MILAN TODOROV
OSVETA
Prevrnulo se vreme, a Njegov spomenik je još blistao na glavnom gradskom trgu. Premda je vlast koja ga je podigla, još pre desetak godina, na traženje naroda, bila zbačena, on je ostao.
Po dobrom starom srpskom običaju moglo se očekivati da Njegov spomenik bude srušen u opštem narodnom veselju i pucanju, da već druge revolucionarno-kontrarevolucionarne noći bude srušen, raskomadan kao kad zverinje raskomada lešinu vođe čopora, pa zatim krišom bude odnesen na otpad u poverljivu Državnu livnicu gde bi bio pretopljen u staro gvožđe koje će posle određenog broja godina (huk balkanske istorije) opet biti pretopljeno u neku novu bistu.
Međutim, kao što svi znamo, ništa se nije dogodilo. Crno, takozvano srpsko platno, kojim je Njegov spomenik bio prekriven u prvim danima revolucionarno-kontrarevolucionarnog dešavanja (zavisno od Tumača) odavno su pokidali podmukli panonski vetrovi. Ali, Njegov spomenik je stojao na istom mestu, prkosno, skoro inadžijski, pokazujući celom svetu da mu niko ništa ne može, da je jači od sudbine i da se, bar što se njega (Spomenika) tiče, nikakve promene nisu ni dogodile, a naročito ne demokratske.
Zbilja, većeg spomenika nije bilo u okolini. Kako prostorno, tako i vremenski.Dvesta pedeset tona čistog željeza diskretno prelivenih tankom, gotovo čokoladnom košuljicom bronze.
Prvi preduzetnik, izvesni Stojan Glovački iz Sadova, koji je ugovorio posao oko uklanjanja Njegovog spomenika, pobegao je, kako njegovi ukućani tvrde, čak u Kamberu u Australiji, gde se verovatno pod lažnim imenom potuca po četničkim klubovima. Još stoje njegove rasparene moćne dizalice, neraskidivo vezane za Njegov spomenik, slomljene hidraulike, zarđale kosti demontažne mašinerije nekada najjače na ovom delu Balkana.
Nova vlast je, doduše, odmah posle oktobrskog prevrata formirala tim sačinjen od uglednih građana i stručnjaka, čiji je jedini zadatak bio da istraže sve pojedinosti koje mogu biti od značaja za proces istorijskog uklanjanja Njegovog spomenika.Prema dokumentaciji potrošeno je oko dve stotine miliona dolara iz stranih donacija na procenu veličine zjapeće rupe koja će posle odnošenja Njegovog spomenika ostati na trgu. Da ne govorimo o novcu iz budžeta, odnosno poreza građana, koji je spiskan na procene mogućih oštećenja gradske infrastrukture, kao i na elaborate vezane za estetsku i psihološku dimenziju uklanjanja Njegovog spomenika iz naše stvarnosti, ali i iz naše svesti. Unesko je prvi put u istoriji postojanja civilizacije javno istakao svoju podršku rušenju jednog spomenika a ne očuvanju. Bivši članovi Njegove vladajuće partije prijavljivali su se kao dobrovoljci za najopasnije radove prilikom planiranog rušenja Njegovog spomenika. Raspisan je i međunarodni arhitektonski konkurs za urbanističko rešenje izgleda okolnih ulica, koje bi u fazi odnošenja Njegovog spomenika sa trga, neminovno morale biti porušene. Nagrađen je rad jednog finskog autora u kome je nedvosmisleno naznačeno da će se umesto starog gradskog jezgra izgraditi još lepše i starije. Uostalom, detaljno je razrađena i pozicija nekog novog spomenika, za sada neutvrđenom Sinu naroda (zanimljivo je da ćerke naroda u ovakvim poslovima obično nemaju šta da traže). Određena je i strana sveta (ona na koju duva vetar) prema kojoj će novo Lice sa spomenika pokazivati rukom, kao i položaj konjske zadnjice ( u zvaničnim dokumentima: slabine) u odnosu na prijateljsku nam stranu sveta.
Bilo je tgu još mnogo zamršenih, nedorečenih, opasnih, veselih, nemogućih kombinacija koje bi gospodin Slučaj mogao proizvesti u akciji uklanjanja Njegovog spomenika. Eto, zato je njegov spomenik još bio tu gde je bio.
Po jednom narodnom verovanju, koje nikada nije dobilo službenu podršku, svako rušenje spomenika, pa tako i Njegovog spomenika, znak je loših vremena, godina mršavih krava, velike žrtve. To se delimično i obistinilo prilikom pokušaja demontiranja glave Njegovog spomenika kada je glavni operater, iako propisno pričvršćen čeličnim sajlama, pao naglavce sa visine od dvadeset jednog metra i ubio se načisto.Opozicija je šuškala da je sat na njegovoj ruci već ranije bio stao, a zna se vrlo dobo šta to u našim vremenima znači, ali većina je mislila da ipak nije bilo tako.
Bilo kako bilo, ali Njegov spomenik i dan danas stoji na istom mestu bacajući, za sunčanih dana, ogromnu senku na novo gradsko rukovodstvo, visoke činovnike koji, okrećući glavu, žurno prelaze glavnim gradskim trgom do svojih udobnih kabineta, govoreći kako bi na Njegov spomenik trebalo baciti bombu. Na to neke starije žene, uglavnom članice Humanitarnog pevačkog kružoka „Sveta Lombardeta“ ciče kao šiparice i visoko dižu suknje zahtevajući da to bude bar atomska bomba.
Prošlo je tako još neko vreme od Njegovog svrgavanja sa vlasti, ali Njegov spomenik je još zauzimao centralno mesto u našem gradu. Shvatali smo to kao njegovu osvetu za izdajstvo koje smo počinili prema njemu i bili smo užasno ljuti na sopstvenu slabost. Vremenom shvatili smo da je to konstanta u našoj istoriji. Mi prolazimo, spomenici Njima ostaju.
Ipak nismo mogli da se pomirimo sa idejom da svoj i živote budućih generacija merimo jedino opstajanjem Njegovog spomenika. Gotovo bez razmišnjanja, spontano počeli smo najbolju i najpametniju decu opet da šaljemo u daleki svet i nekako istovremeno sa tom novom seobom mladosti počele su da se krune glavne gradske fasade a ulice da se zasipaju gomilama najraznovrsnijeg đubreta koje niko mesecima nije odnosio. Ako danas prođete našim gradom, verujem da ćete shvatiti da to više nije grad u pravom smislu reči. To je osveta.To su kuće nedostojne ljudskog stanovanja, prodavnice hrane u kojima u kojima bazdi na nešto veoma trulo, pozorišta sa iscepanim zavesama i pijanim glumcima, bolnice pune pacova, bioskopi bez nade, podrumi u kojima ogromne hrastove bačve sa sirćetnim zadahom pričaju o slavi vina...
Ali, ni Njegov spomenik više ne blista. Opoganjen izmetom velikih crno-belih gavranova ( za neke oni su vesnici skore sreće) podseća da je istorija zapravo samo prošlost prošarana ljudskim podlostima, strašću i strahom, kao i nekakvom kataklizmičnom radošću. Ta čudna radost potiče. svakako, od saznanja da i od goreg ima gore.
среда, 31. август 2011.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA
RATKO DANGUBIĆ
DOSIJE MASLAČAK
Pred njim može da bude lep dan. Iskreno se nada da je tako. Neće da ga potroši uzalud. Nije iznenađen što je ponovo razapet između stvarnosti i uspomena. Previše je umoran. Ima stvari i trenutaka preko kojih čovek može da sazna nešto novo i vredno. Nekada ovo izaziva osećaj mučnine, drugi put radosti. Duga je njegova priča. Pismo pristiglo iz Australije, u kojem mu unuka pokojnog brata Milutina javlja da se udala i da će postati majka muškog deteta, s dedinim imenom, uznemirilo ga je i nateralo da se vrati na staze kojima odavno nije hodao. Bio je spreman na ovo i pre nego što je otvorio pismo. Nema sumnje da je sudbina rešila da odreši kesu i da se u njegovim očima prikaže drukčijom. Ponekad i ona može da bude lutka na koncu. Popio je čašu domaće rakije od kajsija. Niko kao život, uzdahnuo je, ne ume da bude toliko duhovit i ciničan.
Koliko je noći nekada ležao budan zbog saznanja da njegove reči i korake prate ljudi iz bezbedonosnih službi. Ne može sa sobom da razgovara iz rova. Još od Akademije umetnosti, koja ga nije ničemu naučila osim kako da zategne priču do pucanja, okrenuo se životu na selu, gajio je kokoške, ovce i koze. Ima mlekaru, proizvodi sir i prodaje ga u Beogradu. Igrao se upletenom trakom lipove kore. Takvom su uhapšenima vezivali ruke u nekom od zatvora u Poljskoj. Traka je poklon disidenta iz Češke, s kojim se osamdesetih godina družio u Varšavi. Psovati državu i vlast je prijatno, gorčina dolazi kasnije, poput gorušice posle jela, šalio se Vaclav. Prošlo je od tada dosta vremena. I danas je vlast pokvarena, sa trulim zubima i zlatnom maskom na licu. I ovi vladari na Balkanu vrte se u foteljama kao na ringišpilu. Situacija u koj se danas nalazi je sarkastična, ne vredi da mlatara udovima.
Pažljivim čitanjem hvalospeva kojim vlast veliča sebe u vezi sa otvaranjem policijskih arhiva, tih skladišta poluraspale hartije, stekao je utisak da se ona igra sa zdravom pameću naroda. Jedno vreme je praćenje političkih događaja bio izbacio iz života. Nikada nije poželo da bude salonski pisac, da učestvuje u jalovim raspravama na televiziji. Policija je, obavestili su nekim čudom i njega, učesnika u nemirima iz 1968, režisera bunkerisanog filma iz 1973, uzgred – sumnjivih umetničkih kvaliteta, da može da vidi svoj disidentski dosije. Dvoličnost udvaranja vlasti samoj sebi pokazuje i skrivene mane: u džungli loših vesti vidi se da ni vlast nije imuna na pranje svoje savesti. Dok je bio samo čitalac novina i slušalac vesti s radija, nije bio siguran s koje strane će ga zapljusnuti nezadovoljstvo i brige nezadovoljnika, bilo da su ljubitelji prirode, retkih priča ili borci za demokratiju. Po ko zna koji put, na televiziji i u retkim bioskopskim dvoranama prikazuje se kako se rastočio Berlinski zid. Seća se slike ljudi koji odvaljuju komade maltera, slova sa grafita, odnose šut za uspomenu, ili da bi fga prodali. Evropa širi polje izražavanja, otvara favorit-arhive, rugao se. Ako mora da izdvoji one koji prednjače u oporim pričama o prošlosti, misli na presvučene komuniste i ostarelu decu ambasadora.
Pokrio je lice rukama. Juče je dan proveo u sobi punoj mirisa načete hartije, listajući hrpu dostava. Zasmejala ga je duhovitost inspektora koji je njegov dosije naslovio imenom Maslačak, po priči koju je objavio u listu Student 1969. godine. Priča je kratka, danas misli – nevešta; govori kako vetar raznosi semenke cveta i ostavlja njegovu glavu golom. Pokušao je da aludira na politička dešavanja u Jugoslaviji u tom trenutku, da prikaže kako se rastače zemlja. Ništa genijalno, ništa duhovito: daleko od literature i satire. U policiju je sa sobom nosio komad like, kao što drugi nose amajliju, držao je u rukama. Zavirio je u svaki papir koji su mu stavili na uvid. Imao je susret sa tamnom stranom istorije zemlje. Stekao je utisak da su ljudi u ono vreme od idologije pošandrcali. Kao da su pojedinci pokušavali da izbrišu liniju između mogućnosti i želja. Učinilo mu se da ništa tako dobro ne priča priču o besmislu pojmova sloboda i nepravda kao ovi papiri. Onaj koga se to nije nije ticalo, mogao je ovo da krsti kao smeće.
Naišao je na dostavu komšije iz zgrade u kojoj je stanovao sedamdesetih. Komšija smerno prijavljuje da on neprestano sluša Elvisa Prislija i da veruje da se momak odao i drogi. Učinilo mu se da u ovim dostavama postoji i stepen tolerancije da policija ima pravo da misli i drugačije. Morao je da razmisli: ako komšija zna ko je Prisli, zašto mu smeta pevač? Je li to neki njegov prikriveni prijatelj? Ponovo je osećao slabost u rukama i glavi, kao i juče kada je napustio zgradu policije: čini mu se da se zatamnjena prošlost na volšeban način vratila na scenu. Negde ovde počeli su pred očima da mu promiču idoli iz detinjstva: kao da su se uspomene s njim igrale gluvih telefona. Njegov jučerašnji promišljeni cilj da zapamti najviše što može od prelistanog izgleda mu danas smešnim. Po zatvorima je od 1968. proveo ravno osam meseci: ovaj policijski dosije bio je deo njegove biografije. Ti papiri koji su juče ležali pred njim doticali su sve odreda. Ali, nisu mu dali da ponese ni papirić, upozoravajući ga da je kažnjivo i fotografisati dokumenta. Znao je da iznad njega postoji kamera preko koje prate šta radi. Bile su to kopije kopija, imena doušnika bila su izbeljena ili precrtana crnim mastilom. Njegove prepisane pesme o vođi dovoljno su govorile o ljudima koji su se njime bavili: videlo se da doušnik nema svoj stav. Drugi dostavljač je njegove pesme poredio sa Stingovim: misli da je to onaj isti koji ga je cinkario da sluša Elvisa.
Najzad ustade i protegnu se: komšija i Sting? Nije mogao da veruje. Nizanje reči nalik je na slaganje sasušenih papirika u venac. Takvim mu se učinilo i ređanje dostava. Sve je ovo daleko, visi sasušeno ispod mračne strehe prošlosti. Primetio je da su u zahtevima sa otvaranjem dosijea aktivniji stariji ljudi. Pomalo se čitav događaj učinio usiljenim. Ne potcenjuje potrebu vlasti da se narod trgne iz letargije. Misli da nije vredno trošiti reči na priče: užasava se opširnih priča o događajima iz istorije. Na svoj način osetio se postiđenim što je pred sobom pristao na ovo. Žao mu je: misli da mu sve ovo nije ni trebalo, da je ovim zaprljao deo života.
Svako jutro pije hladan čaj od ovsa: čaj mu je preporučio politički zatvorenik u Mitrovici. Ne jednom, osvedočio se da uhode udaraju žestoko u svakom režimu, da nemaju milosti ni prema najbližima. Najbolje da o ovome ne kaže više ni reč. U potrazi za greškama koje je pravio, lista u glavi hartije koje su juče ležale pred njim na stolu. Od svega ga je najvše prenerazilo to da je o njegovom kretanju po Beogradu podatake dostavljao i pokojni Milutin. Brat Milutin koji se pre dvadeset godina otisnuo u Australiju, tražeći svoje mesto pod suncem. Nije mogao da veruje. Možda je brat radio za bezbednosne službe? Možda je želeo da ga zaštiti, da preduhitri druge? Sada mu se čini da je priča kako je brat Milutin stradao u tuči sa pijanim Aboridžinima i Kinezima bila samo pokriće za mutna zbivanja u Melburnu. Nije li brat učestvovao u obračunima s posleratnom emigracijom, onom koja je pred komunistima utekla iz Jugoslavije?
Priseća se bratove omiljene izreke: Koliko para, toliko i tamburanja. Milutin je imao fizičke i mentalne karakteristike koje su se dopadale ljudima. Povlačenjem prošlosti porodice po blatu, po podrumima prošlosti može od sebe da napravi saučesnika u nečijoj prljavoj igri. Nije spreman da robuje prošlosti: sumnja da su ga namerno zvali da bi mu zadali poslednji udarac. U Milutinovim dostavama nije bilo ničega optužujućeg. Možda je deo dostava koji se tiče brata fasifikovan? Zašto su ostavili da vidi bratovo ime na dva mesta? Aljkavost? Sumnja. Naučio je da pored nevolja i nesreća koje su se valjale zemljom prolazi kao pijan pored plota. Treba li ovo i danas da učini? Iznenadio se koliko je u dosijeu sve bilo pravilno napisano, jezički precizno, i ono što ga je najviše porazilo: sve je tu, na svoj način, bilo i tačno. Skoro je mogao da se zakune da većina doušnika nije ništa slagala. Gotovo da ga je uplašila savršenost i korektnost dostava.
Bilo je tu događaja iz života na koje je bio zaboravio, onih o kojima je pamtio manje nego što je u papirima stajalo. Neki su ga detalji gotovo raznežili, pogotovo navodno bratovo pominjanje konja ljuljaške, koju je kupio u Trstu za bratovu ćerku, ukrašenu Engleskom zastavom. Nervira ga što se raznežio. Nije ni sanjao da i ljubav može postati verbalni delikt. Javljali su se znaci nemoći da ovo razume; pokušao je da lista album sa porodičnim fotografijama. Kao da mu je sada bilo žao i policije i ljudi koji su se bavili njime: na šta su oni potrošili život. Žalio ih je koliko i sebe. Na svašta ljudi pristaju zarad lične promocije i novca. Mislio je na brata koji je živeo s velikim teretom na duši. Ili on o ovome nije ništa znao? Bes je bio jedino osećanje kojim je pokušavao da uguši očaj. Ko je mogao da glumi njegovog brata kao dostavljača? Kao da mu je čitav život bio skrajnut u stranu.
Lice mu je uzano kao kod svih cinika, a pogled podrugljiv. Živi u porodičnoj kući u selu na obroncima Fruške Gore. Šezdeset i tri su mu godine. Mogu li godine koje su poređane do kraja njegovog životnog puta nešto da promene, da o njemu stvore bolji utisak kod Svetog Petra? Uvek bi smogao snage da se ruga sebi, ali zna da se zaustavi na korak od provalije. Nigde se ne oseća ovako dobro kao ovde u Sremu. Uzvratiće bratovoj unuci pismom, čestitaće muža i poželeće sve najbolje sledećem Milutinu. Mora čovek da pređe preko nekih stvari, ali ne mora da bude blagoglagoljiv. Pomislio je kako prošlost ima nedokučive puteve i da o avanturi sa dosijeom ne treba da priča. Njemu sa sada mladalački ispadi daleko od zdravog razuma. Plašio se da pričom ne povredi nekog iz bratove familije. Nije imao nikoga osim njih. Nije vreme ni da se igra partizana i četnika.
Frustraciju mu izazva sadašnja situacija: mora da pobedi taštinu. Plaši se svega što donosi naopaka logika. I kada mu se učinilo da sve može da ode dođavola, da je poklekao pred uspomenama, potražio je spasenje u svežem planinskom vazduhu. Legao je na padinu ispred kuće i kotrjao se kao kakav osušeni balvan, do prve jabuke. Osećao se kao dete. Tek kada je otvorio oči, ugledao je da mu je pred nosom maslačak.
DOSIJE MASLAČAK
Pred njim može da bude lep dan. Iskreno se nada da je tako. Neće da ga potroši uzalud. Nije iznenađen što je ponovo razapet između stvarnosti i uspomena. Previše je umoran. Ima stvari i trenutaka preko kojih čovek može da sazna nešto novo i vredno. Nekada ovo izaziva osećaj mučnine, drugi put radosti. Duga je njegova priča. Pismo pristiglo iz Australije, u kojem mu unuka pokojnog brata Milutina javlja da se udala i da će postati majka muškog deteta, s dedinim imenom, uznemirilo ga je i nateralo da se vrati na staze kojima odavno nije hodao. Bio je spreman na ovo i pre nego što je otvorio pismo. Nema sumnje da je sudbina rešila da odreši kesu i da se u njegovim očima prikaže drukčijom. Ponekad i ona može da bude lutka na koncu. Popio je čašu domaće rakije od kajsija. Niko kao život, uzdahnuo je, ne ume da bude toliko duhovit i ciničan.
Koliko je noći nekada ležao budan zbog saznanja da njegove reči i korake prate ljudi iz bezbedonosnih službi. Ne može sa sobom da razgovara iz rova. Još od Akademije umetnosti, koja ga nije ničemu naučila osim kako da zategne priču do pucanja, okrenuo se životu na selu, gajio je kokoške, ovce i koze. Ima mlekaru, proizvodi sir i prodaje ga u Beogradu. Igrao se upletenom trakom lipove kore. Takvom su uhapšenima vezivali ruke u nekom od zatvora u Poljskoj. Traka je poklon disidenta iz Češke, s kojim se osamdesetih godina družio u Varšavi. Psovati državu i vlast je prijatno, gorčina dolazi kasnije, poput gorušice posle jela, šalio se Vaclav. Prošlo je od tada dosta vremena. I danas je vlast pokvarena, sa trulim zubima i zlatnom maskom na licu. I ovi vladari na Balkanu vrte se u foteljama kao na ringišpilu. Situacija u koj se danas nalazi je sarkastična, ne vredi da mlatara udovima.
Pažljivim čitanjem hvalospeva kojim vlast veliča sebe u vezi sa otvaranjem policijskih arhiva, tih skladišta poluraspale hartije, stekao je utisak da se ona igra sa zdravom pameću naroda. Jedno vreme je praćenje političkih događaja bio izbacio iz života. Nikada nije poželo da bude salonski pisac, da učestvuje u jalovim raspravama na televiziji. Policija je, obavestili su nekim čudom i njega, učesnika u nemirima iz 1968, režisera bunkerisanog filma iz 1973, uzgred – sumnjivih umetničkih kvaliteta, da može da vidi svoj disidentski dosije. Dvoličnost udvaranja vlasti samoj sebi pokazuje i skrivene mane: u džungli loših vesti vidi se da ni vlast nije imuna na pranje svoje savesti. Dok je bio samo čitalac novina i slušalac vesti s radija, nije bio siguran s koje strane će ga zapljusnuti nezadovoljstvo i brige nezadovoljnika, bilo da su ljubitelji prirode, retkih priča ili borci za demokratiju. Po ko zna koji put, na televiziji i u retkim bioskopskim dvoranama prikazuje se kako se rastočio Berlinski zid. Seća se slike ljudi koji odvaljuju komade maltera, slova sa grafita, odnose šut za uspomenu, ili da bi fga prodali. Evropa širi polje izražavanja, otvara favorit-arhive, rugao se. Ako mora da izdvoji one koji prednjače u oporim pričama o prošlosti, misli na presvučene komuniste i ostarelu decu ambasadora.
Pokrio je lice rukama. Juče je dan proveo u sobi punoj mirisa načete hartije, listajući hrpu dostava. Zasmejala ga je duhovitost inspektora koji je njegov dosije naslovio imenom Maslačak, po priči koju je objavio u listu Student 1969. godine. Priča je kratka, danas misli – nevešta; govori kako vetar raznosi semenke cveta i ostavlja njegovu glavu golom. Pokušao je da aludira na politička dešavanja u Jugoslaviji u tom trenutku, da prikaže kako se rastače zemlja. Ništa genijalno, ništa duhovito: daleko od literature i satire. U policiju je sa sobom nosio komad like, kao što drugi nose amajliju, držao je u rukama. Zavirio je u svaki papir koji su mu stavili na uvid. Imao je susret sa tamnom stranom istorije zemlje. Stekao je utisak da su ljudi u ono vreme od idologije pošandrcali. Kao da su pojedinci pokušavali da izbrišu liniju između mogućnosti i želja. Učinilo mu se da ništa tako dobro ne priča priču o besmislu pojmova sloboda i nepravda kao ovi papiri. Onaj koga se to nije nije ticalo, mogao je ovo da krsti kao smeće.
Naišao je na dostavu komšije iz zgrade u kojoj je stanovao sedamdesetih. Komšija smerno prijavljuje da on neprestano sluša Elvisa Prislija i da veruje da se momak odao i drogi. Učinilo mu se da u ovim dostavama postoji i stepen tolerancije da policija ima pravo da misli i drugačije. Morao je da razmisli: ako komšija zna ko je Prisli, zašto mu smeta pevač? Je li to neki njegov prikriveni prijatelj? Ponovo je osećao slabost u rukama i glavi, kao i juče kada je napustio zgradu policije: čini mu se da se zatamnjena prošlost na volšeban način vratila na scenu. Negde ovde počeli su pred očima da mu promiču idoli iz detinjstva: kao da su se uspomene s njim igrale gluvih telefona. Njegov jučerašnji promišljeni cilj da zapamti najviše što može od prelistanog izgleda mu danas smešnim. Po zatvorima je od 1968. proveo ravno osam meseci: ovaj policijski dosije bio je deo njegove biografije. Ti papiri koji su juče ležali pred njim doticali su sve odreda. Ali, nisu mu dali da ponese ni papirić, upozoravajući ga da je kažnjivo i fotografisati dokumenta. Znao je da iznad njega postoji kamera preko koje prate šta radi. Bile su to kopije kopija, imena doušnika bila su izbeljena ili precrtana crnim mastilom. Njegove prepisane pesme o vođi dovoljno su govorile o ljudima koji su se njime bavili: videlo se da doušnik nema svoj stav. Drugi dostavljač je njegove pesme poredio sa Stingovim: misli da je to onaj isti koji ga je cinkario da sluša Elvisa.
Najzad ustade i protegnu se: komšija i Sting? Nije mogao da veruje. Nizanje reči nalik je na slaganje sasušenih papirika u venac. Takvim mu se učinilo i ređanje dostava. Sve je ovo daleko, visi sasušeno ispod mračne strehe prošlosti. Primetio je da su u zahtevima sa otvaranjem dosijea aktivniji stariji ljudi. Pomalo se čitav događaj učinio usiljenim. Ne potcenjuje potrebu vlasti da se narod trgne iz letargije. Misli da nije vredno trošiti reči na priče: užasava se opširnih priča o događajima iz istorije. Na svoj način osetio se postiđenim što je pred sobom pristao na ovo. Žao mu je: misli da mu sve ovo nije ni trebalo, da je ovim zaprljao deo života.
Svako jutro pije hladan čaj od ovsa: čaj mu je preporučio politički zatvorenik u Mitrovici. Ne jednom, osvedočio se da uhode udaraju žestoko u svakom režimu, da nemaju milosti ni prema najbližima. Najbolje da o ovome ne kaže više ni reč. U potrazi za greškama koje je pravio, lista u glavi hartije koje su juče ležale pred njim na stolu. Od svega ga je najvše prenerazilo to da je o njegovom kretanju po Beogradu podatake dostavljao i pokojni Milutin. Brat Milutin koji se pre dvadeset godina otisnuo u Australiju, tražeći svoje mesto pod suncem. Nije mogao da veruje. Možda je brat radio za bezbednosne službe? Možda je želeo da ga zaštiti, da preduhitri druge? Sada mu se čini da je priča kako je brat Milutin stradao u tuči sa pijanim Aboridžinima i Kinezima bila samo pokriće za mutna zbivanja u Melburnu. Nije li brat učestvovao u obračunima s posleratnom emigracijom, onom koja je pred komunistima utekla iz Jugoslavije?
Priseća se bratove omiljene izreke: Koliko para, toliko i tamburanja. Milutin je imao fizičke i mentalne karakteristike koje su se dopadale ljudima. Povlačenjem prošlosti porodice po blatu, po podrumima prošlosti može od sebe da napravi saučesnika u nečijoj prljavoj igri. Nije spreman da robuje prošlosti: sumnja da su ga namerno zvali da bi mu zadali poslednji udarac. U Milutinovim dostavama nije bilo ničega optužujućeg. Možda je deo dostava koji se tiče brata fasifikovan? Zašto su ostavili da vidi bratovo ime na dva mesta? Aljkavost? Sumnja. Naučio je da pored nevolja i nesreća koje su se valjale zemljom prolazi kao pijan pored plota. Treba li ovo i danas da učini? Iznenadio se koliko je u dosijeu sve bilo pravilno napisano, jezički precizno, i ono što ga je najviše porazilo: sve je tu, na svoj način, bilo i tačno. Skoro je mogao da se zakune da većina doušnika nije ništa slagala. Gotovo da ga je uplašila savršenost i korektnost dostava.
Bilo je tu događaja iz života na koje je bio zaboravio, onih o kojima je pamtio manje nego što je u papirima stajalo. Neki su ga detalji gotovo raznežili, pogotovo navodno bratovo pominjanje konja ljuljaške, koju je kupio u Trstu za bratovu ćerku, ukrašenu Engleskom zastavom. Nervira ga što se raznežio. Nije ni sanjao da i ljubav može postati verbalni delikt. Javljali su se znaci nemoći da ovo razume; pokušao je da lista album sa porodičnim fotografijama. Kao da mu je sada bilo žao i policije i ljudi koji su se bavili njime: na šta su oni potrošili život. Žalio ih je koliko i sebe. Na svašta ljudi pristaju zarad lične promocije i novca. Mislio je na brata koji je živeo s velikim teretom na duši. Ili on o ovome nije ništa znao? Bes je bio jedino osećanje kojim je pokušavao da uguši očaj. Ko je mogao da glumi njegovog brata kao dostavljača? Kao da mu je čitav život bio skrajnut u stranu.
Lice mu je uzano kao kod svih cinika, a pogled podrugljiv. Živi u porodičnoj kući u selu na obroncima Fruške Gore. Šezdeset i tri su mu godine. Mogu li godine koje su poređane do kraja njegovog životnog puta nešto da promene, da o njemu stvore bolji utisak kod Svetog Petra? Uvek bi smogao snage da se ruga sebi, ali zna da se zaustavi na korak od provalije. Nigde se ne oseća ovako dobro kao ovde u Sremu. Uzvratiće bratovoj unuci pismom, čestitaće muža i poželeće sve najbolje sledećem Milutinu. Mora čovek da pređe preko nekih stvari, ali ne mora da bude blagoglagoljiv. Pomislio je kako prošlost ima nedokučive puteve i da o avanturi sa dosijeom ne treba da priča. Njemu sa sada mladalački ispadi daleko od zdravog razuma. Plašio se da pričom ne povredi nekog iz bratove familije. Nije imao nikoga osim njih. Nije vreme ni da se igra partizana i četnika.
Frustraciju mu izazva sadašnja situacija: mora da pobedi taštinu. Plaši se svega što donosi naopaka logika. I kada mu se učinilo da sve može da ode dođavola, da je poklekao pred uspomenama, potražio je spasenje u svežem planinskom vazduhu. Legao je na padinu ispred kuće i kotrjao se kao kakav osušeni balvan, do prve jabuke. Osećao se kao dete. Tek kada je otvorio oči, ugledao je da mu je pred nosom maslačak.
SAVREMENA SRPSKA AFORISTIKA (6)
ZORAN T. POPOVIĆ
ŠTO JE BILO, BIĆE
Ne treba se bez potrebe vraćati u prošlost. Što je bilo, biće.
Mene u potpunosti moj psihijatar razume. Zato se i školovao.
Potpuno je prirodno što vlast otima od naroda. Mora i ona od nečega da živi.
Između dva zla izabrali smo manje. Da ne bismo klečali, pristali smo da puzimo.
ŠTO JE BILO, BIĆE
Ne treba se bez potrebe vraćati u prošlost. Što je bilo, biće.
Mene u potpunosti moj psihijatar razume. Zato se i školovao.
Potpuno je prirodno što vlast otima od naroda. Mora i ona od nečega da živi.
Između dva zla izabrali smo manje. Da ne bismo klečali, pristali smo da puzimo.
понедељак, 22. август 2011.
NEKAD I SAD (2)
Đura Jakšić
Jevropi
Tebi da pevam — tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv —
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!...
„Pa izginite!”
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
„I ginućemo, ginuti slavno —
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo — ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!”
~ KRAJ ~
Jevropi
Tebi da pevam — tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv —
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!...
„Pa izginite!”
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
„I ginućemo, ginuti slavno —
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo — ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!”
~ KRAJ ~
SATIRIČNA PESMA
LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ
OPTIMISTIČKA
(Dedi Boži Simoviću koji je imao običaj da
kaže: - Laži, kradi i kuni se krivo,
ne bi li se ostanulo živo.)
Sve najlepše o najgorem napiši
Izmaštaj da postoji čega nema
Lezi i zamisli ozon. Diši
Očima. Ćuteće zlo se sprema
Na putu si jedini koji tegli
Ružnu planetu na plećima
Ne gunđaj. Koji su u zemlju legli
Pričaće o lepšima i većima
Sve najgore o najboljima misli
Sujeta je zastava tvoje volje
Prosvećeni varvari nas stisli
Pevaj. Zlo je od svezla bolje.
Kada dogori ponovo sam pripali
Pravo je samo pokvareno Krivo
Odveži jezik i nepravdu hvali
Ne bi li se ostanulo živo
OPTIMISTIČKA
(Dedi Boži Simoviću koji je imao običaj da
kaže: - Laži, kradi i kuni se krivo,
ne bi li se ostanulo živo.)
Sve najlepše o najgorem napiši
Izmaštaj da postoji čega nema
Lezi i zamisli ozon. Diši
Očima. Ćuteće zlo se sprema
Na putu si jedini koji tegli
Ružnu planetu na plećima
Ne gunđaj. Koji su u zemlju legli
Pričaće o lepšima i većima
Sve najgore o najboljima misli
Sujeta je zastava tvoje volje
Prosvećeni varvari nas stisli
Pevaj. Zlo je od svezla bolje.
Kada dogori ponovo sam pripali
Pravo je samo pokvareno Krivo
Odveži jezik i nepravdu hvali
Ne bi li se ostanulo živo
NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (4)
VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
KONJ KADA PORASTEM ( u epizodi – Na fiktivnoj kafi sa operskom pevačicom)
Da deci padaju na pamet svakakve stvari to je svima dobro poznato. Mnoštvo je njih koja su poželela da budu naprimer (sada ću malo da nabrajam): kamen, kišobran, sijalica, pljusak, buldožer, francuski ležaj, betonska greda, jastuk sa anatomskim ulegnućem i tome slično. Pokatkad, mada mnogo ređe, deci se omaknu i želje da postanu neka životinja kada porastu. Čitao sam negde da je jedan dečkić iz Kine poželeo da bude zmaj kada poraste. Kada su ga pitali zašto, on je odgovorio da zmajevi izazivaju strahopoštovanje kod ljudi.
Za razliku od malog Kineza, kad sam ja bio mali žarko sam želeo da kada porastem postanem konj. Zašto ne recimo kengur to je potpuno jasno, pošto sam za tog skakutavog torbara saznao mnogo kasnije, tek negde u petom razredu osnovne škole. Ali, zašto ne magarac, to je već pitanje koje podrazumeva duboku kontemplaciju koja bi me verovatno dovela do izvorišta mog duhovnog bića, što ja zaista uopšte ne želim jer ko zna kakva neobična sećanja iz detinjstva bi mi se još pojavila (tu ne podrazumevam sećanja kao što je naprimer to kako sam se sa osam godina upiškio sedeći na stadionu za vreme jedne velike fudbalske utakmice!). Za razliku od kinezčića mene ipak niko nije pitao zašto baš konj. Mada, kao ni tada ni dan danas nemam pravi odgovor na to pitanje.
Pošto me to pitanje već deceniju i po muči poželeo sam da nađem odgovor, jer možda ima još ljudi koji sebi postavljaju ako ne isto a ono barem slično pitanje. I, evo početka mog traganja za našom zajedničkom istinom...
Iako je ovo priča a ne ispovest, moram da se pohvalim da sam za ove tri decenije svog življenja upoznao mnoge lepe devojke. „Šta je uopšte lepota?“, sad se pitaju uglavnom ružni ljudi koji nemaju tu privilegiju da im se ostali ljude dive i zavide njihovom fizičkom izgledu. Zato oni ponosno i promišljeno odgovaraju: „Mi smo ružni spolja, ali smo zato lepi iznutra!“ Ovaj, počeo sam da govorim o lepim devojkama. Dakle, moram kazati i da ne mogu da se pohvalim da sam sa svakom od tih lepotica bio intiman, ali pobogu, ko to još može? Može?! E onda jebi ga.
Valjda je moj problem u tome što često nisam znao kako da lepu devojku pozovem na piće naprimer. Uvek sam nešto komplikovao. „Koja ti je omiljena knjiga?“, započeo bih neformalan razgovor. „Ja ne čitam baš mnogo!“, odgovorila bi mi. „Pretpostvaljam da znaš da čitaš?“, upitao bih je. „Naravno da znam da čitam! Odakle ti ideja da ne znam?“ „Meni možeš kazati sve u poverenju. Ja tajnu čuvam bolje nego iko!“ „Pobogu, znam da čitam!“, prasnula bi lepotica. „Sasvim je normalno da neko ne zna da čita...“, poverljivo bih joj kazao trudeći se da ona stekne u meni prvo prijatelja, a nakon toga, ako bogda, i ljubavnika. Ubeđen da je lepotica već počela da me zamišlja među svojim nogama nastavio bih sigurno: „Evo mog primera, ja ni dan danas ne znam da vežem pertle na patikama, već kupujem obuću sa lepljenjem!“ „Kretenu!“, odgovorila bi mi oštro, okrenula se i otišla.
Neki drugari su pokušali su da me nauče kako da budem mačo - tip: „Brate, samo budi kul. Ne pokazuj emociju, žene su ti to. Ako si žaba probudićeš u njoj zmiju!“ Znači ako bih bio vuk naprimer probudio bih u njoj ovcu. „Brate, ne odugovlači, odmah je zgrabi! Žene obožavaju da budu osvojene!“ Pokušali su i tome da me nauče kroz praksu. „Sedneš naspram nje i ozbiljnog, neobrijanog lica ćutiš. Žene obožavaju ćutljive, neobrijane i zamišljene muškarce. Naručiš zatim viski i pustiš je da ona priča. One obožavaju da ih muškarac sluša. Naravno, ne slušaš je ništa već osluškuješ kocke leda kako se tope na površini viskija. Zatim zaustiš kao nešto da kažeš, na šta se ona sva uzbuđena usredsredi na to šta ćeš joj kao kazati. Ali, umesto da joj kažeš kako je prelepa, kako si očaran njome i kako ti srce treperi a krv ključa, ti uzmeš čašu, eksiraš viski i vikneš konobaru: Još jedan! Posle je sve lako...“ Znači, samo treba da zgrabim lepoticu baš kao čašu viskija i da je potom eksiram. Molim vas ako je neko drugačije shvatio neka mi to obavezno javi (broj telefona poznat je redakciji).
U međuvremenu sam odbacio sve teorije i sve moguće taktike i odlučio da prvu sledeću devojku koja mi se dopadne bez ikakvog okolišanja pozovem da popijemo kafu. I, da li je to sreća ili nije, prva devojka koja mi se od tada dopala jeste jedna operska pevačica. Prava lepotica! Sreli smo se u jednoj prodavnici, ispred rafova sa hranom za mačke. Nisam odugovlačio pa je nisam uopšte pitao za mačkino ime (što je dobro jer se ispostavilo da ima psa koji voli pokatkad da pojede i malo mačije hrane!). Takođe, niti sam komentarisao sparno vreme, niti sam se našalio na njen račun što našminkana ide u prodavnicu. Odmah sam je pitao hoće li samnom na kafu. Ona takođe nije taktizirala već mi je odmah ispričala kako ne pije kafu jer joj ona stvara nekakvu sluz u želudcu, koja se penje kroz grkljan ka glasnicama, pa ne može da peva „srednju lagu“. Odlučan u nameri da ne odugovlačim rekao sam joj da ću ja da pijem kafu a ona će da pije vodu. Ona se na to nasmejala i odgovorila mi da obožava duhovite momke. Nakon toga je pristala. Eto, upalilo je.
Izašli smo u jedan otmeni kafić. I mada po njegovim zidovima vise crno – bele fotografije polu golih staraca i starica, od kojih se neki ljube međusobno „jezikom u usta“, namešten je sa puno ukusa i stila, o čemu svedoče beli stolnjaci i stone lampe sa ljubičastim abažurima.
Samo što smo ugodno seli za sto, kad prvo što me je pitala lepotica, verovali vi ili ne, je šta sam želeo da budem kada porastem! „Odakle joj sada to pitanje, dovraga?! Šta da odgovorim? Ako kažem istinu smejaće mi se i misliće da sam idiot. Ako slažem porašće mi nos. Ako kaž...ma, ja sam pisac, ja smem da izmišljam. Slagati i izmisliti nije isto!“, tako sam mislio u svojoj glavi. Na kraju sam uz potpuno odsustvo mašte kazao da sam kao mali želeo da budem poznati fudbaler. To je nije nimalo fasciniralo. Rekla je: „Kao što i svako dete želi.“ Zatim me je pitala koliko mi je trajala najduža veza. „Uf, ala pogađa sa pitanjima, svaka joj čast. Rešila je da me zakopa!“ Izmislio sam (nisam slagao!) da sam imao mnoštvo devojaka i da su sve on bile lepotice, kao i da ću tražiti da mi država omogući da osnujem harem kako bih mogao biti sa što više njih u isto vreme. „Hm“, je sve što mi je odgovorila uz kiseo izraz svog prelepog lica. Konačno nam je prišao kelner i ja sam, setivši se onoga što sam naučio od mojih mačo – drugara, naručio dupli viski sa ledom. Ona je, zamislite, zaista naručila flaširanu, nehlađenu vodu!
Zatim sam ja preuzeo inicijativu i postavio joj ista pitanja, na koja je ona za razliku od mene potpuno iskreno i bez imalo ustručavanja odgovorila. Rekla mi je da je oduvek želela da postane operska pevačica i da je naletala samo na kretene u svom ljubavnom životu. Bio sam fasciniran njenom iskrenošću, ali nikako nisam uspevao, mada sam se svojski trudio, da zamislim kako joj se ista stvar ne ponavlja i samnom.
Uglavnom, da ne dužim, šta god da me je pitala nakon toga ja sam joj izmišljajući odgovorao, praveći se da nisam ono što jesam, a što je ona verovatno odmah zaključila na osnovu svog prebogatog iskustva. Na izlasku iz kafića, polu – pijan, platio sam račun ostavši bez dinara u svom džepu. Propustio sam je kao pravi džentlmen da prva izađe na vrata nakon čega su je kola poprskala barom sa ulice. Sva mokra i izmrljana od blata, brišući se usput maramicama koje sam joj pozajmio, kazala mi je da kada sazrim (valjda je mislila da kada porastem!) biću veoma interesantna osoba. Poželela mi je sve najbolje na mom putu ka sazrevanju i pred rastanak drhteći od hladnoće kinula mi posred lica. Ostavši bez maramica bio sam sav ko pokisao...
Na povratku kući, klackajući se tramvajem, razmišljao sam o onome što mi je rekla. „Ako zaista nisam porastao odnosno sazreo, da li to znači da još nisam postao ono što sam žarko želeo kada sam bio mali?“
P.S. Ako neko zna odgovor na to pitanje neka mi slobodno javi (broj telefona, ponavljam, poznat je redakciji)...
субота, 20. август 2011.
IZ NOVE KNJIGE
MILAN TODOROV
REGRUTACIJA
Roditelji su se stalno svađali. Oboje su prešli pedesetu. Baka je govorila da je sve što nam se dešava, kao i sve što će nam se dogoditi, a biće nepopravljivo, posledica američkog bombardovanja. Mama je govorila da su ocu čavke popile mozak. Ona je živela na demetrinu. Otac je pio. Ja sam dobio poziv za regrutaciju, uprkos tome što nisam završio gimnaziju.
Iz dna duše sam mrzeo lekarske preglede. Mislim da je to kod mene poticalo iz osnovne škole, kad su počeli da nam, pred devojčicama, opipavaju, stidnim dlačicama nepokrivena jajašca.
Majka je tvrdila da otac gde god ode nađe žensku i odmah zamišlja kako je povaljuje. Dovoljno je, poveravala se prijateljici iz mladosti, Violeti, da neka kurva bude ljubazna prema njemu i on se lepi kao muva na govno. Ta Violeta je vrlo hladna i odgovorna osoba, stara usedelica, koja je radila u nekoj nevladinoj organizaciji na širenju ekumenstva i ona je najdirektnije zaslužna što je u našu kuću ušla prva sveta knjiga, tvrdo ukoričena crna Biblija, sa poklon-posvetom izvesne miss Betty M.Doughti iz Norviča. Otac se kleo u svece da to što majka trabunja nema veze sa istiinom.Majka je vremenom otišla daleko, zabranila mu je da ide i u crkvu, što je on, u poslednje vreme, činio. I tamo ćeš naći neku kurvu. Otac je majci priznao da je sanjao gosppođicu Betty M. Doughti u pozama nedoličnim bogobojažljivom stvorenju.
Tetka Violeta je bila energična i preduzimljiva žena, za razliku od moje majke koja je bila blaga i bolećiva prema svima, a naročito, kako je tvrdila, prema mom poludelom ocu. Tetka Violeta je predlagala majci da oca natera na analizu krvi. Tako se to radi u svetu pre nego što ljudi stupe u bilo kakvu ozbiljniju vezu, a kamoli kad nastupi nepoverenje u braku. Ove današnje kurvice, govorila je Violeta, imaju koktel bakterija i virusa u vaginama upakovanim u najnovije modele Women secret. Majka je odlučila da oca prati na svakom koraku. Često je izostajala sa posla i išla sa ocem u Beograd gde je raznosio vino kafedžijama na splavovima.
Otac je imao jednog, potpuno odanog, prijatelja, koji je, kako je majka govorila, bio primer kako će otac proći u životu. Taj prijatelj se zvao Jefta i nekada je bio očev vozač, dok je otac bio poslovođa velikog skladišta alpske mineralne vode Aqua bella u Somboru. Majka je govorila da je oca, na putovanjima po slovenačkim toplicama, Jefta i naučio kurvanju. Posle kad je otac izgubio posao zbog ratova koji su porušili veze sa Slovencima, majka se na neki način čak obradovala. U to vreme, Jefta se razveo od svoje krhke, plave i, jedva primetno hrome, žene. Stanovao je u jednom prikrivenim periferijskom bordelu, koji je, uz sportsku kladionicu i nekoliko podstanarskih sobica, živeo zapravo od rentiranja kreveta za popodnevni odmor. Da stvar bude luđa,ispostavilo se da je otac, u vreme dok se nije opredelio za prodaju vina, radio kao monter porodičnih bazena, kao i da je jedan takav ugradio i u dvorištu pomenutog bordela koji je držao bivši sarajevski kriminalac Todorović. Majka je mogla samo da zamisli kakve su sve gadosti posle izvođene u tom bazenu koji im je otac održavao, dozirajući hlor u vodi ili krpeći podvodnim lepkom rupice nastale na njegovom polivinilskom morsko plavom lajneru. Mislim da je otac zbog toga i prestao da prodaje i montira bazene ili je to bio posao na ograničeno vreme. Naime, vrlo brzo su svi u našem kraju švercovali iz Mađarske okrugle bazene za celu porodicu a onda su montažni bazeni stigli sa prvim megamarketima i kod nas. Otac nije uspevao da stane na noge u novom poslu sa vinima i veći deo leta provodio je u dvorištu popravljajući stare vinogradarske alatke, rasušenu hrastovu burad, zarđale prese i muljače za groždje. Majka je ležala u ligeštulu na terasi i osluškivala odnos između očevog kuckanja čekićem i ženskih glasova koji su dopirali sa ulice. Na osnovu toga je zaključila da se otac zagledao u neku prsatu osamnaestogodišnjakinju koja se, sa isto takvom debelom drugaricom, često kikotala pored naše ograde. Pokazaće se docnije da je ta mala zaista drolja i da je sin onog Todorovića uveliko podvodi u Faci, kako se zvao onaj prigradski bordel. Milicija je često intervenisala kada bi mlađi Todorović isprebijao malu ukoliko nije htela da spava sa mušterijom koju bi joj on doveo. Majka je to saznala, možda joj je to ispričao baš Jefta, i ocu je ispisala opasnu recku: pedofil, u njen crni dnevnik očevih smrtnih grehova.
U međuvremenu je majčina prijateljica Violeta, upoznala nekog gospodina Emila Brocha iz Ženeve, rodom iz Slankamena i ispostavilo se da je on bio jedna od njenih prvih simpatija na odvratnom letovanju u Neumu na bosanskom delu Jadrana ranih sedamdesetih godina prošlog veka.O razvoju njihove vrlo uzbudljive veze ona je majku redovno obaveštavala elektronskim ispovednim pismima sa Ženevskog jezera, opisima prepunih delikatnih i opskurnih detalja, kakvi se ne bi očekivali od međunarodne službenice. Majka nevična modernoj tehnologiji nije uvek uspevala da obriše ta pisma, tako da je otac stizao da ih pročita, govoreći: Muke su to misionarske!Majka je govorila da je Violeta konačno pronašla čoveka svog života, a da on njoj nije omogućio da za pedeset godina vidi pravo inostranstvo. Za majku je pojam punog, sređenog života bio vezan za putovanja u inostranstvu. I zbog toga je često ocu prebacivala da ju je samo jednom vodio u Budimpešti, pa da je i tada od nje zamišljao da je Ilona, njegova sekretarica, Mađarica.
Tata je u neko doba došao na ideju da Jeftu angažuje da mu razradi prodajnu mrežu za vina i ovaj je to, za malu nadoknadu, rado činio obilazeći beogradske splavove našim autom. Na put je vodio i ljubavnicu po imenu Vivijana, masnu ženu sa ogromnim majčinskim grudima, za koju je svima govorio: zamislite takve cike, a nerotkinja!-i koja ga je zapravo, odvukla od žene sa kojom je do tada živeo trideset godina. Jeftina ljubavnica je, po majčinim saznanjima, vrlo brzo bacila oko na oca i majka je zabranila ocu da ih više angažuje u bilo kavom poslu. Tvrdila je da danas ljudi da bi preživeli najboljim komšijama podvode rođene ćerke a kamoli neće ljubavnice i droce. Otac je vikao da je majčina najbolja prijateljica droca a majka je onda počela da uredno prebacuje u reccycle bin sva pisma u kojima je Violeta opisivala vrtoglavice koje je otkrila sa Slankamencem. Ona je slobodna žena, koja je najzad našla svoju porciju sreću, rekla je majka ocu, a ja je nikada više pored tebe neću imati,jer ti ne znaš nikog drugog da voliš osim sebe, jer tebe vode nagoni i ti ćeš upropastiti i naše dete dajući mu primer lošeg oca.
Onda su se okomili na mene terajući me da nađem devojku, ozbiljnu i pametnu, govorila je majka, neku koja će znati da vlada mojim nagonima, da ne upropastim svoj život kao što su to oni učinili.
Iznenadio saam se kad sam shvatio da su na regrutacionom zdravstvenom pregledu, koji se obavljao u Vojnoj bolnici uz Dunav, uz doktorku sve same medicinske sestre. Išli smo iz prostorije u prostoriju, polusvučeni, na rendgen, kod očnog, sve prostorije su bile hladne kao tuneli u tvrđavi, čiji su zapravo sastavni delovi i bili ovi bolnički hodnici. Najzad svedoše nas dvadesetak iz razreda, u jednu dugačku neonkama osvetljenju sobu i doktorka nam reče da skinemo gaće. Zatim je pozvala jato mladih medicinskih sestara. Jedna nas je prozivala, druga nešto zapisivala a ostale su bile tu da uče postupak, verovatno. Prozvani bi morao da istupi korak napred i tada bi svi ti pogledi, ne samo doktorke (ona je, uostalom, vrlo brzo i izašla iz prostorije) koliko mladih sestrica puzali po našim ogoljenim medjunožjima. Mislim, iskreno, da je moj bio najmanji. Zato sam se strahovito iznenadio kad sam primetio da jedna od devojaka ne gleda u moj čvarčić, nego mi se skoro zaverenički smeši gledajući me pravo u oči. Izlazeći iz Vojne bolnice sreo sam čika Jeftu i on me je pitao da li sam onanisao pre nego što sam otišao na regrutacioni pregled. Ne, rekao sam zbunjeno. Onda ti je sigurno bio najmanji, ali nemoj da se sekiraš, to sam i ja tek posle shvatio. Da si mu prethodno dao kratku desanku, bio bi među najvećima, ali nema veze, nadoknadićeš ti to.
Posle nekoliko nedelja doveo sam Terezu, kako se zvala ona sestrica iz Vojne bolnice, koja me nije zagledala u međunožje, da je upoznam sa roditeljima. Majka je moju devojku oduševljeno prihvatila. Posmatrao sam oca iz prikrajka. Bio je zbunjen, nije znao kako da se postavi, nekako krut i zvaničan. Ali prošao je majčin psihometrijski test otpornosti na lepe devojke.
Tereza mi je posle priznala da je gledala svim momcima na regrutaciji u onu stvar i da ne vidi u tome ništa posebno.
Ta devojka će od njega napraviti normalnog čoveka, pisala je mama Violeti i dodavala - Ona je medicinski radnik, a u medicinske radnike odlaze pre svega duševne osobe.
Duša postoji da bi bolela, otpisala joj je patetično Violeta, nagovestivši usput, na majčino veliko iznenađenje, svoj definitivni povratak iz Ženeve.
(Knjigu BEZBROJ NAŠIH ŽIVOTA, BAK, Beograd, 2011. možete naručiti pouzećem)
REGRUTACIJA
Roditelji su se stalno svađali. Oboje su prešli pedesetu. Baka je govorila da je sve što nam se dešava, kao i sve što će nam se dogoditi, a biće nepopravljivo, posledica američkog bombardovanja. Mama je govorila da su ocu čavke popile mozak. Ona je živela na demetrinu. Otac je pio. Ja sam dobio poziv za regrutaciju, uprkos tome što nisam završio gimnaziju.
Iz dna duše sam mrzeo lekarske preglede. Mislim da je to kod mene poticalo iz osnovne škole, kad su počeli da nam, pred devojčicama, opipavaju, stidnim dlačicama nepokrivena jajašca.
Majka je tvrdila da otac gde god ode nađe žensku i odmah zamišlja kako je povaljuje. Dovoljno je, poveravala se prijateljici iz mladosti, Violeti, da neka kurva bude ljubazna prema njemu i on se lepi kao muva na govno. Ta Violeta je vrlo hladna i odgovorna osoba, stara usedelica, koja je radila u nekoj nevladinoj organizaciji na širenju ekumenstva i ona je najdirektnije zaslužna što je u našu kuću ušla prva sveta knjiga, tvrdo ukoričena crna Biblija, sa poklon-posvetom izvesne miss Betty M.Doughti iz Norviča. Otac se kleo u svece da to što majka trabunja nema veze sa istiinom.Majka je vremenom otišla daleko, zabranila mu je da ide i u crkvu, što je on, u poslednje vreme, činio. I tamo ćeš naći neku kurvu. Otac je majci priznao da je sanjao gosppođicu Betty M. Doughti u pozama nedoličnim bogobojažljivom stvorenju.
Tetka Violeta je bila energična i preduzimljiva žena, za razliku od moje majke koja je bila blaga i bolećiva prema svima, a naročito, kako je tvrdila, prema mom poludelom ocu. Tetka Violeta je predlagala majci da oca natera na analizu krvi. Tako se to radi u svetu pre nego što ljudi stupe u bilo kakvu ozbiljniju vezu, a kamoli kad nastupi nepoverenje u braku. Ove današnje kurvice, govorila je Violeta, imaju koktel bakterija i virusa u vaginama upakovanim u najnovije modele Women secret. Majka je odlučila da oca prati na svakom koraku. Često je izostajala sa posla i išla sa ocem u Beograd gde je raznosio vino kafedžijama na splavovima.
Otac je imao jednog, potpuno odanog, prijatelja, koji je, kako je majka govorila, bio primer kako će otac proći u životu. Taj prijatelj se zvao Jefta i nekada je bio očev vozač, dok je otac bio poslovođa velikog skladišta alpske mineralne vode Aqua bella u Somboru. Majka je govorila da je oca, na putovanjima po slovenačkim toplicama, Jefta i naučio kurvanju. Posle kad je otac izgubio posao zbog ratova koji su porušili veze sa Slovencima, majka se na neki način čak obradovala. U to vreme, Jefta se razveo od svoje krhke, plave i, jedva primetno hrome, žene. Stanovao je u jednom prikrivenim periferijskom bordelu, koji je, uz sportsku kladionicu i nekoliko podstanarskih sobica, živeo zapravo od rentiranja kreveta za popodnevni odmor. Da stvar bude luđa,ispostavilo se da je otac, u vreme dok se nije opredelio za prodaju vina, radio kao monter porodičnih bazena, kao i da je jedan takav ugradio i u dvorištu pomenutog bordela koji je držao bivši sarajevski kriminalac Todorović. Majka je mogla samo da zamisli kakve su sve gadosti posle izvođene u tom bazenu koji im je otac održavao, dozirajući hlor u vodi ili krpeći podvodnim lepkom rupice nastale na njegovom polivinilskom morsko plavom lajneru. Mislim da je otac zbog toga i prestao da prodaje i montira bazene ili je to bio posao na ograničeno vreme. Naime, vrlo brzo su svi u našem kraju švercovali iz Mađarske okrugle bazene za celu porodicu a onda su montažni bazeni stigli sa prvim megamarketima i kod nas. Otac nije uspevao da stane na noge u novom poslu sa vinima i veći deo leta provodio je u dvorištu popravljajući stare vinogradarske alatke, rasušenu hrastovu burad, zarđale prese i muljače za groždje. Majka je ležala u ligeštulu na terasi i osluškivala odnos između očevog kuckanja čekićem i ženskih glasova koji su dopirali sa ulice. Na osnovu toga je zaključila da se otac zagledao u neku prsatu osamnaestogodišnjakinju koja se, sa isto takvom debelom drugaricom, često kikotala pored naše ograde. Pokazaće se docnije da je ta mala zaista drolja i da je sin onog Todorovića uveliko podvodi u Faci, kako se zvao onaj prigradski bordel. Milicija je često intervenisala kada bi mlađi Todorović isprebijao malu ukoliko nije htela da spava sa mušterijom koju bi joj on doveo. Majka je to saznala, možda joj je to ispričao baš Jefta, i ocu je ispisala opasnu recku: pedofil, u njen crni dnevnik očevih smrtnih grehova.
U međuvremenu je majčina prijateljica Violeta, upoznala nekog gospodina Emila Brocha iz Ženeve, rodom iz Slankamena i ispostavilo se da je on bio jedna od njenih prvih simpatija na odvratnom letovanju u Neumu na bosanskom delu Jadrana ranih sedamdesetih godina prošlog veka.O razvoju njihove vrlo uzbudljive veze ona je majku redovno obaveštavala elektronskim ispovednim pismima sa Ženevskog jezera, opisima prepunih delikatnih i opskurnih detalja, kakvi se ne bi očekivali od međunarodne službenice. Majka nevična modernoj tehnologiji nije uvek uspevala da obriše ta pisma, tako da je otac stizao da ih pročita, govoreći: Muke su to misionarske!Majka je govorila da je Violeta konačno pronašla čoveka svog života, a da on njoj nije omogućio da za pedeset godina vidi pravo inostranstvo. Za majku je pojam punog, sređenog života bio vezan za putovanja u inostranstvu. I zbog toga je često ocu prebacivala da ju je samo jednom vodio u Budimpešti, pa da je i tada od nje zamišljao da je Ilona, njegova sekretarica, Mađarica.
Tata je u neko doba došao na ideju da Jeftu angažuje da mu razradi prodajnu mrežu za vina i ovaj je to, za malu nadoknadu, rado činio obilazeći beogradske splavove našim autom. Na put je vodio i ljubavnicu po imenu Vivijana, masnu ženu sa ogromnim majčinskim grudima, za koju je svima govorio: zamislite takve cike, a nerotkinja!-i koja ga je zapravo, odvukla od žene sa kojom je do tada živeo trideset godina. Jeftina ljubavnica je, po majčinim saznanjima, vrlo brzo bacila oko na oca i majka je zabranila ocu da ih više angažuje u bilo kavom poslu. Tvrdila je da danas ljudi da bi preživeli najboljim komšijama podvode rođene ćerke a kamoli neće ljubavnice i droce. Otac je vikao da je majčina najbolja prijateljica droca a majka je onda počela da uredno prebacuje u reccycle bin sva pisma u kojima je Violeta opisivala vrtoglavice koje je otkrila sa Slankamencem. Ona je slobodna žena, koja je najzad našla svoju porciju sreću, rekla je majka ocu, a ja je nikada više pored tebe neću imati,jer ti ne znaš nikog drugog da voliš osim sebe, jer tebe vode nagoni i ti ćeš upropastiti i naše dete dajući mu primer lošeg oca.
Onda su se okomili na mene terajući me da nađem devojku, ozbiljnu i pametnu, govorila je majka, neku koja će znati da vlada mojim nagonima, da ne upropastim svoj život kao što su to oni učinili.
Iznenadio saam se kad sam shvatio da su na regrutacionom zdravstvenom pregledu, koji se obavljao u Vojnoj bolnici uz Dunav, uz doktorku sve same medicinske sestre. Išli smo iz prostorije u prostoriju, polusvučeni, na rendgen, kod očnog, sve prostorije su bile hladne kao tuneli u tvrđavi, čiji su zapravo sastavni delovi i bili ovi bolnički hodnici. Najzad svedoše nas dvadesetak iz razreda, u jednu dugačku neonkama osvetljenju sobu i doktorka nam reče da skinemo gaće. Zatim je pozvala jato mladih medicinskih sestara. Jedna nas je prozivala, druga nešto zapisivala a ostale su bile tu da uče postupak, verovatno. Prozvani bi morao da istupi korak napred i tada bi svi ti pogledi, ne samo doktorke (ona je, uostalom, vrlo brzo i izašla iz prostorije) koliko mladih sestrica puzali po našim ogoljenim medjunožjima. Mislim, iskreno, da je moj bio najmanji. Zato sam se strahovito iznenadio kad sam primetio da jedna od devojaka ne gleda u moj čvarčić, nego mi se skoro zaverenički smeši gledajući me pravo u oči. Izlazeći iz Vojne bolnice sreo sam čika Jeftu i on me je pitao da li sam onanisao pre nego što sam otišao na regrutacioni pregled. Ne, rekao sam zbunjeno. Onda ti je sigurno bio najmanji, ali nemoj da se sekiraš, to sam i ja tek posle shvatio. Da si mu prethodno dao kratku desanku, bio bi među najvećima, ali nema veze, nadoknadićeš ti to.
Posle nekoliko nedelja doveo sam Terezu, kako se zvala ona sestrica iz Vojne bolnice, koja me nije zagledala u međunožje, da je upoznam sa roditeljima. Majka je moju devojku oduševljeno prihvatila. Posmatrao sam oca iz prikrajka. Bio je zbunjen, nije znao kako da se postavi, nekako krut i zvaničan. Ali prošao je majčin psihometrijski test otpornosti na lepe devojke.
Tereza mi je posle priznala da je gledala svim momcima na regrutaciji u onu stvar i da ne vidi u tome ništa posebno.
Ta devojka će od njega napraviti normalnog čoveka, pisala je mama Violeti i dodavala - Ona je medicinski radnik, a u medicinske radnike odlaze pre svega duševne osobe.
Duša postoji da bi bolela, otpisala joj je patetično Violeta, nagovestivši usput, na majčino veliko iznenađenje, svoj definitivni povratak iz Ženeve.
(Knjigu BEZBROJ NAŠIH ŽIVOTA, BAK, Beograd, 2011. možete naručiti pouzećem)
SATIRIČNA PESMA
MILAN TODOROV
PAS
Uhvatili bismo sigurno zeca
Bio bi to veliki plavi zec
Iako ga niko od nas nije video
Imao bi uši kao leteći slon
Tako da smo možda i slona mogli
Lepo za uši da uhvatimo
A fazana bismo svakako ulovili
I šarenu nežnu prepelicu, jarebicu
Ali baš u tenutku kad su nam se
Ukazivale najbolje prilike
Naš pas bi, dobro hranjen,
Čučnuo da obavi veliku nuždu
I tako od čučnja do čučnja
Od šume do šume
Od pucnja do pucnja
Od promašaja do promašaja
Od lova do lova
Od prilike do neprilike
Od ulovljenog do neulovljenog
Pas nam spase ljudskost
Obraz i savest
Milosrđem da se dičimo
Jer, eto, zbog psećeg gonceta
Ne postadosmo ubice.
PAS
Uhvatili bismo sigurno zeca
Bio bi to veliki plavi zec
Iako ga niko od nas nije video
Imao bi uši kao leteći slon
Tako da smo možda i slona mogli
Lepo za uši da uhvatimo
A fazana bismo svakako ulovili
I šarenu nežnu prepelicu, jarebicu
Ali baš u tenutku kad su nam se
Ukazivale najbolje prilike
Naš pas bi, dobro hranjen,
Čučnuo da obavi veliku nuždu
I tako od čučnja do čučnja
Od šume do šume
Od pucnja do pucnja
Od promašaja do promašaja
Od lova do lova
Od prilike do neprilike
Od ulovljenog do neulovljenog
Pas nam spase ljudskost
Obraz i savest
Milosrđem da se dičimo
Jer, eto, zbog psećeg gonceta
Ne postadosmo ubice.
петак, 19. август 2011.
NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (3)
MILAN BEŠTIĆ
PROMENA
Znao sam da je ulica koju tražim tu negde u blizini ali, da ne bih lutao, rešio sam da pitam nekoga ko naiđe. Naišla je Ona. Ona što je izbirljivim pogledom prešla od mojih cipela do glave, te odbrusila:
- Ma nemoj, kao, pitaš gde je ulica!
Dvadesetak godina kasnije, pre neki dan, ponovo se nađoh u situaciji da treba nekoga da pitam gde je ulica koju tražim. Prva je naišla neka gospođa koja reče:
- O, opet Vi, gospodine!
- Da, ali ulici su, ovi sada, promenili ime.
- Ulici su promenili ime, ali Vi se niste mnogo promenili. Izgledate čak i bolje.
Onda joj se nisam dopao, ali opštim procvatom, nadiranjem sreće iz
svih pravaca i promenom naziva ulica, stvari su se naglavačke izmenile.
PROMENA
Znao sam da je ulica koju tražim tu negde u blizini ali, da ne bih lutao, rešio sam da pitam nekoga ko naiđe. Naišla je Ona. Ona što je izbirljivim pogledom prešla od mojih cipela do glave, te odbrusila:
- Ma nemoj, kao, pitaš gde je ulica!
Dvadesetak godina kasnije, pre neki dan, ponovo se nađoh u situaciji da treba nekoga da pitam gde je ulica koju tražim. Prva je naišla neka gospođa koja reče:
- O, opet Vi, gospodine!
- Da, ali ulici su, ovi sada, promenili ime.
- Ulici su promenili ime, ali Vi se niste mnogo promenili. Izgledate čak i bolje.
Onda joj se nisam dopao, ali opštim procvatom, nadiranjem sreće iz
svih pravaca i promenom naziva ulica, stvari su se naglavačke izmenile.
SATIRIČNA PESMA
RASTKO ZAKIĆ
LAŽ
Mome nesebičnom ujaku, Miodragu Petroviću – Magetu (1933-2004)
Borismo se lavlje za slobodu,
Uložismo u nju krhku nadu –
Ko bi rek’o da će do slobode
Prvi stići oni koji kradu?
O Srbijo radnička,
O Srbijo seljačka,
Da li se iko nadao
Da te sloboda opljačka?
Jer čim joj blizu priđosmo
Spopadoše nas nevolje;
Niko se nije nadao
Da nas sloboda zakolje!
Nenasiti dobiše
Slobodu da se razmahnu,
A nesrećnici i gladni
Slobodu da u njoj izdahnu.
Podeli li nas sloboda
Na grabljivce i parije?
Koja li bitanga odluči
U srce da nam je zarije?
LAŽ
Mome nesebičnom ujaku, Miodragu Petroviću – Magetu (1933-2004)
Borismo se lavlje za slobodu,
Uložismo u nju krhku nadu –
Ko bi rek’o da će do slobode
Prvi stići oni koji kradu?
O Srbijo radnička,
O Srbijo seljačka,
Da li se iko nadao
Da te sloboda opljačka?
Jer čim joj blizu priđosmo
Spopadoše nas nevolje;
Niko se nije nadao
Da nas sloboda zakolje!
Nenasiti dobiše
Slobodu da se razmahnu,
A nesrećnici i gladni
Slobodu da u njoj izdahnu.
Podeli li nas sloboda
Na grabljivce i parije?
Koja li bitanga odluči
U srce da nam je zarije?
SAVREMENA SRPSKA AFORISTIKA (5)
MILAN TODOROV
VREME JE ZA ULAGANJE U ZLATO
Penzije će biti povećavane dva puta godišnje,
što je duplo više nego što se korisnicima inače diže.
Od popisivača stanovnika u Srbiji traži se da imaju lep rukopis,
jer je najvažnije da nas lepo zavedu.
Od kako je zvanično omogućeno robijanje u kući,
nezaposleni intelektualci osećaju izvesnu satisfakciju.
Oj Srbijo, nigde lada nema.
Zato ćemo se svi okupiti ispod jedne šljive.
Sladak je limun a kiselo grožđe,
jer je kod nas sad takva klima.
I naša vojska se ubrzano modernizuje.
Osim dva-tri, svi drugi avioni su nam nevidljivi.
Crkva nije zadovoljna tempom kojim joj država vraća imovinu.
Zar ne veruju u zagrobni život?
Uzimamo nove kredite iz predostrožnosti, da ne bismo upali u dužničko ropstvo.
Političari kod nas najviše zarađuju, ali bogami i rade kao mazge.
Vlada ima odgovor na novu krizu. Narodu su poručili da je sada pravi trenutak za ulaganje u zlato.
VREME JE ZA ULAGANJE U ZLATO
Penzije će biti povećavane dva puta godišnje,
što je duplo više nego što se korisnicima inače diže.
Od popisivača stanovnika u Srbiji traži se da imaju lep rukopis,
jer je najvažnije da nas lepo zavedu.
Od kako je zvanično omogućeno robijanje u kući,
nezaposleni intelektualci osećaju izvesnu satisfakciju.
Oj Srbijo, nigde lada nema.
Zato ćemo se svi okupiti ispod jedne šljive.
Sladak je limun a kiselo grožđe,
jer je kod nas sad takva klima.
I naša vojska se ubrzano modernizuje.
Osim dva-tri, svi drugi avioni su nam nevidljivi.
Crkva nije zadovoljna tempom kojim joj država vraća imovinu.
Zar ne veruju u zagrobni život?
Uzimamo nove kredite iz predostrožnosti, da ne bismo upali u dužničko ropstvo.
Političari kod nas najviše zarađuju, ali bogami i rade kao mazge.
Vlada ima odgovor na novu krizu. Narodu su poručili da je sada pravi trenutak za ulaganje u zlato.
четвртак, 18. август 2011.
NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (3)
VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
VREDNOST SMEĆA
Moja žena spada u red domaćica koje uživaju u spremanju hrane. Njena ljubav prema kuhinji se najbolje može videti po njenom namrgođenom licu i nemarno vezanoj kecelji oko struka, kao i po gomili psovki upućenih kako „nesposobnim maminim sinovima“ koji očekuju sve na gotovo, tako i „majkama nesposobnih maminih sinova“ koje su ih naučile da čekaju sve na gotovo. Ipak, niko na svetu ne sprema bolje pastramku u rerni od moje žene. Uz prilog najčešće idu i krompir salata i spanać, a za desert pojedemo po kockicu ukusne čokolade kupljene u prodavnici.
Ona se često trudi da me iznenadi nekim novim receptom i novim načinom spremanja ribe. Ujutru provodi i po ceo minut kraj tv ekrana, zapisujući recepte kojima gledaoce čašćavaju vrsni kuvari u emisijama o kulinarstvu.
Eto, baš pre par nedelja je spremala „oslića sa južnim voćem“, po receptu nekog kuvara meksikanca. Ne njegovom krivicom provela je u kuhinji „čak“ pola sata, pokušavajući da od nespojivog napravi ukusno jelo. Gomilu voća je strpala u veliku šerpu, dodala je neke meni potpuno nepoznate začine, uglavnom ljute, sve to skuvala i zatim sa tim bućkurišem prelila prethodno ne odmrznute osliće koje je poređala u pleh kao drvene cepanice za potpalu. Pleh je zatim stavila u rernu i rekla mi da pazim da ne zagori dok se ne vrati od komšinice.
Naravno, ja sam zaboravio na njeno naređenje i setio sam ga se tek kada je iz rerne počeo da se širi po stanu neprijatan miris zagorele hrane. Uspeo sam nekako da izvadim vreo pleh, ošurivši pritom ruke toliko da sam cijukao poput kakve curice kada ugleda miša. Ubrzo je stigla i moja žena sva uspaničena, pošto ju je privukao miris zagorele hrane. Bila je van sebe od besa! Znate, često volim kod nje tu osobinu da prasne zbog sitnice. Pogled joj u takvim trenucima blješti poput munje, kojim vas guta isto kao što to čini vulkanska lava sa malim, ribarskim mestom u podnožju vulkana. Zagoreli ručak je sručila u kesu i rekla mi da odnesem kesu u kontejner za smeće, i to podhitno. Kako je stručno procenila svako odlaganje njenog odnošenja bi nas dovelo u situaciju da se odselimo na par dana iz stana pošto je miris bio neizdrživ.
Naravno ja nisam tome pridavao neku posebnu pažnju. Odneo sam kesu sa smećem na terasu, otišao do frižidera i uzeo limenku sa pivom. Otvorio sam limenku, seo u svoju fotelju i uključio tv da gledam utakmicu. Moja žena nije prestajala da se mršti i viče na mene. Nakon desetak minuta je, pošto je promukla od vike i cike, otišla opet kod komšinice prethodno zalupivši vratima od stana toliko jako da je kukavica u drvenom satu, koji visi na zidu u hodniku, iskočila i zabila svoj metalni kljun u lamperiju preko puta.
To veče sam bio veoma uzbuđen zbog ženine nove žute pidžame koju je kupila na pijaci. U krevetu sam krenuo da je golicam po leđima ne bih li je uzbudio i naveo da vodimo ljubav. Međutim, ona je bila ljuta na mene pri tom me potpuno ignorišući. Sledećih dana nije uopšte govorila samnom. Došla bi sa posla, otvorila vrata od terase i pošto bi ugledala „spornu“ kesu sa smećem, tresnula bi vratima od terase iz sve snage i nestala iz mog vida. Tih nekoliko dana sam bio bez ručka, bez opeglanih košulja, bez čistog veša i bez onog što me je najviše pogađalo: bez vođenja ljubavi sa svojom ženom.
Nakon tačno nedelju dana, dvadesetog maja, ujutru, na rođendan moje žene, ja odlučih da kesu sa smećem odnesem iz stana. Zapravo, jedna činjenica me je najviše terala na odlaganje odnošenja smeća. Kontejnere za odlaganje smeća nadležni organi su toliko daleko sklonili od mog ulaza da sam često poželeo da imam auto kako bih lakše mogao da dođem do kontejnera. Žena me je i dalje ignorisala neodgovorivši mi na moje čestitanje rođendana. Nisam mogao sebi da dozvolim da ostanemo bez tradicionalne torte sa orasima koju sam kupovao u poslastičarnici za svaki njen rođendan. Uzeo sam kesu, zapušio nos i izašao iz stana.
Prvo što mi je palo na pamet jeste da kesu sa smećem ostavim u podrumu, ispod stepeništa, kao što sam često i radio. Ali setih se ludog komšije iz prizemlja koji me je već opominjao da to više ne radim. Ja bih se svaki put, kada bih ga sreo na ulazu, pravio da ne znam o čemu priča. Ali on je bio uporan u optužbama rekavši mi da je otvarao kese sa ostavljenim smećem i našao priznanice na kojima je moje ime. Od tada stalno teram ženu da potpisuje priznanice.
Morao sam ići težim putem, tojest pravo ka kontejnerima za smeće. Oni su se nalazili dva bloka dalje od mog, ili ti na nekih dvadesetak minuta brzim hodom. Pošto sam trebao da svratim i do pijace, apoteke, prodavnice i poslastičarnice, odlučih da sve te poslove obavim usput.
Iz kese je ubrzo počelo nešto da curi i zato sam krećući se ostavljao po ulici lepljiv trag za sobom. Pomislih kako ću sigurno znati put do kuće u povratku, ukoliko se budem slučajno zagubio.
Prvo sam svratio na pijacu. Kupio sam crni luk, i to crveni, pošto moja žena kaže da joj je žuti previše ljut. Kupio sam i kupus kod jedne krezube ciganke čiji nos liči na ogroman proklijali krompir. Kod nje inače stalno kupujem kupus i ona mi se uvek obraduje ni sam ne znam zašto. Uvek mi predlaže da me upozna sa svojom ćerkom mada zna da sam oženjen. Takođe, kupio sam i cveklu i kelj ili sam barem mislio da sam kupio kelj, pošto ga uvek mešam sa karfiolom, a karfiol mešam sa brokolima, dok peršun mešam sa celerovim listom.
Na pijaci je curenje iz kese sa smećem prestalo, ali se nađoh u novom problemu koji mi napraviše silne kese sa kupljenim povrćem. Sve vreme sam izbegavao da držim u istoj ruci kesu sa smećem i kese sa povrćem da se ne bi slučajno međusobno dodirnule. U levoj ruci sam imao gomilu kesa a u desnoj samo jednu. Ali kako se iza pijace nalazila divlja deponija, ne preterano velika odmah pored novotvorene mesare, u kojoj inače prodaju izvrsnu jaretinu, sinu mi na pamet da prođem tuda i, dok niko ne gleda, bacim tamo kesu sa smećem. Usput sam ipak premestio jednu kesu iz leve u desnu mada sam osećao ogromnu grižu savesti. Došao sam do deponije, pogledao sam oko sebe i pošto sam utvrdio da me niko ne gleda, premestio sam jednu kesu iz desne u levu ruku i zafrljačio kesu koja mi je ostala u desnoj ruci. Naravno, svakom prosečnom čitaocu sa osećajem za zaplet odmah će biti jasno da sam zafrljačio kesu sa lukom i da mi je u levoj ruci prenatrpanoj kesama sa pijace, ostala i kesa sa smećem.
Krenuo sam dalje u pravcu kontejnera razmišljajući usput kako ću da se opravdam pred ženom što joj nisam doneo crni luk. Takođe, pošto mi se pred očima vrzmala slika ženinog besa, pade mi na pamet da se vratim kod one ciganke i pitam je za ćerku.
Zatim sam svratio u apoteku. Bila je gužva. Postojala su dva reda od po desetak osoba, mahom starijih. Gotovo minut me niko nije primećivao, ali odjednom poče neki žamor među ljudima i njihovo osvrtanje oko sebe sa gadljivim izrazima na njihovim izboranim licima. Ispred mene je stajala gospođa obučena u dvodelni, somotski komplet ljubičaste boje i sa šeširićem sa čipkanom mrežicom koja joj je zaklanjala lice od tuđih pogleda. Bila je naparfemisana nekim oštrim mošusnim mirisom pa je valjda jedina bila koja nije osetila neprijatan miris koji se širio iz moje kese sa smećem. Misao o tome da je ona zapravo došla da traži karte za operu prekide mi urokljiv pogled uperen ka meni. Bila je to majušna starica sa spojenim obrvama i gustim brkovima iznad tankih, pakosnih usta. Nisam imao hrabrosti da je pogledam pravo u oči. Bojao sam se da će me njen pogled spaliti na licu mesta. Trudeći se da delujem infatilno, gledao sam oko sebe po uredno složenim policama na zidovima apoteke prepunim raznih lekova i opreme za bebe. Nakon nekog vremena svi su gledali u pravcu mene za izrazom gađenja, ali niko mi nije kazao ni reč. Pošto je to potrajalo i veoma me uvredilo, kazao sam da ne smrdim ja već kesa, podižući je desnom rukom i pokazujući je svima na uvid. To ih je primirilo i svi skrenuše pogled od mene. Nešto su mrmljali i prekrivali šakom noseve ne bi li se dbranili od neprijatnog mirisa. U tom jedan čovek u štraftastom odelu grao boje i sa karanfilom u prednjem džepu od svog sakoa, je vezao nekakav platneni šal koji je bio iste boje i dezena kao njegovo odelo, oko lica, prekrivajući svoj ogroman poput patlidžana nos. Izvadio je pištolj i kazao svima da podignu ruke u vis pošto je došao da opljačka apoteku. Pošto sam bio blizu vrata neprimetno sam se iskrao iz apoteke i krenuo dalje, ostavljajući za sobom preplašene starce i starice.
Odmah iz prodavnice se nalazio i kontejner. Ubrzao sam korak, osluškujući usput otkucaje svog nemirnog i usplahirenog srca, koje je reagovalo na moj osećaj ushićenosti što ću konačno moći da se oslobodim kese sa smećem!
Stigavši konačno do kontejnera naleteo sam na nekog čoveka na biciklu, sa korpom iznad zadnjeg točka. Išao je od jednog kontejnera do drugog tražeći nešto. Poželeo sam mu dobro jutro. Pitao me je šta imam od smeća. Rekao sam mu da imam svega i svačega, ali da preovlađuju ostaci od ribe. Na njegovom licu se pojavio smešak. Zamolio me je da mu dam kesu sa smećem, što sam i učinio. Otvorio ju je, malko j počeprkao po njoj, izvadio par sitnica i stavio ih u korpu na biciklu. Bio sam u čuđenju. Zaboga, šta će vam moje smeće, upitao sam. Treba mi sveža roba za prodaju. Smeće je za bacanje, pobogu, a ne za prodaju, rekao sam uzbuđeno. Jes’ vala, imaš pravo, odgovorio je čačkajući grbav i musav nos, ali tako je nekada bilo. Novo vreme nosi nove potrebe, očigledno ne poznaješ pravila tržišta! Ovo smeće ću, pokazivao je na pretrpanu smećem korpu na biciklu, prodati za sat vremena! Ko uopšte kupuje smeće, pitao sam ga začuđeno. Dođi na moju „tezgu“ ispred buvlje pijace i biće ti sve jasno, rekao je davši mi nešto što je ličilo na vizit kartu. Pogledao sam u vizit kartu i video da je to bio omot od neke čokolade na kojoj je, na praznom delu, bilo napisano neko ime i nacrtano nevešto mesto tezge u odnosu na buvlju pijacu. Svi kod mene kupuju, dodao je, penzioneri, radnici, domaćice, studenti a imam i nekoliko diplomiranih ekonomista, dvojicu doktora i čak jednog bivšeg osvajača zlatne medalje na Olimpijadi. Smeće nije više što je nekada bilo, zapamti, govorio mi je udaljujući se od mene na svom biciklu.
Došavši kući u jednom dahu sam ispričao ženi šta mi se sve dogodilo. Kazao sam joj da mi je neki čovek izvadio pola smeća iz kese i odneo da ga proda. Žena se zabezeknula i pitala me: „Nisi mu valjda dao smeće za džabe? E jesi ovca! Za koga sam se ja udala...“
VREDNOST SMEĆA
Moja žena spada u red domaćica koje uživaju u spremanju hrane. Njena ljubav prema kuhinji se najbolje može videti po njenom namrgođenom licu i nemarno vezanoj kecelji oko struka, kao i po gomili psovki upućenih kako „nesposobnim maminim sinovima“ koji očekuju sve na gotovo, tako i „majkama nesposobnih maminih sinova“ koje su ih naučile da čekaju sve na gotovo. Ipak, niko na svetu ne sprema bolje pastramku u rerni od moje žene. Uz prilog najčešće idu i krompir salata i spanać, a za desert pojedemo po kockicu ukusne čokolade kupljene u prodavnici.
Ona se često trudi da me iznenadi nekim novim receptom i novim načinom spremanja ribe. Ujutru provodi i po ceo minut kraj tv ekrana, zapisujući recepte kojima gledaoce čašćavaju vrsni kuvari u emisijama o kulinarstvu.
Eto, baš pre par nedelja je spremala „oslića sa južnim voćem“, po receptu nekog kuvara meksikanca. Ne njegovom krivicom provela je u kuhinji „čak“ pola sata, pokušavajući da od nespojivog napravi ukusno jelo. Gomilu voća je strpala u veliku šerpu, dodala je neke meni potpuno nepoznate začine, uglavnom ljute, sve to skuvala i zatim sa tim bućkurišem prelila prethodno ne odmrznute osliće koje je poređala u pleh kao drvene cepanice za potpalu. Pleh je zatim stavila u rernu i rekla mi da pazim da ne zagori dok se ne vrati od komšinice.
Naravno, ja sam zaboravio na njeno naređenje i setio sam ga se tek kada je iz rerne počeo da se širi po stanu neprijatan miris zagorele hrane. Uspeo sam nekako da izvadim vreo pleh, ošurivši pritom ruke toliko da sam cijukao poput kakve curice kada ugleda miša. Ubrzo je stigla i moja žena sva uspaničena, pošto ju je privukao miris zagorele hrane. Bila je van sebe od besa! Znate, često volim kod nje tu osobinu da prasne zbog sitnice. Pogled joj u takvim trenucima blješti poput munje, kojim vas guta isto kao što to čini vulkanska lava sa malim, ribarskim mestom u podnožju vulkana. Zagoreli ručak je sručila u kesu i rekla mi da odnesem kesu u kontejner za smeće, i to podhitno. Kako je stručno procenila svako odlaganje njenog odnošenja bi nas dovelo u situaciju da se odselimo na par dana iz stana pošto je miris bio neizdrživ.
Naravno ja nisam tome pridavao neku posebnu pažnju. Odneo sam kesu sa smećem na terasu, otišao do frižidera i uzeo limenku sa pivom. Otvorio sam limenku, seo u svoju fotelju i uključio tv da gledam utakmicu. Moja žena nije prestajala da se mršti i viče na mene. Nakon desetak minuta je, pošto je promukla od vike i cike, otišla opet kod komšinice prethodno zalupivši vratima od stana toliko jako da je kukavica u drvenom satu, koji visi na zidu u hodniku, iskočila i zabila svoj metalni kljun u lamperiju preko puta.
To veče sam bio veoma uzbuđen zbog ženine nove žute pidžame koju je kupila na pijaci. U krevetu sam krenuo da je golicam po leđima ne bih li je uzbudio i naveo da vodimo ljubav. Međutim, ona je bila ljuta na mene pri tom me potpuno ignorišući. Sledećih dana nije uopšte govorila samnom. Došla bi sa posla, otvorila vrata od terase i pošto bi ugledala „spornu“ kesu sa smećem, tresnula bi vratima od terase iz sve snage i nestala iz mog vida. Tih nekoliko dana sam bio bez ručka, bez opeglanih košulja, bez čistog veša i bez onog što me je najviše pogađalo: bez vođenja ljubavi sa svojom ženom.
Nakon tačno nedelju dana, dvadesetog maja, ujutru, na rođendan moje žene, ja odlučih da kesu sa smećem odnesem iz stana. Zapravo, jedna činjenica me je najviše terala na odlaganje odnošenja smeća. Kontejnere za odlaganje smeća nadležni organi su toliko daleko sklonili od mog ulaza da sam često poželeo da imam auto kako bih lakše mogao da dođem do kontejnera. Žena me je i dalje ignorisala neodgovorivši mi na moje čestitanje rođendana. Nisam mogao sebi da dozvolim da ostanemo bez tradicionalne torte sa orasima koju sam kupovao u poslastičarnici za svaki njen rođendan. Uzeo sam kesu, zapušio nos i izašao iz stana.
Prvo što mi je palo na pamet jeste da kesu sa smećem ostavim u podrumu, ispod stepeništa, kao što sam često i radio. Ali setih se ludog komšije iz prizemlja koji me je već opominjao da to više ne radim. Ja bih se svaki put, kada bih ga sreo na ulazu, pravio da ne znam o čemu priča. Ali on je bio uporan u optužbama rekavši mi da je otvarao kese sa ostavljenim smećem i našao priznanice na kojima je moje ime. Od tada stalno teram ženu da potpisuje priznanice.
Morao sam ići težim putem, tojest pravo ka kontejnerima za smeće. Oni su se nalazili dva bloka dalje od mog, ili ti na nekih dvadesetak minuta brzim hodom. Pošto sam trebao da svratim i do pijace, apoteke, prodavnice i poslastičarnice, odlučih da sve te poslove obavim usput.
Iz kese je ubrzo počelo nešto da curi i zato sam krećući se ostavljao po ulici lepljiv trag za sobom. Pomislih kako ću sigurno znati put do kuće u povratku, ukoliko se budem slučajno zagubio.
Prvo sam svratio na pijacu. Kupio sam crni luk, i to crveni, pošto moja žena kaže da joj je žuti previše ljut. Kupio sam i kupus kod jedne krezube ciganke čiji nos liči na ogroman proklijali krompir. Kod nje inače stalno kupujem kupus i ona mi se uvek obraduje ni sam ne znam zašto. Uvek mi predlaže da me upozna sa svojom ćerkom mada zna da sam oženjen. Takođe, kupio sam i cveklu i kelj ili sam barem mislio da sam kupio kelj, pošto ga uvek mešam sa karfiolom, a karfiol mešam sa brokolima, dok peršun mešam sa celerovim listom.
Na pijaci je curenje iz kese sa smećem prestalo, ali se nađoh u novom problemu koji mi napraviše silne kese sa kupljenim povrćem. Sve vreme sam izbegavao da držim u istoj ruci kesu sa smećem i kese sa povrćem da se ne bi slučajno međusobno dodirnule. U levoj ruci sam imao gomilu kesa a u desnoj samo jednu. Ali kako se iza pijace nalazila divlja deponija, ne preterano velika odmah pored novotvorene mesare, u kojoj inače prodaju izvrsnu jaretinu, sinu mi na pamet da prođem tuda i, dok niko ne gleda, bacim tamo kesu sa smećem. Usput sam ipak premestio jednu kesu iz leve u desnu mada sam osećao ogromnu grižu savesti. Došao sam do deponije, pogledao sam oko sebe i pošto sam utvrdio da me niko ne gleda, premestio sam jednu kesu iz desne u levu ruku i zafrljačio kesu koja mi je ostala u desnoj ruci. Naravno, svakom prosečnom čitaocu sa osećajem za zaplet odmah će biti jasno da sam zafrljačio kesu sa lukom i da mi je u levoj ruci prenatrpanoj kesama sa pijace, ostala i kesa sa smećem.
Krenuo sam dalje u pravcu kontejnera razmišljajući usput kako ću da se opravdam pred ženom što joj nisam doneo crni luk. Takođe, pošto mi se pred očima vrzmala slika ženinog besa, pade mi na pamet da se vratim kod one ciganke i pitam je za ćerku.
Zatim sam svratio u apoteku. Bila je gužva. Postojala su dva reda od po desetak osoba, mahom starijih. Gotovo minut me niko nije primećivao, ali odjednom poče neki žamor među ljudima i njihovo osvrtanje oko sebe sa gadljivim izrazima na njihovim izboranim licima. Ispred mene je stajala gospođa obučena u dvodelni, somotski komplet ljubičaste boje i sa šeširićem sa čipkanom mrežicom koja joj je zaklanjala lice od tuđih pogleda. Bila je naparfemisana nekim oštrim mošusnim mirisom pa je valjda jedina bila koja nije osetila neprijatan miris koji se širio iz moje kese sa smećem. Misao o tome da je ona zapravo došla da traži karte za operu prekide mi urokljiv pogled uperen ka meni. Bila je to majušna starica sa spojenim obrvama i gustim brkovima iznad tankih, pakosnih usta. Nisam imao hrabrosti da je pogledam pravo u oči. Bojao sam se da će me njen pogled spaliti na licu mesta. Trudeći se da delujem infatilno, gledao sam oko sebe po uredno složenim policama na zidovima apoteke prepunim raznih lekova i opreme za bebe. Nakon nekog vremena svi su gledali u pravcu mene za izrazom gađenja, ali niko mi nije kazao ni reč. Pošto je to potrajalo i veoma me uvredilo, kazao sam da ne smrdim ja već kesa, podižući je desnom rukom i pokazujući je svima na uvid. To ih je primirilo i svi skrenuše pogled od mene. Nešto su mrmljali i prekrivali šakom noseve ne bi li se dbranili od neprijatnog mirisa. U tom jedan čovek u štraftastom odelu grao boje i sa karanfilom u prednjem džepu od svog sakoa, je vezao nekakav platneni šal koji je bio iste boje i dezena kao njegovo odelo, oko lica, prekrivajući svoj ogroman poput patlidžana nos. Izvadio je pištolj i kazao svima da podignu ruke u vis pošto je došao da opljačka apoteku. Pošto sam bio blizu vrata neprimetno sam se iskrao iz apoteke i krenuo dalje, ostavljajući za sobom preplašene starce i starice.
Odmah iz prodavnice se nalazio i kontejner. Ubrzao sam korak, osluškujući usput otkucaje svog nemirnog i usplahirenog srca, koje je reagovalo na moj osećaj ushićenosti što ću konačno moći da se oslobodim kese sa smećem!
Stigavši konačno do kontejnera naleteo sam na nekog čoveka na biciklu, sa korpom iznad zadnjeg točka. Išao je od jednog kontejnera do drugog tražeći nešto. Poželeo sam mu dobro jutro. Pitao me je šta imam od smeća. Rekao sam mu da imam svega i svačega, ali da preovlađuju ostaci od ribe. Na njegovom licu se pojavio smešak. Zamolio me je da mu dam kesu sa smećem, što sam i učinio. Otvorio ju je, malko j počeprkao po njoj, izvadio par sitnica i stavio ih u korpu na biciklu. Bio sam u čuđenju. Zaboga, šta će vam moje smeće, upitao sam. Treba mi sveža roba za prodaju. Smeće je za bacanje, pobogu, a ne za prodaju, rekao sam uzbuđeno. Jes’ vala, imaš pravo, odgovorio je čačkajući grbav i musav nos, ali tako je nekada bilo. Novo vreme nosi nove potrebe, očigledno ne poznaješ pravila tržišta! Ovo smeće ću, pokazivao je na pretrpanu smećem korpu na biciklu, prodati za sat vremena! Ko uopšte kupuje smeće, pitao sam ga začuđeno. Dođi na moju „tezgu“ ispred buvlje pijace i biće ti sve jasno, rekao je davši mi nešto što je ličilo na vizit kartu. Pogledao sam u vizit kartu i video da je to bio omot od neke čokolade na kojoj je, na praznom delu, bilo napisano neko ime i nacrtano nevešto mesto tezge u odnosu na buvlju pijacu. Svi kod mene kupuju, dodao je, penzioneri, radnici, domaćice, studenti a imam i nekoliko diplomiranih ekonomista, dvojicu doktora i čak jednog bivšeg osvajača zlatne medalje na Olimpijadi. Smeće nije više što je nekada bilo, zapamti, govorio mi je udaljujući se od mene na svom biciklu.
Došavši kući u jednom dahu sam ispričao ženi šta mi se sve dogodilo. Kazao sam joj da mi je neki čovek izvadio pola smeća iz kese i odneo da ga proda. Žena se zabezeknula i pitala me: „Nisi mu valjda dao smeće za džabe? E jesi ovca! Za koga sam se ja udala...“
SAVREMENA SRPSKA AFORISTIKA (4)
ZORAN T. POPOVIĆ
TOPLI ZEC
Šta će nama demokratija? Da je valjala mi bismo je imali još u Titovo vreme.
Pisao je dosta teško. Nije znao sva slova.
Od kad se zaposlio u kanalizaciji u poslu je do guše.
Naši političari se trude da Srbiju upropaste što pre, jer obnova ne može da čeka.
Ugrađivao je sebe svuda gde je mogao. Na taj način se izgradio kao ličnost.
Srbi ne veruju da je religija opijum za narod. Oni rade s kokainom.
Specijalitet srpske kuhinje je topli zec.
Nije istina da u Srbiji vlada glad. Koliko ja znam na vlasti su demokrate.
Nemam ništa protiv što žene imaju pravo glasa. Mene zanima samo gde se gase.
Lako je političarima da lažu preko svake mere kad narod nije baždaren.
Narod je navikao da živi teško i vlast nema potrebe da menja ono što dobro funkcioniše.
TOPLI ZEC
Šta će nama demokratija? Da je valjala mi bismo je imali još u Titovo vreme.
Pisao je dosta teško. Nije znao sva slova.
Od kad se zaposlio u kanalizaciji u poslu je do guše.
Naši političari se trude da Srbiju upropaste što pre, jer obnova ne može da čeka.
Ugrađivao je sebe svuda gde je mogao. Na taj način se izgradio kao ličnost.
Srbi ne veruju da je religija opijum za narod. Oni rade s kokainom.
Specijalitet srpske kuhinje je topli zec.
Nije istina da u Srbiji vlada glad. Koliko ja znam na vlasti su demokrate.
Nemam ništa protiv što žene imaju pravo glasa. Mene zanima samo gde se gase.
Lako je političarima da lažu preko svake mere kad narod nije baždaren.
Narod je navikao da živi teško i vlast nema potrebe da menja ono što dobro funkcioniše.
среда, 17. август 2011.
NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (2)
MILAN TODOROV
SAVETI ZA DUG ŽIVOT
1.
Šta je osnovni preduslov za dug život ako ne zdravlje?
Opseda me potreba da vodim zdrav život i da gledam oko sebe vesele i zadovoljne ljude, jer kako bi drugačije izgledali ako ne tako dok vode zdrav život.
Poznato je da zdravlje na usta ulazi. Isto tako je poznato, mada malo manje, da i bolest na usta ulazi. I da duša izlazi na usta. Čovek samo dune: puuu...i nema ga.
2.
Krenimo od javno publikovanih podataka po kojima svake godine u svetu nestane bezmalo milion ljudi bez traga i glasa. Dokumentovani su mnogi takvi slučajevi. Odnosno pokušano je da budu dokumentovani, ali se osim opasnog širenja straha među ionako uplašenom ljudskom populacijom, nije ništa drugo postiglo. Uzaludno je najgledanija televizijska stanica u zemlji CCB 89 pozivala sve koji bilo šta znaju o nestalima da se jave i obećavala bogatu nagradu iz debelih, mesarskih ruku isto tako debelog i masnog šefa policije, kao i zahvalnost ožalošćene ili zabrinute rodbine, večnu zahvalnost najrođenijih itd. Ja sam odmah znao da od tog posla neće biti ništa. Jer, ne nestaju ljudi od danas, da kažemo. Ljudi ovde kod nas, ali i svuda po svetu, nestaju oduvek. Čak i znatno pre prve zabeležene pojave vanzemaljaca, tako da su dosta raširene priče o navodnom kidnapovanju stanovnika Zemlje od strane bića sa drugih planeta, potpuna besmislica i laž.
Dakle, odaću vam tajnu koju verovatno i vi naslućujete, ali se iz uljudnosti ne usuđujete da je glasno izreknete. Ljudi, ljudi moji, nestaju zato što ih drugi ljudi pojedu! Namerno ili nehotice, svejedno je. Jer, ljudi se danas nalaze u svim prehrambenim artiklima za kojima vlada sve veća pomama. Vešto prikriveni kanibalizam je, a ovde se radi o moćnom globalnom industrijskom kanibalizmu koji traje od kako je čoveka, sveta i veka, jedna vrsta zavisnosti, svakako opasnija od danas najpopularnijih droga. Oni koji jednom konzumiraju bilo koju namirnicu u kojoj ima (a ima) makar i tragova delova ljudskog sistema: nokti, kosa, trepavica, grinja, perut, parče prsta...pominjem samo najbezazlenije koje možete svakodnevno naći u hlebu, siru, ajvaru, bureku, baklavi, jogurtu, ćevapima, biskvitima, zobenim pahuljicama, kečapu, mlevenom i mešanom mesu...postaju zavisni od te potrebe da se i dalje nemilice site makar i atomima hrane ljudskog porekla. Zašto je to tako, nauka još nije dokazala. Ali, jeste upravo tako. Pretpostavljam da je ljudska hrana jedina prava organska hrana na svetu. Sve ostalo je veštačko. Jer, čoveka samo Bog može da napravi a sve ostalo može da napravi čovek.
A potreba ljudskog organizma za autentičnom organskom hranom je nešto sa čime čovek ne može da izađe na kraj. To je jače od požude ili bilo kog strašnog ljudskog poroka.Ne kaže se uzalud kad smo na opasnoj ivici: jedem se kao beli hleb.
3.
Ova moja teorija, do koje sam kao što se vidi, došao dugo lupajući glavu i ne štedeći svoje vreme ( sa kojim ionako nisam znao šta bih) potvrdila se i na primeru čoveka iz jedne varošice za koju se nije moglo sa sigurnošću reći da li pripada Mađarskoj ili Srbiji. U svakom slučaju,čovek se zvao Lember Pivosek. Lember je na iskvarenom mađarskom Čovek a nadimak Pivosek su mu nadenulu srpski graničari od kojih je kupovao švercovanu komovicu ispod ruke i presecao je pivom. Oni su to zvali konjak ili vinjak. A onda je jednog dana, tačnije jedne noći posle jednog strašnog sna koji nikome ne bi poželeo, Lember iznenada, samo rekao svoju istorijsku rečenicu. Koju? Ne znam zaista. Rekao je to na mađarskom, ali ako ste strpljivi sve će vam se razjasniti na kraju ove male pripovesti.
Kako se to desilo?
Te noći padala je kiša kao i prethodna dva dana a kad se spoje tri kišna dana i tri kišne noći dobija se baksuzni broj šest koji za posledicu ima sanjanje raznih ala i karakondžula. Lemberu Pivoseku se normalno u takvoj noći javila, ko drugi nego pokojna baba Klotilda, Mađarica nemačkog porekla koju bi inkvizitori garantovano spržili na lomači samo da se rodila desetak vekova ranije.
Svejedno, Lember Pivosek je poštovao babu. A kako i ne bi kad je zahvaljujući pivu koje je donosila iz fabrike piva u kojoj je radila od svoje rane mladosti, zavoleo taj gorki napitak još u drugoj godini. Što se kaže: prvo je popio svoje pivo a onda prohodao. Majčinu sisu osetio nikad nije. Baba, koja mu je bila i otac i majka, ostavila bi mu načetu gajbicu piva pored kreveca ili ljuljaške da bi dete imalo čime da se zanima i da mirno posle zaspi. A i da bi ona mogla mirno da radi u Pivari i zatim da, dok beba spava, smandrlja obilje poslova u kući kad se vati iz fabrike.
Elem, baba mu se javljala u snu triput. Prvi put je nije prepoznao. Nije ni čudo jer je nije video skoro dvadeset godina, još od njenog iznenadnog nestanka sa ovog sveta. A i sada kada mu se javila bila je nekako zelena, kao da je obasjana zelenom svetlošću beskrajne Vasione koja je ultra prodirala kroz nju osvetljavajući joj skelet. Na stranu što je opet bila mortus pijana. U stvari, iako svoju dobru baku pamti da je uvek bila pijana ovako pijanu kao što je bila kad mu se javila u snu, nikada nije video.
- Lemmmmbi – reče baka mucajući - Moja duša je u paklu a telo u raju.
Lembi nešto promrmlja u vezi svih svetaca i okrete se na drugu stranu. Međutim i tu ga je čekala njegova dobra baka Klotilda da mu ovaj put saopšti:
- Sutra uveče u pola osam videćeš na televiziji nešto što će ti promeniti ceo dosadašnji život. Ili neće! - reče baba sa ekrana Lemberovog sna.
Lemberov dosadašnji život, znao je on to vrlo dobro, nije bio bogznašta i vredelo ga je menjati. Za makar šta. Ali, nevolja se sastojala u tome da Lember već odavno nije imao televizor, što pokojna baba nije, naravano, mogla i morala da zna. Nije to ni smatrao nekim velikim pehom, ali ga je užasno nerviralo što mora svakog meseca da odvaja od usta pokoju flašu piva i rakije da bi namirio televizijsku pretplatu. U stvari, ako ćemo pravo, on tu pretplatu kao ni većina njegovih komšija nije ni plaćao godinama, ali je imao gadljiv osećaj u stomaku da mu oduzimaju par piva svaki put kad ga podsete da će ga tužiti što ne plaća pretplatu na televizor koji je morao da proda da bi platio zaostale neplaćene pretplate za negledanje televizije od pre desetak godina.
- Nemoj mi samo reći da si popio televizor – švićnu pokojna baba nekakvim trobojnim vrelim bičem u pravcu Lemberovih ruku i to je bilo njeno poslednje javljanje unuku. Ah da...bila je zelenija nego ikad. Prokleta bila! Lember koji je babin bič dobro zapamtio još dok je bio mali, skoči iz sna ostavivši iza sebe poveću baricu u prljavoj sćebanoj posteljini. Uvek mu se to dešavalo kad se uplaši. Čak i sada kada je imao pedeset tri godine. Ali, zato je babinu poruku od prve upamtio.
- Duša mi je u paklu, a telo u raju!
Samo, šta li je to uopšte moglo da znači? Da li je to stvarno bila baba ili san? – pitao se Lember kao onaj drevni filozof koji je sanjao da je leptir koji sanja da je leptir ili tako već nešto iz prirode i društva.
A društvo: šverceri, carinici, kurve, kamiondžije, secikese i psetari koji brinu o graničarskim psima, svako veče se okupljalo u malom autobusu bez točkova parkiranom pored granice, na Ničijoj zemlji. To je bio jedini poznati način da se dan prepun svakojakih dovijanja iliti u prevodu: gadosti, ipak završi sa koliko tolikom prijatnosti poznatoj samo onim srećnim ljudskim jedinkama koje se iz noći u noć opijaju do besvesti. Lember nije mislio da dan, odvratan kao i svaki drugi u njegovom životu, završi u tom još odvratnijem od bilo čega autobuskom bircuzu uz najodvratniju stvar na svetu, odnosno večernji televizijski program nacionalne televizije na Ničijoj zemlji. Međutim, uporna ledena kiša koja je počela već oko podneva, natera ga da promeni odluku. Zato uđe u brlog ex-autobusa, koji je mu je ponekad vonjao na sirovu naftu, ukiseljene čarape od kineskog pamuka ili sprženu gumu, a ponekad sasvim pristojno mirisao na sardine, doduše malo užegle ili posedovao očaravajuću kombinaciju naftalina, znoja i belog luka. Uglavnom uvek iznenađujuće drugačije. Ubrzo stade da rutinski testeri pivo vinjakom, pa zatim vinjak pivom, iščekujući početak omraženog TVD NZ, odnosno TV Dnevnika Ničije zemlje.
Posle okretanje neke ravne ploče koja je od nekog vremena umesto globusa predstavljala planetu Zemlju, jer su najnovija naučna saznanja opet govorila da je Zemlja ravna ploča, posle svih tajnih i javnih eksperimenata koje su Amerikanci i Rusi obavljali po nezavisnim zemljama uz dopuštenje njihovih nezavisnih vlada, pojavi se ćelavi mladi muškarac sa naočarima koje su neuspešno skrivale da ima užasno kratko čelo.
„U slovačkim Košicama“ – najavio je taj pseudointelektualni tip – lokalni policajci uspešno organizovali zamku za lokalnog kanibala“.
Sledila je priča o hvatanju nekakvog Slovaka koji je, koliko je Lember uspevao da shvati od buke ostalih gostiju u autobusu, bio kuvar, što je danas sve modernije zanimanje. Ali ne makar kakav kuvar, nego čova koji je uživao u specijalitetima od ljudskog mesa. On je, štaviše, u svom rado gledanom televizijskom šou programu, takve specijalitete zdušno preporučivao svima a naročito trudnicama, dojiljama, odojčadi, nemoćnima, bolesnima, starima, rekovalescentima i, naravno, ljudima sa estrade, iz politike i biznismenima i vrhunskim sportistima. U širokom švenku njegov govor su špartale filmske slike njegove dosta majušne kuće na periferiji neke slovačke varošice. Imao je ruže ispred kuće. Crvene kao krv. Kuhinja u linoleumu i lamperiji. Ništa posebno. Kao i uvek u slučajevima serijskih ubica mogli biste se opkladiti da je reč o mirnom, tihom i bogobojažljivom porodičnom čoveku. Baš pristojan tip, pomisli i Lember. Mislio je kad bi on imao tako divne ruže svakako bi ih odneo na babin grob, ali se onda setio da baba uopšte nema grob niti joj se zna grobno mesto. Spiker je, nadalje, saopštavao sve groznije činjenice o tom pristojnom čoveku. Navodno je imao, pravno uredan, ugovor sa jednim opičenim Švajcarcem da se sretnu u dubokoj šumi podalje od Košica, gde će Slovak normalno, kao što je to činio već toliko puta u svom životu, ubiti žrtvu sekirom, raskomadati je i u finim najlonskim kesama sa oznakama popularnih svetskih marki CRASTA, CORT ili PORT ili NARA ili slično odneti kući. Tamo bi meso pažljivo raspodelio u nove čiste kese, jer je mnogo držao do higijene i sopstvenog zdravlja. Zatim bi te kese, kao i uvek, pohranio u frižider. Samo bi srce ostavio u pacu dan ili dva a onda ga prelivenog nekim čudnim indijskim začinima ili domaćim belim lukom, slasno pojeo uz krigletinu hladnog crnog piva Zlatni pramen. Međutim, stranac se, ko zna zašto predomislio i čitavu stvar dojavio lokalnoj policiji. Ova je inscenirala susret u šumi, ali tako nesretno da je kuvar pre nego što su ga ščepali uspeo da nanese teške povrede policajcu koji je glumio Švajcarca. Kada su ih zatim, obojicu teško povređenih, strpali u isto sanitetsko vozilo, podli kuvar je poslednjom snagom volje odgrizao sirotom policajcu nos, poturajući mu pod onu groznu rupu na mestu gde je bio nos, punovaljan ugovor koji je ranije sklopio sa pravim Švajcvarcem, ne znajućio da ovaj nije prevrtljivi Švajcarac nego običan slovački milicajac.
Pošto je izrendisao, odnosno presekao bezbroj piva, Lember oseti neizdrživu potrebu da mokri. Htede da to učini kao i toliko puta do tada, jednostavnom metodom: gestikulirao bi rukama visoko po vazduhu dok bi pustio svog malog pevca iz šlica da izdašno zaliva nogu kafanskog stola u nadi da će jednog proleća olistati. Međutim, odustade od te namere. Pre svega, u takvim rabotama često se dešavalo da zaboravi da pusti pevca na slobodu pa posle celo veče trpi mokre nogavice a drugo, pomisli, ipak je potrebno imati bar malo poštovanja prema ovom autobusu koji kao da je bio srž ove izmučene Ničije zemlje i izmrcvarenih ljudskih kreatura.
Naglo izađe na vazduh i poče da toči uz sama vrata autobusa, tačnije na gumu dobro izjedenu mokraćom njegove sabraće koja su na isti način rešavala pitanja nepostojanja toaleta. Dok je to činio, činilo se satima, njušio je miris sopstvenog urina i pogledom tražio zvezdu na nebu na kojoj mora da obitava u svom večnom životu njegova draga baka. Zvezde su bile tanke kose ili horizontalne crte, jer se sve to dešavalo normalno posle osvajanja Kosmosa od strane ljudske rase. Dakle, ne samo planeta Zemlja, nego je i Mesec bio tanka, ali nejesano ispresecana crta, kao one na našim lošim putevima na kojima nikad ne znaš da li je dozvoljeno preticanje ili nije. Iz zadaha mokre zemlje natopljene amonijakom do mozga mu je polako ali sigurno stizala odocnela spoznaja o tajni bakinog iznenadnog nestanka 6. jula Dvadesetog veka. Tako naš siroti Lember, natapajući oštrim mokraćnim vonjem izlizanu gumu autobusa, otkri stvaralački ingeniozni mehanizam Prustovog oživljavanja uspomena čulom mirisa. Kroz pijanu glavu mu, istovremeno kad sa neba pade jedna islužena zvezda u oblikun znaka uzvika, sinu da je on, Lember zvani Pivosek zapravo čovek koji dvadeset godina nije činio ništa drugo nego pio sopstvenu babu. Jer, sada je bilo jasno, kao ova vedra noć posle duge kiše, da je baba ostavši u Pivari duže nego ostali radnici pod izgovorom da pospremi iza treće smene ( a zapravo da drpi uobičajenu noćnu gajbicu omiljenog napitka za sebe i unuka) nepažnjom upala u veliki milionhektalitarski bazen sa kvasom i tako netragom skončala. Obeznanjen ovim groznim saznanjem obrisa pevca o prašnjavu gumu starog autobus-bara, što je inače radio samo u stanju delirijum tremensa. Ovaj put je bio samo u stanju radosnog delirijuma. Srce, za koje dotad nije verovao da ga uopšte ima, veselo mu je i, naravno, potpuno nepravilno kloparalo u grlu. U uglu krmeljivih očiju čak mu se pojavi i nešto muzgave tečnosti nalik na suzu radosnicu. Naručivši novo pivo osećao se moćno. U jednom momentu čak se značajno nasmeši konobarici koja je imala divne noge, od kojih je leva bila znatno lepša od desne. A to se desilo u trenutku kada mu je mozak ozarila pomisao da će voljena baka Klotilda, igrom slučaja, večno biti u njemu, odnosno dokle god bude lokao pivo.
Na diskretnu ponudu levonoge konobarice da je konzumira odgovarao je upornim ćutanjem. Ćutanje je trajalo čitavih šezdeset sekundi, jer je želeo da, kao čovek koji drži do dobrih običaja, oda poštu tragično nastradaloj baki minutom ćutanja.
4.
Ovu malu priču, pretpostavljam iz ranijih iskustava sa svojim tobože zabavnim tekstovima, mnogi neće uzeti za ozbiljno. Neko neće hteti ni da je čita do ovog mesta. Neko će čitati dok jede bumdevine semenke i misliti na more i na gole ženske stražnjice. Neko će peščanim satom meriti tvrdoću kuvanih jaja. Neko će sočno psovati kao čovek koji prti bez preke potrebe kroz vejavicu. Neko će je ignorisati iz tobože humanističkih i principijelnih razloga. Neko će je smatrati bizarnom i, prema tome, neuverljivom.Većina će pomisliti isto što i moja žena, a to je da već odavno nisam normalan. U svakom slučaju, bilo kako bilo, ovo je priča namenjena svima koji drže do svog zdravlja. Moglo bi se, šta više, reći da sam ja samo jedan mali savetnik u službi vašeg zdravlja. Nikako lekar, a ne daj Bože, nadrilekar. Poklanjam savete za dug život, to da!
I evo, najzad strpljivi čitaoče, krune tog saveta, mada pretpostavljam da, pametan kakav jesi, shvataš pouku. Jedi pre nego što budeš pojeden.
SAVETI ZA DUG ŽIVOT
1.
Šta je osnovni preduslov za dug život ako ne zdravlje?
Opseda me potreba da vodim zdrav život i da gledam oko sebe vesele i zadovoljne ljude, jer kako bi drugačije izgledali ako ne tako dok vode zdrav život.
Poznato je da zdravlje na usta ulazi. Isto tako je poznato, mada malo manje, da i bolest na usta ulazi. I da duša izlazi na usta. Čovek samo dune: puuu...i nema ga.
2.
Krenimo od javno publikovanih podataka po kojima svake godine u svetu nestane bezmalo milion ljudi bez traga i glasa. Dokumentovani su mnogi takvi slučajevi. Odnosno pokušano je da budu dokumentovani, ali se osim opasnog širenja straha među ionako uplašenom ljudskom populacijom, nije ništa drugo postiglo. Uzaludno je najgledanija televizijska stanica u zemlji CCB 89 pozivala sve koji bilo šta znaju o nestalima da se jave i obećavala bogatu nagradu iz debelih, mesarskih ruku isto tako debelog i masnog šefa policije, kao i zahvalnost ožalošćene ili zabrinute rodbine, večnu zahvalnost najrođenijih itd. Ja sam odmah znao da od tog posla neće biti ništa. Jer, ne nestaju ljudi od danas, da kažemo. Ljudi ovde kod nas, ali i svuda po svetu, nestaju oduvek. Čak i znatno pre prve zabeležene pojave vanzemaljaca, tako da su dosta raširene priče o navodnom kidnapovanju stanovnika Zemlje od strane bića sa drugih planeta, potpuna besmislica i laž.
Dakle, odaću vam tajnu koju verovatno i vi naslućujete, ali se iz uljudnosti ne usuđujete da je glasno izreknete. Ljudi, ljudi moji, nestaju zato što ih drugi ljudi pojedu! Namerno ili nehotice, svejedno je. Jer, ljudi se danas nalaze u svim prehrambenim artiklima za kojima vlada sve veća pomama. Vešto prikriveni kanibalizam je, a ovde se radi o moćnom globalnom industrijskom kanibalizmu koji traje od kako je čoveka, sveta i veka, jedna vrsta zavisnosti, svakako opasnija od danas najpopularnijih droga. Oni koji jednom konzumiraju bilo koju namirnicu u kojoj ima (a ima) makar i tragova delova ljudskog sistema: nokti, kosa, trepavica, grinja, perut, parče prsta...pominjem samo najbezazlenije koje možete svakodnevno naći u hlebu, siru, ajvaru, bureku, baklavi, jogurtu, ćevapima, biskvitima, zobenim pahuljicama, kečapu, mlevenom i mešanom mesu...postaju zavisni od te potrebe da se i dalje nemilice site makar i atomima hrane ljudskog porekla. Zašto je to tako, nauka još nije dokazala. Ali, jeste upravo tako. Pretpostavljam da je ljudska hrana jedina prava organska hrana na svetu. Sve ostalo je veštačko. Jer, čoveka samo Bog može da napravi a sve ostalo može da napravi čovek.
A potreba ljudskog organizma za autentičnom organskom hranom je nešto sa čime čovek ne može da izađe na kraj. To je jače od požude ili bilo kog strašnog ljudskog poroka.Ne kaže se uzalud kad smo na opasnoj ivici: jedem se kao beli hleb.
3.
Ova moja teorija, do koje sam kao što se vidi, došao dugo lupajući glavu i ne štedeći svoje vreme ( sa kojim ionako nisam znao šta bih) potvrdila se i na primeru čoveka iz jedne varošice za koju se nije moglo sa sigurnošću reći da li pripada Mađarskoj ili Srbiji. U svakom slučaju,čovek se zvao Lember Pivosek. Lember je na iskvarenom mađarskom Čovek a nadimak Pivosek su mu nadenulu srpski graničari od kojih je kupovao švercovanu komovicu ispod ruke i presecao je pivom. Oni su to zvali konjak ili vinjak. A onda je jednog dana, tačnije jedne noći posle jednog strašnog sna koji nikome ne bi poželeo, Lember iznenada, samo rekao svoju istorijsku rečenicu. Koju? Ne znam zaista. Rekao je to na mađarskom, ali ako ste strpljivi sve će vam se razjasniti na kraju ove male pripovesti.
Kako se to desilo?
Te noći padala je kiša kao i prethodna dva dana a kad se spoje tri kišna dana i tri kišne noći dobija se baksuzni broj šest koji za posledicu ima sanjanje raznih ala i karakondžula. Lemberu Pivoseku se normalno u takvoj noći javila, ko drugi nego pokojna baba Klotilda, Mađarica nemačkog porekla koju bi inkvizitori garantovano spržili na lomači samo da se rodila desetak vekova ranije.
Svejedno, Lember Pivosek je poštovao babu. A kako i ne bi kad je zahvaljujući pivu koje je donosila iz fabrike piva u kojoj je radila od svoje rane mladosti, zavoleo taj gorki napitak još u drugoj godini. Što se kaže: prvo je popio svoje pivo a onda prohodao. Majčinu sisu osetio nikad nije. Baba, koja mu je bila i otac i majka, ostavila bi mu načetu gajbicu piva pored kreveca ili ljuljaške da bi dete imalo čime da se zanima i da mirno posle zaspi. A i da bi ona mogla mirno da radi u Pivari i zatim da, dok beba spava, smandrlja obilje poslova u kući kad se vati iz fabrike.
Elem, baba mu se javljala u snu triput. Prvi put je nije prepoznao. Nije ni čudo jer je nije video skoro dvadeset godina, još od njenog iznenadnog nestanka sa ovog sveta. A i sada kada mu se javila bila je nekako zelena, kao da je obasjana zelenom svetlošću beskrajne Vasione koja je ultra prodirala kroz nju osvetljavajući joj skelet. Na stranu što je opet bila mortus pijana. U stvari, iako svoju dobru baku pamti da je uvek bila pijana ovako pijanu kao što je bila kad mu se javila u snu, nikada nije video.
- Lemmmmbi – reče baka mucajući - Moja duša je u paklu a telo u raju.
Lembi nešto promrmlja u vezi svih svetaca i okrete se na drugu stranu. Međutim i tu ga je čekala njegova dobra baka Klotilda da mu ovaj put saopšti:
- Sutra uveče u pola osam videćeš na televiziji nešto što će ti promeniti ceo dosadašnji život. Ili neće! - reče baba sa ekrana Lemberovog sna.
Lemberov dosadašnji život, znao je on to vrlo dobro, nije bio bogznašta i vredelo ga je menjati. Za makar šta. Ali, nevolja se sastojala u tome da Lember već odavno nije imao televizor, što pokojna baba nije, naravano, mogla i morala da zna. Nije to ni smatrao nekim velikim pehom, ali ga je užasno nerviralo što mora svakog meseca da odvaja od usta pokoju flašu piva i rakije da bi namirio televizijsku pretplatu. U stvari, ako ćemo pravo, on tu pretplatu kao ni većina njegovih komšija nije ni plaćao godinama, ali je imao gadljiv osećaj u stomaku da mu oduzimaju par piva svaki put kad ga podsete da će ga tužiti što ne plaća pretplatu na televizor koji je morao da proda da bi platio zaostale neplaćene pretplate za negledanje televizije od pre desetak godina.
- Nemoj mi samo reći da si popio televizor – švićnu pokojna baba nekakvim trobojnim vrelim bičem u pravcu Lemberovih ruku i to je bilo njeno poslednje javljanje unuku. Ah da...bila je zelenija nego ikad. Prokleta bila! Lember koji je babin bič dobro zapamtio još dok je bio mali, skoči iz sna ostavivši iza sebe poveću baricu u prljavoj sćebanoj posteljini. Uvek mu se to dešavalo kad se uplaši. Čak i sada kada je imao pedeset tri godine. Ali, zato je babinu poruku od prve upamtio.
- Duša mi je u paklu, a telo u raju!
Samo, šta li je to uopšte moglo da znači? Da li je to stvarno bila baba ili san? – pitao se Lember kao onaj drevni filozof koji je sanjao da je leptir koji sanja da je leptir ili tako već nešto iz prirode i društva.
A društvo: šverceri, carinici, kurve, kamiondžije, secikese i psetari koji brinu o graničarskim psima, svako veče se okupljalo u malom autobusu bez točkova parkiranom pored granice, na Ničijoj zemlji. To je bio jedini poznati način da se dan prepun svakojakih dovijanja iliti u prevodu: gadosti, ipak završi sa koliko tolikom prijatnosti poznatoj samo onim srećnim ljudskim jedinkama koje se iz noći u noć opijaju do besvesti. Lember nije mislio da dan, odvratan kao i svaki drugi u njegovom životu, završi u tom još odvratnijem od bilo čega autobuskom bircuzu uz najodvratniju stvar na svetu, odnosno večernji televizijski program nacionalne televizije na Ničijoj zemlji. Međutim, uporna ledena kiša koja je počela već oko podneva, natera ga da promeni odluku. Zato uđe u brlog ex-autobusa, koji je mu je ponekad vonjao na sirovu naftu, ukiseljene čarape od kineskog pamuka ili sprženu gumu, a ponekad sasvim pristojno mirisao na sardine, doduše malo užegle ili posedovao očaravajuću kombinaciju naftalina, znoja i belog luka. Uglavnom uvek iznenađujuće drugačije. Ubrzo stade da rutinski testeri pivo vinjakom, pa zatim vinjak pivom, iščekujući početak omraženog TVD NZ, odnosno TV Dnevnika Ničije zemlje.
Posle okretanje neke ravne ploče koja je od nekog vremena umesto globusa predstavljala planetu Zemlju, jer su najnovija naučna saznanja opet govorila da je Zemlja ravna ploča, posle svih tajnih i javnih eksperimenata koje su Amerikanci i Rusi obavljali po nezavisnim zemljama uz dopuštenje njihovih nezavisnih vlada, pojavi se ćelavi mladi muškarac sa naočarima koje su neuspešno skrivale da ima užasno kratko čelo.
„U slovačkim Košicama“ – najavio je taj pseudointelektualni tip – lokalni policajci uspešno organizovali zamku za lokalnog kanibala“.
Sledila je priča o hvatanju nekakvog Slovaka koji je, koliko je Lember uspevao da shvati od buke ostalih gostiju u autobusu, bio kuvar, što je danas sve modernije zanimanje. Ali ne makar kakav kuvar, nego čova koji je uživao u specijalitetima od ljudskog mesa. On je, štaviše, u svom rado gledanom televizijskom šou programu, takve specijalitete zdušno preporučivao svima a naročito trudnicama, dojiljama, odojčadi, nemoćnima, bolesnima, starima, rekovalescentima i, naravno, ljudima sa estrade, iz politike i biznismenima i vrhunskim sportistima. U širokom švenku njegov govor su špartale filmske slike njegove dosta majušne kuće na periferiji neke slovačke varošice. Imao je ruže ispred kuće. Crvene kao krv. Kuhinja u linoleumu i lamperiji. Ništa posebno. Kao i uvek u slučajevima serijskih ubica mogli biste se opkladiti da je reč o mirnom, tihom i bogobojažljivom porodičnom čoveku. Baš pristojan tip, pomisli i Lember. Mislio je kad bi on imao tako divne ruže svakako bi ih odneo na babin grob, ali se onda setio da baba uopšte nema grob niti joj se zna grobno mesto. Spiker je, nadalje, saopštavao sve groznije činjenice o tom pristojnom čoveku. Navodno je imao, pravno uredan, ugovor sa jednim opičenim Švajcarcem da se sretnu u dubokoj šumi podalje od Košica, gde će Slovak normalno, kao što je to činio već toliko puta u svom životu, ubiti žrtvu sekirom, raskomadati je i u finim najlonskim kesama sa oznakama popularnih svetskih marki CRASTA, CORT ili PORT ili NARA ili slično odneti kući. Tamo bi meso pažljivo raspodelio u nove čiste kese, jer je mnogo držao do higijene i sopstvenog zdravlja. Zatim bi te kese, kao i uvek, pohranio u frižider. Samo bi srce ostavio u pacu dan ili dva a onda ga prelivenog nekim čudnim indijskim začinima ili domaćim belim lukom, slasno pojeo uz krigletinu hladnog crnog piva Zlatni pramen. Međutim, stranac se, ko zna zašto predomislio i čitavu stvar dojavio lokalnoj policiji. Ova je inscenirala susret u šumi, ali tako nesretno da je kuvar pre nego što su ga ščepali uspeo da nanese teške povrede policajcu koji je glumio Švajcarca. Kada su ih zatim, obojicu teško povređenih, strpali u isto sanitetsko vozilo, podli kuvar je poslednjom snagom volje odgrizao sirotom policajcu nos, poturajući mu pod onu groznu rupu na mestu gde je bio nos, punovaljan ugovor koji je ranije sklopio sa pravim Švajcvarcem, ne znajućio da ovaj nije prevrtljivi Švajcarac nego običan slovački milicajac.
Pošto je izrendisao, odnosno presekao bezbroj piva, Lember oseti neizdrživu potrebu da mokri. Htede da to učini kao i toliko puta do tada, jednostavnom metodom: gestikulirao bi rukama visoko po vazduhu dok bi pustio svog malog pevca iz šlica da izdašno zaliva nogu kafanskog stola u nadi da će jednog proleća olistati. Međutim, odustade od te namere. Pre svega, u takvim rabotama često se dešavalo da zaboravi da pusti pevca na slobodu pa posle celo veče trpi mokre nogavice a drugo, pomisli, ipak je potrebno imati bar malo poštovanja prema ovom autobusu koji kao da je bio srž ove izmučene Ničije zemlje i izmrcvarenih ljudskih kreatura.
Naglo izađe na vazduh i poče da toči uz sama vrata autobusa, tačnije na gumu dobro izjedenu mokraćom njegove sabraće koja su na isti način rešavala pitanja nepostojanja toaleta. Dok je to činio, činilo se satima, njušio je miris sopstvenog urina i pogledom tražio zvezdu na nebu na kojoj mora da obitava u svom večnom životu njegova draga baka. Zvezde su bile tanke kose ili horizontalne crte, jer se sve to dešavalo normalno posle osvajanja Kosmosa od strane ljudske rase. Dakle, ne samo planeta Zemlja, nego je i Mesec bio tanka, ali nejesano ispresecana crta, kao one na našim lošim putevima na kojima nikad ne znaš da li je dozvoljeno preticanje ili nije. Iz zadaha mokre zemlje natopljene amonijakom do mozga mu je polako ali sigurno stizala odocnela spoznaja o tajni bakinog iznenadnog nestanka 6. jula Dvadesetog veka. Tako naš siroti Lember, natapajući oštrim mokraćnim vonjem izlizanu gumu autobusa, otkri stvaralački ingeniozni mehanizam Prustovog oživljavanja uspomena čulom mirisa. Kroz pijanu glavu mu, istovremeno kad sa neba pade jedna islužena zvezda u oblikun znaka uzvika, sinu da je on, Lember zvani Pivosek zapravo čovek koji dvadeset godina nije činio ništa drugo nego pio sopstvenu babu. Jer, sada je bilo jasno, kao ova vedra noć posle duge kiše, da je baba ostavši u Pivari duže nego ostali radnici pod izgovorom da pospremi iza treće smene ( a zapravo da drpi uobičajenu noćnu gajbicu omiljenog napitka za sebe i unuka) nepažnjom upala u veliki milionhektalitarski bazen sa kvasom i tako netragom skončala. Obeznanjen ovim groznim saznanjem obrisa pevca o prašnjavu gumu starog autobus-bara, što je inače radio samo u stanju delirijum tremensa. Ovaj put je bio samo u stanju radosnog delirijuma. Srce, za koje dotad nije verovao da ga uopšte ima, veselo mu je i, naravno, potpuno nepravilno kloparalo u grlu. U uglu krmeljivih očiju čak mu se pojavi i nešto muzgave tečnosti nalik na suzu radosnicu. Naručivši novo pivo osećao se moćno. U jednom momentu čak se značajno nasmeši konobarici koja je imala divne noge, od kojih je leva bila znatno lepša od desne. A to se desilo u trenutku kada mu je mozak ozarila pomisao da će voljena baka Klotilda, igrom slučaja, večno biti u njemu, odnosno dokle god bude lokao pivo.
Na diskretnu ponudu levonoge konobarice da je konzumira odgovarao je upornim ćutanjem. Ćutanje je trajalo čitavih šezdeset sekundi, jer je želeo da, kao čovek koji drži do dobrih običaja, oda poštu tragično nastradaloj baki minutom ćutanja.
4.
Ovu malu priču, pretpostavljam iz ranijih iskustava sa svojim tobože zabavnim tekstovima, mnogi neće uzeti za ozbiljno. Neko neće hteti ni da je čita do ovog mesta. Neko će čitati dok jede bumdevine semenke i misliti na more i na gole ženske stražnjice. Neko će peščanim satom meriti tvrdoću kuvanih jaja. Neko će sočno psovati kao čovek koji prti bez preke potrebe kroz vejavicu. Neko će je ignorisati iz tobože humanističkih i principijelnih razloga. Neko će je smatrati bizarnom i, prema tome, neuverljivom.Većina će pomisliti isto što i moja žena, a to je da već odavno nisam normalan. U svakom slučaju, bilo kako bilo, ovo je priča namenjena svima koji drže do svog zdravlja. Moglo bi se, šta više, reći da sam ja samo jedan mali savetnik u službi vašeg zdravlja. Nikako lekar, a ne daj Bože, nadrilekar. Poklanjam savete za dug život, to da!
I evo, najzad strpljivi čitaoče, krune tog saveta, mada pretpostavljam da, pametan kakav jesi, shvataš pouku. Jedi pre nego što budeš pojeden.
SATIRIČNA MITOLOGIJA
DUŠAN PUAČA
HIPOKAMPUS
Neptun jeste bio bog. Bog mora ali i zaštitnik i ljubitelj konjskih trka. Bio je nevaljao i snagator. Sklon nasilju. Morskim površinama je jezdio zahvaljujući brzom Hipokampusu, njegovom omiljenom morskom konju. Podbadao ge je sa trorošcem da bi se brže premeštao iz jednog u drugo more, osiono dižući talase, koji su mnoge lađare koštali života. I Hipokampus je bio osion. I pohotan. Bezobzirno je harao po ženskom delu morske populacije.
Kako ni jedna nije do zore gorila, tako je prošlo i vreme Neptuna i Hipokampusa.
Siđe Hrist na Zemlju i ceo Olimp sa svim bogovima na čelu sa Zevsom ode u mitove i legende.
Hipokampus dožive zasluženu kaznu. Postade niko i ništa. Nejak i proziran, malešan i usrdan. Viđamo ga i sad, i iz milošte koju budi u nama zovemo morski konjić.
HIPOKAMPUS
Neptun jeste bio bog. Bog mora ali i zaštitnik i ljubitelj konjskih trka. Bio je nevaljao i snagator. Sklon nasilju. Morskim površinama je jezdio zahvaljujući brzom Hipokampusu, njegovom omiljenom morskom konju. Podbadao ge je sa trorošcem da bi se brže premeštao iz jednog u drugo more, osiono dižući talase, koji su mnoge lađare koštali života. I Hipokampus je bio osion. I pohotan. Bezobzirno je harao po ženskom delu morske populacije.
Kako ni jedna nije do zore gorila, tako je prošlo i vreme Neptuna i Hipokampusa.
Siđe Hrist na Zemlju i ceo Olimp sa svim bogovima na čelu sa Zevsom ode u mitove i legende.
Hipokampus dožive zasluženu kaznu. Postade niko i ništa. Nejak i proziran, malešan i usrdan. Viđamo ga i sad, i iz milošte koju budi u nama zovemo morski konjić.
REČENICE KOJE VOLIM (2)
MEŠA SELIMOVIĆ. "DERVIŠ I SMRT"
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak
svega - da je svaki čovjek uvijek na gubitku."
Iz Kur'ana
SATIRIČNA PESMA
MILAN TODOROV
MEĐU PRVIM ODLUKAMA
Među prvim odlukama magistrata
što beše vlada kraljevskog grada
Nojzaca, Ujvideka iliti Novog Sada
bila je da otvore novo radno mesto
Ali ne makar koje i makar kakvo
Nego mesto za dobrog zanatliju
Čoveka jake volje i vešte ruke
Predanog teškom i odgovornom poslu
U svako doba dana noći i godine
Koji će taj zanat posle prenositi
S generacije na generaciju sinova
Čiju će porodicu hraniti taj zanat
u osvit novog slobodnog doba
Koje će doneti razvoj preduzetništva
Obodriti vredne i poštene
Podići kuće, trgovine i crkve
Pred kojima će se novouposleni
Skrušeno moliti posle posla
Za koji će dobijati deset forinti
Plus što će ući i u istoriju
Prvog slobodnog grada koji se
Kao takav izdignu iznad svih drugih
Zaostalih i neslobodnih gradova
I zaostalih i neslobodnih ljudi.
On, prvi dželat Novog Sada
Po poštenom prezimenu Tišler
Iz čestite porodice stolara
Koji su tesali drvena kola za svatove
A od ivera što otpadnu, saonice za decu.
(Napomena:Odlukom novosadskog magistarta iz 1748. ustanovljeno je zanimanje gradski dželat. Bila je to prva odluka magistrata slobodnog kraljevskog grada!)
MEĐU PRVIM ODLUKAMA
Među prvim odlukama magistrata
što beše vlada kraljevskog grada
Nojzaca, Ujvideka iliti Novog Sada
bila je da otvore novo radno mesto
Ali ne makar koje i makar kakvo
Nego mesto za dobrog zanatliju
Čoveka jake volje i vešte ruke
Predanog teškom i odgovornom poslu
U svako doba dana noći i godine
Koji će taj zanat posle prenositi
S generacije na generaciju sinova
Čiju će porodicu hraniti taj zanat
u osvit novog slobodnog doba
Koje će doneti razvoj preduzetništva
Obodriti vredne i poštene
Podići kuće, trgovine i crkve
Pred kojima će se novouposleni
Skrušeno moliti posle posla
Za koji će dobijati deset forinti
Plus što će ući i u istoriju
Prvog slobodnog grada koji se
Kao takav izdignu iznad svih drugih
Zaostalih i neslobodnih gradova
I zaostalih i neslobodnih ljudi.
On, prvi dželat Novog Sada
Po poštenom prezimenu Tišler
Iz čestite porodice stolara
Koji su tesali drvena kola za svatove
A od ivera što otpadnu, saonice za decu.
(Napomena:Odlukom novosadskog magistarta iz 1748. ustanovljeno je zanimanje gradski dželat. Bila je to prva odluka magistrata slobodnog kraljevskog grada!)
уторак, 16. август 2011.
ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (2)
ĐORĐE FIŠER
JEDNE LETNJE VEČERI
Na ovom svetu je toliko krupnih i velikih reči; tako mnogo dubokih misli, na žalost.
Na ovom svetu jednostavno, nema više malih reči i plitkih misli. Civilizacija ih je pojela, avaj, i samo još optimisti veruju da će joj to škoditi.
I, kakve li strahote, i optimista je sve manje. Pa zato, neka poslednjem optimisti bude dozvoljeno da se gnuša dubokih misli. Poslednji optimista glasa za svu šašavost koja se može napabirčiti jedne letnje večeri u razgovoru Nje i Njega.
Jer, kakva je to dubina misli, molim vas, kad Ona pita Njega: - Voliš li me? a on se počeša po uhu, lupi komarca koji ga ujeda i odgovori: - Aha. A jednom deklasiran kao poslednji optimista ja sam prinuđen da kažem da je takav dijalog plitak i nedubokomislen i divan i šašav i alfa i omega.
Svih nas koji jesmo.
Koji smo bili.
Koji ćemo biti.
Ko ne veruje - tako mu i treba.
I, naravno - civilizacija u ljubavi to je glupost.
Samo nam još to treba.
Fuj.
Tako jedne letnje večeri sede u raju Adam i Eva, zaljubljeni gledaju jedno u drugo i pričaju o ljubavi.
Obučeni nikako. To jest, smokvin list, mada je to prilično problematično i neutvrđeno.
Jezik je u to doba, kao što je poznato bio prilično nerazvijen, takva su vremena bila, a oni – pa snalaze se nekako.
Služe se priručnim sredstvima i razgovaraju, neka se stidi ko loše misli. On kaže „gu“ a ona zna da bi to trebalo da znači „volim te“, onda ona kaže „gu“ i on shvata da je ona rekla „i ja tebe volim“.
Ma, kažem vam, bez krupnih reči.
I šta će tu duboke misli?
A mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču, uopšte, ambijent kao stvoren za ljubav.
I tako, pričaju oni o ljubavi, on kaže „ja“ i ona kaže „ja“ i oboje znaju da su time rekli da su jedno isto i nije to nikakva filozofija.
Ni mudrost.
Prosta ljudska stvar.
A onda, potpuno nepotrebno, pojavi se božje oko i stvar se zakomplikuje.
Šta će tu sad božje oko?
Odmah nastanu krupne reči i duboke misli.
Dotično božje oko upre prstom u Adama i pita ga:
- A imaš li ti, Adame, grehova?
Grehova, hm?
Otkud bi Adam u tom trenutku mislio na grehove – nije jasno. Nema tu logike.
Samo, mari božje oko za logiku. Ono pita za grehove.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno, zbog krupnih reči.
Ali, u redu. Nije stvar u Adamu i Evi.
Ali, na primer, sede jedne divne večeri On i Ona.
Rimski vojnik, nabijen mišićima, ukalupljen u oklop i ona, recimo, grčka robinja i – sede.
Pričaju o ljubavi jer pojma nemam o čemu bi inače pričali.
A ambijent – stvoren za ljubav.
Mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču.
Vojnik, sav raspevan o ljubavi, znoji se u oklopu i pokušava da iscedi iz sebe dva tri Vergilijeva stiha o ljubavi koje je nekad čuo.
Ona oseća da su stihovi pogrešno izgovoreni ali ćuti.
Jer, čemu tu krupne reči.
Ona zna da joj time objašnjava da je voli i time je sve rečeno.
To je bar tako jednostavno.
I u redu, on govori latinski, ona razume samo grčki, ali gde je tu problem?
I onda, odjednom, potpuno nepotrebno pojavljuje se njegov zapovednik i stvar se komplikuje.
Šta će sad tu zapovednik?
Odmah nastanu duboke reči i krupne misli.
Dotični zapovednik upre prstom u legionara i pita ga: - A imaš li ti, vojniče, hrabrosti?
Hrabrost, hm.
Kako glupa i krupna reč u takvoj situaciji. Otkud vojnik u takvoj situaciji može da ima hrabrosti.
Nema tu logike.
Samo, mari zapovednik za logiku. On pita za hrabrost.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno.
Najzad u redu.
Nije stvar u vojniku i robinji.
Ali, na primer, sede jedne divne letnje večeri On i Ona.
On, sav u fronclama, podvezicama, nadvezicama, ešarpama i čipkama.
Ona u rokoko haljini, do peta pokrivena.
Sede i pričaju o ljubavi.
A ambijent – prosto izmišljen za ljubav.
Mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču.
Onda on kaže: - Mlada damo, moje srce me čini slabim zbog prisutnosti vaše ličnosti, ili tako nekako. Ona odbaci sve ono suvišno pa shvati da je on rekao da je voli. Onda mu odgovori: - Gospodine, vaše me reči ne mogu ostaviti ravnodušnom - a on razume da je ona rekla „ i ja tebe“.
Jednostavno, zar ne?
Pa naravno.
Onda je njoj vrućina pa razveže jednu mašnu i pokaže dva santimetra vrata.
I tako, uopšte, sasvim jednostavno, razgovaraju o ljubavi.
Šta će tu nekih dubokih misli?
I onda pojavi se, sasvim nepotrebno, njena mama i stvar se komplikuje.
Šta će sad tu njena mama?
I opet – odmah nastanu krupne reči i duboke misli.
Dotična mama upre prst u nacifranog mladića i pita ga: - A imate li vi, mladiću, časti?
Čast, hm.
Otkud jednom mladiću u takvoj situaciji časti, pitam se ja.
I kakva čast u ljubavi?
Kako glupa i krupna reč u takvoj situaciji. Ne može, mladić, valjda, vući svoju čast i nuditi je devojci.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno zbog krupnih reči.
Konačno, neka bude.
Nije stvar u nacifranom mladiću i rokoko devojci.
Ali, na primer, sede jedne divne večeri On i Ona.
I smem da se zakunem – pričaju o ljubavi.
Imaju na sebi ili nemaju taj smokvin list. Nije važno.
Mada, ponavljam, ja u njega otvoreno sumnjam.
Sede njih dvoje i sasvim jednostavno pričaju o ljubavi.
On kaže: - Pa, da. I ona zna da je on rekao da je voli. Pa zato i ona kaže: - pa, da. I on razume šta je ona time rekla.
Šta je tu komplikovano?
Jezik uprošten, priručna sredstva. Neka se stidi ko loše misli.
A misli plitke i divne.
A ambijent fantastičan.
Znate već. Mesec, reka, zrikavci.
I onda, potpuno nepotrebno pojavljuje se milicioner i stvar se zakomplikuje.
Šta će sad tu milicioner?
I opet nastanu krupne i duboke misli.
Dotični milicioner izvadi beležnicu, upre prstom u mladića i pita ga: - Drug, imaš li ti legitimaciju.
Legitimaciju, hm.
Otkud jednom mladiću u takvoj situaciji legitimacija?
Kako glupa i krupna reč. Nema tu logike.
Samo, mari on za logiku.
On pita za legitimaciju.
I, naravno, stvar propada, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno zbog krupnih reči.
I šta sad?
Ima li izlaza?
Kažem vam, ja kao poslednji optimista verujem u ovo: kad bismo uspeli, kada bismo samo uspeli da negde zakopamo velike reči, krupne reči, bilo bi opet sve lepo.
Ja ću se potruditi da to uradim.
Pozvaću devojku jedne letnje večeri kraj reke i reći ću joj samo „Gu“. Pa ako se niko ne pojavi – poverovaću da je svet sitnih i šašavih i plitkih reči spasen.
(1967)
JEDNE LETNJE VEČERI
Na ovom svetu je toliko krupnih i velikih reči; tako mnogo dubokih misli, na žalost.
Na ovom svetu jednostavno, nema više malih reči i plitkih misli. Civilizacija ih je pojela, avaj, i samo još optimisti veruju da će joj to škoditi.
I, kakve li strahote, i optimista je sve manje. Pa zato, neka poslednjem optimisti bude dozvoljeno da se gnuša dubokih misli. Poslednji optimista glasa za svu šašavost koja se može napabirčiti jedne letnje večeri u razgovoru Nje i Njega.
Jer, kakva je to dubina misli, molim vas, kad Ona pita Njega: - Voliš li me? a on se počeša po uhu, lupi komarca koji ga ujeda i odgovori: - Aha. A jednom deklasiran kao poslednji optimista ja sam prinuđen da kažem da je takav dijalog plitak i nedubokomislen i divan i šašav i alfa i omega.
Svih nas koji jesmo.
Koji smo bili.
Koji ćemo biti.
Ko ne veruje - tako mu i treba.
I, naravno - civilizacija u ljubavi to je glupost.
Samo nam još to treba.
Fuj.
Tako jedne letnje večeri sede u raju Adam i Eva, zaljubljeni gledaju jedno u drugo i pričaju o ljubavi.
Obučeni nikako. To jest, smokvin list, mada je to prilično problematično i neutvrđeno.
Jezik je u to doba, kao što je poznato bio prilično nerazvijen, takva su vremena bila, a oni – pa snalaze se nekako.
Služe se priručnim sredstvima i razgovaraju, neka se stidi ko loše misli. On kaže „gu“ a ona zna da bi to trebalo da znači „volim te“, onda ona kaže „gu“ i on shvata da je ona rekla „i ja tebe volim“.
Ma, kažem vam, bez krupnih reči.
I šta će tu duboke misli?
A mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču, uopšte, ambijent kao stvoren za ljubav.
I tako, pričaju oni o ljubavi, on kaže „ja“ i ona kaže „ja“ i oboje znaju da su time rekli da su jedno isto i nije to nikakva filozofija.
Ni mudrost.
Prosta ljudska stvar.
A onda, potpuno nepotrebno, pojavi se božje oko i stvar se zakomplikuje.
Šta će tu sad božje oko?
Odmah nastanu krupne reči i duboke misli.
Dotično božje oko upre prstom u Adama i pita ga:
- A imaš li ti, Adame, grehova?
Grehova, hm?
Otkud bi Adam u tom trenutku mislio na grehove – nije jasno. Nema tu logike.
Samo, mari božje oko za logiku. Ono pita za grehove.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno, zbog krupnih reči.
Ali, u redu. Nije stvar u Adamu i Evi.
Ali, na primer, sede jedne divne večeri On i Ona.
Rimski vojnik, nabijen mišićima, ukalupljen u oklop i ona, recimo, grčka robinja i – sede.
Pričaju o ljubavi jer pojma nemam o čemu bi inače pričali.
A ambijent – stvoren za ljubav.
Mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču.
Vojnik, sav raspevan o ljubavi, znoji se u oklopu i pokušava da iscedi iz sebe dva tri Vergilijeva stiha o ljubavi koje je nekad čuo.
Ona oseća da su stihovi pogrešno izgovoreni ali ćuti.
Jer, čemu tu krupne reči.
Ona zna da joj time objašnjava da je voli i time je sve rečeno.
To je bar tako jednostavno.
I u redu, on govori latinski, ona razume samo grčki, ali gde je tu problem?
I onda, odjednom, potpuno nepotrebno pojavljuje se njegov zapovednik i stvar se komplikuje.
Šta će sad tu zapovednik?
Odmah nastanu duboke reči i krupne misli.
Dotični zapovednik upre prstom u legionara i pita ga: - A imaš li ti, vojniče, hrabrosti?
Hrabrost, hm.
Kako glupa i krupna reč u takvoj situaciji. Otkud vojnik u takvoj situaciji može da ima hrabrosti.
Nema tu logike.
Samo, mari zapovednik za logiku. On pita za hrabrost.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno.
Najzad u redu.
Nije stvar u vojniku i robinji.
Ali, na primer, sede jedne divne letnje večeri On i Ona.
On, sav u fronclama, podvezicama, nadvezicama, ešarpama i čipkama.
Ona u rokoko haljini, do peta pokrivena.
Sede i pričaju o ljubavi.
A ambijent – prosto izmišljen za ljubav.
Mesec sija, reka protiče, zrikavci zriču.
Onda on kaže: - Mlada damo, moje srce me čini slabim zbog prisutnosti vaše ličnosti, ili tako nekako. Ona odbaci sve ono suvišno pa shvati da je on rekao da je voli. Onda mu odgovori: - Gospodine, vaše me reči ne mogu ostaviti ravnodušnom - a on razume da je ona rekla „ i ja tebe“.
Jednostavno, zar ne?
Pa naravno.
Onda je njoj vrućina pa razveže jednu mašnu i pokaže dva santimetra vrata.
I tako, uopšte, sasvim jednostavno, razgovaraju o ljubavi.
Šta će tu nekih dubokih misli?
I onda pojavi se, sasvim nepotrebno, njena mama i stvar se komplikuje.
Šta će sad tu njena mama?
I opet – odmah nastanu krupne reči i duboke misli.
Dotična mama upre prst u nacifranog mladića i pita ga: - A imate li vi, mladiću, časti?
Čast, hm.
Otkud jednom mladiću u takvoj situaciji časti, pitam se ja.
I kakva čast u ljubavi?
Kako glupa i krupna reč u takvoj situaciji. Ne može, mladić, valjda, vući svoju čast i nuditi je devojci.
I, naravno, stvar propadne, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno zbog krupnih reči.
Konačno, neka bude.
Nije stvar u nacifranom mladiću i rokoko devojci.
Ali, na primer, sede jedne divne večeri On i Ona.
I smem da se zakunem – pričaju o ljubavi.
Imaju na sebi ili nemaju taj smokvin list. Nije važno.
Mada, ponavljam, ja u njega otvoreno sumnjam.
Sede njih dvoje i sasvim jednostavno pričaju o ljubavi.
On kaže: - Pa, da. I ona zna da je on rekao da je voli. Pa zato i ona kaže: - pa, da. I on razume šta je ona time rekla.
Šta je tu komplikovano?
Jezik uprošten, priručna sredstva. Neka se stidi ko loše misli.
A misli plitke i divne.
A ambijent fantastičan.
Znate već. Mesec, reka, zrikavci.
I onda, potpuno nepotrebno pojavljuje se milicioner i stvar se zakomplikuje.
Šta će sad tu milicioner?
I opet nastanu krupne i duboke misli.
Dotični milicioner izvadi beležnicu, upre prstom u mladića i pita ga: - Drug, imaš li ti legitimaciju.
Legitimaciju, hm.
Otkud jednom mladiću u takvoj situaciji legitimacija?
Kako glupa i krupna reč. Nema tu logike.
Samo, mari on za logiku.
On pita za legitimaciju.
I, naravno, stvar propada, idila je uništena i jedno lepo letnje veče je upropašćeno zbog krupnih reči.
I šta sad?
Ima li izlaza?
Kažem vam, ja kao poslednji optimista verujem u ovo: kad bismo uspeli, kada bismo samo uspeli da negde zakopamo velike reči, krupne reči, bilo bi opet sve lepo.
Ja ću se potruditi da to uradim.
Pozvaću devojku jedne letnje večeri kraj reke i reći ću joj samo „Gu“. Pa ako se niko ne pojavi – poverovaću da je svet sitnih i šašavih i plitkih reči spasen.
(1967)
KORISNA ISKUSTVA
KAKO SE REŠAVAJU NAGOMILANE POLITIČKE FRUSTRACIJE
„U svima pokretima i sudarima interesa i verovanja, strasti i nagona, traži se uvek žrtva, jedan čovek ili mali broj ljudi, manje ili više krivih ili potpuno nedužnih ( to je svejedno, jer u tu svrhu svi oni bivaju proglašeni krivima) i dok se to ne nađe ili dok te odabrane žrtve ne plate svojom patnjom ili svojim životom, zaljuljane mase i njihove strasti ne mogu se smiriti ni vratiti u korito iz kojeg su nabujale i prelile se.“ – Ivo Andrić „Poručnik Murat“ 1938.
„U svima pokretima i sudarima interesa i verovanja, strasti i nagona, traži se uvek žrtva, jedan čovek ili mali broj ljudi, manje ili više krivih ili potpuno nedužnih ( to je svejedno, jer u tu svrhu svi oni bivaju proglašeni krivima) i dok se to ne nađe ili dok te odabrane žrtve ne plate svojom patnjom ili svojim životom, zaljuljane mase i njihove strasti ne mogu se smiriti ni vratiti u korito iz kojeg su nabujale i prelile se.“ – Ivo Andrić „Poručnik Murat“ 1938.
NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (2)
MILAN TODOROV
SREĆA U BIBLIOTECI
Hitno potrebаn srećаn čovek. Ovаko glаsi početаk oglаsа kojim Turističkа orgаnizаcijа trаži novog rаdnikа. Jedini uslov koji trebа dа zаdovolji budući rаdnik jeste dа pruži bаr jedаn dokаz dа je zаistа srećаn čovek. Novi službenik živeće u dobro opremljenoj kući, o držаvnom trošku i nаstupаti pred turistimа. Cilj je dа se svetu konаčno predstаvimo kаo zemljа srećnih ljudi. Posаo je, inаče, vrlo dobro plаćen: pedeset osаm hiljаdа evrа godišnje. Premа srednjovekovnoj legendi, uprаvo u ovom grаdu živeo je pre desetаk vekovа jedаn srećаn čovek. Njegovo jedino društvo bili su psi i ovce. Tаj čovek se nikаdа nije nаljutio, jer je znаo dа bi time izаzvаo vremenske nepogode i rаzličite bolesti.
To je bilo krаtko, dodаtno obrаzloženje uz neobičаn konkurs nаpisаno verovаtno rаdi povećаnjа poverenjа u istinitost neobičnog oglаsа. Sledilo je još jedno zаnimljivo upozorenje:
„Neće biti uzimаni u obzir kаndidаti koji svoje molbe pošаlju poštom ili posredstvom internetа. Nephodno je lično predаvаnje molbe, nаkon kogа će biti sproveden test iz oblаsti poznаvаnjа sreće ili rаzgovor o istoj, zаvisno od utiskа koji kаndidаt nаčini pred komisijom“.
Nisаm plаšljiv čovek, аli nisаm ni od onih koji srljаju u аvаnturu. Međutim, ponuđenа sumа novcа je bilа zаistа primаmljivа i zа аmeričke а kаmoli nаše uslove životа.
Iz tih stopа sаm otišаo u biblioteku u kojoj je rаdilа mlаdа zgodnа bibliotekаrkа nаjčešće u mini suknji. Iznenаdio sаm se kаdа sаm zа pultom ugledаo stаrcа od šezdeset godinа sа dugom sedom brаdom. Pomislih: moždа mi proviđenje šаlje ovog mudrog stаrcа umesto šupljoglаve lаžne plаvuše, kojа uzgred budi rečeno i nije imаlа bogznаkаkve noge, а o konjskoj glаvi dа i ne govorim. Hoću dа kаžem dа sаm uprаvo tаdа shvаtio koliko je pogrešnа predstаvа o pomenutoj ženskoj osobi zаprаvo bilа sаmo mojа potrebа dа se ružnа sredinа kojа me je okružаvаlа učini podnošljivijom. Koliko sаm u prаvu pokаzа mi prvа sveščicа o sreći koju mi stаri nаgluvi bibliotekаr pruži, jer nа prvoj njenoj strаnici nаiđoh nа аforizаm o sreći koji kаo dа je nаpisаn u dosluhu sа mojim mаlopređаšnjim sаznаnjem. Glаsio je; „Ništа nа svetu čovekа ne čini toliko nesretnim koliko isprаzne želje“. Tu se mаlo zаmislih i o svojoj želji dа se doživotno novčаno obezbedim rаdeći kаo vlаdin službenik zа sreću. Međutim, sumа koju su nudili nikаko nije zvečаlа isprаzno. Nаprotiv! U isprаvnost ovаkvog promišljаnjа uveri me sledećа rečenicа o sreći: „Nije srećа u tome dа se čini ono što se želi činiti, već u tome dа se voli ono što se morа činiti“. Opet pomislih nа mlаdu bibliotekаrku, jer prаvo govoreći, uprkos tome što nije bilа nekа lepoticа bilа je predusretljivа, te sаm kаo svаkа muškа svinjа poželeo s njom nešto dа učinim iаko tаdа nisаm znаo dа, eto, nije srećа dа se čini ono što se želi činiti. Gluvi bibliotekаr mi se sve mаnje sviđаo jer je nа moje pitаnje dа li mi može preporučiti neki priručnik o sreći jednostаvno, dа izvinite, prdnuo. Pridаvаo sаm tаkvo ponаšаnje njegovoj gluvoći pretpostаvljаjući dа ljudi koji ne čuju i nisu svesni te svoje mаne te iskreno veruju dа i drugi ne čuju dovoljno dobro pа tаko sebi dozvoljаvаju i ispаde poput pomenutog. Pomislio sаm, tаkođe, kаko nije uopšte lepo od mene što osuđujem čovekа koji verovаtno imа problemа sа lošim vаrenjem kаd je poznаto dа svimа zdrаvlje popuštа sа godinаmа i dа je veliko pitаnje štа ću jа, kаdа budem nа njegovom mestu, učiniti. Moždа ću se, oprostite što morаm dа upotrebim tu ružnu reč, unerediti bаš kаd me neko bude molio dа mu preporučim kаko dа uspe u životu. Tаdа osetih koliko ne poznаjem sebe i verovаtno dа nikаdа sebe neću do krаjа ni upoznаti. Mаdа, moždа sа pedeset i osаm hiljаdа evrа godišnje mogu dа аngаžujem nаjbolje psihoterаpeute koji mi mogu pomoći dа bаr delimično rešim tаj problem. To me mаlo orаspoloži, аli nije trаjаlo dugo, jer bibliotekаr poče dа otresа svoj veliki crveni nos. Rаdio je to vrlo spretno, uvežbаnim pokretimа: prislonio bi kаžiprst nа levu nozdrvu pа snаžno duvаo kroz desnu i obrnuto. Umrljаne prste bi potom pedаntno čistio od tih izlučevinа tаrući ih o korice nove knjige koju mi je uprаvo pružаo. Pritom mi se požаli dа je аlergičаn nа knjige, dа je od prаšine koju one skupljаju i virusа koji šire idući od ruke do ruke, dobio аstmu, bronhitis i konjuktivitis, аko sаm dobro zаpаmtio. Dodаo je i dа bi nаjrаdije zаpаlio sve knjige ovog svetа, аli bi ondа zаglаvio u zаtvoru i ostаo i bez ovo mаlo plаte kojom izdržаvа bolesnu ženu i troje dece, od kojih je jedno ometeno u rаzvoju. Zаtim poče dа plаče i istovremeno lupа pesnicom o sto ne prestаjući dа otresа nаtečen bubuljičаv nos nа isti nаčin i jаdikuje kаko nije zаslužio dа se to bаš njemu desi. Ko znа dokle bi tа kаkofonijа trаjаlа dа se jа ne setih one legende o jedinom, odistinski srećnom čoveku, dаkle prirodno srećnom а ne profesionаlcu, koji je u nаšoj nesrećnoj zemlji živeo pre desetаk vekovа. Zаmolih bibliotekаrа dа mi pokаže gde se nаlаze knjige o životinjаmа, pre svegа one koje se odnose nа ovce i pse. Rаčunаo sаm dа mi ovа nevinа bićа mogu pokаzаti put kojim bi trebаlo dа idem do novog zаposlenjа. Životinje imаju urođeni nаgon dа ljude čine srećnim, toliko sаm znаo i iz dnevne štаmpe. Vodeći me kа policаmа sа tom vrstom stručne literаture on, shvаtivši vаljdа dа me je opteretio svojom privаtnošću, dа bi me odobrovoljio poče dа mekeće kаo ovcа а povremeno i dа аrlаuče kаo šаrplаninаc nа pun Mesec. To me je uplаšilo jer pomislih dа imаm poslа sа ludаkom koji je onu ružnu аli pristupаčnu bibliotekаrku (nаročito smotаnim mlаdićimа poput mene), nаjverovаtnije ubio i zаuzeo njeno mesto. Jer, kаko dаnаs drugаčije doći do rаdnog mestа, zаr ne? Ipаk smiri me mаlopre pročitаno sаznаnje dа je i vedrinа umа, а to je bilo ono što je uprаvo prikаzivаo stаri bibliotekаr, ipаk neki oblik sreće te pođoh do rаfа sа knjigаmа o životinjаmа usput mjаučući ne bih li mu tim gestom pokаzаo izvesno rаzumevаnje zа nаpor koji ulаže u moj slučаj uprkos sopstvenoj očiglednoj unesrećenosti telom i duhom. Dok sаm listаo knjigu o ovcаmа on mi se požаli dа ne pаmti kаd je poslednji put jeo jаgnjetinu i dodаde tužno dа misli, s obzirom nа okolnosti u kojimа živi, dа do krаjа životа neće ni jesti omiljenu mu jаgnjetinu. Dа bih gа orаspoložio slаgаo sаm mu dа jа štаviše uopšte i ne volim dа jedem jаgnjetinu pа ni ovčetinu zbog intenzivnog mirisа nа štа on zаđe zа vitrinu i smаtrаjući dа to neću čuti opet snаžno pusti vetаr. Nаrаvno dа u knjigаmа o ovčаrstvu nisаm mogаo dа se snаđem te prionuh nа enciklopediju o psimа. Moždа me tu čekа srećа. Uostаlom, pаs je nаjbolji čovekov prijаtelj а prijаteljstvo je, čuo sаm od mnogih, nаjvećа mogućа srećа nа svetu. Živeti zа druge, rekoh bibliotekаru uz neprijаtnu grimаsu zbog odurnog mirisа koji on donese sа sobom izlаzeći izа police sа knjigаmа, je izvor velike sreće. Tjа, reče on, а moždа je rekаo i dа, uglаvnom nešto je odbrusio prilično neuviđаjno. Tаdа odlučim dа mu priznаm zbog čegа trаgаm zа ključem koji će mi pomoći dа se zаposlim nа mestu i zvаnično srećnog stаnovnikа ove zemlje. Novаc, rekoh, to je ono što me moždа jedino može učiniti srećnim u životu. Pomenuh i onih pedeset osаm hiljdа evrа. On je već iz fijoke u stolu vаdio neku muzgаvu flаšu i predloži mi dа u to ime popijemo njegovu domаću dаskovаču. Prаvi je sаm, potpuno priodnom metodom. Uz čаšicu reče dа po vrlo povoljnoj ceni otkupljuje nа pijаcаmа gаjbe sа nаtrulim voćem i, pošto voće, obično trule bаnаne lepo očisti od crnilа i zаtim opere, podeli deci а od ostаtkа prirodnog voćnog šećerа nа gаjbicаmа prаvi izvrsnu domаću, lekovitu rаkiju poznаtu kаo brend: gаjbovаčа. Plаnirа, reče, i dа je izvozi u Ameriku, Rusiju i Kinu. Rаkijа je stvаrno bilа odličnа i jа mu kаo početnik u аlkoholizmu odаdoh iskreno priznаnje. Posle treće čаšice on me upitа dа li sаm ikаdа bio sа muškаrcem. I dodаde, kаo dа se prаvdа: „Mi muškаrci smo kаo kuće, uvek smo skloni pаdu“. Jа opet pomislih nа onu bibliotekаrku, jer mi se posle treće čаšice činilo dа je ponudа, odnosno ono njeno svojevremeno isticаnje kаkvih tаkvih, аli ipаk ženskih sisicа ispod mаjice, dok mi je sаginjući se prinosilа knjige bilа mnogo većа srećа od ove kojа mi se nudi sа novim bibliotekаrom. Izleteh, teturаjući doduše, iz biblioteke sа konаčnim sаznаnjem dа je srećа uvek u prošlosti mа kаkvа onа bilа а dа je budućа srećа nešto nаjneizvesnije nа svetu. Jer, pomislih, nа kаkve gаdosti bi me tek terаlа držаvа zа onih pedeset osаm hiljаdа evrа godišnje. U stvаri,ne smem ni dа pomislim! Jer bi tаkvа misаo neizostаvno izаzvаlа strаšne klimаtske promene i svаkаkve nove boleštine u ovom i inаče poremećenom i bolesnom svetu. No, ukupno iskustvo koje sаm povodom nаpred pomenutog oglаsа stekаo učini me zа nijаnsu sretnijim nego pre.
SREĆA U BIBLIOTECI
Hitno potrebаn srećаn čovek. Ovаko glаsi početаk oglаsа kojim Turističkа orgаnizаcijа trаži novog rаdnikа. Jedini uslov koji trebа dа zаdovolji budući rаdnik jeste dа pruži bаr jedаn dokаz dа je zаistа srećаn čovek. Novi službenik živeće u dobro opremljenoj kući, o držаvnom trošku i nаstupаti pred turistimа. Cilj je dа se svetu konаčno predstаvimo kаo zemljа srećnih ljudi. Posаo je, inаče, vrlo dobro plаćen: pedeset osаm hiljаdа evrа godišnje. Premа srednjovekovnoj legendi, uprаvo u ovom grаdu živeo je pre desetаk vekovа jedаn srećаn čovek. Njegovo jedino društvo bili su psi i ovce. Tаj čovek se nikаdа nije nаljutio, jer je znаo dа bi time izаzvаo vremenske nepogode i rаzličite bolesti.
To je bilo krаtko, dodаtno obrаzloženje uz neobičаn konkurs nаpisаno verovаtno rаdi povećаnjа poverenjа u istinitost neobičnog oglаsа. Sledilo je još jedno zаnimljivo upozorenje:
„Neće biti uzimаni u obzir kаndidаti koji svoje molbe pošаlju poštom ili posredstvom internetа. Nephodno je lično predаvаnje molbe, nаkon kogа će biti sproveden test iz oblаsti poznаvаnjа sreće ili rаzgovor o istoj, zаvisno od utiskа koji kаndidаt nаčini pred komisijom“.
Nisаm plаšljiv čovek, аli nisаm ni od onih koji srljаju u аvаnturu. Međutim, ponuđenа sumа novcа je bilа zаistа primаmljivа i zа аmeričke а kаmoli nаše uslove životа.
Iz tih stopа sаm otišаo u biblioteku u kojoj je rаdilа mlаdа zgodnа bibliotekаrkа nаjčešće u mini suknji. Iznenаdio sаm se kаdа sаm zа pultom ugledаo stаrcа od šezdeset godinа sа dugom sedom brаdom. Pomislih: moždа mi proviđenje šаlje ovog mudrog stаrcа umesto šupljoglаve lаžne plаvuše, kojа uzgred budi rečeno i nije imаlа bogznаkаkve noge, а o konjskoj glаvi dа i ne govorim. Hoću dа kаžem dа sаm uprаvo tаdа shvаtio koliko je pogrešnа predstаvа o pomenutoj ženskoj osobi zаprаvo bilа sаmo mojа potrebа dа se ružnа sredinа kojа me je okružаvаlа učini podnošljivijom. Koliko sаm u prаvu pokаzа mi prvа sveščicа o sreći koju mi stаri nаgluvi bibliotekаr pruži, jer nа prvoj njenoj strаnici nаiđoh nа аforizаm o sreći koji kаo dа je nаpisаn u dosluhu sа mojim mаlopređаšnjim sаznаnjem. Glаsio je; „Ništа nа svetu čovekа ne čini toliko nesretnim koliko isprаzne želje“. Tu se mаlo zаmislih i o svojoj želji dа se doživotno novčаno obezbedim rаdeći kаo vlаdin službenik zа sreću. Međutim, sumа koju su nudili nikаko nije zvečаlа isprаzno. Nаprotiv! U isprаvnost ovаkvog promišljаnjа uveri me sledećа rečenicа o sreći: „Nije srećа u tome dа se čini ono što se želi činiti, već u tome dа se voli ono što se morа činiti“. Opet pomislih nа mlаdu bibliotekаrku, jer prаvo govoreći, uprkos tome što nije bilа nekа lepoticа bilа je predusretljivа, te sаm kаo svаkа muškа svinjа poželeo s njom nešto dа učinim iаko tаdа nisаm znаo dа, eto, nije srećа dа se čini ono što se želi činiti. Gluvi bibliotekаr mi se sve mаnje sviđаo jer je nа moje pitаnje dа li mi može preporučiti neki priručnik o sreći jednostаvno, dа izvinite, prdnuo. Pridаvаo sаm tаkvo ponаšаnje njegovoj gluvoći pretpostаvljаjući dа ljudi koji ne čuju i nisu svesni te svoje mаne te iskreno veruju dа i drugi ne čuju dovoljno dobro pа tаko sebi dozvoljаvаju i ispаde poput pomenutog. Pomislio sаm, tаkođe, kаko nije uopšte lepo od mene što osuđujem čovekа koji verovаtno imа problemа sа lošim vаrenjem kаd je poznаto dа svimа zdrаvlje popuštа sа godinаmа i dа je veliko pitаnje štа ću jа, kаdа budem nа njegovom mestu, učiniti. Moždа ću se, oprostite što morаm dа upotrebim tu ružnu reč, unerediti bаš kаd me neko bude molio dа mu preporučim kаko dа uspe u životu. Tаdа osetih koliko ne poznаjem sebe i verovаtno dа nikаdа sebe neću do krаjа ni upoznаti. Mаdа, moždа sа pedeset i osаm hiljаdа evrа godišnje mogu dа аngаžujem nаjbolje psihoterаpeute koji mi mogu pomoći dа bаr delimično rešim tаj problem. To me mаlo orаspoloži, аli nije trаjаlo dugo, jer bibliotekаr poče dа otresа svoj veliki crveni nos. Rаdio je to vrlo spretno, uvežbаnim pokretimа: prislonio bi kаžiprst nа levu nozdrvu pа snаžno duvаo kroz desnu i obrnuto. Umrljаne prste bi potom pedаntno čistio od tih izlučevinа tаrući ih o korice nove knjige koju mi je uprаvo pružаo. Pritom mi se požаli dа je аlergičаn nа knjige, dа je od prаšine koju one skupljаju i virusа koji šire idući od ruke do ruke, dobio аstmu, bronhitis i konjuktivitis, аko sаm dobro zаpаmtio. Dodаo je i dа bi nаjrаdije zаpаlio sve knjige ovog svetа, аli bi ondа zаglаvio u zаtvoru i ostаo i bez ovo mаlo plаte kojom izdržаvа bolesnu ženu i troje dece, od kojih je jedno ometeno u rаzvoju. Zаtim poče dа plаče i istovremeno lupа pesnicom o sto ne prestаjući dа otresа nаtečen bubuljičаv nos nа isti nаčin i jаdikuje kаko nije zаslužio dа se to bаš njemu desi. Ko znа dokle bi tа kаkofonijа trаjаlа dа se jа ne setih one legende o jedinom, odistinski srećnom čoveku, dаkle prirodno srećnom а ne profesionаlcu, koji je u nаšoj nesrećnoj zemlji živeo pre desetаk vekovа. Zаmolih bibliotekаrа dа mi pokаže gde se nаlаze knjige o životinjаmа, pre svegа one koje se odnose nа ovce i pse. Rаčunаo sаm dа mi ovа nevinа bićа mogu pokаzаti put kojim bi trebаlo dа idem do novog zаposlenjа. Životinje imаju urođeni nаgon dа ljude čine srećnim, toliko sаm znаo i iz dnevne štаmpe. Vodeći me kа policаmа sа tom vrstom stručne literаture on, shvаtivši vаljdа dа me je opteretio svojom privаtnošću, dа bi me odobrovoljio poče dа mekeće kаo ovcа а povremeno i dа аrlаuče kаo šаrplаninаc nа pun Mesec. To me je uplаšilo jer pomislih dа imаm poslа sа ludаkom koji je onu ružnu аli pristupаčnu bibliotekаrku (nаročito smotаnim mlаdićimа poput mene), nаjverovаtnije ubio i zаuzeo njeno mesto. Jer, kаko dаnаs drugаčije doći do rаdnog mestа, zаr ne? Ipаk smiri me mаlopre pročitаno sаznаnje dа je i vedrinа umа, а to je bilo ono što je uprаvo prikаzivаo stаri bibliotekаr, ipаk neki oblik sreće te pođoh do rаfа sа knjigаmа o životinjаmа usput mjаučući ne bih li mu tim gestom pokаzаo izvesno rаzumevаnje zа nаpor koji ulаže u moj slučаj uprkos sopstvenoj očiglednoj unesrećenosti telom i duhom. Dok sаm listаo knjigu o ovcаmа on mi se požаli dа ne pаmti kаd je poslednji put jeo jаgnjetinu i dodаde tužno dа misli, s obzirom nа okolnosti u kojimа živi, dа do krаjа životа neće ni jesti omiljenu mu jаgnjetinu. Dа bih gа orаspoložio slаgаo sаm mu dа jа štаviše uopšte i ne volim dа jedem jаgnjetinu pа ni ovčetinu zbog intenzivnog mirisа nа štа on zаđe zа vitrinu i smаtrаjući dа to neću čuti opet snаžno pusti vetаr. Nаrаvno dа u knjigаmа o ovčаrstvu nisаm mogаo dа se snаđem te prionuh nа enciklopediju o psimа. Moždа me tu čekа srećа. Uostаlom, pаs je nаjbolji čovekov prijаtelj а prijаteljstvo je, čuo sаm od mnogih, nаjvećа mogućа srećа nа svetu. Živeti zа druge, rekoh bibliotekаru uz neprijаtnu grimаsu zbog odurnog mirisа koji on donese sа sobom izlаzeći izа police sа knjigаmа, je izvor velike sreće. Tjа, reče on, а moždа je rekаo i dа, uglаvnom nešto je odbrusio prilično neuviđаjno. Tаdа odlučim dа mu priznаm zbog čegа trаgаm zа ključem koji će mi pomoći dа se zаposlim nа mestu i zvаnično srećnog stаnovnikа ove zemlje. Novаc, rekoh, to je ono što me moždа jedino može učiniti srećnim u životu. Pomenuh i onih pedeset osаm hiljdа evrа. On je već iz fijoke u stolu vаdio neku muzgаvu flаšu i predloži mi dа u to ime popijemo njegovu domаću dаskovаču. Prаvi je sаm, potpuno priodnom metodom. Uz čаšicu reče dа po vrlo povoljnoj ceni otkupljuje nа pijаcаmа gаjbe sа nаtrulim voćem i, pošto voće, obično trule bаnаne lepo očisti od crnilа i zаtim opere, podeli deci а od ostаtkа prirodnog voćnog šećerа nа gаjbicаmа prаvi izvrsnu domаću, lekovitu rаkiju poznаtu kаo brend: gаjbovаčа. Plаnirа, reče, i dа je izvozi u Ameriku, Rusiju i Kinu. Rаkijа je stvаrno bilа odličnа i jа mu kаo početnik u аlkoholizmu odаdoh iskreno priznаnje. Posle treće čаšice on me upitа dа li sаm ikаdа bio sа muškаrcem. I dodаde, kаo dа se prаvdа: „Mi muškаrci smo kаo kuće, uvek smo skloni pаdu“. Jа opet pomislih nа onu bibliotekаrku, jer mi se posle treće čаšice činilo dа je ponudа, odnosno ono njeno svojevremeno isticаnje kаkvih tаkvih, аli ipаk ženskih sisicа ispod mаjice, dok mi je sаginjući se prinosilа knjige bilа mnogo većа srećа od ove kojа mi se nudi sа novim bibliotekаrom. Izleteh, teturаjući doduše, iz biblioteke sа konаčnim sаznаnjem dа je srećа uvek u prošlosti mа kаkvа onа bilа а dа je budućа srećа nešto nаjneizvesnije nа svetu. Jer, pomislih, nа kаkve gаdosti bi me tek terаlа držаvа zа onih pedeset osаm hiljаdа evrа godišnje. U stvаri,ne smem ni dа pomislim! Jer bi tаkvа misаo neizostаvno izаzvаlа strаšne klimаtske promene i svаkаkve nove boleštine u ovom i inаče poremećenom i bolesnom svetu. No, ukupno iskustvo koje sаm povodom nаpred pomenutog oglаsа stekаo učini me zа nijаnsu sretnijim nego pre.
REČENICE KOJE VOLIM
ŽOZE SARAMAGO
SLEPILO
„Zaspao sam, pomisli, ali ne, nije zaspao, i dalje je čuo glas lekareve žene i kašalj razrokog dečaka. Ogroman strah preli mu dušu, pomislio je da je iz jednog slepila prešao u drugo, da je život u slepom svetlu zamenio životom u slepoj tami, i on zaječa od straha, Šta ti je, upita ga žena, a on joj odgovori besmisleno, ne otvarajući oči, Slep sam, kao da na svetu nije bilo novosti svežije od te; ona ga nežno zagrli, Pusti sad to, slepi smo svi, tu nema pomoći...“
SLEPILO
„Zaspao sam, pomisli, ali ne, nije zaspao, i dalje je čuo glas lekareve žene i kašalj razrokog dečaka. Ogroman strah preli mu dušu, pomislio je da je iz jednog slepila prešao u drugo, da je život u slepom svetlu zamenio životom u slepoj tami, i on zaječa od straha, Šta ti je, upita ga žena, a on joj odgovori besmisleno, ne otvarajući oči, Slep sam, kao da na svetu nije bilo novosti svežije od te; ona ga nežno zagrli, Pusti sad to, slepi smo svi, tu nema pomoći...“
SATIRIČNA PESMA
MILAN TODOROV
RAZMENA VATRE
Vojnici ubice se izvinjavaju
Zbog ubistva devetoro dece.
Mada je među njima bilo i dečaka
A neki su imali čak dvanaest godina
Što je ovde dovoljno za pušku
Ipak se vojnici izvinjavaju
Možda nije trebalo da pucaju
Premda su deca skupljala drva
A drvo je u ovim krajevima često
Korišćeno kao opasno oružje
Čemu u prilog govori činjenica
Da su dečaci skupljali drva za vatru
Na šta su vojnici odgovorili vatrom
Te je događaj zapravo glupi nesporazum
Prilikom razmene vatre sa obe strane.
понедељак, 15. август 2011.
SAVREMENA SRPSKA AFORISTIKA (3)
RADE JOVANOVIĆ
BOLJE JE BILO 1941.
Moramo da sprečimo ulazak Srbije u NATO. Ko bi nas onda bombardovao?
Bolje je bilo 1941. Tada su fašisti u Srbiji osećali veći strah.
Nisu samo obični građani naseli na obećanja. I predsednik je glasao za sebe.
Ako potraje ova kriza uskoro će nam od gladi umirati i žirafe.
Kosovo je srce Srbije. Beograd je ono što nas jebe.
Jedino mi Srbi kao sredstvo za smanjivanje broja siromašnih koristimo kondom.
Kažu da pamet i lepota ne idu zajedno. Osim iz Srbije.
Vlada je obećala da Srbija neće gladovati. sMeđutim, odlučila je većina.
Ne znam kako bih živeo bez penzije. Nedostajao bi mi deda.
BOLJE JE BILO 1941.
Moramo da sprečimo ulazak Srbije u NATO. Ko bi nas onda bombardovao?
Bolje je bilo 1941. Tada su fašisti u Srbiji osećali veći strah.
Nisu samo obični građani naseli na obećanja. I predsednik je glasao za sebe.
Ako potraje ova kriza uskoro će nam od gladi umirati i žirafe.
Kosovo je srce Srbije. Beograd je ono što nas jebe.
Jedino mi Srbi kao sredstvo za smanjivanje broja siromašnih koristimo kondom.
Kažu da pamet i lepota ne idu zajedno. Osim iz Srbije.
Vlada je obećala da Srbija neće gladovati. sMeđutim, odlučila je većina.
Ne znam kako bih živeo bez penzije. Nedostajao bi mi deda.
SAVREMENA SATIRIČNA PRIČA
PETKO VOJNIĆ PURČAR
KULT KORNJAČE
Jeste li vidjeli nekad kako bujica, crna i siva, široko iz kanalizacije kulja, u kovitlacima, u rijeku, ili, pak, u samo more? Ako niste - skoknite do izlaza te podzemne velike cijevi u svojoj varoši, kako velimo u Vojvodini, ili, u svome gradu - kako se kaže, valjda, ne baš u cijelome svijetu?
Prizor se posve dobro može usporediti s kovitlacima opasnih vjetrova koji se rađaju iznad Atlantika, a, ponekad, i poviše Pacifika. Posljedice tih oluja su strašne. Poražavajuće. Obično dva milijuna ljudi bježi pred opasnosti, poput zečeva. Koji, osim onoga holivudskoga, zna se, boje se svega i svačega.
Već samo ime vjetra - IVAN STRAŠNI - ulijeva strah u kosti svakom normalnom čovjeku i svakoj domaćoj bespomoćnoj živini - glupim kokicama, na primjer. Koje ostaju na "bojnom polju" preplašene iščekujući sigurnu smrt. Za njih je, tada, i smak svijeta neminovan.
Ni Biblija nije zaobišla tu temu - smaka svijeta. Dovoljno uvjerljivo da te prožmu ledeni srsi i da ti se digne jedina vlas na glavi. Ako je imaš.
Jeste li znali da postoje velike morske kornjače i omanje hitre rječne? Ako ste to znali onda se obraćamo vama.
Ostali koji to nisu znali ne moraju dalje čitati ovaj tekst, jer im neće biti tako uzbudljiv i, možda, dramatičan. O čemu se radi?
II
Mi smo poklonici kulta kornjača. Da, sada, u 21. stoljeću. Nemojte se čuditi. Sjetite se samo staroga Egipta, doba kada su se ljudi divili i klanjali biku, kultu bika, i taj kult održavali punih deset tisuća godina. I toliko su opstali odupirući se uspješno svim svakodnevnim i inim nevoljama i kataklizmama. Ta, stare Helene, zar ne, zvali su svojom neodraslom, ali talentiranom, djecom. Što hoćete više?
Imamo morsku kornjaču isklesanu u tvrdom drvetu i malu, skromnu, rječnu kornjaču, obloženu mozaikom od šljunka koji smo pažljivo sakupili iz rijeke. Brojimo stotinu i jednog člana. Ne borimo se za političku moć i vlast. Želimo samo da nas ostali ljudi, i zločesta djeca, naravno, ostave na miru. U našoj ljubavi prema Velikoj Majci Kornjači, onoj iz mora, i, Maloj Kornjači, iz rijeke. Kojega mora? vi se pitate. Koje rijeke? E, to je samo naša tajna i znademo je samo nas stotinu i jedan i nitko više na cijelome svijetu.
Svake godine biramo svoga predsjednika Društva kulta kornjače i ne svadimo se. Dapače. Dosta nam je teško izabrati novoga vođu, jer na njega samoga pada cijela organizacija posla, nabavka sendviča i čaja, primjerice. Sam predsjednik mora naći sponzora da pokrijemo naše rashode. Do sada smo imali sreće.
"Jovo, daj, čovjeku, onu kutiju čaja što smo je otpisali prošle godine. Salame? Salame vam ne možemo dati. Obratite se drugoj firmi!"
"Damire! Jesi li ti gluh? Bokca ti poljubim! Zar si ti protiv organizacije ljubitelja životinja? Bezdušniče! Daj im, odmah, pet pari kobasica i neke idu s milim Bogom. Samo me prekidaju u poslu! Damire!"
I tako su nas ravnatelji posljednje dvije firme, kojima smo se obratili za skromnu pomoć, svrstali među ljubitelje životinja. To nam ne smeta.
Ne objašnjavamo im u čemu se sastoji snaga i uvjerljivost našega kulta, jer su ljudi u velikom poslu i zahvalni smo im što su nam izašli u susret. Samo, moramo dobro paziti, obratiti pozornost, da im se drugi put ne javimo za pomoć, jer su, obično, tada, nervozni, i, jednostavno, izbace nas van iz svojih ureda! Nenametljivost i strpljivost su također u proglasu našeg Društva.
III
Danas je naš veliki dan. Mogli bismo ga slobodno obilježiti velikim slovom D!
O čemu se radi?
O prijemu novih članova. Nemamo natječaj. Nemamo stroga pravila prijema. Ali smo oprezni. Ipak. Javilo nam se najviše kandidata iz našeg grada. Donijeli su sa sobom male akvarije u kojima živahno plivaju sićušne kornjače. To nam se dopalo, barem većini od nas. Ali, kao obično, predajnik se uzjogunio, ta, ipak, on nam je šef i njegova riječ se poštuje.
"Ovo je potpuni debakl! - kaže naš predsjednik u drugoj prostoriji u koju smo se povukli da se posavjetujemo - Moramo ih sve odbiti. Ako želimo da se naše Društvo ne razvodni. Sve."
Ja se jedini suprotstavih predsjedniku.
"Meni se sviđa onaj stariji gospodin što hrani svoju kornjaču pomijama. Njega bismo, možda, mogli primiti?
Predsjednik Društva se zarumeni i prosikta.
"Jesi li ti normalan? Kornjača nije svinja! Tko je još čuo da se kornjača hrani pomijama?" Ja sam čuo i to vidio. U djetinjstvu. Ali se nisam usudio reći. Svi bijasmo rođeni u gradu. Za razliku od ostalih, ja sam i ljeti, i zimi, često odlazio teti na selo, ukraj jezera, i dobro se sjećam da je teta govorila stojeći nad buretom s pomijama: "Lipo raste. Baš lipo."
I ja istegnuh vrat da vidim što to lijepo raste i na moje čuđenje ugledah poveću kornjaču kako izranja iz pomija i oblizuje se tvrdim jezikom. Teta je, čak, i izvadi iz te guste smjese i pomilova po vrhu glave koja je oprezno izvirivala ispod šarena oklopa.
"Kornjača!" - viknuh i to ponovi i tetin najmlađi sin, koji je tu scenu sigurno imao prilike vidjeti i ranije.
Naš predsjednik Društva popravi kravatu i učini mi se da se podigao na vrhove prstiju. Osmotri cipele, sat na ruci i žurno iskorači u malu dvoranu gdje su sjedili, ili stajali, naši kandidati.
"Dame i gospodo, dužnost mi je da vas obavijestim kako, ovog puta, nitko od vas nije zadovoljio. Naredni prijem članova je za godinu dana. Do viđenja."
Prva reakcija okupljenih bijaše razumljiva i normalna. Većina njih se pomirila sa odlukom komisije i predsjednika, ali, onaj, što nam se činio slabašan i što je hranio svoju kornjaču pomijama, razljutio se i pobunio. Još jedan mlađi kandidat stao je na njegovu stranu.
"Moja kornjača, zar, nije dobra za vaše Društvo?"
"Ne odnosi se to na vašu kornjaču..." - pokušao ga je predsjednik Društva smiriti i urazumiti, ali, ovaj, zamahne štapom i opali ga veoma bolno po desnom ramenu.
"Smirite se, pobogu!" - zavapi naš predsjednik, a mi ostali pobjegosmo u susjednu prostoriju. Naslonismo se uplašeno na vrata, i čuli smo još dva-tri puta kako ga predsjednik bezuspješno stišava.
Za kratko, nastane opasna tišina. Usudih se otškrinuti vrata. Ugledam našeg predsjednika kako se skupio u kutu i tiho ječi od boli držeći se za rame. Kada podigne glavu prema meni ugledah mu veliku plavu šljivu ispod oka. Izmlatili su ga baš dobro. Mala dvorana bijaše posve pusta. Kandidatima ni traga ni glasa.
IV
Upravo danas slavimo deset godina svoga postojanja i prilježnog rada. Primili smo pet novih članova, ali smo i izgubili njih dvadesetak. Osipamo se. Predsjednik Društva se uvrijedio što mu nismo pomogli kada se hrvao s onom dvojicom; onim s opasnim štapom, i onim, mlađim, s golemim šakama; mi ga razumijemo i sažaljevamo. Mene izaberu da ga privremeno zamjenjujem. Nevoljno sam pristao. Ne zato što se bojim posla, već zato što pomažem nećaku na privatnoj benzinskoj pumpi. Kupio je novu kompjutersku blagajnu i nikako da savlada njezin program. Učim ga, pokazujem mu, strpljiv sam, ali ne ide, pa ne ide. Razumije se u trgovinu, vrste benzina i dizela, ali mu elektronika ne ide nikako od ruke. A i ne plaća me bog-zna-koliko. Uostalom, kao ni druge svoje uposlenike. Nemam srca da se pobunim i da ga napustim. Nikada nisam imao jaku volju.
I supruga se buni što toliko vremena i energije trošim na Društvo i nećaka koji me, očigledno, iskorištava. I djeca, hvala Bogu, imam ih troje, zamjeraju mi što me slabo viđaju kod kuće. Često viču da i oni hoće da budu članovi Društva ne shvaćajući da to mogu biti samo odrasli i zreli ljudi. Zatim, žele uporno da sa mnom idu na benzinsku pumpu, da me gledaju i da mi pomažu. Jednom sam im popustio.
Zbog njihove nespretnosti nekoliko litara benzina se prosulo po asfaltu, a otvorili su i desetak plastičnih boca s uljem za kočnice. Kada je to vidio nećak, skoro mu je srce otkazalo. Sjeo je na platnenu stolicu i počeo se gušiti. Kasnije, puno mjeseci kasnije, spočitnuo mi je što je zbog moje djece dobio kroničnu astmu. Lupanje srca. I još nešto veoma opasno, ali se to mora reći na latinskom jeziku. Užas. I djeca ti, zar ne, mogu doći glave!
Uskoro, nećak savlada program nove blagajne. Bijah, konačno, slobodan.
V
Proslava desetogodišnjice rada Društva kulta kornjače prođe u najboljem redu. Za svaku pohvalu.
Okupilo se preostalih pedesetak članova Društva, pripremio sam obilatu zakusku, dovedoh i svoju suprugu i troje djece što nije bilo po protokolu, ali mi kolege i kolegice nisu zamjerili. Dapače, pohvale moje izlaganje i suzdržano, kiselo, nasmiju se mojoj supruzi i našoj živahnoj djeci koja su stalno prstima dirala Malu Kornjaču na zaprepaštenje prisutnih. Ja sam ih radi toga više puta povukao svakoga za uho, a kada ni to nije pomoglo, supruga ih je izvela u dvorište i namlatila.
"Batina je iz raja izašla", podsmijavao mi se revnostan član Društva, Ozren. "Vi to baš bukvalno shvaćate!"
I izdignute glave, pun prezrenja prema takvoj vrsti odgoja, Ozren demonstrativno napusti proslavu. Djeca baš mogu da te slude i osramote. O, zašto sam ih uopće doveo!
Zatim ih je moja domišljata supruga izvela iz zgrade pokazujući mi pogledom da ćemo se kasnije naći kod kuće. Djeci je možda obećala odvesti ih u obližnju slastičarnu. Ne znam. Ona su veselo napustila prostorije. A trebalo bi da plaču. Ipak.
Otvorismo i pjenušac "Fruškogorski biser". Raspoloženje se vidno popravi.
"Govor!" - vikne netko iz dvorane - "Govor!"
Pa, već sam održao govor maloprije. Mučio sam se s njim dva dana, uglađivao ga, bogatio značenjima. Što, opet, hoće?
"... poneke stare civilizacije" - otpočeh spontano - "trajale su tisućama godina sa svojim kultovima... a mi, danas, i sa ovih deset godina rada i odricanja... možemo... da... možemo biti samo ponosni...!"
"Bravo! Bravo!" - zaori se dvoranom.
U tom času svima nam se učinilo da je prošlo već tisuću godina od postojanja našeg Društva, i da smo i mi to tisućljeće skupa s našim Društvom proživjeli.
KULT KORNJAČE
Jeste li vidjeli nekad kako bujica, crna i siva, široko iz kanalizacije kulja, u kovitlacima, u rijeku, ili, pak, u samo more? Ako niste - skoknite do izlaza te podzemne velike cijevi u svojoj varoši, kako velimo u Vojvodini, ili, u svome gradu - kako se kaže, valjda, ne baš u cijelome svijetu?
Prizor se posve dobro može usporediti s kovitlacima opasnih vjetrova koji se rađaju iznad Atlantika, a, ponekad, i poviše Pacifika. Posljedice tih oluja su strašne. Poražavajuće. Obično dva milijuna ljudi bježi pred opasnosti, poput zečeva. Koji, osim onoga holivudskoga, zna se, boje se svega i svačega.
Već samo ime vjetra - IVAN STRAŠNI - ulijeva strah u kosti svakom normalnom čovjeku i svakoj domaćoj bespomoćnoj živini - glupim kokicama, na primjer. Koje ostaju na "bojnom polju" preplašene iščekujući sigurnu smrt. Za njih je, tada, i smak svijeta neminovan.
Ni Biblija nije zaobišla tu temu - smaka svijeta. Dovoljno uvjerljivo da te prožmu ledeni srsi i da ti se digne jedina vlas na glavi. Ako je imaš.
Jeste li znali da postoje velike morske kornjače i omanje hitre rječne? Ako ste to znali onda se obraćamo vama.
Ostali koji to nisu znali ne moraju dalje čitati ovaj tekst, jer im neće biti tako uzbudljiv i, možda, dramatičan. O čemu se radi?
II
Mi smo poklonici kulta kornjača. Da, sada, u 21. stoljeću. Nemojte se čuditi. Sjetite se samo staroga Egipta, doba kada su se ljudi divili i klanjali biku, kultu bika, i taj kult održavali punih deset tisuća godina. I toliko su opstali odupirući se uspješno svim svakodnevnim i inim nevoljama i kataklizmama. Ta, stare Helene, zar ne, zvali su svojom neodraslom, ali talentiranom, djecom. Što hoćete više?
Imamo morsku kornjaču isklesanu u tvrdom drvetu i malu, skromnu, rječnu kornjaču, obloženu mozaikom od šljunka koji smo pažljivo sakupili iz rijeke. Brojimo stotinu i jednog člana. Ne borimo se za političku moć i vlast. Želimo samo da nas ostali ljudi, i zločesta djeca, naravno, ostave na miru. U našoj ljubavi prema Velikoj Majci Kornjači, onoj iz mora, i, Maloj Kornjači, iz rijeke. Kojega mora? vi se pitate. Koje rijeke? E, to je samo naša tajna i znademo je samo nas stotinu i jedan i nitko više na cijelome svijetu.
Svake godine biramo svoga predsjednika Društva kulta kornjače i ne svadimo se. Dapače. Dosta nam je teško izabrati novoga vođu, jer na njega samoga pada cijela organizacija posla, nabavka sendviča i čaja, primjerice. Sam predsjednik mora naći sponzora da pokrijemo naše rashode. Do sada smo imali sreće.
"Jovo, daj, čovjeku, onu kutiju čaja što smo je otpisali prošle godine. Salame? Salame vam ne možemo dati. Obratite se drugoj firmi!"
"Damire! Jesi li ti gluh? Bokca ti poljubim! Zar si ti protiv organizacije ljubitelja životinja? Bezdušniče! Daj im, odmah, pet pari kobasica i neke idu s milim Bogom. Samo me prekidaju u poslu! Damire!"
I tako su nas ravnatelji posljednje dvije firme, kojima smo se obratili za skromnu pomoć, svrstali među ljubitelje životinja. To nam ne smeta.
Ne objašnjavamo im u čemu se sastoji snaga i uvjerljivost našega kulta, jer su ljudi u velikom poslu i zahvalni smo im što su nam izašli u susret. Samo, moramo dobro paziti, obratiti pozornost, da im se drugi put ne javimo za pomoć, jer su, obično, tada, nervozni, i, jednostavno, izbace nas van iz svojih ureda! Nenametljivost i strpljivost su također u proglasu našeg Društva.
III
Danas je naš veliki dan. Mogli bismo ga slobodno obilježiti velikim slovom D!
O čemu se radi?
O prijemu novih članova. Nemamo natječaj. Nemamo stroga pravila prijema. Ali smo oprezni. Ipak. Javilo nam se najviše kandidata iz našeg grada. Donijeli su sa sobom male akvarije u kojima živahno plivaju sićušne kornjače. To nam se dopalo, barem većini od nas. Ali, kao obično, predajnik se uzjogunio, ta, ipak, on nam je šef i njegova riječ se poštuje.
"Ovo je potpuni debakl! - kaže naš predsjednik u drugoj prostoriji u koju smo se povukli da se posavjetujemo - Moramo ih sve odbiti. Ako želimo da se naše Društvo ne razvodni. Sve."
Ja se jedini suprotstavih predsjedniku.
"Meni se sviđa onaj stariji gospodin što hrani svoju kornjaču pomijama. Njega bismo, možda, mogli primiti?
Predsjednik Društva se zarumeni i prosikta.
"Jesi li ti normalan? Kornjača nije svinja! Tko je još čuo da se kornjača hrani pomijama?" Ja sam čuo i to vidio. U djetinjstvu. Ali se nisam usudio reći. Svi bijasmo rođeni u gradu. Za razliku od ostalih, ja sam i ljeti, i zimi, često odlazio teti na selo, ukraj jezera, i dobro se sjećam da je teta govorila stojeći nad buretom s pomijama: "Lipo raste. Baš lipo."
I ja istegnuh vrat da vidim što to lijepo raste i na moje čuđenje ugledah poveću kornjaču kako izranja iz pomija i oblizuje se tvrdim jezikom. Teta je, čak, i izvadi iz te guste smjese i pomilova po vrhu glave koja je oprezno izvirivala ispod šarena oklopa.
"Kornjača!" - viknuh i to ponovi i tetin najmlađi sin, koji je tu scenu sigurno imao prilike vidjeti i ranije.
Naš predsjednik Društva popravi kravatu i učini mi se da se podigao na vrhove prstiju. Osmotri cipele, sat na ruci i žurno iskorači u malu dvoranu gdje su sjedili, ili stajali, naši kandidati.
"Dame i gospodo, dužnost mi je da vas obavijestim kako, ovog puta, nitko od vas nije zadovoljio. Naredni prijem članova je za godinu dana. Do viđenja."
Prva reakcija okupljenih bijaše razumljiva i normalna. Većina njih se pomirila sa odlukom komisije i predsjednika, ali, onaj, što nam se činio slabašan i što je hranio svoju kornjaču pomijama, razljutio se i pobunio. Još jedan mlađi kandidat stao je na njegovu stranu.
"Moja kornjača, zar, nije dobra za vaše Društvo?"
"Ne odnosi se to na vašu kornjaču..." - pokušao ga je predsjednik Društva smiriti i urazumiti, ali, ovaj, zamahne štapom i opali ga veoma bolno po desnom ramenu.
"Smirite se, pobogu!" - zavapi naš predsjednik, a mi ostali pobjegosmo u susjednu prostoriju. Naslonismo se uplašeno na vrata, i čuli smo još dva-tri puta kako ga predsjednik bezuspješno stišava.
Za kratko, nastane opasna tišina. Usudih se otškrinuti vrata. Ugledam našeg predsjednika kako se skupio u kutu i tiho ječi od boli držeći se za rame. Kada podigne glavu prema meni ugledah mu veliku plavu šljivu ispod oka. Izmlatili su ga baš dobro. Mala dvorana bijaše posve pusta. Kandidatima ni traga ni glasa.
IV
Upravo danas slavimo deset godina svoga postojanja i prilježnog rada. Primili smo pet novih članova, ali smo i izgubili njih dvadesetak. Osipamo se. Predsjednik Društva se uvrijedio što mu nismo pomogli kada se hrvao s onom dvojicom; onim s opasnim štapom, i onim, mlađim, s golemim šakama; mi ga razumijemo i sažaljevamo. Mene izaberu da ga privremeno zamjenjujem. Nevoljno sam pristao. Ne zato što se bojim posla, već zato što pomažem nećaku na privatnoj benzinskoj pumpi. Kupio je novu kompjutersku blagajnu i nikako da savlada njezin program. Učim ga, pokazujem mu, strpljiv sam, ali ne ide, pa ne ide. Razumije se u trgovinu, vrste benzina i dizela, ali mu elektronika ne ide nikako od ruke. A i ne plaća me bog-zna-koliko. Uostalom, kao ni druge svoje uposlenike. Nemam srca da se pobunim i da ga napustim. Nikada nisam imao jaku volju.
I supruga se buni što toliko vremena i energije trošim na Društvo i nećaka koji me, očigledno, iskorištava. I djeca, hvala Bogu, imam ih troje, zamjeraju mi što me slabo viđaju kod kuće. Često viču da i oni hoće da budu članovi Društva ne shvaćajući da to mogu biti samo odrasli i zreli ljudi. Zatim, žele uporno da sa mnom idu na benzinsku pumpu, da me gledaju i da mi pomažu. Jednom sam im popustio.
Zbog njihove nespretnosti nekoliko litara benzina se prosulo po asfaltu, a otvorili su i desetak plastičnih boca s uljem za kočnice. Kada je to vidio nećak, skoro mu je srce otkazalo. Sjeo je na platnenu stolicu i počeo se gušiti. Kasnije, puno mjeseci kasnije, spočitnuo mi je što je zbog moje djece dobio kroničnu astmu. Lupanje srca. I još nešto veoma opasno, ali se to mora reći na latinskom jeziku. Užas. I djeca ti, zar ne, mogu doći glave!
Uskoro, nećak savlada program nove blagajne. Bijah, konačno, slobodan.
V
Proslava desetogodišnjice rada Društva kulta kornjače prođe u najboljem redu. Za svaku pohvalu.
Okupilo se preostalih pedesetak članova Društva, pripremio sam obilatu zakusku, dovedoh i svoju suprugu i troje djece što nije bilo po protokolu, ali mi kolege i kolegice nisu zamjerili. Dapače, pohvale moje izlaganje i suzdržano, kiselo, nasmiju se mojoj supruzi i našoj živahnoj djeci koja su stalno prstima dirala Malu Kornjaču na zaprepaštenje prisutnih. Ja sam ih radi toga više puta povukao svakoga za uho, a kada ni to nije pomoglo, supruga ih je izvela u dvorište i namlatila.
"Batina je iz raja izašla", podsmijavao mi se revnostan član Društva, Ozren. "Vi to baš bukvalno shvaćate!"
I izdignute glave, pun prezrenja prema takvoj vrsti odgoja, Ozren demonstrativno napusti proslavu. Djeca baš mogu da te slude i osramote. O, zašto sam ih uopće doveo!
Zatim ih je moja domišljata supruga izvela iz zgrade pokazujući mi pogledom da ćemo se kasnije naći kod kuće. Djeci je možda obećala odvesti ih u obližnju slastičarnu. Ne znam. Ona su veselo napustila prostorije. A trebalo bi da plaču. Ipak.
Otvorismo i pjenušac "Fruškogorski biser". Raspoloženje se vidno popravi.
"Govor!" - vikne netko iz dvorane - "Govor!"
Pa, već sam održao govor maloprije. Mučio sam se s njim dva dana, uglađivao ga, bogatio značenjima. Što, opet, hoće?
"... poneke stare civilizacije" - otpočeh spontano - "trajale su tisućama godina sa svojim kultovima... a mi, danas, i sa ovih deset godina rada i odricanja... možemo... da... možemo biti samo ponosni...!"
"Bravo! Bravo!" - zaori se dvoranom.
U tom času svima nam se učinilo da je prošlo već tisuću godina od postojanja našeg Društva, i da smo i mi to tisućljeće skupa s našim Društvom proživjeli.
ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (1)
BRANA CRNČEVIĆ
FERENC PLEMENITI SIČ
Helenina ruka podrhtavala je u mojoj ruci koja je drhtala. Helenina bela haljina bila je natopljena znojem. Imala je trinaest godina, bio sam stariji od Helene nekoliko meseci i ponašao sam se pokroviteljski. Teško smo disali u zagušljivoj pozorišnoj sali. Najbolja mesta, tad i nikad više, zauzele su zabrađene starice, paori i vojnici.
Bilo je leto a Helena se tresla kao vrabac kog sam jedne zime našao na pragu štale. Rekao sam Heleni da drhturi kao tica. U našem kraju u reči ptica gubi se slovo „p“, često sam Helenu nazivao ticom, ispalo je da sam joj prišio nadimak.
Sedeli smo priznajući nemoć svojih godina u zadnjem redu zagušljivog balkona.
Kad su na binu uveli majora plemenitog Ferenca Siča nastao je tajac posle kog je eksplodirala nesnosna buka.
Major Ferenc pl. Sič bio je u žutoj uniformi, i majorove čizme bile su žute. Sedeo je na optuženičkoj klupi bez kape i opasača. Major je bio mali, mršav i proćelav čovek. Vojska kojom je komandovao, epolete i sablja, činili su ga majorom i komandantom; sad nije imalo šta da ga učini opasnim i važnim. Čovečuljak u žutom. I glas mu je bio tih, beznačajan.
Sudije su zahtevale da major govori glasnije, Ferenc pl. Sič se naklonio. Major je opisivao svoje povlačenje na zapad; on je govorio tiho, a prevodilac je uzbuđeno vikao.
Helena, koja prevodi samo za mene, šapuće mi na uho da major priznaje da je u selu P. u dvorištu škole naredio da se strelja osamnaest talaca. Da li je lično ubio Nikolu Jovanovića koji je pokušao da preskoči ogradu? Da, on je pogodio tog begunca.
Jovanovići su sedeli u prvom redu, vikali su: Na smrt, na smrt! Nemir se prenosio od prvog do poslednjeg reda u pozorištu. Sudija, koji je upravljao sudbinom majora Siča i tugom Jovanovića, zahtevao je tišinu. Helena je bila u groznici. Hteo sam da je poljubim u obraz, nespretno sam je poljubio u usta. Bila su hladna i slana.
Ferenc pl. Sič je vikao da njegova jedinica nikada nije prošla kroz varošicu Š., ljude u toj varošici nije mogao ubiti, ubio je koga je ubio, a kog nije, tog nije!
Major se razgoropadio. Oči su mu gorele kao baterijske lampe. Helena mi je šapatom prevodila majorove urlike; on je major i plemić, ratnik a ne majmun. Zašto ga vode od sela do sela, od grada do grada? Već su ga deset puta osudili na smrt. Ne mogu ga deset puta ubiti, zašto ga, već jednom, ne stave uza zid?
Ferenc pl. Sič se odjednom smirio. Ni jedno pitanje nije ostavio bez odgovora. Da, sa ustašama je spalio jedno selo. Sa Vlasovcima drugo. Da, šurovao je sa četnicima. Da, udružio se sa ljotićevcima ne bi li se zajedno probili na zapad.
Ljudi su vikali: Na smrt, na smrt! A Ferenc pl. Sič se smejao izazivački. I sam je vikao: Na smrt, na smrt! Bile su to jedine reči koje je izgovorio na srpskom.
Major Ferenc pl. Sič osuđen je od pokretnog Narodnog suda na smrt. Dok su ga izvodili iz pozorišta, vikao je da mu je to jedanaesta smrt.
Skriveni iza stabla kestena, Helena i ja gledamo kako majora Ferenca pl. Siča ubacuju u kamionet sa rešetkama. Sutra će ga odvesti u neki drugi grad na još jedno suđenje.
Iza stabla kestena otkrio sam da Helena ima jezik. Ona je otkrila da i ja imam jezik. Ljubljenje je prekinula baterijska lampa. Stražar je naredio da priđemo. Zašto se krijemo? Hteli smo izbliza da vidimo majora, rekao sam. Baterijska lampa osvetlila je majora Ferenca pl. Siča. Sedeo je na podu automobila. Glavu je naslonio na vezane ruke. Stražar nam je ponudio da majora pogledamo izbliza. „Vezan je kao ćurka“, rekao je.
Prišli smo rešetkama. Major je žmirkao pod snopom svetla. Rekao je nešto oštro na mađarskom. Helena je istrgla svoju ruku iz moje. Zaprepašćeno je gledala majora. Helena je potrčala, a ja za njom.
Pitao sam Helenu šta nam je to major rekao. Helena je drhtala kao prut.
„Marš kući, znate li koliko je sati“, rekao je major Ferenc pl. Sič.
FERENC PLEMENITI SIČ
Helenina ruka podrhtavala je u mojoj ruci koja je drhtala. Helenina bela haljina bila je natopljena znojem. Imala je trinaest godina, bio sam stariji od Helene nekoliko meseci i ponašao sam se pokroviteljski. Teško smo disali u zagušljivoj pozorišnoj sali. Najbolja mesta, tad i nikad više, zauzele su zabrađene starice, paori i vojnici.
Bilo je leto a Helena se tresla kao vrabac kog sam jedne zime našao na pragu štale. Rekao sam Heleni da drhturi kao tica. U našem kraju u reči ptica gubi se slovo „p“, često sam Helenu nazivao ticom, ispalo je da sam joj prišio nadimak.
Sedeli smo priznajući nemoć svojih godina u zadnjem redu zagušljivog balkona.
Kad su na binu uveli majora plemenitog Ferenca Siča nastao je tajac posle kog je eksplodirala nesnosna buka.
Major Ferenc pl. Sič bio je u žutoj uniformi, i majorove čizme bile su žute. Sedeo je na optuženičkoj klupi bez kape i opasača. Major je bio mali, mršav i proćelav čovek. Vojska kojom je komandovao, epolete i sablja, činili su ga majorom i komandantom; sad nije imalo šta da ga učini opasnim i važnim. Čovečuljak u žutom. I glas mu je bio tih, beznačajan.
Sudije su zahtevale da major govori glasnije, Ferenc pl. Sič se naklonio. Major je opisivao svoje povlačenje na zapad; on je govorio tiho, a prevodilac je uzbuđeno vikao.
Helena, koja prevodi samo za mene, šapuće mi na uho da major priznaje da je u selu P. u dvorištu škole naredio da se strelja osamnaest talaca. Da li je lično ubio Nikolu Jovanovića koji je pokušao da preskoči ogradu? Da, on je pogodio tog begunca.
Jovanovići su sedeli u prvom redu, vikali su: Na smrt, na smrt! Nemir se prenosio od prvog do poslednjeg reda u pozorištu. Sudija, koji je upravljao sudbinom majora Siča i tugom Jovanovića, zahtevao je tišinu. Helena je bila u groznici. Hteo sam da je poljubim u obraz, nespretno sam je poljubio u usta. Bila su hladna i slana.
Ferenc pl. Sič je vikao da njegova jedinica nikada nije prošla kroz varošicu Š., ljude u toj varošici nije mogao ubiti, ubio je koga je ubio, a kog nije, tog nije!
Major se razgoropadio. Oči su mu gorele kao baterijske lampe. Helena mi je šapatom prevodila majorove urlike; on je major i plemić, ratnik a ne majmun. Zašto ga vode od sela do sela, od grada do grada? Već su ga deset puta osudili na smrt. Ne mogu ga deset puta ubiti, zašto ga, već jednom, ne stave uza zid?
Ferenc pl. Sič se odjednom smirio. Ni jedno pitanje nije ostavio bez odgovora. Da, sa ustašama je spalio jedno selo. Sa Vlasovcima drugo. Da, šurovao je sa četnicima. Da, udružio se sa ljotićevcima ne bi li se zajedno probili na zapad.
Ljudi su vikali: Na smrt, na smrt! A Ferenc pl. Sič se smejao izazivački. I sam je vikao: Na smrt, na smrt! Bile su to jedine reči koje je izgovorio na srpskom.
Major Ferenc pl. Sič osuđen je od pokretnog Narodnog suda na smrt. Dok su ga izvodili iz pozorišta, vikao je da mu je to jedanaesta smrt.
Skriveni iza stabla kestena, Helena i ja gledamo kako majora Ferenca pl. Siča ubacuju u kamionet sa rešetkama. Sutra će ga odvesti u neki drugi grad na još jedno suđenje.
Iza stabla kestena otkrio sam da Helena ima jezik. Ona je otkrila da i ja imam jezik. Ljubljenje je prekinula baterijska lampa. Stražar je naredio da priđemo. Zašto se krijemo? Hteli smo izbliza da vidimo majora, rekao sam. Baterijska lampa osvetlila je majora Ferenca pl. Siča. Sedeo je na podu automobila. Glavu je naslonio na vezane ruke. Stražar nam je ponudio da majora pogledamo izbliza. „Vezan je kao ćurka“, rekao je.
Prišli smo rešetkama. Major je žmirkao pod snopom svetla. Rekao je nešto oštro na mađarskom. Helena je istrgla svoju ruku iz moje. Zaprepašćeno je gledala majora. Helena je potrčala, a ja za njom.
Pitao sam Helenu šta nam je to major rekao. Helena je drhtala kao prut.
„Marš kući, znate li koliko je sati“, rekao je major Ferenc pl. Sič.
Пријавите се на:
Постови (Atom)