понедељак, 29. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: BELI BISERI I FAŠIZAM

Kod nas su demokratske promene morale da budu kozmetičke. Inače ne bi ni na šta ličile.

Srbiji je mesto na zapadu, jer je Srbija tamo gde su srpski grobovi.

Nema toga na svetu kome se mi nismo izvinili. Ako ima, ja se izvinjavam!

Mala crna haljina i beli biseri su kao crna košulja i fašizam. Nikada ne izlaze iz mode!

Nije tačno da ne znamo gde nam je dupe a gde nam je glava. Glava nam je tamo gde je njihovo dupe.

Još ima ljudi koji u srcu nose veliku Srbiju. Ali, to su ljudi sa bolesnim srcem.

Zašto se i nama, kao što se to čini gluvonemima, ne kaže o čemu se zapravo govori u tv vestima?

петак, 26. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: TAJNO ORUŽJE




Ako nas bilo ko napadne, mi ćemo se odmah predati. To je naše tajno oružje.

Srbija je naša zajednička kuća. A zna se kako se o zajedničkim prostorijama  brinu stanari!

Kultura pripada svima, ali ovde se niko baš ne otima za svoj deo.

Nagrađeni pisac je omalovažio predsednika, iako ga ovaj ne zna, pa čak ni knjige ne čita.

Oni koji su na vlast došli prevarom, neće se prevariti da sami odu sa nje.

Lutka sa naslovne strane je lutka na koncu.

NINUS NESTOROVIĆ: SIMPTOMI





Ne razumem zašto je kod nas kriminal bolje organizovan nego država, a vode ih isti ljudi?!

Poštenje mi ovde više nije potrebno. Zato sam ga i prodao.

Carinici najbrže ostvaruju svoje želje. Dovoljno je da zažmure i želja će im se ispuniti!

Ne može nas svako da pravi budalama. Samo izabrani!

Dosta smo ponižavali sami sebe. Treba i drugima dati šansu!

Nisam stalno zaposlen u policiji. Ja sam honorarni saradnik.

Boravak na vlasti ne leči komplekse, ali ublažava simptome!

RATKO DANGUBIĆ: PRAVA MERA








Sasvim je na mestu da vlast nudi milione, kamione i avione, jer bez toga nema za nju provizije.

Niste naučili da obuzdavate ni tokove reka, a hteli biste da kontrolišete tokove novca.

Najbolje je da se vratimo na početak priče, pa neka je svako izmisli za sebe.

Naša zemlja biće svedena na pravu meru tek kad budu mogli da je gurnu pod tepih.

Evropska unija bi trebala da koristi iskustvo  raspada Jugoslavije. To je poglavlje koje bismo mi njoj mogli da otvorimo.

Isto je brojati glasove i brojati novac, ako znaš šta je tu tvoje.

Ja sam za promenu sistema glasanja. Ja bih pošao od toga da je svaka glava prazna glasačka kutija.

Spreman sam da odvajam od usta za kulturu. Na primer, ne moram da perem zube.

Kod nas siromaštvo uzima sve više maha, ali teši nas da se bar neko razmahao.

Kad vidim ko sve ide na molitveni doručak, dođe mi samo da klanjam.

Genije je u meni prestao davno da čuči. Još od kada se posrao.

Sramota me je da primim mito od vas, ali kada biste dali pare meni ja bih ih rado primio od sebe samog.

Nama se smeši diktatura, ali neće dugo da se smeši.

Oni koji žive od sećanja ne mogu da umru od gladi.



среда, 24. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: OKUPACIJA






Kiklop je imao samo jedno oko. Polovično je ispunjavao uslov  za vođu.


Sad je predizborna kampanja i mora da se laže. Ali kad prođu izbori opet će moći i da se krade.


Kod nas zidova ima dosta, ali nema dovoljno krovova.

Okupirani smo demokratskim promenama.

Koliko Srbija još mora da se smanji da bi dostigla dimenzije standardnog kaznenog prostora?

Sve je manje samoubistava. Ljudi više neće da dižu ruke nizašta!

Svi smo mi Srbi. Čak i oni koji najgrlatije tvrde da su to.

Dok su svi drugi bili u ropstvu, mi smo se pet stotina godina hajdučki borili protiv  zavojevača.

Srbi i Hrvati bi trebalo da zaborave ono što se dogodilo i da veruju da se to što se dogodilo nikada nije dogodilo i da se nadaju da se nikada neće dogoditi to što će se dogoditi.

уторак, 23. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: SPAVAJ I NEŠTO LEPO SANJAJ


Napolju je pljuštalo. Prljava podunavska košava im je u lice donosila miris truleži iz kafića i taverni, loših kanalizacionih spojeva u asfaltiranoj utrobi starog gradskog jezgra.
Nemoj da me stalno držiš za ruku – reče Teodora kad su se staklena automatska vrata hipermarketa zatvorila za njima.
On se trže. Osećao se kao da ga je ponovo gađala nožem.
Bio je to tup kuhinjski nož. Nije bilo tako davno.
U snu je bilo.
Kad joj je ispričao, naterala ga je  da pogleda u sanovnik.
Pisalo je: ukucajte ključnu reč vašeg sna. Ukucao je: nož. I dobio, kao što je i očekivao, sasvim zamagljeno, difuzno i apatično tumačenje:
„ Srljate u opasnost
Oštriti nož- svađa i parnica
Poseći se nožem- žalost
Ubosti nekoga nožem- seksualna napetost.“
Ha, pomisli, seksualna napetost ili žalost...
A možda i jedno i drugo?
Izaberi, rekla mu je mirno, ravnodušno, stameno.
Ko će ga znati? – rekao je plašeći se da bira.
Kad god bi između njih narastalo to što se u sanovniku tako nespretno zove seksualnom napetošću, posle bi se događale loše, ružne stvari.
Telefon.
Majka zove.
Ne osećam se dobro, kaže.
Da li se ne osećaš dobro ili se osećaš veoma loše?
Loše.
Koliko.
Veza se prekida.
Krajnje je vreme da majku smestim u neki dom, kaže.
Ali, zna da to ipak neće uraditi. I oseća užasan nemir zbog svoje nemoći da se suoči sa stvarima onakvim  kakve jesu.

Dok su prebirali po velikoj fijoci sa kišobranima, tražeći svako za sebe odgovarajući model, boju, mehanizam...on se polako uspravi:
Ne želim nikakav kišobran.
U redu, onda kisni.
I hoću.
Izašao je na ulicu.
Nije se osvrnula. Ni on.
Imao je sada, odjednom silovitu želju da oseti vreme. Bljuzgavicu i vetar...sve oblike i varijetete načina na koji trenutno prolazi vreme.
Odavno nije tako pokisao. Mrzelo ga je da se tušira. Biće dovoljno jedan vruć čaj i isto tolika šolja ruma.
Potražio je čaj u fijokama. Nije ga bilo. Ko zna kad je kupio poslednju kesicu nekog finog čaja. Otvorio je frižider i u njemu našao gaziranu vodu.
To je to, pomisli. Ledena voda sa mnogo ugljen dioksida i mnogo ruma. Imao je skoro pola boce ruma, onog za domaćice i njihove kolače u ostavi.
Dobro se osećao pre nego što je zaspao u poluosušenoj odeći na dvosedu ispred televizora sa uključenim Travel kanalom.
Rum i more. Putovanja. Londre, mornari... I trzav, plitak san!
Posle ponoći, oštar zvuk telefona.
Možda bi trebalo da me smestiš u neki dom, kaže majka.
Spavaj mama, mumla joj on, znaš li koliko je sati?
Ne smem da spavam, kaže majka, ako jednom zaspim neću se više probuditi.
Preteruješ, spavaj slobodno i nešto lepo sanjaj. Evo i ja ću.


Starački dom je bio u ogromnoj staroj švapskoj kući na glavnoj ulici tog malog vojvođanskog mesta.
Parkirao je auto ispred obližnje pekare. Malo se skanjivao da uđe. Onda pođe energično, u stilu kad se mora – mora se. I promaši glavni ulaz.
Vrata, velika siva, behu zamandaljena, sa ostacima letnje prašine u uglovima debelih duplih stakala.
Jedan prozor na staračkom domu beše osvetljen. Belo, skoro plavo, hladno halogeno svetlo. Pomisao da se tamo nešto dramatično događa nečijoj majci ili ocu. Uvek uz svetlo. Kada nema svetla, sve je već gotovo. Ljudi odlaze uz svetla. Ali, to svetlo nije zbog njih koji odlaze, nego zbog onih koji ostaju. Ostaju da se plaše još malo ili malo više, sve zavisi od godina i sreće. Ne biti mrtav danas, daj nam dne!
Onda je ipak prišao tom prozoru. Vuklo ga je. Neka nevidljiva sila.
Podigao je poged. Zavesa je bila dopola otškrinuta. Unutra, na gvozdenom bolničkom krevetu sedela je gospođa Ahneta.
Ali, trže se, kako je to moguće? Gospođa Ahneta, najbolja projateljica njegove majke je umrla pre dve godine. Tiho, u snu. Upravo u toj bolnici za palijativno zbrinjavanje starih. I majka je molila Boga da i ona tako umre, da joj podari blagu i brzu smrt.
Ali, šta je ovo sada? Mrtvi se, znao je, nikada ne vraćaju.
Učinilo mu se da ga je starica na krevetu opazila i podigla slabašnu ruku u znak pozdrava. Ali, nije bio siguran. Čudne su smrti u snu, pomisli. Ali, nije ništa više znao o tome.
Vratio se na drugi ulaz. Pokucao, iako su vrata bila poluotvorena zbog vetrenja.
U holu, nije bilo nikoga. Uz pult, vrlo sličan šanku u kakvom baru ili recepciji u nekom malom hostelu, dremao je olinjali crni pas. Crni pas smrti, pomisli on.
Pas poče da reži, najpre tiho a onda sve agresivnije.
On ga osmotri ispod oka i krećući se unatraške, iskrade se na ulicu.


Potpišite ovde.
Šta potpisujem?
Da ste primili žuti prsten i dve žute minđuše skinute sa pacijentkinje.
Zlato...
Ne znamo. Procenjujemo onako kako vidimo, a mi vidimo samo žutu boju. Nemamo detektor za zlato, očitavanje karata  i slično.
Potpisao je.
Žena u belom mantilu pruži mu izvrnutu najlonsku rukavicu sa majčinim venčanim prstenom i dve minđuše. On ih, ne pogledavši, stavi u džep.
Pođite za ovim kolicima.
Bio je to krevet na točkovima.
Mladić koji je gurao kolica kroz hodnik, nije se osvrtao. Imao je dugu kosu, bio je visok i lep, napolju je počinjala noć puna iskušenja. 
U pokretima mladića, u njegovoj profesionalnoj nezainteresovanosti za bol, video je sebe u ranoj mladosti pred očekivane dodire žene.
Mlade nove žene.
Jer, stare žene poput ove na kolicima, ne postoje u mladićkim opservacijama. One su slučaj koji se događa nekom drugom.
Hodnik je polukružan. Mladić se ne žuri. Kreće se istim odmerenim korakom. Vrata sobe sa rentgenom se otvaraju automatski. Na njima lekar u raskriljenom mantilu, oslonjen na zid, rutinski srdačan. Kaže mu da ostane ispred vrata. Posle nekoliko minuta mladić izlazi, držeći kolica nehajno ispruženom desnom rukom.
On pođe nazad istim putem. Mladić se tad tek trgnu.
Ne, reče, ovde se nikad ne smete vraćati. Ovo je sterilna zona. Kuda ste jednom prošli, to zaboravite. To se odmah briše. Sve mora da bude sterilno.
Majčina ruka nemoćno visi uz ivicu hladnog belog ležaja.
On je podiže, ona opet pade.
Ne vredi, reče mladić. Idite kući.



Na parkingu ispred ulaza u Urgentni, pored  automobila, ugleda Teodoru. Stoji pod slabim neonskim svetlom sa crno belim kišobranom u spuštenoj ruci.
Priđe joj uplakan. Ona se nasloni na njega, bez reči.
On stisnu šaku zaronjenu duboko u džep. Pod prstima oseti krhkost tankog prstena i iglice minđuša. Nešto kao metalno paperje.
Odjednom mi se strašno spava, reče. Zamisli koliki sam ja kreten.

(Ilustracija: Gustav Klimpt; Smrt i život)


недеља, 21. фебруар 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: PUN POGODAK








Žao mi je Šeron Stoun. Po svemu sudeći nikad neće imati priliku da me upozna.

Bosna će biti podeljena po principu, uzmi ago koliko ti drago.

Pun pogodak je kad se u aforizmu prepoznaju i predednik i premijer. I tako ubiješ dve muve jednim udarcem.                                                                            

Šta sveće? Palio je taj i čitave crkve!

Uvek kad se rešava pitanje života ili smrti, mi imamo preča posla.

Od nas niko ne traži da priznamo Kosovo. To je naše neotuđivo pravo, u koje niko ne sme da se meša.

Sami smo sebe pobedili. Nismo dozvolili da izgubimo od gorih od sebe.


субота, 20. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: POLITIKA





Veličina nije bitna. Otuda kod nas toliko velikana.

Tim koji dobija ne treba menjati. I tako su se članovi vlade nafatirali.

Na svečanom koktelu vrh  države pije da je zaboravi.

Zagovornike velike Srbije potrebno je stalno držati pod lupom.

Predsednik je potpisao sporazum sa NATO paktom. A što ne bi? Ima vremena, a ima i penkalo!

Vlada Srbije vodi politiku otvorenih vrata. Dok svi ne izađemo.

Svako ima pravo da misli što želi, ali jedno su želje a drugo mogućnosti.

Mi ne samo da vezujemo konja gde gazda kaže, nego i sebe.

Protestni skup je prošao  bez incidenata. Svako je nastavio po svom.

четвртак, 18. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: VOLETI ŽENE




U Srbiji nema male bare sa puno krokodila. Samo mala bara.

O svemu je potrebno razmišljati hladne glave. Zato opozicionarima i seku glave!

Više uopšte ne čačkamo mečku. Samo je rađamo.

Vladajuća garnitura je sigurni pobednik na izborima. Kako bi kockari rekli, to je sigurica.

Predavanja nam drže najgori đaci. Oni znaju bolje od nas kako se predaje. Dvaput su slušali predavanje u školi.

NATO pakt nam je potreban da bi čuvao Srbe na srpskoj zemlji koju nam je oteo.

U budućnosti će opstati samo stari, dobri zanati. Politika i prostitucija.

Na sledećim izborima podržaću mlade i pametne Srbe. Mislim, na sledećim američkim izborima.

Ima li igde života osim na Zemlji? Golim okom se vidi da nema.

Ko nije nakraj srca, duže će živeti.

Šta ti vredi što voliš sve žene, kad te nijedna ne voli?!

NINUS NESTOROVIĆ: DOVIĐENJA







Trenutno samo kukavice beže iz Srbije, ali, čim skupe malo hrabrosti, otići će i ostali odavde!

Formula uspeha dobija se mućkanjem.

Istorija koja je pisana krvlju, samo krvlju može i da se obriše!

Vodeni topovi su najbolje sredstvo za čišćenje ulica!

Dugo je ovde važila krilatica: "Srbija se umirit ne može", a onda se u apotekama pojavio bensedin...

Činjenica je da svi lažu, a istorija je zasnovana samo na činjenicama.

Istekla mu je dozvola za bavljenje kriminalom. Mora otići u policiju ili opštinu da je produži.


среда, 17. фебруар 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: DUŽNOST





Ničija nije gorela do zore, a i mi smo nešto ufitiljili.

Celu Srbiju treba decentralizovati. U Beograd.

Doušnik je spoljni saradnik za ispitivanje javnog mnenja.

Zabranjeno je dizati ruku na decu, a nije zabranjeno dići ruke od njih.

Dužnost svakog ljudskog bića je da bude čovek, ali to mnogima ne uspeva jer zahteva natčovečanske napore.

Zbunjuju me gej svadbe. Ko je tu sa mladine strane?

Imam pametan mobilni telefon. Kad zove moja žena, on odgovara da nisam u kafani.




понедељак, 15. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: BOLJI ŽIVOT






Nas ne treba niko da vodi u bolji život. Toliko su nas vodili tamo, da put znamo napamet.

Penzioneri su zaustavili propadanje Srbije. Propali su umesto nje.

Našeg predsednika je pohvalila čak i engleska kraljica, a to nije mala stvar ako se zna da su naše vlade tradicionalno završavale u Londonu.

Nije najstrašnije što smo izgubili kompas, nego što ne znamo šta s njim ako ga slučajno nađemo.

Najvažnija lekcija iz istorije je da Srbin ne mora da bude prisutan  na svakom njenom času.

Zaboravili smo svoje poreklo, a onda nas je vlast podsetila da potičemo od majmuna.

Uvodi se novo računanje vremena: pre Hrista, posle Hrista i za vreme naše vladavine.

Nije tačno da je ovo dno dna. Mi i dalje gubimo tlo pod nogama.

Oni koji tvrde da će i ovde uskoro da svane, videće svoje dobro jutro.


VLADIMIR DRAMIĆANIN: PARANOJA





Imamo najviše paranoika po glavi stanovnika. Tačan broj im se međutim ne zna, jer su neki stekli imunitet.

U ratu svako živ može da bude dobrovoljni davalac krvi.

Obećao sam komšiji da ću mu zapaliti kuću. Opet se pokazalo da nema  efikasnije metode od tople ljudske reči.

Da nije bilo provalije ko zna koliko bi nas još unazađivali!


Nakon što sam koknuo đubre, strpao sam ga u plastičnu vreću. Biram da recikliram.

ZORAN T. POPOVIĆ: PRONALAZAK



Sve je više onih koji ne vide bolju budućnost. Progledali su.

U tunelu usred mraka, život ima i svoju svetliju stranu. Samo je treba pronaći.

Mi branimo Srbe i tamo gde ih  nema i gde ih nikad više neće biti. Za svaki slučaj.

Biti pesimista i biti u pravu je u Srbiji čista sigurica.


Nema tih para zbog kojih bi ona snimila pornić, ali će ipak prvo da pita mamu.

On piše sve bolje i bolje aforizme. Nikako da se opameti.

Ceo život biti rđa od čoveka, može samo onaj koji ima čeličnu volju.



недеља, 14. фебруар 2016.

SLIKE GOVORE VIŠE




Dan državnosti Srbije na Guglu je danas predstavljen slikom Đavolje varoši.

NINUS NESTOROVIĆ: VREMENSKI USLOVI





Pametni su odlično rangirani u našem društvu. Samo su još budale ispred njih!

Našoj propasti nisu svi političari jednako doprineli. Svako prema svojim mogućnostima!

Pa, šta ako građani nemaju para da prežive mesec?! Neka prežive pola, a pola neka ostave za drugi put!

Ne bih ja non-stop pišao uz vetar da mi vremenski uslovi ne idu na ruku!

Srbi možda i mogu da pobede sebe, ali samo pod tuđom zastavom!



субота, 13. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: OPREDELJENJE






Seksualno opredeljenje je lična stvar, osim kad neko odluči da trpa ceo narod.

Moj problem je što nisam ni za Ameriku ni za Ruse, a u Srbiji ne smem da kažem za koga ću da glasam.

Kad smo propuzali, shvatii smo da je to mali korak za čovečanstvo, ali veliki za čoveka.

Ako da Bog da se svi hrišćani ujedine, onda u Boga neće verovati jedino popovi.

Često parkiram na mestu za invalide. Ovde se već dugo tako osećam.

Držali bismo se mi saveta: pamet u glavu, ali mnogo smo pametni, tako da ta količina jednostavno ne može u glavu.

Moje političke prognoze se ostvaruju iz dana u dan. Nema padavina.

петак, 12. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: DIZANJE





Premijer će lično prodavati avionske karte za Njujork. Ko  takvu ponudu  da odbije i ne zbriše iz Srbije?!

Amerika u malim državama sprovodi meku okupaciju, ali mi  više volimo one duge, od 500 godina.

Oni koji su nas bombardovali,  prilikom dolaska u Srbiju s pravom tvrde da  se nešto pokrenulo. To se mrtvi okreću u grobu.


Oni koji su nas bombardovali, ponovo su u Beogradu. Videli svetlo pa navratili.

Ponekad je potrebno da ljudi stave  prst na čelo i zapitaju se ko nam je na čelu.

Otišao sam u prirodu. Vraćam se čim obavim nuždu.

Znam da je ovo jedan od važnih dana za našu zemlju, ali ne mogu da se setim da li je  petak ili ponedeljak?

Premijer danas neće ništa raditi za našu dobrobit, jer ima goste iz Amerike.

Zaplenjena je veća količina tableta za potenciju, jer je u ovako osetljivom trenutku svako dizanje sumnjivo.

ZORAN T. POPOVIĆ: SPROVOĐENJE DEMOKRATIJE







Otkad živim pasjim životom, počeo sam da zapišavam svoju teritoriju.

Oborila me je s nogu. Naletela je na mene biciklom.

Jedan zabrinuti i začuđeni čitalac se pita: kako to da Šekspir nije nobelovac?

Žiri nije imao kud. Nagradio je stvarno najbolju knjigu.   

Batina je izašla iz raja da bi pomogla sprovođenje demokratskih promena.

Ne treba se više vraćati u istoriju, jer se može ispostaviti da su i Srbi nekad bili Srbi, što nas vodi u čist nacionalizam.

Vlada je ove godine napravilo toliko kilometara auto – puta, da ga prosečan građanin jedva prepešači za sat vremena.


Gde bi mi bio kraj kad bih sve znao. Bio bih portir u nekoj dobroj firmi.

VLADIMIR DRAMIĆANIN: NAŠA SKRETANJA





Ubica je pobegao sa mesta zločina i tako stekao nedostižnu prednost.

Ne možemo da se oslonimo na razum, ali se još jednom pokazalo da koga nema bez njega se može.

Tek kada sam shvatio da radim kao magarac, saznao sam da su mi ugrožena ljudska prava.

Ne umire se u Srbiji od gladi. Tradicija je pokazala da se sa tim uspešno živi.

Ispucao sam ceo šanžer u neku budalu. To me je malo poremetilo, ali sam na taj način uspeo da sačuvam unutrašnji mir.

Tek kada sam shvatio da sam malo skrenuo u glavi je nastala opšta ludnica.


уторак, 09. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: IZGUBLJENA BITKA




Političari obećavaju silazak u narod. Nismo mislili da toliko nisko mogu da padnu.

Građani ni od ovih izbora neće imati nikakve koristi. Opet će živeti bolje.

Građani Srbije koji ne navijaju ni za koga osim za svoj stomak, stalno gube bitke.

Mi smo se obavezali da prihvatamo međunarodni sud pravde i toga se držimo kao pijan plota.

Srce nam je na istoku, a glava na zapadu. Ovde obavljamo još samo fiziološke potrebe.

Ja ni o čemu ne razmišljam. Neću da mislim posle šta mi je to trebalo.

Srbija je suviše mala da bi imala dve autonomne pokrajine, od kojih jednu nema.

Nacije su stasale u 19 veku a na Balkanu su već u 21 veku počele da puze.

Srbi u Vojvodini su u većini, a to je ono što brine kad se govori o otcepljenu.

понедељак, 08. фебруар 2016.

DVANAEST VELIKIH PRIČA O LJUBAVI




Beograd, 8. februara 2016. – Praznici su prilika da onima koje volimo poklonimo najbolje.
Imate izbor.
Arhipelag za članove Kluba čitalaca Arhipelag ili za one koji će to postati u narednim danima organizuje od 9. do 14. februara Specijalnu akciju Dvanaest velikih priča o ljubavi.
Specijalna akcija podrazumeva sajamske cene i posebne popuste od 40 do 55% na knjige koje donose dvanaest velikih priča o ljubavi.
Posebna nagrada za čitaoce jeste bonus knjiga – kratki roman Vi ćete, dakle, razumeti Klaudija Magrisa kojom će biti nagrađen svaki čitalac koji od Kluba čitalaca Arhipelag poruči jednu od dvanaest knjiga iz ove akcije.
Popust možete ostvariti u:
Klubu čitalaca Arhipelag (Terazije 29/II), svakog radnog dana od 9 do 17 časova
pouzećem bilo gde u Srbiji gde ste Vi ili oni koje volite (posredstvom sajta www.arhipelag.rs)
Mihajlo Pantić Ako je to ljubav / puna cena: 836 din. / cena u akciji: 493 din.
Jelena Lengold Pretesteriši me / puna cena: 825 din. / cena u akciji: 454 din.
Florans Noavil Vezanost / puna cena: 704 din. / cena u akciji: 422 din.
Sesar Antonio Molina Fuga o ljubavi / puna cena: 847,80 din. / cena u akciji: 492 din.
Lidija Žorž Dok vetar zviždi kroz kranove / puna cena: 1.036,80 din. / cena u akciji: 475 din.
Dmitrij Bikov Evakuator / puna cena: 1.036,80 din. / cena u akciji: 475 din.
Sejs Notebom Sledeća priča / puna cena: 745,20 din. / cena u akciji: 341 din.
Aleš Čar Igra anđela i šišmiša / puna cena: 907,20 din. / cena u akciji: 499 din.
Jelena Banković I da se mora zapale / puna cena: 825 din. / cena u akciji: 495 din.
Milan Todorov Ne mogu ovde da dočekam jutro / puna cena: 836 din. / cena u akciji: 493 din.
Drago Jančar Te noći sam je video / puna cena: 836 din. / cena u akciji: 493 din.
Aris Fioretos Istina o Saši Knišu / puna cena: 896,40 din. / cena u akciji: 457 din.
Izbor je jednostavan: ne možete pogrešiti.
Klub čitalaca Arhipelag
Terazije 29/II
tel: 011 33 44 536
011 33 44 427
063 16 43 609
SMS: 063 16 43 609
e-mail: klub@arhipelag.rs

www.arhipelag.rs

ZORAN T. POPOVIĆ: ZAVRŠETAK MISLI



U Srbiji je sve više novokomponovane sirotinje.




Nije on običan šalabajzer. On je šef poslaničkog kluba.

Nikako ne uspevam da završim misao, jer me već godinama stalno prekidaju.

Za razliku od mame koja je trudna, tata ima pivski stomak.

Spremni smo da potpišemo mir, kao zapete puške.

Jaja su na akciji. Za ostalo morate da pitate gazdu.

Opet sam izgubio na kladionici. Tako da se njihov dug prema meni sve više gomila.


недеља, 07. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: LOŠ PUT


1389 . godine je izgledalo da smo izgubili Kosovo, srećom brzo smo ga povratili poslednjih godina.

Istina je bila gola. Zato su je silovali.

Kakva je zemlja Srbija? Lepa, do bola!

Bio je to viđenji građanin, pa je policija neprestano motrila na njega.

Poboljšali smo uslove života u zemlji. Konačno više ljudi odlazi iz nje nego pod nju.

Braćo, ja sam slep – prizna najzad Vođa – ali gde vama behu oči kad ste me birali?

петак, 05. фебруар 2016.

MILAN TODOROV: PUŽEVI STARE KUĆE

Pre malo više od tri meseca podneo sam zahtev za penzionisanje.
Zaposlio sam se u novosadskom radiju 1. februara 1975. godine i radio u gradskoj hronici kao novinar potrčko do avgusta sledeće godine. To pamtim vrlo dobro, jer mi je krajem jula umro otac a ja sam samo nekoliko dana potom otišao na odsluženje vojnog roka.



Pisao sam nešto o tome u priči „Peto godišnje doba“, priči koju sam najpre objavio na svom blogu „Paradoks“, izbrisao jer me je gušila iz neobjašnjivih razloga, pa je zatim malo prepravio i ponovo objavio na blogu pod drugim nazivom. Ipak, nisam je uvrstio ni u jednu od svojih knjiga priča.
Otada je, eto, prošlo četiri decenije.
Posle mnogih i dugih ophajavanja po kancelarijama poreske uprave, socijalnog i raznih komisija, skupio sam, po sopstvenoj računici, dokaze o punom radnom veku. Četrdeset godina je, za sada, dovoljno za penziju. Premda starosni uslov još nisam ispunio, odlučio sam da idem u mirovinu. Ali i da nastavim da radim. Da ne potonem u čamotinju i sirotinju.

Nekako, početkom decembra prethodne godine, beše neka mlitava, nikakva zima za koju bi moj otac da je živ rekao: bangava, kad sam, sve poslušno cupkajući u redu, na jednom šalteru predao zahtev za penzionisanje.
Moram da priznam da je službenik bio neočekivano korektan, mada prilično suzdržan. Ukoliko nešto ne bude u redu, rekao je, pozvaćemo vas.
I zaista, posle otprilike dve ili tri nedelje pozvao me je drugi službenik iz penzionog ureda i saopštio da nisam platio neke doprinose za nešto više od godine, bezmalo godinu i po dana.
Prvo sam se bunio, zatim proveravao, nećkao i na kraju isplatio celu zaostalu sumu sa kamatom; a beše pozamašna.
Sada je sve u redu, rekao je isti onaj ravnodušni službenik. Za nekoliko dana ćete dobiti rešenje.
Bilo je to odmah posle Nove godine i ja sam mu odgovorio da će rešenje verovatno kasniti zbog praznika, sa čim se i on složio.
Nekoliko dana posle toga, iznenada, umrla mi je majka.
Ophrvan bolom i tužnim a neizbežnim ritualima u vezi sa sahranom potpuno sam zaboravio na rešenje o penzionisanju.
Štaviše, potiskivao sam ga u podsvest, predosećajući da to na jasan način nagoveštava i moj kraj. Ili, svakako, početak mog kraja. A sa tim, u tim danima, nisam imao volje da se nosim.
Bavio sam se, neizbežnim stvarima, koje takav tragičan događaj nameće.
Trebalo je sve što je bilo u vezi sa mamom dok je bila živa sada postaviti u neku novu ravan.
Zapravo, svršiti sve poslove koje je ona za života sama obavljala, definitivno ih okončati.
To mi je bilo najteže.
Odjaviti telefon sa koga me je zvala i čiji sam broj znao u pola noći.
Isključiti strujomer. Odjaviti odnošenje smeća. Ničega više u toj kući neće biti.
Očitati utrošak vode i zavrnuti ventil na ulaznom vodu, kod mrzovoljnog komšije koji je taj priključak vode pokušavao godinama da ospori i poništi jer se nalazio u njegovom dvorištu.
Zatim ne zaboraviti da odvrnem sve električne osigurače u trošnom satu vlažnog hodničkog zida.
Osećao sam kako mi je fizički rastanak sa majkom tek prag bola, njen neumitni i nezaustavljivi početak. Pošto se sve desilo neočekivano i brzo, možda nisam  bio svestan konačnosti našeg rastanka. Međutim,  sada sam, gaseći sve u staroj porodičnoj kući; zatvarajuči slavinu plina, utrnuvši mlečnu lampu koja je bila programirana da se pali i gasi u određenim noćnim satima, osećao gašenje njenog života i, na neki način, gašenje mog detinjstva i prve mladosti koje sam proveo u toj kući u velikim hladovitim sobama i dvorištu sa rundelama cveća, povrća i puževa.

Puževe sam bio potpuno zaboravio. Bili su u našoj bašti od očeve tragične bolesti. Ja sam ih doneo u kuću i pustio na travnjak onog dana kada sam saznao da otac ima rak na želucu i da mu nema spasa. U očajničkoj nadi da mu samo neki stari narodni lek može da produži život, jednog jutra posle junske kiše, ispod okrunjenih zidova stare tvrđave, sakupio sam veliku gomilu vinogradarskih puževa i njima napunio  kartonsku kutiju za cipele. Bio sam, naime, negde načuo da njihova sluz pomaže kod svih, pa i najtežih bolesti organa za varenje.
Nekoliko puževa je mama, na moj nagovor, sećam se, tada skuvala i pokušala njima da nahrani oca, ali je on odbijao svaku hranu.
Tako su puževi ostali zaboravljeni u našoj tada, s razlogom, zapuštenoj bašti, gde su se posle toliko namnožiti da su u docnijim godinama predstavljali pravu napast za cveće i povrće u lejama.

Ono što me sada čudi jeste: kako to da se nikada, ama baš nikada do majčine smrti nisam zapitao kuda pred zimu odlaze puževi. Gde to, netragom, nestaju? I odakle se, na volšeban način, s prvim mlakim zracima sunca pojavljuju u bašti?

Pronašao sam ih tek ove zime, nekoliko dana po majčinom odlasku. Dogodilo se da je kuća imala dva dovoda vode, na šta sam ja zaboravio, te isključio samo jedan, ali je drugi, na nekom spoju, verovatno usled starosti napukao i prepunio septičku jamu u dnu bašte.

Kada sam, uz pomoć poznanika koji je nekada u Zagrebu bio hausmajstor dok nije pobegao iz njega pre poslednjeg rata, isključio i taj dovod vode, potražio sam sve šahtove u kući da bih predupredio eventualna nova neugodna iznenađenja.
Tada sam otkrio taj stari bunar.
Nalazio se na mestu na kome je godinama rasla kruška, čijih se sitnih a ukusnih plodova i danas sa velikom radošću sećam.
Kruška je bila ogromna i s jeseni bismo je otresali dugim drvenim motkama u probušeno metalno korito koje je nekada služilo za kupanje.
Nakupili bismo tada bezmalo stotinak kilograma krušaka i ne znajući šta da radimo sa njima jer su brzo gnjilile, dobijale mrki vodenasti sjaj i trulile, poklanjali smo ih komšijama.
Svima po malo, ali uvek svima.

Kada se kruška jednog proleća nije zazelenela, otac, koji još tada beše u punoj snazi, odrezao je njeno stablo ručnom testerom, ispilio je u male komade i složio u drvarnicu. Na tom mestu je nekoliko godina postojao panj za koji sam jednom, šutirajući krpenjaču, zapeo palcem i zato ga pamtio do danas.

Sada je, međutim,  tu bilo samo malo uleglog lišća u glibavoj promrzloj zemlji ispod čije sam površine na dva ašova dubine,  otkrio betonsku ploču.
Odstranio sam svu zemlju sa nje i pokušao da je podignem golim rukama. Nije išlo.
Sutradan sam doneo ogromni čelični pajser koji mi je pozajmio drugar što vozi međunarodnu špediciju za Holandiju i podigao poklopac.
Bio sam zadivljen, ne znam kako bih to drugačije nazvao, prizorom koji se ukazao.
Ispod je bio čist, suv, brižljivo i lepo ozidan bunar, dubine desetak metara. Imao je okrugle, savršeno glatke ivice. Dodirnuo sam rukom stare cigle prekrivene mestimično suvom mahovinom i imao utisak da dodirujem neko davno prošlo vreme, srž nekog starog upornog života; života koji nikada nije prestajao, samo se izmakao izvan naših svakidašnjih pogleda natrunjenih dnevnim mukama i potrebama koje moramo neprestano iznova da zadovoljavamo gonjeni ritmom vremena zbog čega postajemo sve bezvoljniji, ružniji, prljaviji i, naravno, stariji.
A na dnu tog toplog i tihog bunarskog sveta, koji mi se ukazao, kao neočekivan dragocen poklon, uzbudivši me silno kao što može samo ono za šta verujete da je zauvek izgubljeno pa ga ipak ne znajući kako pronađete, celog, čistog i neokrnjenog – ugledah puževe!
Razume se, nisu to bili baš oni puževi iz poslednjih očevih meseci, kada je naša porodica još bila neokrnjena, ali bili su svakako neka njihova F-generacija koja traje, kao što sam ja, pomislih, neka potonja generacija; sada kada nemam nikog starijeg u najbližoj porodici.
Naprasno, dakle, otkrih vrlo tiho, ali snažno zanjihano klatno trajanja baš u danima kada sam bio zaposednut utvarama nestajanja.

Sledeće nedelje pozvao sam telefonom službenika u penzionom osiguranju i pitao ga za rešenje.
Bio je začuđen što ga još nisam dobio.
Uputio me je na izvesnu Zoricu S., višeg koordinatora, kojoj je moj predmet, kako reče, odavno predao na završnu kontrolu.
Vi, Milane, oslovi me ona ličnim imenom pri telefonskom razgovoru, iako se do tada nismo poznavali, vrlo dobro znate šta ste sve radili u životu.
Zatim napravi, kako mi se činilo, značajnu, maltene dramsku pauzu.
Naravno da znam, rekoh, osećajući kako plamtim od nemoćnog besa. I šta vam, uostalom, znači ta rečenica?
Potrebno je sve te periode proveriti! I...ne razgovarajte tako sa mnom, reče odjednom, inače ću prekinuti vezu.
„Vi ste bili dužni da mi izdate rešenje u roku ne dužem od dva meseca. Taj rok je prošao.“
„Ne ispunjavate uslov, nedostaju vam uplate za više od dva meseca.“
Ali, rekoh i ta dva meseca su prošla i imam taj staž.
Poslaću vam već danas pismo sa svim detaljima, reče, u stvari gotovo prošaputa nevidljiva službenica u slušalicu.
Kako to razgovarate sa mnom? - upitah. Ja vas ništa ne razumem. Govorite čisto i jasno, a ne kao na ...Uzdržah se da kažem: na porno liniji.

Video sam je, premda je nikad nisam video. Mala, žgoljava, neuhranjena plavušica koja napadnim stalnim flertom nadoknađuje nedostatak ozbiljnijeg interesovanja muškaraca za nju.
Da li želite da se žalite našoj komisiji, upita.
Ne, rekoh, žaliću se vašem ministru i napisaću pismo medijima.
To kao da je malo spustilo na zemlju.
Međutim, uzalud sam narednih dana, oko podneva, očekivao našeg starog poštara Milana.
Nikakva pošta mi nije stizala.
Mislio sam da je to zato što je moj imenjak poštar bolestan, te ga zamenjuje mladić koji ne poznaje naš kvart i deluje prilično nezainteresovano za  posao pismonoše.
Posle petog dana iščekivanja, nazvao sam telefonom ponovo višu koordinatorku Zoricu i pitao je da li mi je poslala ono pismo.
„Ja vam nisam ni obećala da ću poslati pismo.“
„Koliko mi nedostaje staža?“
„Sačekajte...Dva meseca i pet dana.“
U redu. Doneću vam uverenje da sam platio sve doprinose i za taj perid.
U petak, rekoh.

U petak, oko podneva, sa obećanim papirom popeh se liftom na četvrti sprat Zavoda za socijalno i penziono osiguranje.
U kancelariji se nalazilo više stolova za kojima su sedeli službenici.
Ko je Zorica S. upitah mladog japija zgurenog nad prvim stolom. On mrdnu glavom u pravcu prozora.
Ugledah mladu ženu sa negovanom, dugom crnom kosom i svetlo plavim krupnim očima. U trenu spazih lepotu  crta njenog lica i njenu manekensku pojavu i shvatih koliko sam pogrešio u proceni njenog izgleda na osnovu boje glasa.
Predstavih se.
U prvom trenutku se pravila da ne zna o kom slučaju je reč.
Zatim ustade. Bila je za dve glave viša od mene.
„Pođite za mnom.“
Izašli smo u hodnik, gde joj pružih traženo uverenje.
Zašto ste mi pretili ministrom, upita i pogleda me nadmeno onim staklastim očima. Mogla sam da vam odmah izdam negativno rešenje.
Neočekivano i za samog sebe, slegnuh ramenima.
Kao da sam tog trena shvatio da nisam više za borbu. 
Da je svaka borba uzaludna, jer postoji neki tok životne priče koji ide izvan nas i na koji nismo u stanju da utičemo.
Bio sam, osetih to neobično jasno i mučno, star muškarac. Uzaludan, poražen i istrošen muškarac.  Ona to instinktivno shvati, pruži mi s visine alabastersku ruku i reče:
„Dobićete rešenje.“
Zatim pođe negde gore, uz stepenice, pretpostavih da sa mojim papirima ide direktno kod direktora, čija je, svakako, miljenica.
Ja se opet trošnim liftom koji je kloparao i stenjao spustih u prizemlje, uzeh svoju ličnu kartu ostavljenu kod portira, spremih je pažljivo u džep kao što to uopšte sa svim dokumentima čine stariji ljudi i zaputih se kući.

Posle ručka, sitne piletine i barenog povrća, prilegoh i pred kratko  podnevno spavanje, koje ranije nisam upražnjavao, počeh opet da mislim na bunar u majčinoj kući, na suvu mahovinu i meki pesak na njegovom dnu.
Sklopljenih očiju jasno sam razaznavao to tiho dno kao ostrvo izdvojeno od stvarnog sveta, ostrvo na kome, srmom sopstvene sluzi optočeni, spavaju puževi.

(Slika: Gustav Klimt, Kuća sa vrtom)