MILAN TODOROV: VREME OČEKIVANJA SA GVINET PALTROU

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Pod je bio posut peskom, što je neobično za bilo koji pa i striptiz bar.

Nekada je u tom prostoru bio, setih se, bokserski klub, a zatim kafe sa muzikom. Ring je ostao u središtu kao mala bina sa koje smo, svako iz svog ugla,  čitali svoje prve književne radove.

Sada nije bilo ringa a plavičaste neonke protezale su se duž crnih zidova. Sa plafona su visile crvene svetiljke. One su davale ton ukupnom prostoru dajući difuznu svetlost.

Nisam još od studentskih dana bio u tom lokalu. Znao sam da je često menjao namenu. Neko vreme u njemu su bile prostorije radničkog sindikata a sada su, pomislih,hm, plesačice.

U lokalu nije bilo nijednog gosta. Vlasnik je sedeo za malim okruglim stolom ispred podijuma za igru plesačica. Nije bio raspoložen. Videlo se na prvi pogled.

Tri ili četiri razodevene devojke vrzmale su se okolo fingirajući da su u velikoj žurbi.

Na stolu ispred gazde stajao je veliki, izlizani kožni novčanik i kutijica sa nekim tabletama.

Rekoh mu ko sam i da sam nekada tu nastupao kao mlad satiričar.

„I ja sam nekad ovde studirao DIF“, reče, „ali sam napustio sve kad se zaratilo. Život.

Sad radim ovo za vikendaše.

Vikendaše, začudio sam se.

Nemaš pojma koliko je zrelih i imućnih ljudi vikendom ovde?

Devojke su se vrzmale okolo, čekajući na gazdin mig.

„Hoćeš da ti igra neka?“

„Ne“, rekoh. „Nikako.“

Jedna se ipak svukla u prozirni ružičasti triko i počela da se uvija oko šipke, u tišini, pomalo ukočenih nogu.

Tako sam i ja bio ukočen, setih se, prilikom svog prvog javnog nastupa. I to me je držalo sve do sada. I drži me još.

Nisam znao pravi razlog za to.

Možda se to zove nesređena situacija. Ali, upravo ta nesređenost, sklona potpunoj konfuziji, najčešće mi je donosila uspeh.

Sada pokojni, a tada budući direktor gimnazije u jednoj podunavskoj varoši i ja čitali smo, za ono vreme, politički neprihvatljive aforizme protiv komunizma.  Prethodno smo popili dve litre vazdušastih špricera u studentskom kafeu „Kod mrce“. Činilo nam se da tada sve možemo pa i da rušimo sistem bezazlenim dosetkama.
Završilo se tako što je publika napustila klub.

„Izgleda smo preterali“, rekoh kolegi aforističaru.

„I ja to mislim. Drugi put ćemo opreznije.#

Drugi put je bilo sad.

Kolega je odavno otišao. Zvao me je jednom, pri kraju, na književno veče u gimnaziju. Već je bio teško bolestan, ali je još radio u školi.

Ja sam te godine ostao bez posla. I znao sam da ga više nikad neću naći. Nisam imao volje nizašta.

Prodavao sam reklamne minute neke televizije. Ali, bio je to maltene volonterski posao. Za sitan procenat.

Ne znam, dakle, zašto sam ušao u striptiz bar. Oni, na ivici zakona, svakako nisu želeli publicitet.

Sedeo sam sa gazdom i pio kafu.  Ispričao sam mu zašto radim taj posao. Bio mi je odvratan. Privreda se raspadala. Vukao sam ljude za već pocepan rukav. Malo je bilo oglašivača. Oni su to osetili i ucenjivali. Uglavnom se sve svodilo na neku vrstu malih oglasa poput kajrona ili potpisa tokom prenosa nekog sportskog događaja.

Gazda je vrteo brojanice. Bile su, sećam se kao da ih sada gledam, crne, rupičaste i bilo ih je mnogo oko njegovog zglavka. Ne znam da li me je slušao.

Na televiziji je uskoro trebalo da se prikazuje mini serija načinjena od najnovijeg filma „Velika očekivanja“, sa Gvinet Paltrou u glavnoj ulozi. Ne znam zašto je bila toliko popularna u to vreme. Lepa, nežna plavuša. Možda, to. Jer, beše to vreme bez nežnosti.To ispričah i gazda Miloradu.

On samo sleže ramenima.

Dve devojke su se zabavljale oko šipke. Jedna je bila brineta a druga plava. Bilo je čudno njihovo uvijanje telima u tišini mračnog znojavog lokala.

Pozdravio sam se sa gazdom, zahvalio na kafi, koju sam hteo da platim što je on uvređeno odbio. Izašao sam i krenuo ne znam ni sam na koju stranu.

Posle samo nekoliko stotina metara stiže me portir bara.

„Gazda hoće da se vratite.“

Kad sam ušao još jednom me ponudi pićem.

Ponovo mu rekoh da ne pijem.
„Može onda kajron u  toj Gvinet. Nije važno koliko košta. Potpisaću.“

Pružio sam mu tipski ugovor i tako je plesni klub Lotos ušao na mali ekran.

Ni danas mi nije sasvim jasno čime sam pridobio gazdu. Očigledno je imao novca, ali reklama mu nije bila potrebna. Ništa u svemu tome nije bilo logično. Ni moj besmisleni ulazak u tu rupu, ni ispovest nepoznatom, ni devojke koje su nudile svoja mlada a, videlo se, već otežala tela… Osim…Osim, možda, da meni, potpunom strancu, čovek koji je izabrao put izvan uobičajenih građanskih merila i strogih zakonskih propisa, učini zbog nevolje u kojoj sam se nalazio.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LJUBAVNICA

 

 

 

 

Laži me

Jer tako se užasavam

Predvidljivosti

Kao da ne postoje slučajnosti

Sve ide do bizarnih ishoda

Izgovorene reči

Dok stojim po strani

Jedino pravilo

Je biti fin ali

Teško mi je da prihvatim

Večni život

Koji to podrazumeva
kao i

Transfuziju krvi da bi se čovek

Podmladio

Moja budućnost se proteže

Preda mnom

Poput odbegle ljubavnice.

 

 

DŽONATAN KOU. O PISANJU ROMANA

 Постао си прилично плодан у последње време. Која је твоја тајна?

Твиттер. Сви кажу да писци никада не би требало да иду на Твитер јер је то тако ометајуће, али откако сам се придружио пре девет година, пуштам романе као да сутра не постоји. Једна од ствари које сам одувек волео када сам писао у кафићима била је да слушам разговоре који се воде око мене и још увек то понекад радим, али сматрам да је дигитални еквивалент подједнако стимулативан.

MILAN TODOROV: MAČKA NAJRUŽNIJA NA SVETU

 

 

 

 

Henri Kinanski je verovao da ga žene vole zbog toga što je dobar ljubavnik. Ali, avaj, one su ga, kao što je priznala njegova najveća ljubav Linda Li, volele samo zbog toga što je pisac.

To joj je bilo zanimljivo.

Pitala se da li pisac može da odredi šta je mašta a šta stvarnost.

Mislila je da ne može.
Pisao joj je da bi je slatko jebao.

Ona je mislila da je to  stvarnost, a zatim da je, možda ipak piščeva uobrazilja.

Pisac joj je rekao da zbog nje loše spava i nema apetit.

Ne jedem ni polovinu onoga što sam nekada jeo, rekao je.

Bacaš hranu, pitale je L.

Ne dušo, rekao je pisac, hranim mačku.

Čiju mačku?

Mislila je da je to neka metafora.

Tvoju mačku, pitala ga je.

Ne, dušo, hranim tuđe mačke. Naročito jednu tuđu mačku.

Kakvu?

Mačku najružniju na svetu.

Naljutila se.

Imala je običaj da se duri kad joj nešto nije bilo jasno.

Njemu je to bilo simpatično.

Bila je mlađa od njega petnaest godina i bila devojčica.

Mlađe žene su, smatrao je, poganije ali lepše.

Sviđalo mu se što je kod nje naslućivao mešavinu smeha i užasa.

Nije imao puno vremena pred sobom. Tako je mislio, mada je znao da niko ne može da odredi koliko će živeti.

Lindu kao da to nije brinulo.

Verovao je da žene jedu vreme tako što jedu muškarce koji se pojave u njihovom životu.

Zbog toga je hranio mačku.

Bila je to prljavo siva, tačnije braon siva mačka sa podlim očima, mršava kao kostur koja bi dolazila po ostatke njegovog ručka, koji bi joj sve redovnije ostavljao u metalnoj šerpici na stepeništu.

Razmišljao je: ako mačke imaju devet života, zašto se bore za ovaj jedan.

Da sam na njihovom mestu, jedan život mi ne bi ništa značio.

Ali, nije bio na mestu najružnije mačke na svetu i Linda Li je bila svoja kao kamen, riba ili ogledalo.

 

 

MILAN TODOROV: žENA SA DOBRIM NOGAMA

 

 

Danas kao da je većini sveta prilično dobro, a to je najopasnije osećanje.

Izgleda da to svo znaju vrlo dobro. Naročito žene. Kao da postoji neki šifrovani kanal posredstvom koga one međusobno dele savete o oblačenju, farbanju kose, lakiranju nožnih noktiju i vezivanju lančića oko nožnog zglavka.

Sve liče jedna na drugu.
Moraću da odem kod oftamologa. Poslednji put kad sam bio kod njega na pregledu utvrdio mi je da ne razlikujem nijanse boja. Bio sam veoma iznenađen. Mislio sam da sam stručnjak za nijanse.

Kako se stvari preko noći menjaju.

Nemaš pojma, rekao mi je tip koji je radeći u nekoj banci sedam godina promenio osam ljubavnica, inače službenica iste banke.

Zamisli, rekao je, sve depiliraju ono što imaju.

Nije rekao šta.

Podrazumevalo se.

Još je rekao da on lično žali zbog toga jer voli rundavu, ali one kao da su programirane na isti način dodao je.

U traženju dobrih malih kafea ili bistroa koji su nicali kao pečurke posle kiše nalazio je nešto što je zvao smislom života u gradu.

Ali i u gradu si, ako si preterano sklon pastirskoj idili, mogao naći takav kutak, samo udobniji sa lakim nanosom umetnosti, najčešće francuskih bukinističkih iščitanioh stripova, afiša i plakata.

U dugom lošem letu, u sparnom gradu, imao je utisak da se žene, pogotovo one preko četrdesete, nabacuju muškarcima a kada ih zainteresuju, prave se lude.

Možda su zaista lude. I muškarci su zaista ludi. Svi smo ludi.

Da nije tako zar bismo toliko brzo prelazili put od osećajnosti do potpune bezosećajnosti?

Odlučio sam da izmenim svoju uobičajenu rutu šetnje po gradu i odem u crkvu. U njenu tišinu. Tamo je, valjda, u tamnom predvorju još ona skromna brižna žena koja prodaje sveće i ikonice.

U blizini crkve neki, očito nadrogirani momak, udarao je besomučno u bubnjeve i pevao kako ne želi nikom više dapruži drugu šansu, jer su svi kojima je dao ispali obične pičke.
Okolo su stajala žene sa malom decom, žene oskudno obučene, sa isturenim već zrelim butinama ispod pocepanih šorceva, ukrštenih, naravno depiliranih nogu i aplaudirale reperu.

Kakvo ludilo.

Želeo sam da što pre pobegnem odatle i odahnem.

U Tobako šopu kupio sam pakovanje duvana za lulu. Ono staro dobro na čijem pakovanju je pisalo Clan aromatic. Ispod toga, krupnijim slovima: „Pušenje ubija. Duvanski dim šteti ljudima u Vašoj okolini.“

To nije način da se pristupi očišćenju u crkvi, znao sam, ali znao sam i da je Bog dobar, da ne kažnjava zbog toga, da ne kažnjava decu koja su se rodila pre vremena, da ne kažnjava čak ni zlurade i bolesne od lažnog hristijanstva.

Stotinak metara pre crkve seo sam na klupu. Bila je jedina slobodna kupa u okolini. Ubrzo sam saznao i zašto. Polovinu pogleda koji se pružao sa nje zaklonio je prodavac kičastih suvenira.

Da sam neko, sve bi ih oterao.

Ovako, kao niko, sedeo sam neudobno zavaljen i posmatrao svet.

Prolazili su muškarci, žene, deca. Neki na biciklima, prilično bezobzirni. Naročito su, u svojim vožnjama, bile bezobzirne žene, u predvorju starosti. Išle su na sve ili ništa. Onda neki Rusi, mladi, zdravi i žilavi, koji su odlazili u obližnju Rusku sobatku da bi ispred ulazu u nju ležali na prljavom, šarenom tepihu i pušili i pili votku i ličili na američke hipike koji su sebe udavili u vrtlogu ludila pacifizma pomešanim sa govnima i drogom.

Žene su, rekoh već, nosile mini. Sve odreda. Dogovor je funkcionisao savršeno.

Deca su se stalno vrzmala ispred njegovog polupogleda i tražila od majke da im kupi magnete koji se lepe za frižidere i na kojima piše koješta. Uglavnom  Love, Srbija, USA, Best i West…

Majka je imala meke butine. Pomalo sklone strijama. Bile su, uprkos rastavljenim nogama ispod kolena, tesno pripijene.

Pomislio sam: dobro, možda ispadne neka priča o tome.

Ništa više.

Ali nisam ušao u crkvu. Večernja služba je već počela.

 

MILAN TODOROV: NA ČARDI

 

 

Letnja oluja je iskrenula skoro sva stabla topola pored Dunava na istok.

Obično drvo raste sa suncem i naginje jugu.

Prolazeći kroz divlje nastambe uz reku mogao je da vidi razmere nesreće koja je zadesila ljude koji su tu našli dom. Većina malih kuća je bila očerupana. Na belom kombiju sa natpisom „Veseli momci trubači“ klatilo se ogromno drvo topole. Od automobila ostale su dve ili tri polovine.

Sve je, uostalom, bilo mimo pravila.

U pogledima stanovnika urušenog naselja, dok je vozio automobil pažljivo da ne diže prašinu, mogao je da primeti mržnju. Ne veliku. Verovatno već odomaćenu, onu koja se nastani u oku ne znano kad i zašto.

Nije otišao na glavni parking ispred čarde, nego je zaobilaznim putem došao iza nje. Znao je tu kafanu na uviru malog Dunava u veliki, od ranije. Tačnije od poplave koja je, jednaka nedavnoj nepogodi, zbrisala sve. Jedino je taj dom, kako su ga zvali lokalci, ostao. Na koti 577, ako se ne vara. To je otprilike dva metra više od stolova ispod starih jasenova gde je nameravao da provede deo večeri pre noći, tog poslednjeg šava na rani svakog ozbiljnog ljudskog bića.

Neka lepojka, vrlo mlada u miniću, sedela je na ljuljašci za decu. Bacala je dvoglede okolo. Na ljuljašci za decu njene noge, tačnije butine behu postavljene kao klopka.

Ne zanimaš me, dete, rekao je, naravno samom sebi. Ne zanima me skoro niko. Ne zanima me prošlost mog života, ni sadašnjost a o budućnosti… to je odvojeno mesto u mom dvorištu u kome, bezmalo uzaludno, pokušavam da održim neko cveće bez mirisa, bez naročite boje i bez smisla.

Prolazio je kroz špalir postavljenih stolova. Za nekima su se gostima koji su jeli ribu i pili pivo, između nogu provlačili mali, napušteni crni psi.

Lepojka na ljuljašci je imala stvarno dobre noge. Za glavu to ne bi mogao da tvrdi. Imala je usku glavu rano stasale plavuše i kose oči kojima ga je gledala. Ali, butine behu jedre, ne preterano velike, skladno omeđene mišićima.

Na odvojenom mestu sedeo je njen mladić kolutajući očima.

Prošao je takva sranja.

Voleo bi da se to ne događa nikome.

Ali, mršava plava devojka ga je gledala. Ne sve vreme. Bila je oprezna. Međutim, kad bi je krajem oka okrznuo, činilo mu se da uvek uzvrati pogled.

Nije bio siguran.

Dobio je jedini slobodan sto na suncu koje je nemilosrdno pržilo.

Užasi klime su rasli.

Nije želeo te pogleda mlade osvetoljubive devojke.

Rekao je konobaru da može komotno da skloni stolnjak na crveno bele kocke, jer ne navija više ni za koga.

Mladić ga je pogledao potpuno ravnodušno, kao već otupele duše.

Naručio je pola litre rozea.

Skinuo je majicu i sa crnim naočarima sedeo na presunčanoj strani kafane, sam.

Lepojka je došla za mladićev sto. Nalazio se ukoso od njegovog. Mogao je da vidi kako sklanja tanki zlatni lančić sa vrata da bi namestila kosu u stranu. Radila je to vrlo, vrlo lagano.

I dalje su merkali jedno drugo.

Bilo bi bolje da se pozabavim uvelim tujama u svom dvorištu, mislio je.

Mladić lepojke je ustao, otišao do izlaza iz čarde, osvrnuo se,  ali mala vitka plavuša je sedela za stolom i uvrtala pramenove kose gledajući sasvim mirno u, činilo se, ceo život.

 

 

MILAN TODOROV: DUGI DANI NA PLAŽI

 

Voda nosi ogromna stabla sa korenjem. Prizori sumorni,  kao da  srce prirode beži od nas. Kad sam prišao svom uobičajenom mestu na plaži primetio sam da je u neposrednoj blizini neka veoma preplanula žena u šarenom dvodelnom kupaćem kostimu. Mogla je da pomisli kako sam izabrao to mesto da bih je odmeravao. Zbog toga sam načinio poluzaokret tako da je kupačica sada bila skoro iza mene, mada ne sasvim. U neko doba, ušao sam u vodu i brzo izašao iz nje. Nije bila hladna, ali je bila prljava. Meni ne smeta prljavština, bar ne u tolikoj meri da odustanem od reke, koliko mi smeta sivilo vode. Svet je ionako prepun sivila. Nebo se takođe počelo odevati u sivu odeću. Ona žena se pomerila i upala mi u vidokrug. Ipak, nisam joj video lice. Štaviše, nije me zanimala. Nikad nisam negde prisutan u potpunosti. Znam da je to ogromna mana.  Vidim, a ne vidim sve. To je poput slepila letećih miševa. Ono čega se sećam su, uglavnom, osećanja. Mirisi serca. Čitam iznova Bukovskog. Živeo je samo, samo, sedamdeset i četiri godine. Pio je previše, jer je smatrao da je alkoholizam jedina prepreka samoubistvu.

Misli, šta bi on rekao da je na mom mestu. Na rasparenoj plaži. Na neuspeloj  plaži kišnog leta, kada skoro ničega nema osim želje da se što pre završi to što nije dobro. Ipak, pamtim susrete sa ženama. Nisam Čarls. Nije ih bilo odviše.

Da li pamtim lica? Slabo.

Svet koji prilazi sa mnom zajedno sažima se sve više u malu toplu mrlju.

U bradavicu sveta.

Orkan koji je duvao pre samo desetak dana pokosio je stare vrbe. Mlada topolo, još nesazrela, sa tek olistalim ali jakim širokilisnim granama, drhtala je na nevidljivom vetru. Skoro sam mogao da osetim to drhtanje. Ličilo je na rađanje nečeg novog.

Reka je naglo rasla. Sve njene pritoke, usled obilnih i neobjašnjivih razloga, punile su je svojom vodenom krvlju.

Žena koja je sedela blizu hlada se okrenula. Prepoznao sam njeno lice, ipak. Prošlog leta je dolazila sa kajakom na plažu. Ukotvila bi se i sela uz samu obalu, dodirujući tankim nogama devojčice penu vode i čitala neki roman na engleskom  jeziku.

Njeno lice je bilo lice starice.

Pogledao sam ga i stresao se trudeći se da što pre izbrišem iz svesti to što sam video.

Ali, nisam bio siguran šta je to što sam video.

U tom, tačnije u trenutku iza  a on je trajao bar dvadeset minuta, do nas je došao debeljuškasti muškarac srednjih godina sa malim belim psom u naručju. Pas se, čuh, zvao Medeni. Čovek je pustiO psa na pesak i bacio daleko u reku tanku granu rekavši pritom psu da je donese.

Bez oklevanja  mali beli pas se bacio u vodu i zaplivao. Voda je bila brza i nabujala od kiša, ali pas je plivao brzo hrkćući usput vodu iz nozdrva. Kad se vratio sa granom u zubima, gospodar je uze i ponovo hitnu u reku. Pas, bez roptanja, skoči u mutnu vodu za štapom.

Ponavljalo se to mnogo puta.

Žena koja je do tada mirno čitala svoju knjigu ustade i poče da pakuje stvari za odlazak. Stolicu na rasklapanje, šatorsko krilo, na kome je do tada sedela. Zatim je iz velike pletena tašne izvukla suvu preobuku i vešto, pazeći da joj se ne vide grudi presvukla najpre male mokre korpice bikinija a zatim, sakriveno peškirom i donji deo kostima. Potom je obukla haljinu koja je na njenim tankim nogama delovala preširoko.

Klimnula mi je glavom u odlasku.

Mahnuo sam joj levom rukom, gotovo prijateljski i pomislio: srešćemo se opet.

Pas je ponovo plivao.

Bio je to mali, iscrpljeni pas.

 

 

 

MILAN TODOROV: LJUBAVNICA

 

 

Kao u Hemingvejevim pričama, čamci su polako pristajali uz peščanu obalu plaže.

Najpre je pristigao, veoma bučno, široki ribarski čamac sa niskim talasnjačama. U njemu su bila dva čoveka srednjih godina i dva psa.

Jedan je bio muški crni pulin a drugi mala kudrava ženka. Upravljač čamca je bio jak, ali odviše podgojen pedesetogodišnjak. Drugi je bio mlađi i okretniji. Stariji je ostao uz čamac, držeći noge u mutnom plićaku i pazio da psi ne ometaju kupače. Neke devojke su ih dozivale i mazile na šta je on govorio da to ne čine jer ih se posle neće moći otarasiti.

Mlađi je ubrzo došao sa naramkom piva.

Otvarali su drugo ili treće pivo kada je uz njihov čamac, brzo i pomalo nespretno, pristao veći beli, sa ogromnim motorom. Žena četrdestih godina u minijaturnom crnom bikiniju sa plavom kosom zavezanom u rep hitro je iskočila iz barke i u poslednjem momentu bokom zaštitila ribarski čamac od udara. Mladi muškarac koji je bio sa njom se nije uopšte uznemiravao. Polako, maltene lenjo je iskoračio na pesak i tek tada podigao crne sunčane naočari sa nosa.

„Da li smetamo“, pitao je ribare.

„Ma kakvi“, odgovorili su srdačno. „Ovo je uživanje za sve.“

„Kako to mislite?“

„Prosto“ kazao je stariji. „Uzmi sve što ti život pruža“ dodao je pokazujući glavom na vitku preplanulu saputnicu.

„Vi ste tu došli sa svojom ženom koja je, ako smem da kažem, vrlo lepa."

Žena se nasmešila i klimnula im prijateljski glavom.

„Dakle“, rekao je novopridošlica, „i vi mislite da mi je ona žena?“

Debeli je klimnuo glavom.

„Zar supruga može biti ovako vitka i negovana“, pitao je vlasnik veće i jače barke.

„Ne znam ja ništa“, vadio se debeli. 

Mlađi je ćutao sluteći mogući sukob.

Onda je debeli sa cigarom u jednoj i crnim psom u drugoj ruci, ušao u vodu do kukova, čučnuo i smejući se pitao onog drugog da li zna šta on sada radi u vodi.
Drugi se samo nasmejao i otvario novo pivo.

Lepa preplanula žena, naslonjena leđima na barku posmatrala je sve to sa tihim, ali nadmoćnim osmehom.

Kad je ovaj izašao iz vode njen pratilac mu reče.

„Ona je dama. Kako možeš?“

„Izvini“, rekao je debeli, „mislio sam da ti je samo supruga.“

„Ne“ rekao je mirno mladi čovek, „Zar ne primećuješ da je starija od mene. Ona mi je… Dušo nećeš se ljutiti…Ona mi je prijateljica“.

„Prijateljica?“

„Ljubavnica“, rekao je malo povišenim tonom čovek.“Ljubavnica ako baš hoćeš da znaš.“

Žena u crnom bikiniju izvajanog tamnog tela smeškala se, činilo se, malo izveštačeno. Delovala je hladno i vrlo disciplinovano.

„To si ti rekao“, bio je obazriv ribar. „Ja ne znam ništa o tome.“

Polako se Sunce spuštalo na nebu.

Ženin partner je upitao gde može da kupi pivo. Ribari su mu pokazali na malo udaljenu divlju čardu.

Kad je malo odmakao žena priđe ribaru koji je sada sedeo na pramcu svog čamca, nasloni mu se bokom na koleno i upita ga da li bi želeo da bude i njegova ljubavnica, isto tako kao i njemu. Pokazala je glavom na vitkog, mišićavog muškarca u crno belom šorcu koji se udaljavao.

Ne znam šta joj je ovaj odgovorio. Nisam mogao da čujem od žamora okolnih posetilaca plaže.

Pogledao sam ženu i ona je zadržala pogled na meni smešeći se, činilo mi se, saučesnički.

Plavuša sa tamnim očima koje su sada bile setne i pitale:  da li se, možda, znamo odnekud?

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: BISTA MIKE ANTIĆA

 Vetar je u parku 

Oborio drvo.

Drvo je bilo džinovski platan.

On je pao na bistu pesnika

I kao što vetar čini

Sa listom na ramenu…

(Moglo bi se o tome napisati štošta)

Ali nije o tome reč

Radi se o večnom pitanju

Da li je ono što je bilo

Važnije 

Ili je važnije to što sada

Svi vide

Snimaju kamerama na telefonu
Govore kako je tu nekada bila

Pesnikova 

U bronzi glava

A sada je nestala

Kao da postoje dve smrti

A znamo da nema nijedne

Dok patke

Bez godina i imena

Preleću malo jezero

U istom pejzažu.