio kineku kredu i ižvrljao njome plakare, uokvirio sam linijama zidove i nervoznim pokretima iscrtao viseće elemente u kuhinji.
Sutradan sam počistio popadale mrave.
Gledao sve to moj deda, jedan lenjinista, boljševik, staljinitsa, marksista, golootočanin, komunista i socijalista, pa kaže:
„Silna je ta kineska kreda i prava je sreća što su je izmislili na Istoku. Da su je kojim slučajem pronašli na Zapadu, mene bi jutros odneli grobari!“

петак, 20. јул 2012.

MILAN TODOROV: BRAĆA


Novi vladar je starom obećao zaštitu. Živ mi ti ako tako ne bude, rekao je.

Robujemo demokratiji.

Ja i moj komšija policajac smo dobri. Tačnije, pazimo se.

Da li je bilo bolje kad su dobar i lud bili braća ili sada kada su braća ružni, prljavi i zli?

Moja žena je žrtva tranzicije. Ništa nije dobila od onoga što sam joj obećao pre braka.

Posle izbora sretoh poznatog kameleona. Isti je kao i pre.

Njegove knjige ušle su u obaveznu lektiru, tako da ga od sada ni deca neće čitati.

Kad vidim za šta sam se borio, nije mi žao da umrem. Naprotiv, dođe mi da se ubijem.

Razgovarali smo o politici do duboko u noć i jednostavno nas je progutao mrak.

I novoj vlasti su puna usta Kosova. Izgleda da će nam ga povratiti.

Nismo prestali da izvozimo pamet u Zapadnu Evropu, jer te zemlje nikad da se opamete!

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI: TRUDNIČAR


Na samom početku želeo bih da upoznam drage čitaoce koji principijelno odbijaju da čitaju svakakve izmišljotine, sa činjenicom da ono što budu pročitali u tekstu koji sledi je potpuno istinito, a ukoliko i nije, onda je svakako mogućno!


U jednoj varoši, u kući povrh brda koje dominira šarolikim krajolikom, živeli su muž i žena. To su bili dvoje dobrih ljudi čije godine života, u vreme dešavanja ove priče, zbirno nisu prelazile sto godina. Muž se zvao Dragica a žena se zvala Rodžer.
Sad, prvo što pada u oči jesu njihova neobična imena. Dragica je bio jedinac. Njegovi roditelji su žarko želeli ćerku. Ime je birao otac. U mladosti on je voleo jednu Dragicu koja mu beše prva velika ljubav. Za razliku od oca majka je, sanjalački raspoložena i romantičarski nastrojena, želela da joj se sin zove Žbun. Bila je u početku nesretna zbog muževljevog izbora ali se navikla na ime sina. Ipak, često mu je tepala „Moj mali Žbunu!“ Dakle, tu je sve jasno i zato ne mora dalje ništa da se objašnjava.
Dragicina žena je dobila ime na sličan način. Njena majka kao tinejdžerka beše zaljubljena u jednog cirkuskog klovna. On beše član putujućeg cirkusa iz inostranstva. Njegovo ime beše Bendžamin. Ali je majci ostalo u glavi Rodžer. Ko zna kako i zbog čega. Silno je želela sina za vreme trudnoće. Nakon porođaja se ipak zadovoljila time što je ćerki dala ime namenjeno sinu. Za razliku od Dragicinih roditelja Rodžerovi roditelji dobiše još desetoro dece nakon ćerke. I ko za inat to behu sve muška deca.
Reklo bi se da su slučajnosti, kao ova gde su dva supružnika dobili imena na vrlo sličan način, nemoguće. Ali život je nepredvidiv i čudan, samo su naše reakcije na njega smešne.
Dragica je bio muškarac mirnog karaktera. Njegova najveća ljubav behu lubenice. Pored lubenica njegova druga velika ljubav bio je mesec avgust. Avgust beše, baš kao što je to i danas slučaj, preplavljen lubenicama. Okolina varoši obilovala je plodnim zemljištem koje su vredni zemljoradnici naporno obrađivali i kapali po njoj svoj znoj. Lubenice su gajile generacije vrednih zemljoradnika. Čak je postojalo, a mislim da i danas postoji, takmičenje za najveću lubenicu.
Dragica je godinama bio predsednik žirija a kasnije je postao i doživotni, počasni predsednik. Ukoliko bi se desilo da ga neko od učesnika takmičenja podmiti to bi bilo samo sa lubenicama. Dragica nije primao novac, ali je lubenice primao uz veliku radost. Mogao je da pojede i po petnaest lubenica u toku dana.
Njegova žena Rodžer je bila nerotkinja. Bogobojažljiva po prirodi molila se svakodnevno bogu da joj podari dete. Pored toga često je zamerala svom mužu što prima lubenice kao mito. Govorila mu je da će ih bog kazniti zbog toga i da je sam đavo izmislio mito kao zamku za grešne ljude.
Dragica, po prirodi šaljivdžija, bi joj na to uvek odgovarao kontrapitanjem: „Reci ti meni ženo, a ko je stvorio lubenicu?“ Pokazivao je rukom na rasečenu i kao krv crvenu lubenicu na stolu oko koje su muvolike napasti zujale i mešale se sa tamnim košticama. „Bog, mužu moj.“ „Dobro, a ko je mene stvorio?“ „Dragi bog, razume se“, odgovarala bi smerno Rodžer. „E onda je sve jasno kao dan“, kazao bi samozadovoljno Dragica nastavljajući svoju misao: „I zato ću ja kao božji stvor da smažem ovu prekrasnu, božiju lubenicu!“ Nakon što bi pojeo jednu lubenicu pristupio bi sečenju i jedenju sledeće, najčešće još veće i sočnije od prethodne. U pauzi bi čačkajući zube i cvrčeći rekao svojoj ženi: „Dobar je taj tvoj bog kada je stvorio ovako ukusnu i mirisnu lubenicu! Ajde, uzmi i ti viljušku pa navali dok ima!“ Međutim, Rodžer bi se na muževljevu dobrodušnu ponudu samo prekrstila izgovarajući u sebi „Oče naš“.
Treba kazati da Dragica nije uopšte bio alav čovek kako bi to nekome moglo da padne na pamet. On je svaku lubenicu jeo polako i sa guštom. Dešavalo mu se da ceo dan provede sedeći za drvenim stolom ispred kuće jedući lubenice. Sekao ih je polako poput kelnera kada seku svadbenu, trospratnu tortu. Lubenicu je sekao na tanke kriške sa velikim nožem. Trudio se da uvek iseče ukupno dvanaest kriški. Zatim ih je jeo koristeći samo ruke i usta. Rodžer je da nije bila opterećena muževljevim gresima mogla uživati u zvucima koje je on proizvodio mljackajući lubenicu i govoreći između svakog zagrižaja „Mmmm, ajoj!“
Jedne godine na takmičenju za najveću lubenicu se bio prijavio rekordan broj učesnika. Beše ih preko stopedeset. Skoro polovina od tog broja se odlučilo da podmiti predsednika žirija, našeg Dragicu.
Dan pred takmičenje njegovo dvorište je bilo preplavljeno lubenicama, što duguljastim što oblim poput lopte. Kako je koji takmičar donosio lubenice i ostavljao ih ispred kuće tako se i Rodžer krstila, mahala glavom levo-desno, govoreći tiho za sebe: „Ovo su đavolja posla.“
Dragica se tome radovao poput malog deteta. Da je znao igrao bi od sreće. Predveče bi stao pokraj gomile lubenica popisujući svaku u mali tefter. Svaku bi čvrknuo srednjim prstom. Zatim bi prislonio uvo na koru, malko oslušnuo i potom se predstavio svakoj lubenici pojedinačno: „Dragica, predsednik žirija, drago mi je.“
Sledećeg dana beše mnogo vrelo. Bio je sam kraj avgusta i kiša nije pokvasila tlo skoro mesec dana. Dragica je proveo ceo dan u žiriju ne pojevši ni jednu jedinu lubenicu. Gledajući ceo dan sve izložene lubenice motala mu se neprestano po glavi slika onih lubenica u njegovom dvorištu. Voda mu je neprestano išla na usta. Pred očima mu počeše igrati sve te lubenice međusobno zagrljene u kolu. Htede da im se pridruži i povede kolo ali kako bi im se u mislima približio tako su mu sve više odmicale. Mislio je u sebi: „Toliko lubenica predamnom i još više u mojoj glavi, a ni jedna u mom stomaku! Baš život zna da bude okrutan.“ Napokon, predveče, nakon proglašenja pobednika, Dragica se vrati kući sav iscrpljen i željan sna.
Nakon prospavane noći ustade raspoložen i gladan kao nikada u svom životu. Seo je za drveni sto u dvorištu i nije ustajao od njega sledećih tri dana. Ustajao je samo kada je trebalo da donese novu lubenicu za sto i kada je trebalo, sad izvinite me na izrazu, da mokri. Lubenica za lubenicom je nestajala a Rodžer je samo klimala glavom, krstila se i govorila mužu: „Bojim se da te ne zaboli stomak!“ Dragica joj je odgovarao: „Ništa se ti ne brini, već se moli bogu da ih što više pojedem! Ovog puta je bio krajnje alav pa mu se dešavalo da pojede i delove kore a o košticama da ne govorimo.
Posle desetak dana Dragica je primetio da mu je stomak malo veći nego inače. Nakon dvadeset dana je bio ubeđen da se ugojio. A posle mesec dana je izgledalo kao da je trudan. Konačno pošto je prošlo tri meseca bilo je očigledno da je zaista trudan. Rodžer je bila van sebe od sreće. Zahvaljivala se bogu kroz razne molitve u kojima se koristi izraz: „Hvala ti dragi bože!“ Ljubila je svoju ikonicu sa likom Sv. Marije brišući suze radosnice koje joj nakvasiše njeno bledo lice. Jalova godinama Rodžer se zahvaljivala svakodnevno bogu na daru, na porodu. Smatrala je da je njen stomak grešno mesto i da bog ne želi da ona porodi njegovog budućeg slugu. Bila je ubeđena da se bog smilovao nad njenom mukom podarivši njenom mužu sposobnost da rodi.
Kada su Dragičini trudovi počeli da bivaju sve jači i teško podnošljivi odluči se on da ode u bolnicu. Lekari mu snimiše stomak a snimak im potvrdi da je zaista trudan. Rodžer je plakala od sreće. Pitala je glavnog doktora da li je u pitanju dečak ili devojčica, ali on nije tačno znao da joj kaže. Rekao joj je samo da on nije nikada porađao muškarca i da se podrazumeva da će se porođaj izvršiti carskim rezom.
Još isto veče Dragica se porodio. Međutim, umesto deteta u rukama doktora se našla jedna zelena i više duguljasta nego okrugla lubenica. Babica ju je izmerila zaključivši da novorođena lubenica ima sedam kila i dvesta. Doktor, ne znajući kako da se postavi u za njega potpuno novoj situaciji, od srca je čestitao Dragici. Rekao je da će pamtiti taj dan kao najblistaviji u svojoj karijeri.
Rodžer saznavši da joj je muž rodio lubenicu umesto deteta, zakunu se da će udvostručiti broj svojih molitvi. Trudnoća njenog muža ju je samo učvrstila u ubeđenju da su čuda moguća, nadajući se da će doći dan kada će i ona zatrudneti. Napokon, prebacivala je sebi što je uopšte i pomislila da muškarac može da rodi dete. Da je bog hteo da muškarci rađaju ne bi stvorio ženu, mislila je.
Vrativši se kući iz bolnice Dragica stavi novorođenu lubenicu na sto, sede i poče da je posmatra. Rodžer je skrušeno stajala pokraj stola ipak srećna što joj se muž vratio živ i zdrav. Nakon nekoliko minuta ćutnje Dragica progovori: „Šteta bi bilo da se pokvari ovako lepa lubenica!“ Zatim izvadi nož i raseče lubenicu iz koje zakmeči beba.

четвртак, 19. јул 2012.

уторак, 17. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: KOLEVKA DEMOKRATIJE


Cilj je tako dobro pogođen da od njega nije ostalo ništa.

Nikoga ne treba da čudi plač koji se čuje iz naroda. Naša zemlja je kolevka
demokratije.

Za čoveka bez lica svaka maska je izazov.

Bili smo spremni za borbu prsa u prsa. Prišli smo im tiho, s leđa!

Za rat smo krivi i mi i oni. Ne možemo im to oprostiti.

Mučeni je na kraju priznao da su dva i dva četiri. Pa i on ima dve ruke i dve noge.

Više kandidata od broja koji se bira mogu da traže samo oni koji ne znaju šta hoće.

понедељак, 16. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: KLOPKA




Iz njega je lelujao miris alkohola, a nekad i gumerabike. Nije imao pedeset, a nabrajao je bolesti koje ima, na sve prste obe ruke, kao parove na tiketu sportske prognoze. Nije ga određeno negde bolelo, a u njemu je uvek bila praznina. Govorio je kada ima publiku. Tvrdio je da ume da prepozna u sebi glasove, da mu se bol glasom javlja. Nikada se nije znojio, ni leti kada je tridest i pet u hladu. Umeo je da se savije kao travka. U glasu mu je bilo i tragova Dunava. Pojeo je, u petak, za manje od sat, tepsiju bureka u pekari Jadran. Nekada je radio u velikoj kudeljari kao bravar. Voleo je da se hvali kako je bio u banju Harkanj u Mađarskoj, tamo gde niko od publike nije prismrdio.
Opsednut je bio pravljenjem klopki. Iz starih nemačkih i holandskih listova preuzimao je ludorije. Pravio je i brodove u bocama. To mu je po ujaku Makariju stiglo, da voli da mu se dive. Opisuje napravu: limeno, izvrnuto korito, poduprto s jedne strane letvom, vezanom za kanap koji vijuga do trema; postave se do korita i ispod korita zrna kokuruza, i ovo je, rekao bi, klopke za Bogove. Pod kruškom, pravio je on, imenom Maksim Gavrilov, u onaj utorak ovu klopku. Nije ovu tajnu otkrio nikome, osim berberinu Ranku, koji glasove skuplja po gradu. Tvrdi: proveo je sat, dok mu je, ko zna odakle pristigla, igrala pred očima nimfa, kao isklesana u belom mermeru. Sve mu je dva puta upropastio mačak: okrznuo bi letvu i obreo se pod koritom. Ubeđen je da crni mačak ima ugovor sa đavolom. Svi su se u porti crkve, pod kestenovima, ne jednom, pravili da ga razumeju.
Natalija Markov je u pekari Jadran berberinu Ranku rekla i ovo: Snovi danas nisu lepi kao oni dok smo Maksim i ja bili u ljubavni. Maj je u Palanci jedar, poput napupele devojke. Ljudi su se prema Maksimu držali kruto: i niko nije zapodevao kavgu. Prznica je, ko bi ga smeo da priupita kako se zlatna ptica lovi kokuruzom. Nije pominjan ni njegov neuspeli naum da se obesi uz Dunav, one godine kada nisu stigle rode iz toplijih krajeva... Kovač Jovan mahnuo je starom coklulom ka debelom upravniku ciglane Majorovu i priča je u berbernici Kod Ranka okrenula se sama na drugu stranu... Tako iza Uskrsa izađe sunce i dan juri na stranu kuda ga svetlost nosi, da ostavi izlizane događaje.
U ponedeljak je Maksim za opkladu pojeo u bircuzu Janka Zime gusana. Sutradan je, sudbina je htela, sve krenulo na drugu stranu. Policajci su odbijali svetinu koja se muvala oko kolica sa gumenim točkovim na kojima se voze sanduci iz kapele do groblja: na njiima je bilo telo Gavrilova, pokriveno kariranim stolnjakom. Negede iza osam su pozornici Nikola i Ivan skinuli s grane duda telo Gavrilova, iza imanja Dunđerskih. Jedni su govorili da mu je pukao čir od masne hrane, pa je sebi presudio da se ne iskrvari, drugi da je upao u nevidljivu klopku... Natalija Markov, koja je tajno ljubavisla s Maksimom, poverila se Ranku, da je taman uglancala srebrni escajg, da je bila u providnoj spavaćici, kada je stigla vest da je mrtav. Ima ona, uzdahnuo je berberin, gadnu naviku da krije upaljenu cigaru u dlanu, i rekla je Ranku muklo: Razbojnik! Ume da održi reč.

недеља, 15. јул 2012.

MILAN TODOROV: KAMERA

Kamera goji. Naročito one koji su na vlasti.

RADE JOVANOVIĆ: POVRATAK

Odvajanje crkve od države ima i dobrih strana. Bog čuva Srbe.

Političari su nam pred izbore obećali sve. Znaju oni šta nama fali.

Rešenje za demokratsku stranku je preporod u hodu. Ali, niko neće da ide!

Socijalisti nisu vratili Srbiju u devedesete. Vratili su samo DS.

Nikada Srbi nisu više cenili diplomu nego danas. Skočio evro!

субота, 14. јул 2012.

RASTKO ZAKIĆ: CILJ


Naša je bila zvezda vodilja
Pogodak posred vekovnog cilja.

I šta sve nismo odradili
Pogodak da bismo ostvarili!

I stradali smo i ginuli
Da bismo svoj cilj dostignuli.

Ali šta to bi? Zar da se taji -
Naš cilj su spasli - promašaji!

Narod se doseti, nesrećom kušan:
Šta će nam cilj mrtav i bušan?!

Netaknut cilj nam još uvek blista,
To je pobeda k'o suza čista!

MILAN TODOROV: RASKID

Mogli smo da se raziđemo i na lepši način, a ne da svako ode na svoju stranu.

петак, 13. јул 2012.

REČENICE KOJE VOLIM (14)


NIKOLO AMANITI:
KAKO BOG ZAPOVEDA

42.


Danilo Aprea je u mraku ležao na krevetu. Ruku opruženih uz telo. Lica okrenutog prema tavanici. Na sebi je imao zelenu pidžamu sa plavim krugovima koja je mirisala na osveživač. I čaršav je bio sveže opran i ispeglan. Pružio je ruku na mesto gde je nekada spavala Tereza. Bilo je hladno i zategnuto. Zažalio je što je promenio dušek. Ovaj novi, na opruge, bio je krut i nedeformisan. Dok je onaj stari, vuneni, već bio poprimio njihove oblike. Na Terezinoj strani se bilo napravilo dugačko udubljenje u obliku slova S jer je ona spavala na strani. Leđima okrenutim prema njemu, a licem prema zidu.
Crvene brojke radio-budilnika pokazivale su 23:17.
San je otišao. A ispred televizora, oči su mu se sklapale...
Davao se neki dokumentarac o migracijama kitova. Dokumentarci o prirodi su oduvek bili Terezina strast. A najviše je volela upravo ove o kitovima i delfinima. Volela je rod morskih sisara, jer su uložili toliki napor da izađu iz mora, a onda su, kad su već jednom stigli na zemlju, odlučili da se vrate. Milioni godina bačeni u vetar da bi se pretvorili u životinje sa četiri noge, i milioni godina da bi ponovo postali ribe. Danilo nije shvatao zašto je ta priča toliko lepa. Tereza mu je objasnila: „Zato što kada čovek pogreši, mora znati kako da se vrati nazad.“ A Danilo nije shvatio da li je to govorila o njima dvoma.
Mogao bi da je pozove da joj kaže da je na TV-u ovaj dokumentarac o kitovima.
Začuo je glas svoje žene kako mu zahvaljuje.
Nema na čemu...Je l’ hoćeš da se vidimo sutra?
(Naravno.)
Pa da se vidimo u „Ruž e Noar“? Imam puno novosti da ti ispričam.
(U četiri?)
U četiri.
Upalio je svetlo na stočiću, stavio naočare i pogledao telefon...
Ne, obećao sam joj.
...i onda uzeo Da Vinčijev kod, od koga je za dve godine možda pročitao dvadesetak strana.
Namestio se i pročitao stranicu a da ništa nije pročitao. Podigao je glavu sa knjige i zagledao se u zid.
Ali, ovog puta je zove zbog važne stvari. Mogla bi da pogleda poslednjih petnaestak minuta dokumentarca. Čak je bilo i morskih orki. Dohvatio je slušalicu i zadržavajući dah okrenuo broj. Telefon je zvonio i niko se nije javljao.
Još tri puta i spuštam.
Jedan...dva...tri...
„Halo? Ko je to?“ Terezin sanjivi glas.
On je ćutao.
„Halo, ko je? Jesi li ti, Danilo?“
Potisnuo je nagon da odgovori i počeo da prelazi rukom po obrazima i ustima.
„Danilo, znam da si ti. Ne smeš da zoveš, hoćeš li više shvatiti? Isključila sam mobilni telefon, ali ne mogu i fiksni. Znaš da Pjerova majka nije dobro. Svaki put kad zoveš, on se potrese. Probudio si nas. Molim te, prekini s tim. Molim te.“ Zaćutala je na trenutak kao da više nema snage. Danilo je čuo kako teško diše. Ali onda je nastavila ravnim glasom: „Rekla sam ti da ću ja zvati tebe. Ako budeš ovako nastavio, neću te više zvati. Kunem ti se.“
Spustila je.
Danilo je spustio slušalicu, zatvorio knjigu, skinuo naočare i stavio ih na stočić, a onda ugasio svetlo.
(odlomak iz romana Nikolo Amanitija „KAKO BOG ZAPOVEDA“, Plato, Beograd, 2007.)

четвртак, 12. јул 2012.

MILAN TODOROV: GLAVOBOLJA



Sve češće me spopadaju iznenadne glavobolje. Počeo sam poput moje majke da poboljevam od visokog pritiska. I večeras dok u pauzi lutkarskog festivala u glavnoj ulici, blizu crkve, prilazim mladiću koji prodaje kokice, osećam taj tupi bol u potiljku.

Teško je utvrditi koliko on zapravo ima godina. Može imati dvadeset ali i trideset. Malo je kupaca, ali on svaki čas okreće čeličnu posudu u obliku kuhinjskog ekspres lonca iz koje ispadaju bele kokice. Zatim ih obilato posipa kupnim zrnevljem soli.

- Zašto ih toliko soliš? – pitam ga, odustajući zbog toga da kupim jednu kesicu.
Ja više skoro uopšte ne solim jelo. Ne pitam se šta će biti kada so obljutavi. Moje telo je počelo da otkazuje poslušnost.

Momak koji prodaje kokice je, pretpostavljam po govoru, izbeglica.
On se ne opterećuje filozofskim dilemama. Posluje u svojoj maloj drvenoj kućici kao da to radi usput, kao da postoji nešto vrednije i veće koje samo na njega čeka u nekoj izglednoj budućnosti. Sve na njemu, od praktičnih sandala na lepljivo kopčanje do karirane majice sa nekom poznatom robnom markom u visini desnog ramena, pokazuje to blagosloveno, ničim opterećeno, prolazno vreme mladosti.

Deca obučena po roditeljskim ukusima, mahom u garderobe koje su preozbiljni i zato ružni nagoveštaji onoga što će nositi kad odrastu. Naročito se ta, nenamerna perverznost majki ogleda na sasvim malim devojčicama. One nose letnje haljine sa dekolteima i prosipaju bele kokice po crnom asfaltu.

Prolaze starci i starice. Bez zastajkivanja. Njihova zamišljenost ponekad deluje kao fizička nespretnost. Žure u crkvu čija zvona sve glasnije pozivaju na večernju skrušenost.

Oni drugi, pak, moji ispisnici, ti mladi starci, još verolomni verenici smrti, obilaze oko crkve kao zaverenici. Ne žele da neodložni razgovor s Bogom učine javnim. Kao da svako od nas, u neko doba, ne postane misionar sa jednim jedinim zadatkom da samog sebe preobrati.


Momak je upravo otvorio drugu kartonsku kutiju sa natpisom MORSKA SO.
More je pretpostavka života, njegovo ishodište a so koja potiče iz njega, svakako je još jedna u nizu opomena. Upozorava me na ograničenost života koji provodim, kao i svi ravničari, u čežnji za njim, morem, sve daljim.

Počinjem da se ljutim na sebe. Šta mi je uopšte trebalo da se približavam tom, za komunikaciju, kako izgleda, potpuno nezainteresovanom mladom čoveku. Skoro da osećam stid što sam ga svojom pitanjem o soli povredio. Zbog tona tog za njega sasvim nesuvislog pitanja.

Posle nekoliko koraka odlučujem da se vratim i kupim kesicu ili, kako mi ovde kažemo, štaniclu kokica. Glavna ulica kao da se sa poslednjim brujem zvona za večernje ispraznila. Ali, ne može se pobeći od vrućine. I dalje je nesnosno toplo. Preko trideset stepeni, iako je Sunce na zalasku. Dok prilazim mladi prodavac mi se sada prijateljski smeši.
- Svako veče – govori mi već poverljivo - kad počne liturgija, ona dolazi i zove me u svoj stan.
Pokazuje glavom u pravcu odlazeće žene. Žene za parenje.
- Ima ih toliko koji bi pristali za njen novac. Ali, ja neću.

Popova kćerka ili supruga,a možda i neka sasvim druga žena, razmišljam dok figura zamiče ispod kestenova, a onda blago lelujajući nestaje u skrajnutom crkvenom dvorištu. Gotovo u istom trenutku iz velike crkve sune dubok, muževan poziv:
„Oglašeni, glave svoje priklonite Gospoduuuu"...I još dugo u vazduhu peva to otegnuto, upozoravajuće, gotovo sudbonosno "uuuu".

Uzimam kokice, ali ponovo mi se javlja ta opterećujuća svest o telu, o preteranom značaju tela.
I ponovo glavobolja.

среда, 11. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: KAMELEONOVI LJUDI

Oko predsednika je mnogo bezličnih osoba. Toliko dvojnika se retko viđa na jednom mestu.

Na njegovoj biografiji ima mnogo mrlja. Analiza je pokazala je u pitanju različita ljudska krv.

Kameleon nema potrebe da menja boju. Na čelu je partije u kojoj se svi prilagođavaju njemu.

Nikada nismo bili bliže pobedi na izborima. Treba samo brzo da nađemo kakvu badalu za opoziciju.

Okrivljenog treba saslušavati na maternjem jeziku. Pre će da propišti majčino mleko.

уторак, 10. јул 2012.

понедељак, 09. јул 2012.

RADE JOVANOVIĆ: NE POGAĐA SVAKI METAK

Sumnjive za korupciju non stop držimo na oku. TV još prenosi sednice Skupštine.

Nisam imao piliku da upoznam velike lopove. Nikad nisam bio u poziciji!

Slobodno se prepustite mašti. Ne zaboravite da ste vi jedini očevidac!

Priča se da su uhapšeni i neki ministri...Svako ti danas može da bude lopov!!!

MUP veoma teško izdaje dozvolu za revolver. Većina se mora zadovoljiti automatima!

Čemu dramatizovati opasnost na našim ulicama? Ne pogađa svaki metak!

U Balkanskoj krčmi možete u svako doba popiti metak. Država časti!

Kriminalci ne izbegavaju informativne razgovore sa policijom. Uvek nauče nešta novo!

Osuđen sam uslovno. Samo dok mi se ne dokaže krivica!

субота, 07. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: DAN KADA SE MREŽA ODMARA


Na zidu iznad Verine glave, u stanu gostoljubive Ljijane, visi uljana slika ribarske mreže, a na njoj su u mrežu galeb i kolutovi od plute, nanizani kao drago kamenje. To je bilo lepo ulje na platnu lokalnog slikara B, u koga je Ljijana nekada bila zaljubljena, i Vera uhvati njen pogled, kako gleda u sliku, i Ljiljana obori oči. Usamljena, mladolika Ljiljana bila je nekako zbunjena; reči su joj sporo prelazile preko usta. U stan preko puta nje doselio se mlađi, lep i, reklo bi se, miran stanar: momak gospodskog izgleda. Umela je ona da se doseti o kretanju tuđih misli, onih koji je slušaju ili ogovaraju, pa se nasmeši Veri i pomenu: Kažu da je pisac onih ljubavnih romana. Govorila je da svaki dan ide u biblioteku i ostaje tamo jako dugo. Navodno prelistava istu knjigu po ko zna koji put: to je nekakav raport bibliotekarke Mare. Očigledno da u samoj Palanci i nema nekih prijatelja. Kućepaziteljka Vera je rekla kako ga je čula da peva operske arije. Iza njega je jednog dana u biblioteci ostala cedulja koju je pokupio profesor Milinkov, sa sledećim rečima: Ostavi mi duvan koji ne sagoriš, rekao je tamničar osuđenom na smrt. Ja pušim... To je, valjda, prepisao iz knjige. Posle su Vera i Ljiljana razgovarale kako niko ne može da opiše svoju smrt; dotle ljudska uobrazilja nije mogla da ide. ...Tamo je, rekla je bibiotekarka Mara Ljiljani u kafeu Trska, pisalo i ovo: Ni sudija se ne raduje dželatu, klima glavom krezubi čuvar. On je senka đavola... Nagađale su njih dve da li su ovo njegove reči ili je sve prepisao iz knjige kojom se bavi. Došao je kod nas ko zna od kuda, uzdahnula je kućepaziteljka Vera. I uvek je tako sa njima umetnicima: Dođu mladi, lepi i mirni, a onda nešto što ne valja izađe na svetlo dana. Ljiljana je rekla da se ljubazno javlja. Nekako je neodlučno grebala noktom nevidljivu fleku sa naslona fotelje. Popile su njeh dve i drugu kafu. Ispravivši se, Vera onda zabaci kosu naglim, lepim pokretom glave, i nakostreši se: Koliko treba, toliko ćemo da ga i prihvatimo. Ona prestade da žmirka, kao da joj je neko uperio lampu u uze da žmuri. Izašla je iz stana mrmljaući. Bilo je u svemu ovome, mislila je Ljiljana, nečeg žalosnog i uvredljivog, da se čovek zaplače, i lice joj postade crveno; dugo je gledala jedino ulje na platnu u njenom skromnom stanu, zvalo se: Dan kada se mreža odmara.

петак, 06. јул 2012.

RATKO DANGUBIĆ: PARTIJA POKERA

Ja od demokratije nisam dobio ništa. Sve sam to zaradio na pokeru.

Najbolji su svedoci koji nisu ništa videli ni čuli, pošto se sudi nevinima.

Sirotinja u gradovima se ponaša kao nojevi u pustinji. Ne vadi glavu iz kontejnera.

Kod nas je veliki postotak samoubistava, pogotovo kada se ima u vidu da se niko ne ubija od rada.

Ne treba vlast terati da s narodom deli dobro i zlo. Ona narodu želi sve najbolje.

Besmrtnik niti smrdi, niti miriše. Kao i svaka mumija.

MILAN TODOROV: ČARAPE I KOLAČI


Nemamo izlaz na more, ali nam doživljaj nadoknađuju ministri puni kao brodovi.

Propast carstva srpskog počela je sa republikom.

Neidentifikovani leteći objekat se mogao videti iz svih delova Srbije, što pokazuje da nije bio većih razmera.

Autoput od Beograda do Bara još nije počeo da se gradi, a već su i Crnogorci duboko ušli u taj posao.

Prisustvovala mirođija kuvanju srpske čorbe i tom prilikom izjavila da za nju u tome nema mesta.

Zašto državna televizija umesto TV DNEVNIKA ne emituje himnu?

Mediji su u ozbiljnoj krizi. Danas svi lažu.

A kad smo najzad krhotine ogledala upitali ko je najlepši na svetu, dobili smo tačan odgovor.

Predsednik je spreman da stavi i čarapu na glavu, ako treba, i suprotstavi se organizovanom kriminalu.

Marija Antoaneta je gladnima poručila da jedu kolača. Onda se tako zvalo to što mi danas jedemo.




уторак, 03. јул 2012.

RADE JOVANOVIĆ: ŠTA HOĆE ESKIMI


Što se žale Eskimi? Kod njih noć traje samo šest meseci.

Da nije ovoliko stranaka, kome bi narod bio potreban?

Kolumbo je otkrio Ameriku. Sve ostale neprijatelje otkrili smo sami.

Imamo neprijatelje na sve četiri strane sveta. Moraćemo saveznike tražiti na drugoj strani.

On mi nije najbliži komšija. Ali je prvi komšija mojoj ženi.

Bilo je u ratu i seksulanih zločina. Dešavalo se da jedna žena siluje i po deset boraca.

Partizani su u NOB štedeli municiju. Sve dok nisu pobedili.

недеља, 01. јул 2012.

MILAN TODOROV: OSETLJIVE GODINE





Putovali smo dva dana da bismo stigli na sporedni kolosek varadinske Dunav stanice.
Bio je suv, sunčani dan u decembru.
Od tog slepog koloseka do naše nove kuće sa trokrilnim prozorom kroz koji su moj otac, majka i nekoliko novih komšija unosili skromno pokućstvo u stan, nije bilo više od petsto metara. Ali, baš to je predstavljalo problem. Prekratak put da se angažuje neki kamion a predug za nošenje svih tih stvari na leđima. Ja sam dobio najlakši prtljag. Bar mi je tako izgledalo, ali pokazaće se da nije tako. Trebalo je da u novu kuću iz voza prebacim Ilonku. Tako smo zvali veliku nadutu zelenu gljivu, koju je majka koja je stalno poboljevala, dobila od neke travarice u selu Ilonke pa to ime nadenusmo i čudotvornoj gljivi koja se godinama baškarila u mutnoj lekovitoj vodi. Kad bi bilo kome od nas postalo loše, majka bi mu odmah u šolju sipala te gljivine životodavne tečnosti. I taj bi vrlo brzo ozdravljao.
Od ranžirne stanice do kuće trebalo je preći poprečno uzani Molinarijev park i zatim poći neravnom turskom kaldrmom do kuće na obodu drugog dela istog parka. Sa staklenom teglom i Ilonkom u njoj hodao sam trapavo po plavom grubom kamenu. Mutna voda je opasno bućkala po zidovima staklenke, ostavljajući buljavu gljivu čas bez tečnosti, a čas je potapajući. Osećao sam se slabo i kad sam najzad stigao pred kuću osetio sam kako posuda sa Ilonkom počinje da mi klizi između odrvenelih prstiju. Pokušao sam zubima i noktima da je zadržim, ali staklena kugla se u sekundi prevagnula kao da je posedovala olovnu težinu i Ilonka se sa tupim, skoro mekim zvukom raspršila pod mojim nogama.Od leka za sve bolesti je ostala samo ružna želatiozna barica.
- Kad se staklo razbije, sledi svadba! - rekla je tada komšinica Elvira Heser. Bila je na čudan način vesela. Iza nje, neka plava, albino devojčica, ćutke mi je, malo posle, pružila tanjirić sa božićnom čokoladnom tortom.
Imao sam utisak da još sedim u kupeu voza koji se upravo mimoilazi sa vozom iz suprotnog smera. Sličice novog sveta su jurile pored mene strašnom brzinom proizvodeći najneverovatniji splet tonova.
Vagoni koji se češu i škripe pod teretom, ulični tramvaj, cijuk nepoznatih crkvenih zvona, krt odjek vojničkih zapovesti u obližnjoj kasarni. Sve se to mešalo u mojoj glavi. Omamljivali su me i svi ti mirisi novog habitusa, na mošus, jod i znoj, mokraću i pečeni kesten, sirovu ribu, na vlagu propalih vinskih podruma, na kožu, na ustajalu dunavsku vodu. Sva moja čula bila su toliko opterećena da sam u jednom trenutku osetio tup bol u stomaku i ispovraćao se naslonjen na parapet.
Ispod prozora, na tamnom skoro crnom delu zida koji se naziva cokla ostaće neizbrisiv trag moje žuči. Jedva smo ga s proleća prefarbali, pa opet bi povremeno, još godinama, izbijao preko slojeva sasušenih boja,oljuštenog kreča i posnih uljanih farbi. Mali uzani trag, jedini, skromni svedok mog nepristajanja na novi svet.

(Fiziologija, reći će neko.
Ali, kao već zrelom čoveku, nebrojano puta mi se dogodilo da otputujem negde i da me novi prizor nekog nepoznatog mesta kao, recimo, prljavog, udavljenog, noćnog mora u Tivtu, polutajne umrljane pijace na obali u Alžiru, smrdljivog vojničkog ljubavnog hotela sa pregradnim zidovima od crvenog kartona u predratnom Osijeku, prizor mračnog i zarazno užurbanog perona na Gar de Lyon u Parizu sa bolesnim prostitutkama i prikrivenim ubicama... neočekvano uznemiri do povraćanja.
Od te velike seobe moje porodice, da je tako nazovem, samo sam na taj brutalan, sramotan i bolan način mogao da posvajam novi svet i nove ljude u njemu. Kao da je bilo neophodno da se i fiziološki očistim od starih da bih upio nove prizore.
Tako spoznah da osetljivost tela – pojava o kojoj se vrlo malo zna, jer se nerado priča o njoj - po pravilu, nadilazi osetljivost sve prilagodljivijih ljudskih duša. Ipak, o tome, ispostavilo se, razmišljaću više kasnije... kada sam bolje upoznao Minu Heser.)


Pravi otac Mine Heser je bio podunavski Švaba koji je pokušavao prvih godina iza Onog rata da se pritrpi u partizanskoj zemlji, ali ne mogavši da izdrži hirove svoje žene Elvire, prave arijevske lepotice, iznenada se spakovao i jednog jutra osvanuo najpre u Beču, zatim u Frankfurtu a posle se skrasio u Kanadi.

A onda je jednog dana usledila i ona, u šali najavljena, svadba.
Još dobro držeća, a željna života, susetka Elvira se preudala za lokalnog nastavnika klavira Đura Kozića koga su meštani, možda zbog umetničke „jareće“ bradice, posprdno zvali Kozica. On, pak, nije pristajao da mu na afišama nova vlast ispisuje ime Đura nego je u vek insistirao da je baš Đuro, kao da je to u umetničkom smislu imalo veću specifičnu težinu.

Elvira i Mina su se preselili kod Đura Kozice u staru poveliku kuću sa sobama za poslugu, velikim gostinskim sobama, klavirima, kuhinjama, letnjim i zimskim baštama, koje se više nisu održavale.

Na prozorima koji su bili mali i duboki kao upale oči nekog bolesnika bile su rebraste rešetke, ulazna vrata su se s mukom otvarala jer su bila masivna, sa teškim okovom.
Spolja se činilo da tu niko i ne živi.
Samo se iz vrta, u neko sparno i lepljivo junsko veče teško od cimetnog mirisa skoro već zaboravljenih perunika, ljiljana, jasmina, glicinije, hrizantema i zidnih perena... mogao čuti prigušen zvuk klavira i žensko pevanje koje se stapalo sa polenski lepljivom predvečernjom izmaglicom iznad starog, katoličkog Petrovaradina koji je gnjilio, pretvarajući se u obično, ruševno predgrađe velikog grada.

Mina Heser je svakako bila najusamljenija devojčica u našoj ulici i školi. Oblačila se kao muško, nosila kratku frizuru kao dečak.
Vežbala disanje.
Mi smo svi disali bez razmišljanja o tome. Ali, nam je Mina u retkim trenucima kada nam se još približavala, u letnjim kupanjima na Oficircu ili ponekad u praznim nedeljnim predvečerjima koje smo popunjavali igrama žmurki u napuštenim magacinima Ribarske zadruge, pokazivala kako se diše.
U stvari, kako se ne diše. Ona je, naime, mogla da ne diše čitavih pet minuta. Ili možda, ipak, nešto manje.
To njeno dugo uvlačenje vazduha u stomak, pa brzo ispumpavanje, pa zatim udisanje kao ropac prethodilo je muklim dugim stankama u kojima nam se činilo da ona prestaje da živi na način kako smo mi živeli, da je daleko i da se u tom stranom i dalekom svetu snalazi bolje nego u našem.

Sela bi na pesak, podvila noge u fakirskoj pozi i netremice gledala u visoke, betonske mlinove na drugoj strani reke.
Rekla nam je da su to veliki, beli slonovi koji nikom ne čine zlo.

Posle nekog vremena tiho bi zamolila da joj neko doda kremu za sunčanje. Nije se osvrtala. Samo bi rekla:
- U torbici je, iza pregrade za naočare.
Mi smo u početku sa podsmehom, a kasnije sa nekom malom jezom posmatrali taj njen ritual. Udisanje. Mazanje. Ropac. Izdisanje.
Ali, ta njena ozbiljnost i temeljnost u svemu što je radila, s vremenom, poče nas odvajati od nje. Mislili smo o njoj kao o nekom stranom telu među nama, skoro astralnom.

Docnije, se uopšte nismo čudili njenim uspesima na pevačkim takmičenjima. Nastupala je za dan škole. Obučena u crnu haljinu sa dubokim, skoro nepristojnim izrezom na grudima belim kao da su od slonovače.

„ Mina Heser, alt.
Đuro Kozić, klavirska pratnja“
Minu je uvek na tim nastupima pratio naš nastavnik, a njen očuh Kozica.

Jednom, mislim da je to bio njen novogodišnji nastup za nastavnike i učenike viših razreda, kada je završila neku deonicu, činilo se užasno napornu i kada se iz tog skoro bezvazdušnog prostora visoke arije spustila na zemlju, odnosno u školski amfiteatar, stavila je ruku na grudi i poklonila se sporo i lagano.

Aplauz nije prestajao, ali je Mina uzbuđena već krenula sa pozornice kada je Kozica ustao od klavira, razbarušen, crven u licu, uhvatio je za struk, vratio na pozornicu i onda podigao njenu desnu ruku i gotovo silom joj svoju šaku sa njenom u njoj pritisnuo na ukrućenu, prerano napupelu dojku.
Mina se okrenula prema njemu, tom naglo podmlađenom očuhu i rekla mu nešto. Ali, od buke to niko nje čuo i Kozica nije ispuštao svoju šapu sa nje sve dok Minino telo nije počelo da se trese, isprva polako, pa sve jače i jače, što se najzad završilo izbijanjem pene na usta.
Elvira je prebledela:
- Oprostite..., rekla je besmisleno.Opet je, po svemu sudeći, bila pripita.
- Matori jarac, promrmljala je moja majka uvek spremna na svađu.
- Maloj se to povremeno dešava, od našeg razvoda. Ušla je u osetljive godine.
A onda je Kozica kriknuo. Bio je sklonio šapu sa Minine sise i u istom trenutku ga je ona zubima ščešala za kažiprst i zagrizla kao ranjena zver.
- Šta će biti sa mojom karijerom ako ostanem bez prsta? - kukao je pošto se oslobodio Mininih čeljusti.
Ali, niko ga nije čuo.
Malo kasnije uz ivicu bine mirno su putovali Minini dobri slonovi.
Neki su još vikali:
- Bravo! Bravo!


RATKO DANGUBIĆ: PROZOR NA KUPATILU


Kad se rodio, dali su mu ime Ignjat. Tako mu se zvao i deda, berberin. Nisu ni slutili da može da bude pijanista. Posle je sam sebi promenio ime u Jakov. Odmah za imenom stigla je i slava, pospana, u ruskoj košulji. U egzaltiranom i surovom svetu umetniku treba ime koje se lako pamti, rekao je menadžer. To je stvar o kojoj misli dok se liftom diže na deveti sprat, gde mu je tihi dom. Po povratku u stan sa ustajalim vazduhom, gledao je desetak minuta kako se rađa nad Dunavom dan. Dnevna soba je okrenuta prema Keju žrtava racije. Bledunjavi, riđi turisti izlazili su iz dugog ruskog rečnog kruzera koji je doplovio negde s severa, da dokoni penzioneri, na izmaku životne dobi, provedu dan u njegovom gradu. Nikada mu nije bio jasno šta to ovde imaju da vide. Nema običaj da ključ od stana ostavlja bilo kome, otkad je imao problema sa bivšom ženom. Vratio se posle skoro mesec dana. Duga odsustva su jedan od razloga da u stanu nema biljaka, a voli ih. Začudile su ga dve stvari: ne veruje da je zaboravio da zatvoru prozor od kupatila koji je okrenut svetlarniku i ubeđen je da je poklopac klavira ostavio podignutim. Pritisnuo je dugme na telefonskoj sekretarici, da čuje ko je sve ostavio poruku, ko je zvao u mesec dana.
Sa hemijskom olovkom zabeležio je pozive na koje mora da odgovori; ukupno ih je bilo sedam. Zvala je i bivša žena Ana tri puta; valjda joj ponovo treba kakva pozajmica koju ne misli da vrati; zna da je leteo za Japan i dobio pristojan honorar. Nikad nije umela da reši jednačinu koja se zove pare i trošenje para. Zamišlja je kako nervozna spušta slušalicu i psuje ga bosonoga, ljuta što joj nije na dohvat ruke. Blago se nasmešio. Udaljava se od zamišljene slike Ane, i dalje ga uznemirava njena lepota. Treba glavu da stavi pod hladan tuš. Mora da ode danas i do bolnice, operisala je glumica Jarmila kuk, ovo joj je druga operacija. Kada je odlazio, popričao je s njom telefonom. Žalila se da su je upropastili terapeuti. Uzeo je da se rasprema, da stvari iz kofera prebacuje u plakare i komode. Nikada nije voleo da se ograničava odlaganjem poslova za sutra. Telefon je zazvonio, ali nije podigao slušalucu; onaj ko zove nije ostavio poruku. Imao je osećaj da u sobi sa klavirom, koja je bila pola stana, postoji neki poseban, sladunjav, težak miris. Otvorio je prozor da se soba provetri. A evo šta se onda još desilo. Krenuo je da podigne veliki poklopac iznad žica na klaviru. Tada nije mogao da izusti ni reč: na žici je ležala mrtva mačka. Namrštio se: nema sumnje da je ostavio otvoren onaj prozor na kupatilu.

RADE JOVANOVIĆ: POTERNICA


Traži se Draža Mihajlović...Živ ili mrtav!

Živeo sam bezbrižno kod dede i babe. Sve dok nisam izgubio obe penzije.

Evropska unija razmišlja drukčije od nas. Oni izgleda koriste glavu.

Nikad nije bilo teže nebeskom narodu. Svi nas gledaju s visine.

Osnovali smo klub srpsko-kineskog prijateljstva. To će još više ojačati dobrosusedske odnose.

Predsednik nije čitao telegrame podrške. Diktirao ih je.