Како на енглеском звуче Нушићева „Госпођа министарка”, „Страдија” Радоја Домановића, „Јазавац пред судом” Петра Кочића, затим хумор Бранка Ћопића, Виба, Душана Радовића, Матије Бећковића, Душана Ковачевића или неки од мајстора сатиричне кратке форме, афоризма, као што су Александар Баљак, Милан Тодоров, Драгутин Минић Карло или Александар Чотрић?
Прилично свеобухватни увид у то нуди антологија „Српска сатира и афоризми” („Serbian Satire and Aphorisms”), књига од 563 стране, коју је, у издавачкој кући „New Age Books”, у САД, управо објавио Бранко Микашиновић, предочивши узорке опуса 36 аутора, од који се неки, попут Домановића и Кочића, први пут представљају на енглеском.
Микашиновић, професор славистике, који је предавао на два америчка универзитета (на Београдском је 1985. стекао докторат радом „Рецепција књижевног дела Иве Андрића у САД”), нашој јавности познат по свом 26-годишњем новинарском стажу у српској редакцији „Гласа Америке”, већ је дао запажени допринос афирмацији наше књижевности. Пре ове антологије, на енглеском је приредио „Увод у југословенску књижевност”, затим зборнике „Савремена југословенска сатира”, „Југословенска фантастична проза”, „Српска фантастична проза”, „Изабране српске драме”, као и оглед „Југославија – криза и распад”.
У предговору најновије књиге констатује да је сатира у Србији „не само обезбеђивала друштвено коментарисање које би без ње прошло незапажено и ненаписано, већ је била и бастион одбране принципа демократије и слободе”.
Уочава и да су на српску сатиру почетком овог века донекле утицале нове технологије, а нарочито друштвене мреже: постала је краћа и директнија, о чему, по његовом мишљењу, сведочи већи обим објављених афоризама.
„Ова књига је у функцији промовисања овог жанра српске књижевности, али и допринос упознавању српског карактера: високо развијеног смисла за хумор и сатиру, са јаким осећајем самокритичности”, каже Микашиновић за „Политику”.
Аутори су у антологији сврстани по години рођења: први је Бранислав Нушић (1864), а последња Драгана Пашић (1979), афористичарка из Бањалуке – и представљени кратким биографијама.
У „Српској сатири и афоризмима” су комедије, приче, песме и афоризми Бранислава Нушића, Радоја Домановића, Петра Кочића, Владислава Петковића Диса, Иве Андрића, Владана Деснице, Ериха Коша, Бранка Ћопића, Душана Радовића, Васе Поповића, Александра Поповића, Владимира Булатовића Виба, Боре Ћосића и Бране Црнчевића.
Заступљени су и Зоран Ранкић, Радомир Путниковић, Слободан Милетић, Матија Бећковић, Драгутин Минић Карло, Витомир Теофиловић, Милован Витезовић, Ратко Дангубић, Душан Ковачевић, Душко М. Петровић, Бранислав Вељковић, Мирјана Ђапо, Милан Тодоров, Миљурко Вукадиновић, Александар Баљак, Дејан Стојановић, Биљана Китић Чакар, Весна Денчић, Слободан Симић, Александар Чотрић, Слађана Косић и Драгана Пашић.
Поговор – есеј о сатиричном жанру српске књижевности и његовом друштвеном контексту – написао је Душан Стојановић, песник (и такође сатиричар), који од 1990. живи у Чикагу.
