 |
| izvor: mojnovisad.com |
Novosađani ni dan danas ne mogu da prežale Varadinski
most.
Njima ne vredi govoriti da je ionako bio islužen, truo i
sasvim nepouzdan.
Novosađani bi sve dali da saznaju ko im je srušio to
staro čudo koje su godinama neobjašnjivo voleli. Ima li taj monstrum decu? Da
li je kršten? Gde će mu duša?
Pokušao sam da rekonstruišem delove mozaične priče o
starom mostu. Radi njih i radi sebe. Skoro sam siguran da je to ovako bilo.
Leteći u svom vidljivo-nevidljivom lovcu F-16, američki pilot, za koga je
poznato samo da se zvao Džo i da je bio crnac, iznenada je dobio naredbu da
ispali pametnu raketu na jedan glupi most. Džo je junački leteo na visini od
deset hiljada metara, odnosno oko trideset hiljada stopa (mereno korakom
anđela) iznad nepoznate zemlje zvane Srbija. Sa trideset hiljada stopa ta mala
zemlja mu je izgledala još manja, ali Džou su ipak rekli da se ne spušta ispod
petnest hiljada stopa. Srbi, rekli su Džou, su primitivni, zaostali i surovi.
Imaju neverovatan običaj: kad se biju, vole protivnika da gledaju u oči.
Međutim, na petnaest hiljada stopa si bezbedan, Džo. Oči ti se uopšte ne vide.
Džo se i tog dana držao propisanih uputstava.
Bilo je rano jutro 1. aprila 1999. godine, oko pet sati,
kada je dobio naredbu da sruši most. Džo, do tada, nikada nije rušio mostove,
ali, šta mari, nije ih ni gradio. Jedan most manje-više. Malo ga je
interesovalo kakav je to most. Neka balkanska skalamerija od brvana, verovatno.
Na tim brvnima se oni tuku kao jarčevi. Mislio je Džo. Onda je napravio luk nad
planinom. Posle su mu rekli da je to Fruška Gora. Uhvatio je koridor dolinom
reke. Posle su mu rekli da je to Dunav. Neverovatnom brzinom ustremio se na
most. Posle su mu slagali da je to vojni most. Približavajući mu se, Džo je
video običan, gvozdeni, stari, zarđali most, koji se lenjo teglio od Tvrđave do
grada. U trenutku kada se spustio najniže što je moguće da bi ostvario pun
pogodak, Džo se zaprepastio. Na mostu, koji je stojao iznad reke samo još delić
sekunde, video je vesele novogodišnje lampione, šarene sijalice, staklene
pahuljice i neonske jelkice sa zvezdicama – a bilo je proleće i bio je rat.
Džo je u trenutku shvatio da se sa njim nešto čudno
dešava.
Napravio je još jedan krug nad gradom. Približavao se
ponovo pogođenom, smrtno ranjenom mostu i trljao oči u neverici. Lampioni su
sad napravili svečanu božićnu nisku od slomljenog železa do zapenušanih rečnih
talasa. Ispalio je još jednu raketu da proveri da li sanja. Raketa je pogodila
novogodišnji ukras usred proleća! Džo je, shvatajući da je sa njegovim zdravim
razumom svršeno, uspeo da avion digne na gostoljubivu visinu, dakle trideset
hiljada stopa iznad Srbije i odtutnji u Avijano, dok je dole, pod njim,
treštao, kako je verovao, novogodišnji vatromet.
Leteći u bazu, sve vreme se pitao da li je promašio
kontinent.
Kakav je to grad u Evropi koji Novu godinu dočekuje u
aprilu na mostovima okićenim kao božićno drvce?
Džo je bio siguran da je uleteo u paralelno vreme, u
mašinu zvanu vremeplov, ali nije.Takav je ovaj narod! Džo ne bi verovao de je i
u avgustu, kada su termometri ludeli na plus četrdeset, na kandelabrima i na
Gradskoj kući na glavnom trgu, bilo sijaset šarenih lampiona i neonskih želja
SREĆNA NOVA. Stalna sreća je kod nas nešto kao urokljivi princip, skoro
obaveza. A kod nas je, ionako, sve moguće, pa i to da je svaki dan praznik.
Šta je, do kraja, bilo sa njim?
Ništa posebno.
Kad se, pošto je srušio Varadinski most, vratio u bazu
počeo je da peva Merry christmas, da traži od kuvara pečenu ćurku, šampanjac i
svoj poklon od Deda Mraza. Naravno da su ga poslali kući.
Oni koji pasionirano gledaju strane satelitske programe
tvrde da su tog našeg crnog Džoa videli već narednog leta u nekim
demonstracijama u Vašingtonu. Bio je upadljiv: krupan crnac u invalidskim
kolicima sa crvenom Deda Mrazovom kapicom na glavi sred jula. Kolutajući
beonjačama urlao je ispred policijskog kordona Happy new year, ali je po izrazima
lica ljudi oko njega bilo kristalno jasno da niko ne zna o kakvoj sreći jadnik
trabunja.
Niko, naravno, ni ne sanja da se tu radi o maloj osveti
jednog starog mosta koji bi možda pao od iznemoglosti da nije bilo onih šarenih
novogodišnjih lampiona u šašavom aprilskom jutru jednog rata.
U stvari, danas, kad znam sve to o Džou i nama, sklon sam
da verujem kako se taj most držao nad vodom samo zahvaljujući veličini naših
neostvarenih želja.
(kratka priča objavljena u novosadskom Dnevniku 2000. godine)
