RATKO DANGUBIĆ: ČAJ U PET

Ah, pa nije se moglo sve primetiti, ima u životu dosta praznih trenutaka, igrarija. Ne može se reći da su se voleli, ali su bili ljubavnici. On je nju obožavao, bila je prilično mlađa od njega. A on je za nju bio neko s kim je mogla da priča o svemu, što joj se retko dešavalo s ljudima. On jeste neupućen u praktične strane života, jedan je od propalih intelektualaca, koji je maštao da bude dobar pesnik. On je svoju strast za umetnošću sveo na snimanje fotoaparatom, donoseći joj hrpe crno-belih fotografija i pričajući o mestima i ljudima koja je snimao na delikatnim mestima. Dolazio je kod nje pravo s puta, s velikim kožnim koferom, bio je prinuđen da radi kao trgovački putnik, dok ga život opet ne razveseli i vrati na onu pravu stazu, pesnika.

Nije, po povratku u varoš, svraćao u samačku sobu, odlazio je pravo kod nje. Pred njom je slegao ramenima, smejao se, sve preispitivao. Jedno vreme su se retko sretali, ali ne zato što je strast slabila; šalila se: “Pametan si, ali si i lud!” On se kreveljio, takav je. “Glupak! Šta sam uradio? Moram da budem pravedan prema sebi: ništa nisam uradio!” Ona je za modnu kuću pravila lutke, punjene strugotinom, sa skupim etiketama! Nije dala da je izdržava, rekla je: “Nisam kurva!” Našli bi se u ušuškanom stanu, na čaju u pet, jer se vraćao vozom, ma gde da je bio, i dolazio na vreme. Voleo je da ogovara vlast, miliciju, predsednika države, blagajnike u bioskopima, a ona  je volela engleske kolonijalne rituale. Nije otkrio zašto blagajnike ne voli.

Uprkos popodnevnim obavezama u amaterskom pozorištu, ona je susrete s njim očekivala s nestrpljenjem, probe je pomerala na sedam-osam sati, odlagala. Za nju se može kazati da je bila lepa, pametna i dobra duša. On je prodavao ženski veš, “svugde-osim na groblju”, i ovo je njegovoj ličnosti dalo nešto od tajne, a i prezrenja, kao i njegovom koferu. Proveo sam u sudnici sate i sate, novinar sam crne hronike, i dobro znam šta je pomamna dosada slušanja o ljudskim sudbinama. Listao sam stripove, da ubijem vreme, zapisivao ispovesti svedoka i njega samog. Znam kako se suđenja odvijaju. Izda se onaj protokol za sve vrste upozorenja i novinari moraju da se ovoga drže. I nije umeo da objasni zašto je ono veče udavio jastukom.

Mlatarao je dugim, suvim rukama pred porotom, tražeći da ga osude na smrt, grešnoga: plakao je, ne odvajajući se od njene male krpene lutke Čarobnjaka iz Oza. Dva islednika su, govorili su o tome, danima kopali po njegovoj prošlosti, i nisu mogli da nađu ništa neobično: nije ga ni ljubomora razjedala. Ta njegova priča se povezivala sama od sebe, i njegov život, ma koliko da je izgledao normalan, sivi, povukao ga je na dno! Islednike je iznenadio zatvorski zapis da je po zidovima ćelije, dan pre suđenja, crtao ženske prslučiće, po veličini. Tu je nacrtana čudna tabela s merama, pred kojom je stajao kao od majke rođen, “Ne brinite”, rekao je čuvaru svoje ćelije,” ovo ništa ne znači. Hoću samo da pokažem da sam tu!”

DOBRIVOJ ANTONIĆ: ŠETNJE

Sve vredno smo prodali strancima. Sad neka oni ratuju da sačuvaju svoj deo Srbije.

Hrvatima, Mađarima, Rumunima i Bugarima želim da imaju najbolje komšije na svetu.

U korumpiranoj državi sve ide kao podmazano.

Sam šetam. Ne volim da me prekidaju u priči.

JOŠ O "TELEFONSKOM IMENIKU"

MILIVOJE PAVLOVIĆ (Beograd):

1. "KOSOVSKE ELEGIJE", Krstivoje Ilić(ZD "Prvi srpski ustanak")

2. "ZANATSKI DOM", Đorđo Sladoje ("Pravoslavna reč")

3. "PROLAZNICI", Jovanka Vukanović (NB "Đurđe Crnojević")

4. "O ISTORIJI, SEĆANjIMA I SAMOĆI", Aleksandar Jovanović (Zadužbina "Nikolaj Timčenko")

5. "TELEFONSKI IMENIK MRTVIH PRETPLATNIKA", Milan Todorov ("Arhipelag")

Prošlogodišnja produkcija potvrdila je uverenje da je poezija najbolji deo srpske književnosti. Žao mi je što ne mogu da uvrstim i knjigu Enesa Halilovića "Bangladeš", pošto je on već ovenčan "Mešinom" prestižnom nagradom. Obimom nevelika zbirka pesama K. Ilića traga za unutrašnjom svetlošću i dubljom intonacijom kosovskog mita, uspešno spajajući drevno i moderno. Izuzetno je bogat Sladojev asocijativni registar; on elegično piše o najprolaznijim trenucima, o muci i znoju, o izumrlim zanatima, pčelarima, baštovanima, golubarima, vidaricama, gorosečama i bunardžijama. J. Vukanović takođe neguje elegičan ton, iznikao iz pune košare neprevrelog životnog iskustva. Piše iz pozicije zrelog pesnika, dobrog poznavaoca meandara moderne lirike. A. Jovanović metodološki uverljivo i stilski odmereno sudi o srpskoj prozi 20. veka - od pomalo skrajnutih G. Božovića i A. Krstića, do naših savremenika D. Kekanovića i R. Belog Markovića. Majstor na malom prostoru mašte i duha, M. Todorov ovoga puta opredelio se za formu nešto većeg semantičnog kapaciteta. U vešeslojnim pričama on na drugi način tretira nizine trivijalnog i banalnog, suptilno ironišući nad temama našeg nejunačkog vremena.

DUŠAN PUAČA: BOB

Pendrek je produžena ruka vlasti. 

Rekao sam bobu bob, ali se nisam usudio popu da kažem pop. 

Volim nudističke plaže, Ti nema laži, nema prevare.

RATKO DANGUBIĆ: UMIRANJE SATIRE

pinterest.com

1.

Naumio sam da pisanje svedem na romane i ljubavnu poeziju. Da se okanem satire. Nekada su se svi koji to pišu plašili da ne izgube posao, da ih ne uhapse. To je moglo da se primeti na njihovim licima, dok razgovaraju. Ta satira, pobogu, da, satira, više me ne zanima. Ako kažu da je istorija mrtva, pa, onda je i satira mrtva. Ali, kad je već mrtva, uzimao sam da čitam šta sam pisao, objavio. Na kraju krajeva, i ovo je moje delo. A šta je satira danas?

2.

“Pod nogama je škripao sneg. Oglašavale su se u krošnjama vrane. Nije imao jasnih planova za budućnost, živeo je od danas do sutra. Pokušava da nađe objašnjenje: kako može da oksidiše gvožđe koje nije u dodiru s vazduhom. I kao piscu, potrebne su mu različite vrste znanja: hoće da napravi priču koju u tuđini, izbegao, nosi u sebi. Sviđala mu se misao o heroju koji ima gvozdeno srce. Vraćajući se iz šetnje uz Dunav, tragao je za smislom ove ideje. Imao je u glavi i mali obrt: danas, je na trim stazi, iznerviran, udario nogom psa lutalicu. To se ne bi moglo nazvati samo igrom.”

3.

“Biće vremena da kasnije sebe pita ovo ili ono, prva je runda života. Kada je zamišljao da čoveka-heroja, iz ovih i onih razloga, otvaraju u mrtvačnici, ispostavilo se da nema srca: da ga je pojela rđa. Namerava da opisivanju hrabrosti junaka priče posveti dve stranice. Ali ne veruje u vrednost onoga što piše. U godinama je kada mu dosta toga nije ni dozvoljeno. Jednom je na salvetu u parku zgnječio cvrčka. Smeje se sebi: priča može da bude basna, bajka u kojoj se pojavljuje i mačka sa devet života. Pripada ljudima koji vole da vode razgovor o kulturi i političkom životu.”

4.

Ni premišljanje ne traje doveka, i moja sudbina će jednom stati na kormilo. A verovatno bi mogao biti dobar pesnik, bar cenjen, i ovo je zamislivo. I kada odlučih da se okanem satire, uveren u krajnju nameru, sećajući se pisanih i objavljenih rečenica, ćušnutog kera na trim stazi, gvozdenog srca, desi mi se da se, u šetnji, zaustavih u predgrađu pred radnjom pogrebne opreme, a u izlogu stoji tabla: „Plaća se pre isporuke robe!“