недеља, 30. септембар 2012.

RADE JOVANOVIĆ: DEVIZE


Pregovore sa Rusima krasi veliko razumevanje. Uvek se završavaju našim „Razumem“.

Ne oskudevamo u nesposobnim političarima. Samo, previše je odgovornih funkcija.

Usvojen je ekonomski program vlade. Neka bude što biti ne može!

Za minimalnu dinarsku pretplatu RTS vam nudi devize koalicione vlade.

субота, 29. септембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: BAJATA GOSPOĐA I DRUGE PRIČE


Između knjige i psa izabrao bih knjigu za najboljeg prijatelja. Hleba ne traži.

Zamislite ovaj epohalan pronalazak: rakija koja regeneriše jetru.

Dobio je čir jer nije imao želudac za politiku.

Sve je radio za dobro naroda, tako da su mu sva krivična dela oproštena.

Danas se krade bez stida i srama. Nekad se to radilo sa mnogo više morala.

Upoznao sam jednu sveže razvedenu, ali nažalost bajatu gospođu.

Naše rezultate za pamćenje izbrisala je senilnost.

Ja sam za vlast sentimentalno vezan. Kad vidim šta nam radi, dođe mi da plačem.

RATKO DANGUBIĆ: JEDAN PO JEDAN


Ne bi se moglo reći da je to bio masovni zločin dok svedoci nisu počeli da nestaju jedan po jedan.

Nikada ne bi postao junak našeg doba, da nije živeo u pogrešno vreme.

Tek kada smo pali na najniže grane osetili smo čvrsto tlo pod nogama.

Ne treba zločinac da se vraća na mesto zločina. Žrtva ne može da ga vidi očima.

петак, 28. септембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: MILENA, PROFESOR KLAVIRA


Svoja osećanja retko kome govori, ne voli nikoga da optereti. To je verovatno glupo, ali ona je takva od kada se razvela. Čovek jednom mora da raskrsti sa nekim stvarima, ili uopšte ne raskrsti. Pred njom je kratki vikend, nada se bezbrižan. Mora posle časova da svrati i uzme hleb za večeru i sutra za doručak. Vlasnik pekara smešio joj se lepo, udario dva tri puta veknom po tezgi, i upakovao joj veknu Vencije. To je bilo sve kulturno s njegove strane, iako prilično intimno; mislila je da ne odustaje da joj se udvara. Zna da je meri dok izlazi i to njoj ne smeta. Pravio je  tada kifle s džemom od kajsija, pa je pozvao, zagonetno, da svrati na doručak. Zna da je razvedena, da živi sama i da ona zna da je on razveden i da nema stalnu vezu. Nije mnogo stariji od nje, jedva godinu ili dve. Ti ličiš na moju sestru Vesnu, rekao joj je, zato me obasja sunce kada ovde uđeš. Pomislila je kako gleda mnogo filmova, i otuda to njegovo komično obraćanje. Nasmešila mu se i otišla bez reči. Kada je izašla na ulicu, duboko je udahnula vazduh. Nije mogla da zamisli da bi sa njim legla u krevet. Ne može da kaže da ne izgleda pristojno, ima i nečega sportskog u njemu, ali je parališu  njegove vodnjikave oči. Kada je ugledala svoju zgradu, zaboravila je pekara. Pogledala je put vedrog neba. Pretvarala se i da ne vidi na ulazu momka koji stanuje na drugom spratu, koj je jednom pozvao u obližnji kafe i izmislio priču o rođacima  i nasledstvu u Australiji. Iz pogleda koji joj je tada upućivao, shvatila je da mu je bila jedina misao kako da je odvede u krevet. Nije mu verovali ni reč od onoga što govori, i stavila mu je jasno do znanja da je on, ni seks s njim, ne interesuju. U njenom malom i lepo uređenom stanu ona se najbolje oseća, skoro godinu dana je sama. Profesor je klavira u obližnjoj muzičkoj školi, gde je do prošle godine radio i njen bivši muž, koji je krenuo trbuhom za kruhom i drogom, put Amsterdama. Ni sa kim, mora sebi da prizna, nije vodlila tako ljubav kao s njim i, veruje, neće ni sresti takvog. Umela je i po sat vremena da se s snjim ljulja na krvetu tamo-amo. Pred TV dnevnik, spremila je sebi hladnu večeru: isekla je dva komada hleba Venecija, jednu crvenu papriku, a onda pripremila tunjevinu iz konzerve sa lukom, biberom i limunom.  Nasula je sebi čašu vina Frankovka. Posle je čitala Bulgakova. Pred zoru je sanjala da je miluje pekar, probudila se u znoju. Misli da joj je rekao da je čudesna, a one vodnjikave oči kao da su bile odvojene od glave. Vikend joj je protekao u spremanju stana, telefoniranju, nije izlazila, pojela je picu koju je naručila telefonom, a uveče je sama pravila špagete s povrćem. Spremila se izjutra, i odlučila da više ne ide po hleb Venecija koji voli; blizu je pekara koju drže stari Makedonci, i peku hleb na starinski način. Morala je na posao, ima čas od devet sati. Krenula je ulicom niže, da ne bi morala pored one pekare.       

четвртак, 27. септембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: VIĐEN ČOVEK


Sizifov posao: napraviti čoveka od ljudoždera.

Kum i ja vise ne govorimo.Iscrpli smo sve teme za razgovor.

Igrali smo izuzetno atraktivno. Svaki pogodak koji smo primili, bio je evro
gol.

On je izuzetno viđen covek. Sve službe bezbednosti ga posmatraju.

Bio je toliko veliki komunista, da je to zasenilo sve ono ljudsko u njemu.

Isus je bio izuzetno zaposlen. Bio je razapet na sve strane.

Kako se priča po kuloarima veza izmedu policije i kriminalaca je u
ozbiljnoj krizi. Ne zna se ko je kome dužan.


среда, 26. септембар 2012.

MILAN TODOROV: CAREVI


Vibrator je ženama zamena za muškarca koji to nije.

Kako je, reformisti?
A eto, mrda se!

Imam neki osećaj da će pravda pobediti. Žiga me u leđima.

Berićetna je ovo zemlja. Ovde ima kukolja za dve žetve godišnje.

Od sada će svima koji to požele biti omogućeno da menjaju pol o trošku države, a ne samo političarima.

Tito nikad nije primao platu predsednika. A i ovi današnji žive kao carevi.

Goste smo dočekali tradicionalnom srpskom dobrodošlicom. U jednoj ruci pogača, a u drugoj nož.

недеља, 23. септембар 2012.

RAŠA PAPEŠ: OSTATAK SVETA


Njihova veličina je u tome što ovde za sreću malo treba!

Ovo je zemlja heroja ...i preplašenog naroda.

Nećemo vam obećavati bolju budućnost kao prethodna vlast. To je za nas prošlost.

Istina obično ispliva, ali naša je kao da je izbacila poplava.

Nit smrdi nit miriše. Rečju, uravnotežen čovek.

Ostatak sveta! Eto šta je od sveta ostalo!


субота, 22. септембар 2012.

MILAN TODOROV: NIKO NIJE KRIV


Odustali smo od velike Srbije. Preskupa  nam je režija.

Niko nije osuđen za paljene američke ambasade u Beogradu. To se, naime,  dogodilo eksteritorijalno.

Ja sam najlepši, najpametniji i najbolji. Ovim ništa ne kupujem niti prodajem, samo se lažem.

Novi ministar je primio prvu belu kovertu, ali nije to ništa. Taj čovek će tek dobijati na značaju.

Ukoliko državni službenik primi mito, dužan je da prijavi. Mora da se zna koliko narod još ima para u slamarici.

I ja sam tako mislio, šefe. Međutim, nisam se toga setio!

RADE JOVANOVIĆ: ČUDO


Da smo naše političare ustupili Šveđanima, danas bismo imali švedski standard.

Penzioneri su protiv EU. Ko će se pod stare dane navikavati na normalan život?!

Izvoz pameti pozitivno deluje na odbrambenu moć. Ludo smo hrabri!

Ne čudim se što mi je crkao televizor... Pravo je čudo da sam ja još živ.

U Srbiji možete živeti stotinu godina... A da ne osetite!


четвртак, 20. септембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: SPOMENICI

Predsednik se sada ne razbacuje parama za spomenike. On prvo gradi kult ličnosti.

 Poslednja želja mu je da pobedi na izborima. Mogu svi posle toga da pomru.

 Da se vraćamo pravim vrednostima shvatili smo kad smo osetili cev revolvera na leđima.

 Nismo pristali da budemo moneta za potkusurivanje. A onda su krenuli da se s nama kockaju.

 Bolju krvnu sliku imaju spomenici u kojima je više gvožđa.

среда, 19. септембар 2012.

MILAN TODOROV: STRAŽNJI ULAZ

Poslušali smo onog što je tvrdio da riba smrdi od glave. I odstranili mu glavu.

Kad se pere novac se skupi. I tako se skupi dosta novca.

Bolesti koje ne bole su najopasnije. Recimo, glupost.

Mnogi Amerikanci ni ne znaju ko im je predsednik . Ali zato mnogi Srbi znaju da im je to američki ambasador.

Zbog protivljenja gej paradi Srbi će morati u Evropu da uđu na stražnji ulaz.

Kad biste znali da idete u pakao, koju propoved i kog vladike biste poneli sa sobom?

Srbi će opet živeti najbolje na svetu, jer mi za bolje ne znamo!

Vladajuća politička misao je toliko duboka da smo već dotakli dno.

недеља, 16. септембар 2012.

MILAN TODOROV: BICIKL



U okviru bezazlene ekološke akcije „Očistimo Srbiju“ jedan ministar u našoj vladi došao je na genijalnu ideju. Zamislio je, naime, kako bi bilo sjajno kada bi na posao, umesto službenim autom, odlazio biciklom.
Bilo bi to zaista ekološki, a da ne govorimo kavog značaja ima u vremenima svetske ekonomske krize. Najzad, bio bi to i lep primer, za uzor narodu i drugim ministrima.
Zamišljeno, učinjeno.
Ministrov savetnik, koji se ionako ubijao od dosade, kupio mu je tri bicikla. Crveni, beli i plavi. Mogao je i žuti, Predomišljao se, ali je ipak, u interesu državne štednje u oskudnim vremenima, kupio svom ministru samo tri pomenuta bicikla.
Od njih je, neki vredni čika Ivica, koga su svi zvali Bicikleto, za ministra sklopio jedan u znaku naše trobojke. Ostale delove je, prema dogovoru, uzeo za ruke. Plaćen mu je, iz budžeta vlade, samo honorar za intelektualne usluge.
Bicikl je imao dvanaest brzina! Ponekad, znate, ministar mora hitno na sednicu.Ponekad, name, gori kuća.
U svakom slučaju, to sa šareim biciklom je odjeknulo i bilo vrlo lepo primljeno u javnosti.
Problem je nastao tamo gde ga niko nije očekivao.
Ministar je bicikl, svakog jutra parkirao ispred ulaza u zgradu vlade (o tome jer pisao i Tajms!), ali već prvog dana neko je sa njega ukrao dinamo.Uprkos obezbeđenju!
Nema veze, rekao je ministar pred mnogobrojnim televizijskim kamerama, ionako ne vozim noću.
Sutradan, ukradoše i lampu.
Opet kamere, opet novinari (bio i Tajms!), opet nema veze.
Ipak, ministar na predlog portira u zgradi vlade, poznatog čika Duce, poče
bicikl da parkira po hodnicvima vladfine zgrade. Međutim, ne lezi vraže
Čudnovata stvar sa krađom delova jednostavno se nastavila.
Jednog dana, premda je bio uredno parkiran u sedištu vlade, ukradoše
bicikl,komplet,što kaže narod.
Ko, šta,kako...ni milicija ne zna.
Uglavnom, pojeo vuk magarca a čika Duca ode u invalidsku, pre vremena, na
nervnoj bazi.
Novinari nekako saznadoše:
„Lopovska banda“, „Hor bandita“, „U vladi sve go lopov“,“Ukrali bi majci dete
ispod sise“, „Ali Baba i njegovih dvadeset ministara“... I sve tako. Velikim
slovima na naslovnicama tabloida.
Ministar je opet sazvao konferenciju za štampu i odlučno rekao:Ići ću od sada pešice. Aplauz. Na osnovu toga dodeliše mu stan pet minuta udaljen od sedišta vlade. Odluka da na posao ide pešice,pa još iz movog većeg stana,pokazala se kao promućuran potez. Ministra, do sada, niko nije ukrao. Verujemo i da neće.
Nije on bicikl, pa da je nekome potreban.

(Najbolja satirična priča VEČERNJIH NOVOSTI 16.09.2012.)



ZORAN T. POPOVIĆ: PUNIJE DEVOJKE

Zivecemo mi kao u raju. To je nas pakleni plan.

Dao sam starom, izgladnelom prosjaku poslednju crkavicu iz dzepa. Uvek sam
voleo da pomazem sirotinju.

Ja volim punije devojke. Udobne su!

On je u svemu najgori, jer nikad nije patio od prosecnosti.

Dosla neka teska vremena za Srbiju. Imamo bolje fudbalere, nego kosarkase.

Toliko sam postao pametan, da sve cesce ni sam sebe ne razumem.

Moja zena ima nedefinisan status. Stalno preti da ce da me napusti, a
nikad da ode.

Nase zdravstvo je preventivno i efikasno. Mi lecimo i pokojnike.

Nije sve tako crno. Mnogi su na belom.

Lud se ponekad i izleci, ali glup nikada.

Srbi imaju toliko mnogo neprijatelja, da im na broju zavide i mnogo veci
narodi.

Casni sude, ne osecam se krivim. Aforizme je pisalo moje drugo ja.

Gej parada je bila prilicno neorganizovana. Nije se znalo ko koga jebe.

Vlast nema carobni stapic, pa cesto mora da poseze za pendrekom.

Za srecu je potrebno dvoje. Moj ego i ja!

Bas danas kad nemam sta da jedem, moj komsija je nasao da mi broji
zalogaje.

субота, 15. септембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: POVRATAK

Petar je lagano iskoračio iz voza; ruksak na leđima bio mu je težak, pa je poklekao. Umeo je da se našali: pun je knjiga i snova. Sačekao je da skoro svi izađu, pa se onda on pojavio na peronu. Ježi se kad škripe kočnice . Negde su neka vrata lupila u zgradai stanice, kao da se staklo sasulo. S leve strane, kroz sumaglicu jesenjag jutra nazirao se lep mlin sa silosima. Nekakvo je gnjilo vreme. Usukani otpravnik vozova je protrčao pored njega i požurivao preostale putnike da uđu voz. Njega niko nije ovde čekao, jer on ovde preseda. Ima voz za Palanku kroz sat vremena, valjda i koji minut više od toga. Dvoumio se da li da ode u obližnju kafanu ili uđe u čekaonicu, a onda uđe u čekonicu. Tu je bilo svega petoro ljudi; pomislio je da i oni čekaju isti voz kao i on. Ciganka je sedela na klupi, u krilu joj je bilo dete od, valjda, godinu-dve, izgledalo je da spava. Na šalteru se starac muklog glasa raspitivao kod blagajnice kolika je cena karte do Palanke. Preostalo troje su bili porodica: muž, žena i devojka. Oni su u drugom kraju čekaonice, okrenuti leđima ostalima, jeli sendviče. Na posivelim zidovima skoro da nije bilo ničega: na jednom je visila parola da se ne pljuje po podu, i pored nje je stajao sat sa reklamom za koka-kolu, a na drugom, naherena, uramljena fotografija Novog Sada: panorama snimljene negde sa tvrđave u Petrovaradinu. Neko vreme je gledao fotografiju, procenjujući da li da sedne ili izađe. Dete u krilu Ciganke je zaplakalo i to ga opredeli da izađe. Negde se u obližnjim kućama oglasio petao kukurikanjem. Nos mu je zagolicao miris pržene kafe iz nek od kuća i on se uputi u kafanu. Njega u Palanci nisu čekali nikakvi poslovi, on se vraćao posle mesec dana iz bolnice; u poslednjem ratu u ravnici metak mu je prošo kroz desnu butinu, sa strane, i on se oporavljao u Vojnoj bolnici, baš u Petrovaradinu, sa čije je tvrđave i snjimljena i fotografija u čekaonici na železničkoj stanici. I u kafani je gledao lagano oko sebe, navikao se na oprez kao izviđač u ratu. Nikoga nije bilo, osim pospane kelnerice i muva. Njega obuze jedna posebna tuga: ostala mu je samo nada. Poručio je kafu i kisleu vodu. Iz ruksaka je izvadio fotografiju lepe, nasmejane devojke, njegove devojke do pre koji mesece: ona ga nije čekala, udala se. Uze da spali fotografiju na plamenu upaljača, pa se predomisli i vrati je u ruksak. I on se onda priseti trenutka s njom, dočekivanja jutra uz Dunav, ali osmeha nije bilo na njegovom licu. I eto, on se vraća u rodni grad, vraća se da okonča studije prava. Tako mu se jeo pirog s mesom. Bilo mu je dvadeset osam: pomislio je kako je kafa stvarno dobra.

RADE JOVANOVIĆ: VESELIJE JE U PAKLU

Srbija bi mogla da ima dve žetve godišnje. Samo da ima semena za prvu.

Najzad je došlo do izjednačavanja plata i penzija. Nema ni plata ni penzija.

Uz vladu su uglavnom siromašni građani. Suprotnosti se privlače.

Nema uslova da Rusima kažemo NE. Još smo daleko od 1948. godine.

Đavo je odneo šalu. Trenutno je veselije u paklu.

U izveštaju nove vlade ima svega. Nema čega nema.

Vlada je obećala da će iz rezervi omogućiti da svi Srbi imaju šećer. Za insulin će morati sami da se pobrinu.

понедељак, 10. септембар 2012.

MILAN TODOROV: MEGAMARKET

Pogledom sam prešao po ogromnoj promajnoj hali. Njen prostor je bio pretrpan najraznovrsnijim potrepštinama potrošačkog raja. Na paletama naslaganim jedna na drugu, kao muve kad se pare, obavijene najlonom, čekale su dečje radosti: bananice od kakaa, keksići, tetrapak lažnih sokova od bresaka, kajsija, borovnica i kivija, zelene salate, testenine u providnim folijama, regeneratori, farbe za kosu, wc sanitari uz jogurte i nestvarno žute majoneze.
Ispred mene nalazila su se velika megamerketska kolica, u svemu nalik onim bolničkim za transport pacijenata kroz velike liftove. Sve je bilo zakrčeno gajbama piva, kesama punim bajatog tosta, plastičnim bezvrednim predmetima, čokoladicama iz Belgije poznatim po onom gušteru, stranim pićima okićenim svetskim priznanjima, smrznutim pilićima.
Na grubom pultu sklepanom od dasaka pa okovanom pocinkovanim limom, mestimično zarđalim i proderanim, nalazila se sveska u koju je trebalo da upišem kako se zovem, broj otpremnice za robu, broj kola kojim sam robu dovezao, podatke o sebi, matični broj i čas u koji sam došao.
Na osnovu toga sam pretpostavljao da nisam zakasnio. Upravo sam tempirao poslednjih trideset minuta pre zatvaranja, jer je tada bilo izvesnije da me osorni magacioneri koji su o pojasu nosili barkod čitače kao šerifi pištolje, neće iz nekog samo njima znanog razloga odbiti da usluže. U to vreme oni žure da pozavršavaju poslove, ne maltretiraju previše jer misle na ručak, na svoje kuće u okolnim kolonizovanim selima odakle potiču i u koje će ih uskoro megabus megamarketa vratiti.
A onda mi se dogodio gaf sa hemijskom olovkom. Ponestajalo je mastila ili šta već one sadrže u sebi, upravo kad sam potpisivao „primopredajnicu“. Čvornovati koji je primao robu podiže obrve i iznenada ozaren reče:
- Dođi sutra sa novom otpremnicom.

Ako niste znali, svo ono ljupko šarenilo što pripada megamarketima, poput malih kafeterija, frizeraja, pedikira, pekara, menjačnica, ribarnica, palačinkarnica i picerija i dečjih igraonica i sličnih zabavnih i na prvi pogled dopadljivih sadržaja, svoj opstanak duguje ovoj prljavoj magacinskoj utrobi megamarketa sa spodobama poput Plećatog, Čvornovatog, Kockara, Gurača, Kurve, Konja...
Oni su ti koji primaju robu. I vrlo dobro znaju da su kičma sistema.
Njihova potreba da nadvladaju nama dobavljačima nije, shvatio sam to posle izvesnog vremena, poticala od mržnje niti čak zavisti. Radilo se tu o nečemu mnogo suštastvenijem.
Radilo se o trgovini!
O trgovini na kojoj se zasnivaju svi ljudski odnosi.
Kupovina i prodaja!
Pravila su jednostavna. Onaj koji kupuje uvek je u prednosti nad onim koji prodaje.
I zato smo prinuđeni da podnosimo sve što rade sa nama, jer smo mi oni koji prodaju.
I to je sve što bih rekao o zlim čarobnjacima u megamarketima.

Vule je, po svemu, dobar lik. Usko bledo lice i krupne crne oči.
Ne znam tačno da kažem koliko bismo se još zlopatili sa obesnim zmajevačkim, kulskim i bačkopoljskim momcima iz megamarketovog magacina da slučajno ne otkrismo tu dobru dušu kao protivtežu.
Uprkos sitnoj građi delovao je pouzdano, onako utegnut u uvek ispeglanu uniformicu, veselih krupnih očiju. Njegovo je bilo samo da nadgleda ulaz i izlaz robe. Naročito takozvane povrate robe koja nije, u predviđenom, strogo određenom roku bila prodata.
Ti „povrati“ su bili mučni jer su sramotili proizvođače čija roba nije uspela da nađe, kako se danas govori, put do kupca.
Družina iz magacina je takve situacije prosto obožavala. Likovala je, izvikujući glasom gospodara svemira ime firme ili proizvođača, takvih proizvoda.
Bila je to prilika da dodatno unize dobavljače.
Vuleta nisam nikad čuo ni video da se raduje tim povodom.
Zog toga ga jednom prilikom zamolih da pripazi na robu koju ću ostaviti u ćošku magacina „neulistanu“, jer za tih nekoliko sati koliko je sigurno trebalo da čekam morao bih da obavim u gradu neku neodložnu stvar. Bilo je to u magacinu megamarketa ravno svetogrđu i trgovački bog Merkur bi se, svakako, gadno naljutio.
- Je l’ može, Vule ?
On je ćutao i gledao pored mene kao da od nekog drugog očekuje odgovor.
Posle mog ponovljenog, pomalo nabusitog pitanja, on se nasmeja onim svojim živim crnim očima:
- E, jesi dosadan!
I primi robu.

Trudio sam se da ne zloupotrebljavam tako često njegovu spremnost da mi bude na usluzi. Ali, prijalo mi je da pomislim da ću imati koga da zamolim za pomoć ako se nađem u škripcu.
Jednom mi neki šofer iz Užica, dok smo čekali na prijem robe, reče:
- Ko bi rekao da je Vujica bio na Golom otoku.
Bio je premlad za Goli otok. Prvo je što sam pomislio.
Ali, posle sam čuo da Vuletova priča nije imala nikakve veze sa Staljinom, informbiroom, Titom i bilo kakvom politikom. Ukoliko pod bavljenjem politikom ne računamo to što je, kao sasvim mlad, da bi se napravio laf pred devojkom, ošamario milicionera na korzou.
Milicija mu je sve pedantno vratila na svetom Grguru. Otada vuče desnu nogu i, kako je neko od personala rekao, ima šum na srcu.
I tako su Vuleta, malo pomalo, svi počeli da koriste za ovo ili ono. A on nikoga nije odbijao niti pokazivao da mu je bilo šta teško.
Saznali smo da kod kuće ima bolesnu ženu i ostavljali bismo mu kao mali znak zahvalnosti ponešto od našeg espapa koje bi nam obesni menadžeri megamarketa vraćali kao robu „usporene prodaje“. Poneki raspareni tanjir, tacnu, reklamne uzorke deterdženta za veš, sasvim ispravne kolače, dobar sir kome je jedina mana bila što stari i što mu uskoro izlazi predviđeni rok prodaje. On bi samo žmirnuo:
- E jeste dosadni!
Prolazilo su meseci takve „saradnje“ sa Merkatorom.
Postepeno smo se navikavali na surove belosvetske trgovačke zakone.
Činilo se da nam Vule više nije potreban.
I životinja u magacionerima kao da se zamorila.
Pa ipak, kad bismo u pozadini kao, sada već slučajni lik, videli Vuletovo lice, izgledalo nam je da u magacin prodire više sunčevog svetla.
A onda ga jednog dana nije bilo, pa drugog...
Nije ga bilo čitavog meseca.
Najzad se pronese vest da mu je žena umrla.

Saznali smo gde stanuje i nas nekoliko sutradan ujutro potrpavamo se u crveni kombi i idemo u obližnji Maglić. Hoćemo da mu izjavimo saučešće. Da mu se nađemo. Dobrim ljudima je danas potrebna pomoć.

Velika stara švapska kuća, skoro urušena. Vidi se cigla na fasadi.
Ispred nje šljiva, nerotkinja.
On sedi u masivnom ganku za golim belim plastičnim stolom , sa nekim komšijama, još bleđi i sitniji. Jedna žuta sveća gori na zamrzivaču.
Prilazimo bez reči. Sve što se govori u takvim prilikama je besmisleno. Ne znamo šta da kažemo.
Kad nas ugleda, oči mu se raširiše u onaj samo njegov bezglasni, stidljivi osmeh:
- E, jeste dosadni!

субота, 08. септембар 2012.

RADE JOVANOVIĆ: ANA KARENJINA NA BRZIM PRUGAMA SRBIJE

Možda je nekadašnja vlast bila bolja. Ali, ko će sad moliti Turke da opet dođu?!

Za tajkune ne važi pravilo „ko laže taj i krade“. Oni ćute i kradu.

Nova vlada danima ćuti. Samo povremeno pređe s reči na dela.

Obesni navijači pretukli su policiju. Eto šta se dešava sa državom koja ima više građana nego policajaca!

Srbiju naši ministri svrstavaju u bogatije zemlje. Zahvaljujući bogatoj mašti.

To što izbori nemaju nikakav uticaj na sastav vlade daje im posebnu draž.

Nesreća nikad ne dolazi sama. Ministri obilaze Srbiju u pratnji obezbeđenja.

Koliko naši prosvetni radnici štrajkuju, malo su plaćeni.

Prao bih i ja pare, ali mi se plata previše skuplja.

Srbiju mogu spasiti jedino brze pruge – objasni Ana Karenjina.

Ohrabruje inteligencija političara. Nijedan nije lud da da ostavku.

Ni ova vlada nema program. Još ne zna kojom mukom da nas muči.

среда, 05. септембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: SLIKAR I VIOLINISTA

Ta slika ga je sasvim izmučila, lakše bi se popeo na kakvo brdo. Kao da se četvornoške peo na proplanak. A slikao je starog violinistu pred prodavnicom duvana kako svira i prosi. I one je, priznaje sebi, jedna od budala među sebi ravnima. Nije siguran ni da je slika dobra. Nije mogao da je gleda. Promena stila slikanja kod njega su krenule ranije nego su se u njemu ugnezdile određene bolesti. Na ovim njegovim slikama, on zna, postoje mnoga slaba mesta: ona velika platna kao da mu nemaju srca, duše, ni krila. Nije više podnosio ni crno vino, kurve i malograđane. Na slici koju je završio violinista je bogalj, sa štakama. Tri puta je premazivao platno, i svaki put, kao da je slika bila gora. Nosi nekakav nevidljivi teret koga ne uspeva da se oslobodi.
Imao je i naviku da cepa slike, kada mu se ne dopadnu, kao kad pisac cepa hartiju. Nekako se bojao da ostavi nepotreban trag drugima o sebi. I kao kad se reka, nakon poplave vraća u korito, tako su se sada sabirale i njegove misli. U otvorenim vratima, umesto prijatelja koji se jutros najavio, stajao je ostareli violinista, oslonjen na štake sa slike, sa dugom sedom kosom. Slikar se sledio. Mislio je da mu se ovo priviđa dok violinista nije krenuo da svira. Pomislio je kako je ovo događaj koga je sanjao godinama. Od njegovog sviranja zastao mu je dah. Ni jedan, ni drugi nisu videli da je između njih ona praznina koju prave snovi. Slikar je sedeo nepomično, držeži na kolenima ruke umazane pekmezom: bio je krenuo da ga meša sa uljanim bojama.

уторак, 04. септембар 2012.

RAŠA PAPEŠ: SRPSKI KRAJEVI

Vođa je rešio da nas časti. Danas neće nigde da nas vodi.

Preživeli smo mi i gore, ali kao ovo nismo.

Jedino naši psihijatri znaju koliko smo pobedili i da je to moralo živaca da nas košta!

Istraga je pošla pogrešnim putem i umalo da nam otkrije ime glavnog krivca.

Takvi su srpski krajevi. Nikad konačni!

Ovoj zemlji potrebna je mladost baš sada kada, kao u inat, sve veći broj građana doživljava duboku starost.

Od kako mi vodimo ovu zemlju ona nikada bolje nije stajala.

RAŠA PAPEŠ: ISKUSTVO I

Gospodin Simat prilazi saksiji i sipa vodu iz bokala. Potom stavlja naočare i vrlo znatiželjno posmatra tu prilično bujnu biljku. Naginje se, gotovo je dodirujući nosom, pa obilazi sud i osmatra ga sa svih strana. Zatim nešto zapisuje u svesku, pa uzima lupu, približava je i udaljuje od oka i opet nešto beleži te nastavlja pomno da prati. Tu negde u blizini sedi gospođa Simat u fotelji i posmatra neku političku aktuelnu emisiju, pa u jednom momentu ushićeno veli: - Čuješ li ti čoveče kako ovi mlate? A gospodin Simat na tu njenu konstataciju odgovara nimalo potrešen: - Pusti me, svi su oni isti! Bolje je meni da gledam od čega se živi. Tada njegova supruga odvoji pogled od televizora jer to beše pitanje kome zaista treba posvetiti malo više pažnje. - A šta ti to baš toliko značajno radiš? – upita ga pomalo provokativno. - Šta radim? Skupljam nova i značajna iskustva koja bi mogla da nam budu od koristi da bismo preživeli ovo ludilo – odgovori joj gospodin Simat mirno i ne pomišljajući da odvoji oko od lupe. A onda očigledno fasciniran otkrivenim prirodnim fenomenom: - Živi samo od vode...samo od vode...od vode...

субота, 01. септембар 2012.

RADE JOVANOVIĆ: DANAK POPULARNOSTI

Zidovi imaju uši. Po potrebi i aparate za prisluškivanje.

Onda je pretposlednji Srbin ubio poslednjeg Srbina... I svi Srbi su živeli u jednoj državi.

Ne uzbuđuje nas hapšenje kriminalaca. Biće toga još, samo da nam političari budu živi i zdravi.

Ko nas ne zna, skupo bi nas platio. Srbi plaćaju danak popularnosti.