MILAN TODOROV: SAT

 

Ne ispisujem svoje ime

Na kanti za smeće

Ni kućni broj

Čekam da nešto popunim

Ovde gde nema planina

Gde se bežanje svodi

Na pisanje povoda

Tako da umesto da sipam benzin

U automobil kao poslasticu

Ja se ukopavam tih i nem

Kao sat u telefonu

Telefon je na stolu

Koliko je još sati ostalo u njemu

Koliko neukucanih razgovora

Samo da nastavi tako

Jer niko ne zna sva ta nova pravila

O zalivanju sobnih biljaka

O kiseoniku

I smanjivanju sveta

Na meru šekspirovsku

Biti ili ne biti.

MILAN TODOROV: RIBNJAK

 

 

Ovo nije vreme heroja

Koji se pamte kao pesmica

I zlatni novčić je iskovan

Ili iskopan

Nečijom tvrdom rukom

U stvarnom životu

U kome ne postoji poetika sentimentalnosti

Nego hajka u kojoj

Svako lovi svoju ribu

Ribu koja ima sise

I konac za zube

I neku neobičnu hladnoću

Dok se smeje

Dok ti govori da svako

Baš svako

Mora da bude negde.

MILAN TODOROV: KAKAO

 

Tamo gde si odrastao

Uvek ćeš biti dete.

Tamo gde voda kaplje kao mastilo

Gde paziš da ne staneš na iglu

Gde je onaj pokidani park

Gde je stara crkva prefarbana

U grafit u vizantijsko plavo

Pa se sa bogom komunicira

Kad se prekrstiš

Pa doručkuješ

Pre odlaska na klizanje

Gde devojčice prave

Špagu na mrkom ledu hagla

I sve te duboke stvari

Jata ptica u neredu

Senke patuljaka…

Sve se ponavlja

Kao kakao.

 

 

 

MILAN TODOROV: SENKE

 

Bez venčanog prstenja

Kad se smeješ šaku na usta

Izmeni govor

Uvek zaštiti lice

Tetovažu prekri rukama

Budi go do pojasa

Uzbudljiv kao hvataljka u mega-marketu

Ili poslednja strasna veza na daljinu

Virtuelna nežnost tako neizbežna

I bezbrižna kao moljac

U zimskoj nesanici

Jer svako dete

Moglo bi sutra da te zameni

Ti nisi otporan na senke

Senke traže bezbolne ljude

Koji će u ovim rizičnim vremenima

Proći ivicom neopaženo

Kao vrednost revolucija.

 

 

 

MILAN TODOROV: TRENUCI

 

Sve ima rok trajanja

Kao psi  koji nikad ne lažu

U dobrim pričama

Dok mrziš knjige

Što ne smeju  da se spaljuju

Kao ni pohvale

Koje te čuvaju

Ali vrati se

Početak nje ovde

Počeo si tamo

Gde su oči vodič

Za raj u staklenoj kutiji

Prepunoj tvojih kopija

Iz vremena kada si znao

Šta ćeš dobiti kad zažmuriš

U mračnim trenucima.

 

MILAN TODOROV: PACIFIK

Neviđena vremena

Puno televizije  i svraba

Svi ti okeani bez upotrebe

Taj beskraj što se maskira u mesiju

Za ozbiljne siromašne ljude

Ispražnjenih baterija

Zbog kojih ne mogu da ustanu i odu

Da vide šta se u stvari dogodilo

Da krenu ispred sebe

Umesto što prave sve te divne

Džemove od šećera i vode

Koji se ližu za dobrodošlicu

U građanskim sredinama

Hvala deca su dobro i te stvari

Koje klize iz ruke

Kao nasumični pogled

Na druge živote

Parfem starca

Dobrota u četiri zida

Nepodnošljivi osećaj da sam isti.

 

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: PLAVIČASTA SVETLOST

 

 

Umem da pomislim da su mudriji kerovi koji ćute i glođu kost, loču čorbuljak. Tu sam gde sam, zato što od kada znam za sebe žudim za slobodom. Moj život jeste surova priča, puna gladovanja, lajanja, trčanja i čekanja. A ovde rade u smeni po dvojica, a ova dvojica danas u smeni su pametniji.> Kako koja stvar? uzjogunio se deblji. Ti kerovi sami govore ko su i odakle su, pogledaj ih! Onda mu drugi sa šeširom kaže da on filozofira. <Trebalo je vremena da razumem šta je filozofiranje.  Prošla je ponoć kada sam se našao u psećoj kućici, čiji se limeni krov u letnjem danu usija od sunca. O čemu su čuvari razgovarali? >O ljudskom životu, o psećem životu.< Pružio sam se na asuri, podvukavši noge pod sebe. Već tri godine se nalazim u prihvatilištu za napuštene kerove, koje finasira francuska glumica, ona se od ljudi okrenula staranju o životinjama. To je rekao ovaj sa šeširom, naziva je kurvom.

A kad zatvorim oči, šta biva? Buka ne prestaje. Stalno se čuje zujanje i rika aviona, sleću na obližnji aerodrom, onda uzleću. U ovoj zemlji, oglašava se deblji čuvar, jedino što se odomaćilo je pseća beda. Ispred kućice, dar je IT stručnjaka, dobio sam na njoj i ime TVITER, vrti se poluslepa kuja i klima glavom, miriše vazduh, reži. Ponekad, dok lajem, sam sebe slušam s gađenjem. Malo je stvari od kojih se u životu može praviti radost. Postoji jedna igra, da pobediš ili nestaneš. A zašto neko da usvoji starog kera, a nije na prvi ni drugi pogleda drag. Noćas ću ponovo lajati na zvezde. Nisam imao mnogo sreće ni s državom, da me je kuja okotila negde gde su kerovi izjednačeni s ljudima, druge bi pesme pevao. Od svega najviše sam voleo da trčim uz Dunav, lajući na ptice, na ribe koje iskaču iz mutne vode. Kako bih želeo da šapu stavim pod glavu, i posmatram zvezde. Jedva sam odgonetnuo jezik ljudi. Sad mi je deset godina, ni malo, ni koliko treba. Stigao je papir čuvarima brloga. Sutra me vode na pregled, možda sam za kafileriju, humano ubustvo iz milosrđa.

S vremena na vreme me neko od čuvara, dok lajem, tera da ućitim i jedem ono što je ispred mene. Ne plašim se smrti, razumem šale koje ljudi prave u vezi nje, meni nisu zanimljive. Znam da je moja bolest neizlečiva, dolazi puzajući. Pseći život nije plavičasto svetlo mesečine i hladna voda u senci vrbe. Danas sam se najeo masne prekrupe. Pre ove reinkarnacije bio sam buva, a sada mi ih je puno kurzno, ko zna čije su one reinkarnacije, i ne znam kuda će sve one, neće valjda sa mnom u smrt. U sledećoj reinkarnaciji voleo bi da budem čovek, da ispričam kako se čovek oseća kakav mu je pseći život. Putevi ne menjaju samo ljude, menjju i pse. Sebi zameram na radoznalosti: njušku sam turao gde joj nije mesto, sada sam sebi suvišan. Ne mogu da zaspim, nisam opušten, vidim uz ogradu neko ljudsko biće, laje na nas kerove. Da mi je vreća žutog, kubanskog, šečera, pa da ližem, ližem dok ne crknem.

KRITIČARI BIRAJU KNJIGU GODINE - 2020. (3)

 

 

 

MILE TASIĆ (Subotica)

 

1. "JA TO TAMO PEVAM", Dušan Kovačević ("Laguna")

 

2. "ŽETELICA I ŠUMANOVIĆ", Dragan Lakićević ("Partenon")

 

3. "OSTACI SVETA", Igor Marojević ("Dereta")

 

4. "NE MOGU SVI DA UMRU LETI", Milan Todorov ("Arhipelag")

 

5. "IZMEĐU DIDASKALIJA", Đorđe D. Sibinović ("Dosije")

 

Mile Tasić

KNjIGA D. Kovačevića je svojevrsna autobiografija autora, ali i biografija-autobiografija svih nas koji smo decenijama živeli i stasavali uz njegove pesme u pozorištu, filmu, televiziji. Originalna na poetskom polju, zbirka D. Lakićevića nas u pet celina vodi kroz, nikada od autora nenapušteno, tragalaštvo reči ne samo u njihovom značenju već i u njihovom bitku. Očigledno oslonjen na tradiciju kroz naše pesničke velikane i naravno narodnu poeziju, Lakićević osvaja i novi pesnički postupak. I. Marojević nas već samim naslovom romana smešta u prostor izgubljenosti i zalutalosti. Njegovo sopstveno traganje kroz junake romana je i naše, kroz koje nas autor vrednom naracijom vodi suočavajući nas sa moralnim porazima vrednim toliko koliko nam je snage da prođemo kroz katarzu. Priča o svakodnevici u romanu M. Todorova ispričana je vrlo uverljivo, a priča o ljubavi prema istoj ženi ovog puta je data na originalan i sasvim nov način. Krimi delovi pojačavaju tonalitet romana, a čitaoca drže sve vreme napetim. Razotkrivajući sebe bez ustručavanja i u ovoj knjizi Đ. D. Sibinović nam je ponudio svoju autobiografiju kroz 32 razgovora uz dokumentarne fotografije. Autor svakako ne pripada onom korpusu stvaralaca koji svesno, a besmisleno "kite" svoju biografiju.

MILAN TODOROV: PORODIČNO VREME

 

Naš život ima liniju

Kružnog putovanja po dlanu

Zbog toga se u slepim ulicama

Osećamo kao u sobi

U staroj porodičnoj kući

Razgovaramo opet kao nekad

A svaka reč pada

Na ikonu pokrivenu prekrivačem

Ikonu svetog Georgija

Što konstantno ubija istu aždaju

Osvetljenu trakom svetlosti

Kao uskim osmehom dečaka

Mene.

VIKTOR ŠKORIĆ: PREDLOZI ZA NAGRADU "MESA SELIMOVIĆ" 2020.

 

VIKTOR ŠKORIĆ (Novo Mileševo)

 

1. "SENTIMENTALNO VASPITANjE JUNAKA ROMANA", Đorđe Pisarev ("Agora")

2."HOSTEL KALIFORNIJA", Zvonka Gazivoda ("Geopoetika")

3. "NE MOGU SVI DA UMRU LETI", Milan Todorov ("Arhipelag")

4. "OSTACI SVETA", Igor Marojević ("Dereta")

5. "DAVID PROTIV OTUŽNOG ZLODUHA", Predrag Marković ("Solaris").

 

SVEOPŠTE uzev, književnu 2020. godinu obeležila su, po mom skromnom mišljenju, prozna dela. Tako ističem zbirku pripovednih eseja Đorđa Pisareva koji u svojoj knjizi studiozno promišlja o poetičkim postamentima junaka (bildungs) romana, uranjajući na taj, ali i sopstveni romaneskni svet. A kada je već reč o romanesknom svetu, koji se ovoga puta prepliće sa zbiljom, glas dajem knjizi Predraga Markovića "David protiv Otužnog Zloduha". Ova intimna hronika, kako je nazvana, primer je dobre upotrebe "prokletstva biografije" u književnosti, bez pretencioznosti i izveštačenosti. S druge strane, knjiga Milana Todorova "Ne mogu svi da umru leti" polazi od dijametralno suprotnog stanovišta - nasuprot intimi smešta detektivsku priču prepunu (auto)ironije, crnog humora i sarkazma.

 

Kao primer čistog romana okrenutog pop-kulturi, ali i sa snažnim duhom modernosti i individualnosti ističem prvi roman Zvonke Gazivode "Hostel Kalifornija". Naposletku, posle ovog relativno novog imena, glas dajem i Igoru Marojeviću, čiji roman-dnevnik "Ostaci sveta" polazi od introspekcije i potrage za svojim identitetom i okruženjem. Tim rečima i zaključujem da je 2020. godina kod nas na književnom polju izvršila u potpunosti zaokret prema unutrašnjem svetu pisaca i književnih dela.

NINUS NESTOROVIĆ: PROZOR

Armiju nezaposlenih ovde možeš da napustiš tek kad postaneš vojnik vladajuće partije.

 

Čim saznaš da neki vladar ima veliku policiju umesto veliku vojsku,

odmah shvatiš ko mu je neprijatelj.

 

U komunizmu bog privatno ne postoji.

To možeš da budeš samo po službenoj dužnosti.

 

Rešili smo da idemo na sigurno, pa šta bude...

 

Prozor omogućava pogledu da luta.

MILAN TODOROV: KUTIJA

 

 

U ljubavnim stvarima

Postoje te velike praznine

Jer smo u trenucima

Izlazili iz svog života

Na primer moja žena

Tada nije volela nikog

A onda sam ja ušao u legendu

Sa sićušnom kutijom nakita

Što sada izgleda nezamislivo

Dok sedim prekrštenih nogu

Na mekom tepihu

I mislim kako je delikatno

Načiniti ravnotežu

Između srca i ruže.

 

MILAN TODOROV: NA PLANINI

 

 

 

 

Dobre su nedovršene priče

I nedovršeni poslovi

Kao slučajan susret na planini

Kada nepoznatog želiš da udariš

Kivan na ruku krotku na zamah

Strah je to sa svrhom

Povezati se samo podizanjem obrve

I znati da moraš da se vratiš

Ništa neobično

Toliko puta si to radio

Dobro očuvan

Kao srećna misao za kraj.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ZGRADE

 

 

Ne želim da budem isti

Jer je isto slabijeg kvaliteta

Od mene istog malopre.

Umesto toga imam mnogo

Drugih divnih mogućnosti,

Slobodan kao rečenica:

„Rumene boje mesa“,

Kojom bih opisao

Zgrade na kraju grada

Krcate tajnama

Zgrade

Iza kojih tone sunce.

 

 

 

 

 

ROMAN "NE MOGU SVI DA UMRU LETI" U KONKURENCIJI ZA NAGRADU MEŠA SELIMOVIĆ 2020

 

MIROSLAV RADONjIĆ (Novi Sad)

 

1. MOJA MAMA ZNA ŠTA SE DEŠAVA U GRADOVIMA",

Radmila Petrović ("Enklava")

2. "OVO TELO JE HOTEL", Martina Kuzmanović ("Enklava")

3. "SENTIMENTALNO VASPITAVANjE JUNAKA ROMANA",

Đorđe Pisarev ("Agora")

4. "NE MOGU SVI DA UMRU LETI", Milan Todorov ("Arhipelag")

5. "OSTACI SVETA", Igor Marojević ("Dereta")

 

 

 

SAMOSVOJNA, ironična često ogoljena iskrena prema sebi, ali i drugima, Petrovićeva ne zazire da u svojim pesmama progovori ne samo o dobrom i ružnom, nego i o zanosima i razočaranjima. Poezija je to koja nas mami da je iščitavamo opet i ponovo, jer je svaki put doživljavamo u njenoj kolosalnoj jednostavnosti i neponovljivosti. Surova i opora u retko sputanoj jednostavnosti poezija Kuzmanovićeve čitaoca udara pravo u stomak. Iskreno, neretko bolnono i ogoljeno te stoga autoironično. Stihovi su to kojima verujete bespogovorno. Pisarev u nadasve živom dijalogu sa znamenitim piscima, tačnije odlomcima iz njegovih dela, svojim komentarima i obaveznim postskriptumima ostvaruje svojevrstan eksperiment sa junacima romana, nadograđujući ih kako ličnim stavom prema metodu stvaranja tako i prema književnom tvoraštvu uopšte. Posle knjiga pripovedaka, satirične poezije, aforizama i drama Todorov ispisuje memoarska kazivanja o "svojoj" porodici, ličnostima i zbivanjima, u i oko njih, blagohumorno, a pokadšto i cinično, ne libeći se da poput dokazanog aforističara, progovori o prilikama i svetu u kojem jesmo. Njegova retko sretana riznica reči, čije dno se ne da ni nazreti, kvalifikuje ga i ovom autopoetičnom vizijom kao autora koji će nam  još zadugo nudit jasne ideje o moći literature i njenom statusu.Mada mestimično protkano blagim humorom, ali i ljubavlju, Marojevićev roman je duboko potresno svedočanstvo o tek minulim vremenima, pisano neostrašćenim autorskim majstorstvom najviših literarnih dometa; Svakako pripada samom vrhu naše savremena literature na koje se dugo čekalo.

MILAN TODOROV : MILJENICI

 

U vreme dok još nismo

Iskusili svoju snagu

Dok smo boravili na onoj

Strani ničega

U pantalonicama za ruganje

Koje su nam bile prekratke

U očajnoj situaciji

Dok nismo znali ko smo

Dok su nam bradavice bile ženske

(Tek posle smo voleli žene

Na koje bismo naišli

U tuš kabinama)

Kada je vreme još bilo dugo

A mi još nepripitomljeni

Kao pčele bez košnice

Koje su se najele cveća

Nismo još znali za važnost

Fizičkog mesta udesa

Seobu drveća polenom i vetrom

Ali smo polako gomilali sećanja

Da bismo sada uzaludno bežali od njih

Ne prežalivši nijednu krivicu

Ležući sa svakom kao sa pijanom

Gubitnici koje voli

Prestravljeni prosti svet.

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: ŽELJE

 

Isprva samo buljim u ekran laptopa, u boju sivog neba, a onda slede, nadiru slova. Ali ja jesam pisao, kao da sam osećao obavezu prema nekome i nečemu. >Čudna priča. Bože me sačuvaj, krstim se. Nesvakidašnja priča. < A priča je tuđa, a moja, i nisam joj pridavao važnost. Nisam video ni da krije bilo kakvu tajnu, poruku i lepotu. > A priča može da bude, rekao je sagovornik, prorok i prevarant, metafora i beznađe. < Treba razumeti privlačnost prastarih priča. Sagovornik tada nije pokazivao da je nezadovoljan mojim načinom slušanja. Nisam skidao pogled sa TV ekrana gde su valjali emisiju o lovu i ribolovu, koja je njemu povod da priča.

Imala je majka majku, koja je neprestano prizivala duhove, koja je prenosila kako je u močvarama u ravnici bilo svakakvih čudesa, pa i onih zlatnih ribica, preživelih u vodi i talogu velikog mora koje se odavde na vreme tajno povuklo. Onda je sagovornik pričao o svojedobno odbeglom osuđeniku koji se krio po ritovima, ni žandari nisu mogli da ga ulove. > I meni su bakine bajke bile, rekao je sagovornik, baš što je trebalo. < Pričala mu je i majka bajke pred spavanje, bili su jedno drugom dovoljni. I pričala je o osuđeniku Aleksi koji je strasni pecaroš, i način na koji je držao štap, kao da je dragocenost, govorio je da mora da upeca što naumi. I suđenog jutra progonjeni je upecao zlatnu ribicu, koja ispunjava tri želje. I majkina majka je rekla da od tada Aleksu niko nije video u močvari, ni na mestu gde peca, jer je zlatna ribica ispunila jednu želju, i ovo je njemu bili dosta, preko glave.

Ima detalja koji svedoče o nestanku osuđenika Alekse, ali ne mogu se povezati. Ova priča sklopila se sama oko sebe, ostala je nepomična kao puž u kućici. > A sagovornik je bio hodočasnik na mnogim mestima gde su govorili da se javljaju čuda.< I on je rekao da nije dobro nemati želje. Sećajući se da sam gledao TV i emisiju o ribolovi i lovu, mislio sam gde sam grešio. Da nije poruka da ja potražim zlatnu ribicu u močvari, da meni ispuni preostale dve želje.> Bezlična ideja, čitao mi je sagovornik misli, potpuna neupadljivost u moru želja, nema varijacije ni u načinu razmišljanja.< S tačke gledišta sagovornika, ova priča je poticala ni od kuda.