MILAN TODOROV: MAČOR HENRIJA KINANSKOG

 Kasnoletnji pokušaji da ukradem crnog  mačora sa zelenim očima nisu uspeli.

Mačor bi se uvek vraćao na dunavsku čardu, tako da smo se tamo gledali kao krivci. On što me ne voli ili što voli svoju slobodu uprkos očekivanoj hladnoći i gladi i ja što sam poželeo nešto tuđe.

Pripadanje je najveća stvar koju možda nikad neću naučiti.

Sporedne uloge, neuspele emocionalne himne i klasično romantične stvari.

Da sve bude zamršenije, to se dešava u jesen, kada se i inače stvari raspadaju.

Veliki ara papagaji na glavom gradskom šetalištu ne govore, što je vrlo mudro. Stalno se češu i samo mrmljaju nešto nerazgovetno. Liče na neke žene na društvenim mrežama, koje se slikaju i koje na svaku vrstu korespodencije imaju  neutralan gvozdeni odgovor.

Promenili su letnje računanje vremena na zimsko a da nas nisu pitali. Dobili smo, kažu, čas više u životu ukoliko umremo pre nego što nam uzmu taj čas pred početak leta.

To je toliko glupo da ne vredi pominjanja.

Što bismo se osećali kao da smo nešto ukrali?

Zar redovna sledovanja kolebljivosti i znojenja  i pipanja u mraku i blatu kao senzualne životinje - nisu sasvim dovoljna?

„Morao bi da otkačiš tu malu Serž. Uništava ti razum.“

„Ona oštri moje olovke.“

Dobri stari Bukovski i ta ideja sa tobožnjim olovkama mi je popravila trenutke pre spavanja. Možda sam se do sada previše vezivao za neku misao, gledao je nezahvaćen neophodnom sumnjom, pomislih.

„Suviše je mlada za tebe, Serž.“

„Napunila je trideset.“

„A ti šezdeset. Trideset razlike.“

„Trideset je suviše?“

„Naravno.“

„A dvadeset?“ upitao je Serž…

Generacijske razlike, devojka vaših snova (muškarci koji uvek žele više čim osete slabo zračenje suprotnog pola), izmicanje čvrstog tla ispod olovnih nogu…i onda ta mačka, dobro u mom slučaju taj mačor koga u Kini smatraju čuvarem od zlih duhova… Ne.

Ništa od toga, gospodine Kinanski.

Neko toplo varivo, recimo od brokolija sa malo meko kuvane šargarepe uz hladetinu iz friza je sasvim dovoljno za  večeri u kojoj telesne tajne žena i muškaraca same dolaze i odlaze.
Dosta je bilo strogih, matematičkih ženskih zagonetki.

Sada je samo važno da se prokrijumčarimo kroz poslednje vreme, lažno ušuškani u nagomilavanje solidarnosti znajući da će nas izdati sopstvena sumnjiva egzistencija pre prvih petlova.

„Jebaću te“, rekao joj je g. Kinanski ili kako se već nazivao pseudonimima taj, za ovu priliku pozajmljeni, Bukovski.

Bilo je to nešto najtanje između njega i nje koju nije dotakao u realnom svetu.

Počeo je da veruje kako mu ne preostaje veliki izbor u suženom životu i zamišljao je to kao malo okrnjen osmeh.

Ona nije, po običaju, odgovorila. Ne verujemo, g Kinanski da je nepouzdana. Naprotiv, ali postoji tu vrlo verovatno tipična ženska ironija, zar ne?

Želiš moje telo. Samo moje telo?

Zar je to početak?

Između muškaraca i žena postoji čudna mešavina jezika.

I tako…

Nastavila su jednolična proticanja dana i noći.

Da li između nas postoji još nešto, pitao sam crnog mačora sa zelenim očima.

Trepnuo je, ugrizao me za nadlanicu i nestao u opadajućem tršćaku uz reku.

Pred zoru, iscrpljen, (vina su sve jača ako ste primetili g. Kinanski, poneka idu i do 14,5 procenata alkohola) odvrnem radio.

Ponekad sam se u mraku još pitao nije li moj mačor (Samo bez lascivnosti, g. Kinanski, molim Vas) srećniji od mene.

 

RATKO DANGUBIĆ: STARICA

 

 

 

1.

Pročitao sam nekoliko predivnih pesama Brane Petrovića. Posebno neprijatan osećaj od pogleda kroz prozor neutrališem pijenjem kafe. Stigla je kišna jesen, hodam - ljudi hodaju ulicama, šoping centrima, trgovima, ima ih svuda: obezglavljenih, zabrinutih, veselih. A kuda sve ljudi hodaju, ne zna se, vlada nervoza, i doklolica  vlada. Ne znam šta me tera da pišem, vraćam se kući. Kod kuće je vreme svega: kolebanja, zurenja u TV, a mislim da je kod kuće najbolje. Mogu postupiti u vezi reči koje nadiru nelogično ili s oprezom. S vremena na vreme imam osećaj da sa pričom moram da prođem kroz detektor metala, i zazvoni,  pa pretres. Dobro, prve rečenice su važna stvar. Kolbem se da dobijeni DVD disk pogledam na kompjuteru, odlažem. Postoji strepnja, koja se  podgreva, da nekakva tajanstvena sila otkida sve razloge za pisanje, vedrinu. Jednom sam malodušan zbog svetske ekonomske krize, a onda iz čista mira. I poriv-kolebanje je uočljivo kod ideja koje nemaju srce, dušu.

2.

On otvara orman, ređe u njega, na police, rublje, veša košulje na drvene, metalne - vešalice, nerviraju ga zgužvane košulje, džemperi majice. Orman je, reklo bi se, barokni, pretekao, kako govore u varoši, iz vremena gospode: gomila stvari kod novinara stvara utisak da je on zaposlen. Pošto se smesti na klimavu stolicu, pali lampu: tačnije, ispod obažura, na visokom mesinganom štapu, sijalicu je koja štedi energiju. Ispruža noge ispod stola, proteže se, ustaje i zatvara jedno pa drugo krilo ormana. Ovo je zamisao kako da započne pozorišni komad, divno od mene. I odjednom i „scena“ na kojoj je novinar samotan, a prostor tugaljiv.

Tek tridesetak godina kasnije, prisećam se ovog početka drame koju nisam napisao, i kako sam pokušavao da nađem za pozorišni komad provokativnu scenu, a falio mi je i povod da krenem da pišem. Ispred svega, gle čuda, stavio sam neobičnost „ulaznice“ za  „monodramu“, „protokol“. Tada sam sedam-osam puta pokušao da ovo dovedem u red, i glumca uvedem na scenu, da raspoređuje stvari, lupa vratima ormana, ima ravnodušnost, sumnje. Sećam se svog priklještenog nerva, i da sam odustao od pisanja. Postojao je ovde i neobičan sadržaj komada, da se u njemu, novinaru, ispoveda starice; pravio je feljton za novine, i s njom treba da razgovara danima, a njena priča treba da obezbedi sok samom komadu.

To uputstvo kada se i kakao ulazi u pozorišnu salu, „njegov“ teatar, i teatar je ostao iza gospode, a novinar stoji nasmejan, govori da je vreme negde stalo: stolica u sali nema i svako mora da donese-unese sebi stolicu. Jedan razvodnik, privremeno glumac, se šali: „Kakav je teatar, takve su guzice i stolice!“ A ja sam mislio kako da obezbedim da se ovo sredi, da izbegnem nevolje onih kojima je ispod časti da unose stolicu. Prve reči na sceni trebale su da budu: „Starost podrazumeva odsustvo snage!“ Kod ljudi treba da postoji odbojnost prema stolicama, da ih ne bude malo-ni mnogo, ako treba frka-pravi se frka. Treba novinar da ima fobiju da neko ne krene, napusti salu sa stolicom pre kraja, da s njom mlatara.

Novinar je prijatan, vedar čovek, posvećen slušanju starice, sigurno ima ambicije da od ispovesti napravi roman, ili eto - nema nameru. Ponovo se, sasvim pristojno sećam zamisli za uzorno, neobično veče na sceni. Čeprkao sam po nekakvim hartijama, vezanim za Joneska i njegove prazne stolice. Zamisao je da razvodnik dok dolazi publika ponavlja: „Svi smo mi sami na ovome svetu, a na onom drugom samoća je jebena stvar!“ Smislio sam da je novinar do rata igrao u varoškom pozorištu i Hamleta. Izgleda vispren, a iz njega, kada starica govori, izlazila lepa životna snaga, s istinskim mirom slušaoca. Uglavnom treba da sluša  staricu, stavljajući se u ulogu svevidećeg i sveznajućeg, sa naglaskom na neprikosnovenu božju volju i da je sve kako starica recituje. Starica ponavlja reči iz nečije knjige: „Samo je Bog na nebu starosedilac!“ I dodaje o Bogu: „Nosi se otmeno i pogužvano.“ Ona se ne moli ni jednom bogu, na sceni liči pomalo na preobraćenika. Ta starica, veli  novinaru sagovornik, da mora jednom ozdraviti. Mnoge rečenice su poslovice, i  starica treba da umre na sceni, a novinar pred zavesom  kaže da, kada su staricu žene kupale, na njoj je bila majica pokojnog muža, nošena godinama. Verovala je da će majicu odneti mužu, i da će s njom stići do njega. Na majici je nešto pisalo, ne govori se šta, ostaje tajna, nema dalje reči. U komad se unosi mistika, prepravljao sam ga, i ćorak.

3.

Hteo sam da nastavim pisanje komada, a opet donesem odluku da odustajem, imam stvaralačku krizu, i pisanje se prebacuje u prazno. A sa staricom je razgovor trebalo da bude o porodičnom životu, o ljubavi, o deci koju je rodila, o nevoljama koje su ratovi donosili, a novinar pita staricu zar nije žalosno živeti da bi se umrlo, a starica odgovara: Nije žalosno! Pisanje je prepričavanje sna koji sanjamo budni, rekao sam ogledalu - beskonačno jesenje veče, kiša ne prestaje, javlja se sanjivost, uzrokovana bezvoljnošću, svačim. Ponekad prave događaje prihvatam i kao svršen čin, i da se kod njih više ništa ne može učiniti. I ne spavam, i nisam svestan šta radim. Treba mi čitanja i vremena da shvatim zašto sam nešto napisao, i onda je sve u redu. A kako je starici na nebu, starici je divno, a nebo je divna zemlja, i njena smrt treba da bude divna smrt, i nošenje stolica treba da bude divna zamisao u komadu, sve je u ovom mojoj zamisli divno, samo ja ne mislim da napišem ovaj pozorišni  komad.   

MILAN TODOROV: MAČKA

 

Već je drugi dan kako telo mačke leži na putu kojim odlazim i dolazim kući.

Mačke koje prelaze put… Znam da više nema simbolike nesreće. Škola zločina je usavršena. Jedna mačka… Ko uistinu može razumeti smrt jedne mačke? Elastiku smrti modernog doba?

Ali mene, što sam stariji sve više zanima život, ti fenomeni, te strasti njegove koje izgledaju kao disanje jedinog boga.

Želim da budem savremen i dostojanstven muškarac.

Jedem masnu ribu. Vežbam grimase za podizanje optimizma. Nedavno sam pročitao da čovek ukoliko se smeje ili pokušava da se smeje može  da podigne tonus radosti, meren endorfinima, čak za trideset odsto. Sreća je lepak, ali sada ovde ima puno prašine. Pauci beže u stare rupe. Moljci još ćute. Komarci uzimaju danak u krvi.

Moj školski drug radi kao noćni čuvar u muzeju grada. Srećemo se svakog predvečerja ispred jedne poslastičarnice. On ne kupuje sladoled. Stoji i gleda žene koje ližu sladoled.

U ovo doba, kaže. U ovo doba.

Primećujem da ima šećerom zalizanu kosu na ćeli i srednjevekovno lice.

Noći su sve duže.

To je odlično, kaže, plaćaju me po satu. Dvesto osamdeset dinara.

Srećemo se svakog dana, kao što rekoh, i ja počeh da obraćam pažnju na detalje.

Ne znam kako sam ja njemu izgledao, ali on se pred mojim očima menjao.

Jedno veće primetih da ima bronzane uši.

To je, pomislih, profesionalna deformacija.

Provoditi mesece pa i godine među kipovima ne može a da se ne odrazi na tebe.

Večeras, opet prođoh pored muzeja. Bio je okupan svetlom i muzikom. Fešn vik, reče dama u uskoj crnoj haljini sa dubokim razrezom među grudima. Ne možete unutra. Reč je o zatvorenoj manifestaciji za uži krug.

Pogledao sam je pažljivije. I ona je imala prozirnu kožu srednjevekovne princeze utamničene u najvišoj kuli opskurnog zamka niz čije zidine je njen bivši dragan i njegova svita ispuštala sopstvene fekalije.

Kad se zamak potpuno zaspe tim izlučevinama prelazi se u drugi zamak.

I zamak ostari, pomislih.

A koliko juče otkrio sam na društvenoj mreži fotografije jedne slobodoumne prijateljice. Fotke su stare više od deset godina i sve su, čini se, načinjene leti.

Na nekim, možda slabije odmerenim, njeno lice je uređeno kao vekovima ocrtano lice. Ovalno, krhko a ipak hladno i pobožno kao da lebdi.

U kakvo lice ja odlazim?

I kako izgleda kraj svega?

 

 

MILAN TODOROV: O POREKLU STVARI

 

Neka žena u novom sivom Land Roveru stajala je na pešačkom prelazu u centru grada i mahala mi rukama. Nisam znao o čemu se radi. Raširio sam ruke u čudu. Ona se osmehivala i pokazivala na čoveka koji je, uz pomoć štapa, teško išao prema njoj.Iza nje se stvorila gomila automobila čiji su vozači besomučno trubili sirenama. Žena je, najzad, otvorila prozor – tek sam tada prepoznao staru prijateljicu koja se udala za čuvenog lekara,  koga u položaju šetača sa štapom nisam u prvom trenutku prepoznao.

Šta ti je, upitah ga. Bole te kolena?

Ma ne… Boli, me k. I zatim mi reče još nešto na latinskom.

Bio je Rus. Jedan od onih koji su na vreme pobegli iz Rusije.

Upravo sam kupovao kokice na šarenom muzgavom štandu. Prodavac mi je tutnuo u šaku ogromnu prepunu kesu sa kojom nisam znao kako da postupam tako da se gomila belih raskokanih zrnaca kukuruza rasula po uličnim pločama.

Kamion sa đubretarima je upravo stao između nas i Romulanci su bestidno psujući praznili dubinske kontejnere.

Odjednom je sve ličilo na upotrebljenost,  koju sam mrzeo više od ičega.

Podsećalo me je sve to na neizbežno izmicanje nade.

Odjednom ni ja više nisam verovao da sam još relativno vitalan, ne baš mlad, ali kao rosa u jedanaest, možda bih, mišljah ponekad, u zanosu samoljubivosti, mogao da prođem.

Uostalom, ni moji mnogo aktivniji prijatelji, mislim u odnosima sa ženama, često udatim i pristupačnim, nisu bolje izgledali.

Moram da priznam da je Slobodan, mlađi od mene dvanaest godina, nosio pobedu u svemu tome.

Dva meseca nije bio sa ljubavnicom. Zasitili smo se jedno drugog, priznao je, a onda je iznenada pokleknuo kada mu je poslala fotku svog međunožja.

Bila je, najzad, ono što je očekivao od nje. Eko, rekao je. Bez depilacije. Organska žena!

Deca, pomislih, čija smo deca?

Bludnih popova?

Prerano mrtvih učitelja?

Trbuhozboraca?

Isterivača anđela?

Doći ćeš do nas, rekla je žena iz Land Rovera. Bilo je to pitanje i odgovor u isti mah.

Primam od jedanaest do pet, rekao je lekar koji je teglio najlonsku vreću sa kupusom, što je imalo neodređeno značenje.

Pusti ga, rekla mije njegova mlada žena. Tako je okoreo kao nikad ranije.

Bilo mi je potrebno da isperem sve otrove koje popih u trenutku. Ušao sam u gostionu Ribar, prvu u blizini i naručio duplu lozu sa sodom. Odlično se slagala sa preslanim kokicama koje sam trpao u usta kao poslednju pričest. Kelner mi je na pocinkovanoj tacni doneo rakiju. Na staklastoj površini tacne koju je okrenuo ugledao sam svoje lice. Gubio sam boju. Kao godišnja doba, pomislih.

Naplatite, rekoh osećajući kako se opuštam. Krajičkom oka još opažam svoj lik koji sija na mat površini tacne.

Samo stvari, samo stvari, mislim dok kasno sunce izgreva i ne uspeva da me zagreje.

 

 

MILAN TODOROV: MLADI ŽIVOT

 

Jednom davno, boravio sam u Kini. Mislio sam da ću svisnuti od beznađa. Ništa nisam razumeo. Drvoredi su bili osvetljeni cele noći. Zašto bi samo dan imao privilegiju na lepotu prirode?

Izašao sam na ulicu, beše to u Šangaju i uhvatio se za neko drvo na kome su vijorila intimna odeća stanara.

Na pijaci su seljanke prodavale lažne bisere koje smo plaćali kao prave.

Ali to nije bilo nešto važno. Sve vreme boravka u toj strašnoj i istovremeno savršeno disciplinovanoj zemlji osećao sam zbrku vremena.

Ta zemlja, taj zid i onaj starac, Kinez, u ruskoj vojnoj uniformi iz Drugog svetskog rata… sve me je to teralo da se od velike istorije, vidljive sa Meseca, kako kažu, okrenem sebi.

Nikad se nisam osećao manjim.

Nosio sam lako laneno odelo, beše početak leta kad me je, iz gomile posmatrača, mlada gradska plesačica izdvojila i zavrtela u krugu pred više stotina posmatrača.

Bio sam zatečen. Pokušao sam da se otrgnem, ali bila je čvrsta, okruglasta i gipka. Nije me puštala. Štaviše, privijala me je uz sebe. Nije mi se dopadala. Bila je oznojena, niska, crna, prilično popunjena, ali mišićava.

Ne volim žene jače od mene.

U vrtoglavom uličnom plesu glave bi nam se ponekad dodirnule.

Video sam njenu žilu na mekom vratu kojom je brzo strujala krv, ispeglanu zift kosu, osetio bademasti  miris i opazio onaj slepi kosi pogled koji predstavlja skrivenu stazu do tela.

Dobićeš svoje, rekao sam joj. Toj mladoj gipkoj KineskinjI. Znao sam da to nema smisla. Nisam mislio na čin jebanja bukvalno. Bio sam istovremeno ljutit i usplahiren. Pokušao sam da mislim na njen kostur kao na zaštitnu psiho ogradu. To će se svakako jednom dogoditi, rekoh sebi.

To se svima događa. Čak i haringama. Čak i nama sa labavim krajevima.

Pogledala me je u zaokretu. Nije dopuštala da je bilo šta izbaci iz koloseka dnevne zarade.

Njeno crno okruglo oko, kao podzemna železnica, nakratko mi se pojavilo u vidokrugu i nestalo.

Bila je izrazito mlada.
Zašto je plesala na trgu prepunom ljudi?

Na trenutak osetio bih njen dah. Pušila je. Dah je bio kiselkasto opor. Imala je dobre sise koje je sa neverovatnom prilježnošću upirala u mene.

Ne volim takve sise,rekao sam joj. Činilo mi se ipak da sam uklet.

Nije se osvrtala. Naprotiv, vrtela me je sve žešće.

Meke sise sa bradavicama kao uplašenim ježevima.

Ponašao sam se kao lutka. Svaki njen potez me je na to terao. Bila je potonuli smisao neke zarobljene civilizacije.

Ni ovamo, ni onamo. Ali, iskustvo, ah to nepouzdano iskustvo, učilo me je da  vodim računa o svemu. 

Slučaj je hteo da je ponovo sretnem u avionu koji je leteo iz Šangaja za Peking.

Sedela je u sedištu ispred mene. Imala je savršeno ispeglanu kosu.  Sada je delovala, međutim, mršavije, tako da sam posumnjao da je ona. Bio  sam zatečen njenom transformacijom.

Okrenula se i pogledala me iako nije bilo razloga za to.
Nasmešila se.  Svi mi, pa i ona, dakle, imamo mladi život. I svi smo ponekad blizu iako smo veoma, veoma daleko.

Nekoliko trenutaka zatim pretvarali smo se da je sve u redu.

Zatim sam zaspao, kao što to radim uvek u avionima na dužim letovima.

Probudio me je žamor.

U avionu je zasvetleo displej sa upozorenjem da se vežemo jer slećemo.

Vezali smo se.

Avion je još bio u oblacima boje gline. Poput onih patuljastih 7000 glinenih ratnika Sjena nađenih u grobnici prvog kineskog cara Ći Š Huanga.

Čeka li nas još poneki varljivi zanos, pomislih dok smo padali lako na pistu, u novo nepoznato.

MILAN TODOROV: NEMOSKOVSKE VEČERI

 

Kincugi je drevna japanska filozofija  koja me sve više zaokuplja. Ona u osnovi ima prihvatanje mana i nesavršenosti. To znači nevezivanje za nestalne stvari, prihvatanje promena i sudbine kao deo ljudskog života. Koliko je to hrišćanski način odricanje, ne bih spočitavao. Doduše,  mnogi moji prijatelji sa kojima sam svojevremeno pričao o tome i koji su, na neki način takođe tragali za izlazom iz ćorsokaka u koji nas je uvlačio vrtlog novog doba, taj užasni prelazak iz pedesete u šezdesetu godinu,  posmatrali su princip kincugi  kao umetnost popravljanja predmeta po kuću. Razbijen glineni ćup se po pukotini spaja lakom koji se mmeša sa česticama zlata ili svile. Ovakvo popravljanje, koje bismo mi, brzopleto, nazvali krpljenjem jasno i bez zazora pokazuje da je predmet lomljen tokom njegove istorije, ali, možda još važnije, i da se njegovoj estetici ne pridaje mnogo značaja. Može i tako.

Na primer, ideš gradom i prebrojavaš kanalizacione šahtove. Iz svakog izvire nepodnošljiv smrad. Zamišljam kako iz njih izlaze boje. Kako sam se ja smirivao - tako se kaže zar ne? – smirivale su se i boje koje sam voleo. To je nešto kao psihologija godišnjih doba. Najzad, dođoh do boje svih boja, crne.

U morbidnom podzemlju velikog tržnog centra pokušavam da nađem mesto za parkiranje. Iznenada, kako to već biva, neko izlazi i ja dajem znak da ga čekam da bih ušao na to mesto.

Ispred mene džip marke Mercedes, veliki, crni naravno, agresivno vozi u rikverc i zauzima prostor koji sam očekivao. Pogledam tablice, RUS.

U kolima mladić lepo negovane brade, kao Raskoljnikov koji je ubio staricu. Kako si došao dovde lepi maldiću koji si ubio staricu?

Kako si tako mlad stekao tako skupoceni automobil i tako skupocenu plavu ženu, videh je krajem oka, kako, kaži?

Ovo je godišnje doba seoba, znam. Ali, ja hoću da se posvetim krpljenju svog glinenog ćupa.

Hoću da se vratim malenim krpljenjima sebe.

Crne i bele dirke klavira koji sam kupio na nekoj rasprodaji nadajući se da će mi doneti smirenje u nekim nemoskovskim večerima.

Ali, došao je rat.

Rus iz Mercedesa mi nešto govori, živo gestikulirajući.

Ne razumem ga. Ne razumem ga više. Kao da smo napustili log slovenskog jezika.

Odrekao sam se politike, odmah da se razumemo. Odavno. Prestao sam da se borim još  kada je bilo izgleda da vratim pobedu.

Umesto toga prelistavao sam novine kao da ih vetar lista.

Bio sam svoj emigrant. Emigrant koji je emigrirao u sebe.

O tome se moglo pisati…

Ali uvek iza neke žene dolazi druga.

Iza jednog znaka je drugi.

Ne znam kako da popravim sebe a kamoli ovo udaljavanje, ovo beskonačno udaljavanje bez cilja i smisla, osim potrebe za odlaskom jer ako ostanemo ovde, isti, neće biti dobro. Ali, ako otputujemo negde izvan ovoga, niko nam ne može garantovati da će biti dobro.

Nigde nije dobro, a svuda izgleda da je bolje nego ovde.

Rat se približava.

Nekad su mladi muškarci odlazeći u rat oblačili bele košulje da bi se iskupili za sve što ih čeka i da bi, što je možda važnije, pokazali time čistotu svojih ideala.

A gde ćemo mi bez iskpuljenja? 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: PAPSKA MAZGA

 

 

 

Uglavnom pišem o tome kako se ja osećam. To je kao da stalno držite glavu na panju. Dobro, preterujem po svom običaju.

Ali, kako se drugi osećaju?
Danas sam spustio dva puta 365 litara božanstvenog širaza u podrum.  Za svaki dan 2 litre.

Dovoljno za sreću. Nečiju sreću.

Nekada su mlada vina u duboke vatikanske podrume spuštale mazge.

U varoši je greh imao sakramente.

Održavale su se orgije zvane imendani, na kojima je sve bilo dozvoljeno u ime sveca. Lokalni župnik je davao blagoslov bludu. On, bludni sin čestite crkve. Kažu da se kupao triput dnevno. Imao je belu kožu i zift crnu kosu. Kad bismo ukrstili pogled, video sam mržnju. Bio sam sin kuferaša. Osećao sam da me ostavlja na cedilu u emocionalno udaljenom gradu. Imao sam devet godina. Možda me je čuvao od nereda grada koji je konačno, sada, nastupio.

Ukrajinske ili ruske izbeglice su, primećujem, bezobzirnije, bučnije i agresivnije od plahih, kažu, kuratih Arapa.

Kupujem kokice u staroj trgovačkoj ulici kada ispred mene uleću rusko-ukrajinska deca, ne obazirući se, ruše sve sa skromnog kokičarskog pulta, majka je naravno debela s mokrim ustama stare strine – zalud ih kori.

Slutim, to će se tući dok svi ne budu ožalošćeni. I šta ćemo tada reći jedno drugom, ako pređemo na stvar zvanu život?

Ne znam ništa o toj i takvoj budućnosti.

Sve procene mog umeća su, uglavnom, individualističker i sebične..

Rutina pisanja.

Ukradeni snovi.

Sve liči na skok padobranom i šta će se otvoriti u nebu iznad glave.

Ponovo crkva koju zovu katedrala. Nikada neću shvatiti kako sat na njoj radi tačno za razliku od nekooliko stotina metara udaljene pravoslavne, saborne.

Može se reći da vreme nije bitno.

Može to da kaže i bucmasta devojka dvadesetih godina koja uporno čeka partnera iako je sat odavno otkucao pun čas.

Možda je odlučila da ima zdrave odnose sa ljubavlju? Licem u lice, ma koliko čekanje trajalo.

Na drugoj strani ulice, ispred druge crkve - muzički performans s adevojkama u crnim tangama i bakljama koje smrde na naftu. Tu je i znoj, pomešan sa mirisima parfema, nešto što podseća na prljav prvi seks. Tamo, iza ograde, posle igranke. Sećaš se Ivanka, ili Jovanka?

I onda se tu pojavljuje fundamentalno pitanje hrišćanske civilizacije. zašto bi žene morale vekovima da budu čuvarke seksualne vernosti. Zašto je čednost vrlina u seksu? Da li su drolje samo milosrdne sestrice u bolnicama duha? 

Svet se nije promenio. Pitanje je samo ko želi da ide dalje.

 

MILAN TODOROV: SASVIM LIČNO

 

 

 

Nastavih da snimam ulične muzičare. Prilazio bih im u širokom luku i pošto bih spustio u kutiju ili šešir ispred njih pedeseticu, pitao bih da li smem da ih fotografišem. Jedan sa zlatnim zubom (otkad to ne videh u javi) tražio je za to dodatni novac.

Koliko?

Deset dinara.

Samo?

Brate, šalim se.

Niko nije pitao zašto ih snimam. Nisam ni ja. U stvari, dopadalo mi se to što ih radost, neka neobjašnjiva, samo stvaranju, valjda, data – nije napuštala.

Bili su ubeđeni da su buduće zvezde. Mene je za to boleo đoka. Video sam toliko zvezda i sve su postale padalice, na kraju, na kraju ovog prevarnog sveta.

Ipak, momci su zauzeli svoje parče asfalta, zakucali ekser u njega, zastavu nepobedivosti i usredsredili se na tajanstvenost praznih ramova za dolazeće uspehe.

Prosto se u jesenjem vazduhu oseća kako miluju svoju čežnju. Instrumenti su tu samo kao vežba za letenje pre nego što shvate da ništa ne postoji i da je jedina šansa da budu pristojni u nestajanju.

Uostalom, sve se, kao i uvek, dešava u višim zonama čovekove svesti. Grm iz Svetog pisma? Grm koji ipak gori…

I ja, čini se, patim od toga.
Za sada je to skoro nevidljivo.

Kao luk ili mrkva koja raste ispod snega.

Materijalistički svet je, uostalom, na aparatima za disanje.

Koliko puta sam počinjao od nule.
Biću skroman. Kao laka periferijska  (zašto periferijska a ne gradska devojka?) kojoj je svaki muškarac broj dva.

Danas sam kurirskom službom slao paket prijatelju u Banat. Odneo sam ga pred njihovu poslovnicu, ali se ispostavilo da je otvaraju tek za pola sata. Da se vratim kući, ne vredi. Odlučio sam da čekam. Iza mene je, takođe prerano stigla i ta, ah mene grešnog, periferijska djevuška u uskim farmericama i neverovatno oštrim štiklama. Pušila je cigaretu za cigaretom, onim nervoznim pokretom očajničke nade u snagu dobrih nogu nauštrb prilično gubitničke, plačljive njuške.

Njen oblik postojanja, tačnije pokušaj da se preskoči sopstvena visina, lošim manirima, nasleđenim možda, pokazujući svu bedu jeftinog gradskog konformizma oličenog u malim prodavačicama.

Zbogom, stara devojčice…

Mislio sam na svirače. Snimao sam ih svake večeri. Bile su to, uglavnom beznačajne i neupotrebljive fotke.

Sve dok jednog dana nisam poželeo da budem – oni. Oni sa druge strane.

Stigla me je karma a ja nemam snage da poverujem u svet, u njegovo ptičje mleko, u njegovu slavu tako prolaznu kao ženska lepota.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: SILIKONSKI PAS

 

Odjednom, posle svih tih zagušljivih second hands prodavnica u kojima su se , začudo, tiskale žene i devojke sasvim pristojnog izgleda - ugledah u izlogu elegantnog belog psa. Stajao je visoko uzdignute njuške, vitak, neokrnjen panonskim zlim suncem očigledno pripadajući nekom drugom svetu, boljem i uspešnijem od našeg.

Pomislih da uđem i pitam pošto je, ali znao sam da je reč o izloženom reklamnom eksponatu koji se ne prodaje. Kao ni oni aranžerski pojasevi za spasavanje u nekim drugim ovogradskim izlozima koji se ne prodaju.

Počeću da verujem kako su divna stvorenja koja su nam nedostupna iz raznoraznih razloga samo predznak ovog apsurdnog rata između Rusije i zapadnog sveta, odnosno nagoveštaj mrtvila i praznine.

Od uličnog prodavca zatražio sam kokice za pedeset dinara. Da zavaram svetsku glad za opstankom, ah?

Nema takvih, reče, Sve su dimenzionirane prema kesicama. Šezdeset, osamdeset, sto.

U njemu odmah videh vojnika novog svetskog rata. Ne može i tačka. Ne može i gotovo. Ne može i smrt. Paf!

Vratio sam se pred izlog sa onim dostojanstvenim engleskim džukcem.

Da li je englesko pseto, nisam znao.

Imao sam posla sa nekim engleskim učiteljima. Posle bombardovanja ugostio sam njih dvadesetak. Pokazivao im ruševine koje su njihovi piloti napravili na civilnim objektima. Razrušena moja televizija, moji mostovi.

Odveo sam ih na leskovački voz u novosadsku kafanu najbolju u tome. Rekli su da nikad nisu jeli bolje meso. Zatim sam ih doveo u svoj podrum. Pili su vino iz hrastovog bureta od pet hiljada litara. Bure je curkalo, nepopravljivo. Litar vina dnevno. Kiselina se urezivala u pod i oticala u Dunav.

Zašto ste nas ubijali?

Zato što niste u pravu.

I tako…

Taj pas. Lepši od mene i hladan kao gips možda je zaostali deo milosrđa koje počiva u svakom čoveku.

Sve sam im oprostio.

Ali, u glavi sam imao kredu i sunđer.

Ono što bih napisao danas, sutra ujutro bih obrisao neuronskom kredom svoje, avaj, nevinosti.

Pas je stajao na istom mestu, ali imao sam utisak da me je prepoznao. Uostalom, Zemlja se okreće. Sve je još moguće.

Moj mlađi prijatelj je upravo, u tom okretanju, našao novu ljubavnicu. Mlađa je od njega dvadest tri godine.

Ali, ona sve zna, kaže mi.

Sve?

Šta je sve, brate moj?

Na tavanu stare roditeljske kuće našao sam sanduče za drva. Staro je bar sedamdeset godina i nisu ga načeli crvi. Farbam ga i mislim kako su samo zaboravljene stvari spontane.

Poželeo sam da ukraden tog psa u izlogu. Ništa lakše. Možda ni senzor ne bi pištao. Pas nije imao ogrlicu te vrste.

Ušao sam, nigde nije bilo utegnutih mladih prodavačica željinih očijukanja, kao obično. Raširio sam svoj plavi mantil i poklopio psa.

Iznenada, pojavi se jedna u lutkastom profilu.

Želeo bih da vas snimim sa tim psom, rekoh.

To je srebrni pas, reče.

Da, pa šta?

On je srebrnim konopcem vezan za nevidljivi stub u izlogu. On je, hoću reći, astralan a ja sam…

Ko si ti?

Obesi se, reći ću ti.

Veče je prebrzo padalo nad gradom i svi su bežali.

 

 

MILAN TODOROV: OBLACI

 

 

 

Čoveku je danas hladno i potreban mu je neko da ga ugreje.
Naravno, ne radi se o majstorima za centralno grejanje.

Radi se i načinima grejanje nepostojeće duše. Težak zadatak, priznajem.

Negde sam pročitao da je u oblacima najhladnije. Piloti to znaju. Ili ne znaju, Moj prijatelj Stiv P. legendarni pilot, kada je nekako istovremeno propao kad i ja, otvorio je mali restoran na bulevaru koji vodi ka železničkoj stanici.
Odneo sam mu vino. U buteljkama od 0,75 litara.

Ono je talisman. Znak besmrtnosti. Faraone su pre balsamovanja kupali u vinu.

Nadali smo se ne da ćemo uspeti, nego da ćemo najzad da shvatimo kako učestvujemo u dobu u kome živimo.

Steva je danima sedeo sam u svojoj kafanici na pruge. Bila je uska i ličila je na nekakvu traku za pešački prelaz. Ili, pre, na komunističku robijašnicu. Odavde do nigde.

Skoro da niko nije dolazio.

Stiv je imao drugu, mnogo mlađu ženu od njega. On je za nju bio autoritet. Ona, slamka spasa u životu koji se lagano pretvarao u limunadu,

Šetala je neumorno između stolova i sa neverovatnom strpljivošću ravnala ivice kariranih stolnjaka.

Viđao sam već to i znao da je stvar propala. To su živci, rekao mi je Stiv.  Samo živci koje treba, kao što su nas učili u pilotskoj akademiji, doživljavati kao pomoćna sredstva.

Ali živci ponekad od nas prave najnesrećnija stvorenja na planeti.

Ponekad bih mislio o svojim živcima. Nisu to bili konopci za vešanje. Pre će biti da su to  oni raznobojni končići na tamponima za menstruacione potrebe žena ili čepići za hemoroidne muškarce.

Ipak, sva lutanja se svode na nekakav kraj. Kraj izgubljenosti i kraj nade, što je isto.

Svet se sužavao. Nije bilo ove blagoslovene najave apokalipse. Nije bilo izbeglica, pušenja nargile, telefoniranja posredstvom besplatnih aplikacija dok ispijate sokovnike mističnim pokretima nade u beznađu.

Kako se završilo?

Pa…tako što se mišljenje da će sve ponovo krenuti na bolje u jednom prasku sad već, za mene zlokobnog Zastavca Cz 7,65, koga sam i ja držao ispod jastuka, sudarilo sa ritmom disanja i progrušilo ga krvlju.

Ali, život je instinkt.

Kad prolazim bulevarom, zastanem na mestu na kome sada nema Stiva (uzgred, dužan mi je nekoliko gajbi); nema ni njegove nežne i plačljive druge devojke (ne mogu da je nazovem ženom).

Amerikanci to nazivaju walking grief ili hodajuća tuga. Ali, to je redosled pokoravanja.

I uvek se tu postavlja pitanje, kao u ljubavnim prevarama, kada jedna, obično ženska strana pokušava da se opravda:

Bio si divan, ali zašto si za to baš mene našao?

Bog zna.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ŠKOLJKA

 

Neverovatna je odgovornost čovekova pred trenucima, retkim naravno, u kojima se ukazuje kao božja milost šansa da čovek uspe. To se dešava najviše tri puta u životu. Ali potrebno je stvari prepoznati.

To uvek podrazumeva pristajanje na opasnost unapred.

U svetu, naime, nema viška sreće. To je kao sa zlatnim podlogama. Mora da ih bude tačno onoliko koliko je nužno da pokrije državne banknote. Inače, ne valja.

Ali, naša sreća obično pati od nevažnosti.

Mi, jednostavno, ne prepoznajemo dimenzije stvari.

Ponašamo se kao da nam ništa  nije važno.

Da li ima boga?

Upravo sam ušao u crkveno dvorište kada su iz nje četvorica muškaraca iznosila muškarca srednjih godina. Dvojica su ga uhvatila za noge a druga dvojica za ruke. On nije davao znake života. Zatim su ga spustili na kaldrmisanu stazu. I čekali. Niko se nije latio telefona, niko zvao pomoć. Zvono na tornju je prestalo da zvoni. Da li je reč o jednoj opštoj preranoj smrti, pomislih i uhvatih sebe u odvratnoj pomisli da mi je bezmalo svejedno. Šta bezmalo? Potpuno mi je svejedno. Ako je neko izabrao da umre u crkvi, da stekne večni život posle toga, zar nije to njegov trenutak osvetljenja poslednje šanse?

Dok sam o tome mislim, vitke plave devojke ili vitke plave žene ili vitke crne plave žene šetale su svoj torzo i divno ulepšan ostatak, gradom. Veoma jasno su se razlikovale periferijske devojke od urbanih riba. Periferija je, bože, odista kao Sena. Donosi u centar sve najbolje. Ali, avaj to najbolje, premda jedro, sigurno u sebe, gizdavo i na momente veselo, ne može da se nosi sa gradskim dudama, zamišljenim, melanholičnim grizojednim mačkama koje pronose namerno mrzovoljan izgled.

Čemu nervoza, pomislih. Čemu stalno traženja uzroka nesporazumima?

Zar nije dovoljno danu današnjem briga, muka i nespokoja, kao što reče, po zapisima, Isus Hrist?

Čoveku koga su izneli iz crkve, saznah malo docnije od jednog koji ga je iznoisio, to nije prvi put. Dolazi povremeno, moli se i klanja satima, zatim pada u trans koji se završava tako što ga iznesu na hladan vazduh ravnodušnog grada. Potom ga puste da odstoji. Posle izvesnog vremena, čovek se povrati. I opet se traži kao slepac kod očiju.

Uznemiren, seo sam na klupu u porti, zavalio se u drveni naslon i posmatrao poslednje oblake pre noći.

Oni su besmrtni, zar ne?

Prosjakinji ispred ulaza ne dadoh ni dinar.

Sve ću dati svircima, odlučih, kao gazdaški sin posle smrti oca.

Ona me je tada pozvala na piće. Lepo je izgledala. Izašli smo i pošli ka njenoj kući.

Slušala sam Rendija Njumena prošle nedelje na koncertu. Zar nije najbolji?

Da, jeste, rekao sam.

Poveo sam je do kauča i zadignuo joj suknju oko bokova…

Ali, to je stari dobri Bukovski koji zna da nema puta u raj.

Umetnost se sudara sa životom.

(Fotografija Endi Vorhol)

 

 

MILAN TODOROV: SIRĆE

 

Grad je prepun stranaca koji su do juče, zahvaljujući svojim pametnim vladama bili mrski neprijatelji. Arapi, Sirijci, Kongoanci, Englezi, Amerikanci i, naravno, Francuzi koje volim iz neobjašnjivih razloga pošto ih, učivši njihov jezik, devet godina u školama raznim, nikad nisam uspeo da razumem.

I tako, sve više mislim, da je ključ našeg opstanka u tome da se naviknemo na nerazumevanje jednih od strane drugih.

Moj otac je bio stariji od moje majke trinaest godina. Da li su se poslednjih godina njegovog kratkog života razumeli kao prvih?

Takve dileme su ipak dileme staračkog doba.

Raspisan je konkurs za najbolju fotografiju džinovske ultra zgrade sa hotelom u starom jezgru grada. Do sada su svi pljuvali, uključujući i mene. Ali, dokle ćemo živeti na odama skorašnjih ruševina?

Moja pokojna tetka je sve nečistoće u stanu otklanjala uz pomoć sirćeta. Kad bih došao kod nje da vidim kako je, jedva bih čekao da isparim, zajedno sa tim jedinjenjima.

Sentimenti prošlosti me i danas udaraju u potiljak.

Tetka nije imala dece. Nikad se nije udavala. U stvari, bila je udata samo mesec dana i onda zatražila razvod. Bila je profesorica engleskog jezika u elitnoj novosadskoj osnovnoj školi.

Kad sam ostao bez posla u državnoj službi savetovala me je da predajem privatno srpski jezik i književnost.

Nisam je poslušao, jer ne volim savete.

Svakog petka u ranim jutarnjim satima donosio sam joj rakiju, koju je pila krišom od same sebe.

Uspela je da mi dostavi primerak rodoslova moje ženske porodice od naslednika pokojnog deda ujaka, koji nije mario za mene.

Bilo mi je svejedno. Duhovno nasleđe me nije zanimalo.

Zanimale su me bečke šnicle, dobar beli grašac kako se sada zove odlični majurski rizling i fenomen lezbejstva kako sam okarakterisao sve veće udaljavanje žena koje sam poznavao od seksa navodno zbog straha od trudnoće.  Uzgred, većinom su prošle menopauzu i pauzu za doručak u firmama, naravno one koje su još radile.

Jedna od njih je, saznao sam slučajno od kolege koji je petljao s njom, odlučila da ga počasti za svoj pedeset sedmi rođendan poljubivši ga u usta, potpuno neočekivano, u samotnom prolazu ka toaletima.

Zatim je on insistirao da se nađu u njegovom drugom, praznom stanu, prilično udaljenom od sedišta firme. U prvom trenutku je pristala, sela u kola, rekao mi je, a zatim na prvom semaforu izjurila iz auta tvrdeći da je u naporednom auto koji je čekao da se uključi zeleno svetlo, videla svog muža.

Nerazumevanje.

Nerazumevanje između žena i muškaraca… kao odnos vode i kamena ili ipak pljuskanje kazaljki časovnika koji svima jednako odbrojava zemaljsko vreme.

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: RAT I MIR

 (odlomak iz romana "Pristanište", Adverto Novi sad, dva izdanja, 2018 , 2019)

Jedan čas je mrzim, sledeći bih je mogao zamoliti da mi oprosti, mada je ona mene ostavila ne objašnjavajući mi za što cmizdri dok odlazi svojom voljom sa drugim muškarcem, koji je doktor i koji će je, naravno, ostaviti čim je se zasiti.

 

Doktori su novi strogi bogovi našeg vremena. Kad u novinama vidim vest da je neki dr umro, prvo što pomislim je

da se radi o štamparskoj grešci. Ili o lošem doktoru koji je silovao na smrt bolesne pacijentkinje pa ga stigla božja kazna.

 

Ne mogu da verujem da se takve stvari dobrim doktorima dešavaju. Tako su oholi i sigurni u sebe da čovek mora da misli da su dobri glumci i da se samo vešto pretvaraju dok prstom proveravaju oštricu skalpela pre sterilizacije.

 

Naravno da su to sve gluposti. Mogu da zamislim kako bi se smejala posle takvih mojih rečenica. Ali i ona zna da sam bar delimično u pravu. Stvari sa svima nama mogu iznenada da krenu naopako. Ali to počinje uvek kao nešto nevidljivo i zbog toga je uglavnom i vrlo komplikovano.

 

„Najbolje je kad imaš mir sa sobom“, mudrovao je doktor Melhior Mutavdžić. I on je, rekoh već, bio doktor, ali neki sasvim dobar lik, kao veštičar Teri Pračet: bifokalne naočari, blage upale oči iza njih, širok osmeh ušuškan u mekoj beloj bradi. Nije verovao u ljubav, kako bi neko naivan možda mogao da pretpostavi. Verovao je u zakon tela. Govorio je da sve zavisi od kakve si građe. Hobi mu je bio da proučava ljudske fizičke snage. Tvrdio je da su Drugi svetski rat dobili Rusi jer su bili spremniji da izdrže velike hladnoće dok obavljaju nuždu u dubokom snegu. Nemcima su se smrzla jaja. Tako je, zbog slabosti tela, pao fašizam. Uzalud je Hitler terao SS trupe da jurišaju na Staljingrad. Uzalud disciplina. Priča se da su Rusi ispod pantalona nosili vunene nakurnajke koji su im čuvali toplotu muškog alata i to je sve o ratu i miru.

MILAN TODOROV: SLUČAJNI STRANCI

 (Iz serije Oficirska plaža)

 Naravno da ovo nisam ja. Ja samo potičem od sebe nekadašnjeg. Ja sam sebi i predak i potomak.

Svako treba da zna da nije ono što misli da jeste.

Recimo, uniforma.  Jasno je da se tu radi o službenosti, moglo bi se čak kazati državnosti nekog lika. Međutim, uniforma je loš izum. Sinoć su nekog vatrogasca kraj pijace izboli nožem samo zato što se, verujući u moć svoje izbledele plave uniforme umešao u neku običnu raspravu na kolaptičnom drumu.

Prošlog leta sam na Oficirskoj plaži nepoznatog starog veslača zamolio da mi nakratko pozajmi svoj kanu. Rado je to učinio. Zaveslao sam, naoko lako. I odmah se uplašio. Svi moje počeci, gle čuda, uglavnom behu laki a završeci ne dao bog.

Ne znam koliko sam veslao. U jednom trenutku priključila mi se i sitna, crna žena. Disala je šumno i pokazivala jedra bedra kao i bele zube.  Gledao sam u te zube i milio kako su moji roditelji grešili kada su na moj strah od zubara prihvatali da me ne opterećuju još i time, kako su govorili.

Vratio sam se na plažu. Stari veslač me je čekao malo podnapit.

Bilo je fantastično, rekao sam mu. Šta sam dužan?

Nisam siguran da je razumeo moje pitanje. Crna veslačica je upravo izlazila iz svog plavog kanua.

Njegov pogled je bio pogled čoveka koji je video Jetija usred leta.

Ponudio sam ga pivom koje uvek nosim od kuće, što me nervira.

Ispio je ono prethodno, pogledao etiketu i pitao da li ga iskušavamo. Pomenuo je množinu.

Ne dao bog, rekoh, dok mi je avgustovski znoj curio u oči a grlo se sužavalo od žeđi.

Veslačica je, primetih, imala neverovatno tanke usne. Ili je to samo tako dok se smeši?

Nisam je poznavao. Nisam joj verovao. U principu, malo verujem ženama. Sklone su brzim preobražajima.

Međutim, zanimaju me komunikacije sa oblicima svesti koji se menjaju.

Teško mi ide,
Nikako da se naviknem, recimo, da jedem prstima. Tačnije, da umesto escajga koristim prste.

Veslačica mi priđe i tiho upita:

Zašto si me doveo ovde?

Pitanje je bilo jednostavno ali lukavo, kao što su nekad komšinice zvale na kafu i ratluk zvani ostalo.

Stari kajakaš je brzo ispio moje toplo pivo iz konzerve, pljunuo i podrignuo zdravo, te seo u svoj mali čun da bi zauvek nestao iz naših života sa kojima ni ja ni ona nismo znali šta bismo mogli još da učinimo.