VASA PAVKOVIĆ: ŠTA LI JE STVARNOST?

 (Vasa PAVKOVIĆ)

(prikaz objavlen u prazničnom trobroju Politike, 31. decembra 2022.)

 

Verujem da će mnogi posetilac knjižara, ugledavši novu knjigu Milana Todorova, pomisliti da se radi o pesničkoj zbirci. Međutim, ova knjiga je roman iz savremenog života, roman o jednom osetljivom čoveku, čiji život, aktuelni, ali i pređašnji, pratimo od prve do 205. strane. Činimo to sa nesmanjenom pozornošću, jer nas Kukavičke junačke pesme, književnim sredstvima, jednostavno uvuku u sebe, i kao u nekoj vrsti vrtoglavice, zalazimo sve brže u povremeno  realni, povremeno izmaštani svet glavnog (anti)heroja.

Reč je o usamljeniku u tzv. najboljim, zrelim muškim godinama, radio-novinaru sa zavidnim stažom, stečenim, pretežno, u radio-emisiji Novosadske hronike. Oko njega su neprekidno, u mozaičkoj i skokovitoj naraciji i dinamičnom ritmu samoispitivanja, kolege  i koleginice, +- saradnici, sekretarice, urednici... Tu je i njegov neobični podstanar, poznanici, susedi...

Prateći naraciju, koja je prevashodno u prvom licu, čitaoci će povremeno odlaziti u prošlost našeg (anti)heroja, ali će se, možda već pri dnu iste stranice, vraćati u njegovu sadašnjost, bilo da prolazi novosadskom ulicom kojom je svakodnevno koračao Aleksandar Tišma ili ulazi u zgradu u kojoj je radio Boško Ivkov, jedan od prvih  naratorovih medijskih učitelja. Ali, ne bojte se vi koji ne volite dokumentarisičku književnost, većina protagonista romana Milana Todorova su u suštini anonimni ljudi, važni ili manje važni u biografiji i ljubavnom životu njegovog naratora, što je, kad se sve sabere, centralni problem analiziranja života koji je, u velikoj meri prošao. Mada je Milan Todorov realistički pisac, koji u pisanju priča ali i romana polazi od vlastitog iskustva, on se bitno razlikuje od većine svojih  književnih predaka. Pre svega po montažni narativnih atrakcija, gde se temporalno bliže ili udaljenije epizode – iz ljubavi, sa posla i sa ulica – miksuju u postmoderno zasnovanu tekstualnu autofikciju da bi se život i da bi se ljubavi i erotske avanture, uspesi i promašaji uhvatili u celini i pružili (anti)heroju ne toliko smirenje, koliko složeni utisak o smislu čitave prošlosti i neuhvatljive, beskonačne sadašnjice. Jer: u toj neizvesnoj sadašnjosti, virtuelni život na društvenim mrežama stiče preimućstvo, sa nejasnim intimnim i inim konsekvencama. (Negde pred kraj Kukavičkih junačkih pesama, recimo, počinje i rusko-ukrajinski sukob, koji traje i dok zapisujem ovaj osvrt.)

„Čovek misli da bi najzad, umesto da baca reči u vetar, trebalo da ih skuplja. Ali ne zna gde da ih nađe“, kaže na početku epopeje glavni „junak“. Da li je to samo još jedna (nužna) iluzija ili ne, neće razrešiti zaključak do kojeg je došao malo dalje: „Čovek, izgleda, nikad ne prestaje da raste premda se suštinski smanjuje“. O tom kontroverznom procesu, suštinski govori strateški mudro vođeni roman Milana Todorova.

Reč je o labavoj fikciji koju novosadski pisac učvršćuje fikcionalizacijom fenomena iz prošlosti (u kojoj je njegov (anti)juank učio novinarski i spisateljski zanat) – časopis Index, časopis Polja, novine Dnevnik... u vreme prethodnog društva i države. Istorija i ideologija su prisutne u tkivu samoispitivanja, recimo kada  se protagonist-novinar seća kako je izbegao vrbovanje  za policijskog doušnika (davno u socijalizmu), a nešto kasnije ipak rezonuje: „Čovek uviđa da se granica o slobodi  odnosa odavno povukla a da on to nije primetio“. Možda i zbog svakodnevnih profesionalnih zadataka i borbi, ali možda još više zbog žena raznih generacija kojima je bio okružen i sa kojima je ispitivao svoj erotski potencijal, svoje vitalističke (da li još uvek smem da napišem muške?)  principe postojanja?!

Gubici i dobici, istina i laži u ljubavi, porodici, na poslu –  kakav je njihov odnos? Priznaće nam pripovedač Kukavičkih junačkih pesama: „ ... pomislih kako je ovo zemlja u kojoj se stalno smenjuju gubici i dobici, jednako teški čoveku koji je prinuđen da živi s njima“. Zašto je to tako? „Ljudi  uglavnom ne misle ni na šta određeno. Sve dolazi i prolazi brzo. Potrebno ih je samo svaki dan obasipati novim pričama, koje ne moraju nužno  biti istinite. Jer, ljudi ne žele da čuju istinu.“

Iz takvog stava proističe pomisao i da ovo nije roman kojeg zanima istina, nego roman kojeg interesuje utisak (življenja) u našoj pometenoj svesti. Znači da tekstom  treba uloviti haos i načiniti balans melanholije: „U pedesetim, na pola ko zna čijeg i kakvog veka, mi smo dopola puni života. Još tražimo. To je svrha života. To traženje. Traži me. Tražim te. Nikada se nećemo naći. Nikada. Nije ni važno“. Piščeva mašta i njena praksa stoga  lutaju između uspomena na Lazu Kostića i poštovanja za grubi stil Čarlsa Bukovskog. Vrludaju između mašte i vrlo dobrog pamćenja.

Pitate – da li je sve to spojivo odnosno ostvarivo? Jeste – u namerno poroznim, kratkim dijalozima i često mudrijaški intoniranoj, lirizovanoj naraciji. U njihovom povezivanju leže neki od centralnih dometa romana Milana Todorova koji, koristeći se naizgled površinskom plovidbom, često pokušava da uznemiri duboko more pod sobom i u sebi. I uspeva u tome, kao malo koja knjiga napisana na srpskom poslednjih sezona.

Jer, kako se pri kraju romana izjašnjava njegov centralni lik: „Stvarnost je zbir lažnih a sasvim jasnih slika“.

 

 

MILAN TODOROV: POZAJMLJENO VREME

 

 

Zbog pripreme za doček nove ( zašto ne ispraćaj stare, ona je bar poznata i nema kod nje mučnih iznenađenja), postavljanja muzičkih bina sada tako popularno zvanih stejdž u gradiću ispod tvrđave, saobraćaj je bio u kolapsu. Znao sam neke tajne, blatnjave puteve, jer tu sam, uz te šančeve i tunele odrastao, i okrenuo sam kola na stranu ispod najskuplje promašene investicije carice Marije. Uzgred, uvek sam u tim katakombama osećao njeno prisustvo. Vojska. Miris muškosti pojačan u tom mirisu buđi. Nedostatak vode za kupanje. Postrojavanje kao počast carici. Njena biografija tako puna hormona. Neka istupi onaj kome je najduži…Ne, to je prostakluk. Možda je i bilo. Ali, to se ne radi tako. 

I tako, put je bio loš. Stara imitacija turske kaldrme, izlokane i nepopravljane godinama. Ipak, prolazak tim putevima predstavlja bagatelno zadovoljstvo. Znam vrlo dobro da je euforija izazvana uspomenama samo isprazno samougađanje. Ali, zar svi mi ponekad ne tražimo utehu u zabludama koje se mogu označiti prosto: žudnja usmerena ka svetu koji je dobar, sjajan i velik. Avaj!

Dok je auto brujao usled male brzinske vožnje uzbrdo nenadano ugledah sa svoje leve strane stabla divljeg rogača. Stabla su bila ogoljena i vetar je lako duvao kroz njih povremeno otresajući duguljaste mrke plodove. Zaustavio sam se i ne objašnjavajući svojoj saputnici bilo šta izašao i u dubokom kanalu pored puta rukom zahvatio pregršt rogača. Bili su vlažni ali čvrsti i kao da su lakirani bojom zalaska zimskog sunca.  Razmišljao sam o smislu koji me je doveo do tog kanala sa rogačima moje prošlosti. Dakle, o sisanju tanke uzdužne linije žićkaste medi. Šta mi je značili to? Šta zamenjivalo? I da sada znam, ne bi vredelo. To je, pomislih, kao sa ženama koje ti nešto znače a posle ti isto znače samo na izokrenut način. Groblje uspomena bez kojih nema života. Stidljivo, kao da kradem, hitnuo sam ih na malo šareno ćebence u gepeku. Bilo je čisto, mirisno i dobio sam ga zajedno sa automobilom koji sam kupio od nekog pažljivog mladog tate u Švajcarskoj.

Susetka je, osvrnuvši se, svakako videla to ćebe i ko zna šta zamišljala u vezi sa njegovom upotrebom. A možda i nije. Možda je svako odgovoran za svoju prljavu maštu.

Kad sam seo za volan, pomislih, šta će mi rogači?

Mlada žena iz susedstva koju sam povezao usput, jer me je zamolila upravo zbog tih suludih pred novogodišnjih gužvi, očigledno nije bila zainteresovana za moj sentimentalni metabolizam.

Molim vas, komšija, da se više ne zaustavljamo. Žuri mi se.

Bilo mi je krivo. Činilo mi se važnim da nešto što sam prepoznao iz davne prošlosti svedoči da tu gde sam bio ima još tragova života, I ima nade da život može da traje uprkos svemu. Osim toga, ne manje važno, prestajao sam da budem osoba sa ciljnom linijom.

Ima tih jasnih saznanja poput blagovesti, ali šta sa njima?

Hvala na vožnji.

Okrenuo sam se sa osećanjem neugodnosti.

Da?

Glupa kurtoazna pravila koja se poput prepečenog hleba osipaju pod sečicom noža. Samo danas.
Gospode daj hleb naš nasušni daj nam dnes!

A prošlost? Kao vrata početka svakog od nas, šta sa tim vratima, mlada lepa komšinice?

Hvala, rekla je i videlo se u njenom površinskom pogledu da samo misli na stranu na koju bi, sa grčem oko bokova, pojurila da stigne do večeri i male egzistencijalne ljubavne igre.

Lagano sam se odvezao do stare trgovačke ulice u centru grada. Pokušao sam da parkiram ispred baletske škole, ali su balerine i njihovi mladi prijatelji dolazili pred školu kolima, tako da sam napravio krug prešavši punu liniju.

Pogledao sam na obližnji alu stub sa uličnom rasvetom i video kameru čije je oko treptalo.

Jebi ga, rekoh časovničaru u čiju sam radnju zadihan ušao.

Zamolio sam ga da mi zameni bateriju u satu.

Otvorio je časovnik pažljivo i, verujem, iz kurtoazije, rekao da je to kvalitetan švajcarac.

Pedeset franaka pre dve decenije, kazao sam. Ali, nije u tome stvar. Kupio sam ga samo zato što poseduje mali crveni krst na kadranu.

Da, da, da, vidim.

Pogledao sam ga pažljivije. Časovničar mi je odjednom izgledao kao star, vrlo star čovek. Bio je ćelav, ali to ništa ne znači sada kada možete da vidite gole lobanje mladih ljudi od trideset godinica.

Rekao mi je da mu je deda čiju radnju je nasledio umro od K. prostate, da mu je otac umro od k. i da se plaši, pošto je čuo da časovničari većinom umiru od k, da će tako i on proći.

 Nisam znao šta da mu kažem.

Izvinio sam se i rekao neka zameni bateriju i kaiš a ja odoh da vidim auto koji sam parkirao na zabranjenom mestu  u ovom zabranjenom gradu.

Vraćao sam se u pasaž sa lepim osećanjem da me časovničar samo nagoni da pronađem više smisla, da budem srećniji i zdraviji u jedinom vremenu koje imam.

Kad sam se vratio, časovničar je nazubljenim nožićem petljao oko metalnog kaiša za sat.

 Pružite ruku.

Na njegovom čelu sijalo je malo svetlo. Bio je još stariji, mnogo stariji nego kada sam ušao u njegovu radnju. Imao sam utisak da mi je pozajmio svoje vreme, sa kojim ni on ni ja, evo, ne znamo šta da radimo.

 

 

 

 

 

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: PRINC OD VELSA

 

 

Ima trenutaka da se vraćam banalnim događajima iz prošlosti, gotovo bez potrebe. Pre koju godinu dogodilo se nešto prilično čudno. Za sve je kriva TV. Mislim da ne treba da objašnjavam da ovo nema veze s verom i običajima. Iz nejasnih razloga pojavio se na slavi čovek koji je mimo svega pričao kako je gledao na TV emisiju o drvenim kalupima za cipele. Ništa čudno nema u pojavljivanju neznanca, na slave dolaze ljudi i bez poziva, a reklo bi se da je ovaj prispeo s kumom Nikolom, koji ume da daruje ljude o tuđem trošku. Stariji ga nisu slušali otvorenih usta, a ni moj deda se nije dao zbuniti. Slave su kod nas, uostalom, postale mesta gde se o svemu raspreda. A deda je pitao, kada su svi otišli, je li ovaj razgovaro s kim osim s TV, da nije on kakav Princ od Velsa, jer je kao čovek prilično prijatna pojava za slušanje. A deda zna i šta je internet, globalna mreža, on je oderan deda, dakle otvoren za savremena strujanja. U toku je raznih događanja, a stigle su ga godine. Nije znao ko je čovek, ni da li ga je doveo kum. Moja sestra je rekla da je matori smarač.

Njegova priča je počela, razumeo sam da mu je ime Branko, kada je pomenuo sitne kolače, mada ne razumem kakve veze imaju sitni kolači sa kalupima. Logika priče kod mene je pukla kad kad je rekao da se ovo događa u Engleskoj. Tamo neka fabrika cipela u Engleskoj, mislim da je ovaj rekao da je u Liverpulu, a u emisiji trgovac starinama kupuje antikvitete, i došao je, između ostalog, takva mu je mapa puta, da kupi drvene kalupe koji su mera za nečije cipele. I cela ova priča mi se nije činila zanimljivom, pogotovo za mesto i vreme gde se priča, pogrešnom. Ono što je zanimljivo, prodaju se kalupi na kojima su ispisana imena ranijih kupaca cipela, brojevi, godine rođenja, neke skrivene napomene, ali najzanmljivi je da se prodaju kalupi mrtvaca i s godinama umiranja, a mislim da je jedan bio od nekog od onih iz grupe Bitlsa, onih kojih su se debelo proslavili i obogatili udarajući u električne tambure.

Od skora, u zavisnosti od okolnosti i trenutka, i ja pomažem oko slave. Meni je priča izgledala ponižavajuća za one koji slušaju, i unosila je nemir među ljude koji piju i jedu. Kupac, navodno, ne objašnjava šta će s kalupima, ali na kraju filma se vidi radnja, silni kalupi su poređani na žičanoj polici, i ovo, veli, kupuju ljudi kao sklupture, pa stavljaju na komode, i među knjige: “Nema sumnje da ljudski rod više ne poznaje sebe!” Ti prokleti kalupi probudili su u meni pritajenog, zaboravljenog, vernika. Ponekad ne umem da podnesem neke priče, ali sam prinuđen da izdržim, bez pokazivanja neverice i skepse. A kupac je potegao nekoliko stotina kilometara da se kalupa dočepa, a deda je rekao: “Koji debil, taj sigurno čita kupi-prodaj oglase.”

Teret priče i dedinog cinizma bio je dopunjen mojom zbunjenošću neznancem. Nadao sam se da će deda ovo zaboraviti, ali nije. A onda se pojaviše i njegove sumnje, pitanja. Nisam se zanimao sam za ovu stvar, i nisam dalje ništa pitao. Deda i ja smo, znači, tek koji dan kasnije seli u fotelje u primaćoj sobi, i očigedno smo popili koliko treba da bi mogli da se vratimo na priču. Ne znam šta je bilo, ali je dedu, navodna, emisija pogodila, pa je pitao-da li može da se “vrati film”, ja sam rekao da na našem TV ne može. Onda je psovao i rekao za svog sina, mog oca, da je debela cicija. I rekao je da su TV sprave za mučenje u ovom vremenu, ljudima uzimaju vreme i mozak. Deda zna nekoliko jezka, i ja nikad nisam siguran na kome će progovoriti. Deda krije da puši, pa nije zapalio u sobi, i izašao je na terasu i psovao.

Jedino što znam da deda ostaje “pojava” u mom životu i da odjekuju njegove reči: jednom su mudrosti, jednom poslovice, jednom ironične, ponekad nostalgija. Sada kada pomislim na sve ovo, ovo mi pomalo liči na naduvan balon. Kad se vratio sa terase, kao da je dedu uhvatila i frka u vezi one TV emisije. On, veli, ima kalup od svojih cipela kod obućara u Ruzveltovoj, pa se misli kakva mu je sudbina kad on umre. Najbolje je, veli, da ode i uzme ga i naloži u kaminu, da ga vucibatina ne proda. On nije bio neprijatan prema meni, ni onom koji je pričao o TV emisiji, i njegovo rezonovanje je odmicalo prilično dobro, učestvovao sam u razgovoru najbolje što sam znao. Onda je popio još dve čaše vina i rekao: “Idem da spavam.” Tako sam se izvukao iz priče, a onaj koji bio na slavi nikad se više nije pojavio, a kuma nismo stigli da pitamo o kome se radi, a sada bi bilo i neprijatmo. Možda su ga zbog nečeg i uhapsili. A i deda je prestao da se raspituje za ovu TV emisiju, nije postavljao ni mudra pitanja, ili-koliko je kalup za cipele deo identiteta čoveka. Tokom života čovek počne da razmišlja o promenama u životu, ako može bez straha. 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ĐAVOLSKE IDE

 

 

Ogledam vina u podrumu pred Božić ili tačnije pred dva Božića koji slave isti ljudi, vernici istog boga.
Bio je pun mesec nedavno. To je ono što neobjašnjivo utiče na sva živa bića, a vino je živo. Primećujem da se nivo u prohromskom buretu izdigao čak za tri do četiri santimetra a niko ništa nije dodavao u bure.

Mesec, opasni šaljivdžija nam tek nagoveštava šta sledi. Karnevali, mesopusti, orgije, ko će koga, tako je lepo biti pijan od ludila, mogla sam ali sad tek hoću, hej to je moja suknja, zašto ne nosiš gaćice ispod helanki, zato što će proleće brže doći, misliš, mislim, proleće je muški afrodizijak, mislim da je požuda glupa, izgubio sam toliko nežnih žena zbog pohlepe, otrovale su me nesanicom, pojele džigericu, vratile mali poklon u obliku minijaturne školjke misleći da će ih on začarati i da nikada neće moći da uteknu iz muškog zagrljaja…i slične trice koje čujem, koje čuju, koje govorim, koje izgovaraju ljudi... Đavolske ide.

Inače, loše spavam kad je pun Mesec. Umesto da me približi Svemiru za koji verujem da je otac boga našeg i sveukupnog sveta, on nas udaljava od svake istine.

Pijem mutno vino, sam, što nije dobro i mislim o tome kako mi nedostaju ljudi.

Gde ste, ljudi?

Novije generacije su oslobođene lica.

Moj prijatelj ima vezu sa devojkom mlađom od njega 23 godine. Dakle, nisam neki matematičar, ali to je 58 i 35.

Kako to ona doživljava.

Pokazuje mi njenu poruku:

Dao si mi živost koju nisam imala godinama.

Eto šta su godine, misliš.

Moj prijatelj je gospodin, malo čudnog shvatanja morala. Žena mu je rekla da tuguje zbog smrti roditelja i da ne želi nikad više seks, ne samo sa njim, nego sa bilo kim. To bi, rekla je, bilo svetogrđe. Ne mogu da patim i da se jebem. Ubi me.

Umesto da je ubije, našao je klinku. Dobro, ne baš klinku.

I sad to: Samo si mi vratio živost u život.

Sledi selfi.

Beskrajni film o muškom i ženskom koji se u jednom vremenu strasno dopunjuju a onda…

Jednom sam spavao u čekaonici na železničkoj stanici. Mimo očekivanja nije bilo policije  onda zvane milicije. Čekao sam nešto. Trebalo je da u tom gradu nađem svoju donedavnu devojku, ali ona se nije pojavljivala. Bio sam student, ferijalac, onaj koji se služio svim mogućim socijalističkim trikovima da u ime mladosti prođe jeftinije.

Kur moj.

Niko se toga nije držao.

Moja riba me je ostavila dva dana u tom starom, trulom gradu da se snalazim kako znam i umem.

Čekaj, mislio sam. Vratiću ti kad se vratiš u Novi Sad.

Bila je od onih nepopravljivo oholih koje se nikad ne vraćaju.

Kako ih i sada žalim. Ne mrzim ih. Žalim samo zbog vozova koji su prolazili i prolazili celu celcatu noć.

Ali, sve što kažem danas  može već sutra da bude pogrešno.

 

 

MILAN TODOROV: ČARLI POŠTO SU KUGLE

 

 

Jednom sam govorio na nekom omanjem skupu o telesnosti i nepostojanju duše.

Veče je bilo prepuno mirisa, sa mnogo niskih oblaka usput. Nisam unapred pripremio govor. Popio sam čašu ili dve  crnog Širaza i osetio kako svetla i oči ljudi oko mene postaju blistavija. Međutim i dalje mi se činilo da su u publici ljudi i žene neskloni meni i mom još neizrečenom poimanju duše. Moguće je da sam se varao. Sasvim izvesno, jer neki ljudi su mi, posle propalog govora, prišli i rekli da misle kao ja ali da nisu hteli da prave buru u gomili.

Međutim, još dok sam govorio osećao sam da ništa ne znam o predmetu o kome govorim; o nežnim vezama između duša koje se prepoznaju, između oca i sina, na primer, ili ljubavnice i moraliste.

Ništa čudno. Svet je uvek bio staklena kugla u kojoj veju sneg i hladnoća kad se kugla okrene naopako.

Da li se osećaš nervozno?

Da.

Kao da si ovde i tamo iza?

Da.

Tako sam se ja osećao kad mi se rodilo prvo dete.

Grad je pun mladih Rusa. Govore obazrivo u prolazu, žene ušuškane, jedino dete javno i pomalo bezobzirno ispoljava radost. Trotinetom me očeše o nogu, ne obazire se, viče nešto nevino dečje, ali preglasno, presigurno za početak nečega što se zove početak.

Odbijam pomisao da je ta vrsta mentalnog sklopa, ili srednjevekovnog oklopa, razlog za rat koji pratim na uličnim bilbordima gde cene goriva stalno rastu a cene evropske valute padaju.

Zaključujem da su bilbordi nova urbana proza.

Tihi Dron?

Doktor Živago?

Rat i mir koga neće biti, izgleda, nikada.

U centru grada, mladi Rom prodaje svetleće lopte u obliku zemaljske kugle.

Čarli, rekoh, pošto su kugle?

Nisam ja Čarli.

Izvini, Čarli.

I tada, pri kraju svog izlaganja u kome sam sve vreme govorio u prilog stvarnom, tačnije telesnom spoznavanju života pomislio sam kako je ružno što verovanje u smisao ispostavljam iznad vere u besmisao te iste vere.

Jer, jutros, zbilja, kunem se, u spavaćoj sobi, na jastuku na kome se moja glava svaku noć bori da spava, zatekoh lako, malo perce sivog goluba a prozori su utamničeni sitnim metalnim zavesicama kroz koje ni insekt ne može da prođe.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: POSLEDNJI ANĐELI

 

 

 

Lutajući po prodavnicama ukrasnih predmeta naleteh na hrpu lepih, belih, čipkastih anđelčića; zapravo behu anđelice sa krilima a u prekrštenim rukama držale su zlatnu srcad.

Simboli su mi uvek bili slabija strana ličnosti.
Ko je anđeo ili anđelica ili anđelka?

Kako se to postiže.

Ne verujem ovima koji na društvenim mrežama ispoljavaju svoju anđeosku prirodu. Koliko juče čitao sam o popu koji je izjavio na nedeljnoj misi da upražnjavanje ili ispovedanje vere ne može da bude lična, nego jedino kolektivna stvar. Navodno, spas je u zajedništvu pred jednim bogom.

Pomislih, koja je to budala. I  koliko će novih idiota (ako budale ne postoje, kako me neki uveravaju) takav njegov stav roditi. Ljudi koji šalju pouke moraju da budu obazriviji. Hoću da kažem nešto u slavu intime, sveta u kome si sam, sam odgonetaš tajne i sam ih razvezuješ: Aha, voda klokoće u cevima ili Bilo mi je zabavno sa tobom i ništa više ili Ko te jebe, neno?

Boravio sam u nekim hotelima, Jedna od odvratnijih stvari mi je bila lift za hranu, u stvari nepokretnost proždrljivih stvorova mahom na kraju fizičkih snaga.

Anđeli čuče na pretprazničnim rafovima. Ćute kao grobovi. Ta konačnost koja se više nego jasno vidi…o čemu govori?

Gužva je. Muškarci, žene i deca. Svi bi da se nekako ugnezde u dogovoreni datum sreće. Da li je to moguće? Mlada plava žena bira svetleću jelkicu za svoju porodicu i pritom se ogleda za selfi na telefonu.

Pomišljam kako je sreća što su anđeli bespolni. Možda zbog toga imaju manje stresa. O životu anđela napisano je mnogo knjiga. Nijedna, rekao bih, o polu, o mukama utrobe koja proždire nestrpljive muškarce. Žene su drugi svet. Vrativši se iz šopinga, bezuspešnog jer sam stipsa i nisam se zalepio čak ni za snižene keramičke anđele ugledah reklamu na televiziji. Majka kori ćerku što unervoženo hoda po stanu sa mobilnim telefonom u ruci. Pusti ga, kaže majka, neka te taj muškarac prvi nazove. I ćerka posluša.

Muško koje čeka taj poziv kao, kako se to kaže, prehlađen sunce, može da kija i kašlje koliko ga volja. Slaba su uteha poznati pisci i mislioci. Recimo Pasternak koji je uveravao da je korisnije u životu gubiti nego dobijati.

Ali, vratimo se savremenosti.

Kakva se pouka može izvući iz vesele reklamne pričice na televiziji?

Ne znam.

Ne volim priče o odsutnosti.

Zbog toga odlučujem da ranije odem u krevet. Poslušaću savet jednog uglednog engleskog lekara specijaliste koji preporučuje da pre spavanja otvorite prozor i jastuk stavite na njegov dovratak da bi se rashladio. Zatvorite prozor i, zahvaljujući hladnoći, brzo ćete utonuti u san.

Hm, pomišljam, hladnoća…brrr… i još mislim kako je u paklu, vrlo verovatno, zbog onih lomača, toplije nego u raju sa svitom anđelčića, ma koliko stvarni i privlačni bili.

Ili, jednostavno, ovo nije bio moj dan.

Zaspao sam, kao što piše u svojoj priči jedan poznati pripovedač, zatim sam raširio krila i bacio se sa desetog sprata hotela u kome sam iznajmio sobu za samoubistvo.

Ujutro sam ustao, ne baš svež kao beba, ali živ, te rekoh sebi: Samo su me oni keramički anđeli spasili. Moram da ih kupim, Sve, koliko ih ima.

Otišao sam u Z. Home:
Žao nam je, gospodine, upravo smo prodali poslednji primerak anđela.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: CUTTER

 

 

Svakako da je taj srebrni svećnjak za sedam sveća koji posmatram U izlogu zalagaonice već mesecima (niko da ga kupi)  veoma interesantan. Međutim, ne znam šta bih sa njim. Ako je ljude neophodno voleti onda ih je potrebno voleti i voleti stvari koje im znače. Ali, šta sa tom ljubavlju? Šta sa načetim a nedovršenim ljubavima? To je kao započinjanje romana. Najteže je pronaći način da sve što ti se događa i želiš da ispričaš, na ovaj ili onaj model, povežeš. U prvm momentu ne ide. Posle bog da se to sklopi. I ne znaš da li je to sklapanje ono što si hteo, ali ne znaš ni da li si na dobitku ili gubitku.

Možda bi trebalo da se više gledam u ogledalu, misliš. Ne onako u žurbi, pred obavezama dana koje sad već nisu kao što se ranije činilo sudbonosne, nego pogledati se okom jastreba ili sokola koji ne razlikuje plivača od velike ribe u vodi i onda se sjuri iz oblaka i plivač ga, zaprepašćen, zgrabi za noge i poleti, ali, po jastreba ili sokola nažalost, u vodene dubine kojima stremim i ja.

Tamo gde je sve više sećanja.

Imam plave oči.

Ne, oči nisu bitne za ono što želim.

Nemam više ni samosažaljenja.

Nosili smo se, gurali, trljali, mirisali, ćutali.

Dobro je. Dobro je kao u onoj reklami u kojoj lažni kralj ( da li postoji pravi kralj osim Isusa?) izlazeći iz nužnika i zadižuži skute svoje skupe crvene odežde kaže: Dobro je, dobro je ho ho ho – premda veoma dobro zna da ništa u kraljevstvu nije dobro, da je puno kurvi, lopova, secikesa, ubica i prevarenih u ljubavi.

Ta mlada žena, udata tada za pokrajinskog fudbalera imala je doista lepe noge. Možda i glavu. Ne zna se, kad nešto dominira teško je obraćati pažnju na druge manje uzbudljive detalje. Bila je svesna kako deluje na muškarce. Kao erotska meta koja se čas približava a čas udaljava od lovca. Bio sam premlad i sve sam to u vezi sa njom i malim novinarskim kolektivom pratio iskosa.

Urednik koji je zaposlio i u početku zdušno hvalio, pojadao mi se jednom prilikom u skučenoj montažernici koju smo zvali kater: Zamisli, ona ne skida šminku pre spavanja.

Tada se nisam zapitao kako on to zna.

Prošle su godine.

Otišao sam iz te medijske kuće. U početku sam se skrivao. Kupio sam novi telefon, u novom gradu u kome sam živeo prve dve godine posle odlaska, platio sam po višoj tarifi specijalni, zaštićeni broj mobilnog telefona. Ne moram da napominjem da me niko dugo nije zvao i da sam bio sam na, ah, celom svetu.

Telefon sam smatrao skupim nepotrebnim predmetom. Jednako kao svećnjak sa sedam sveća, koji, rekoh, dugo, merkam.

Patio sam bez ljudi. Nedostajala mi je ta lažna slika o harmoniji zajedničkog života, te koketerije bez gubilišta, te kerefeke ispod neonskih zvezda, iznošeno odelo iz doba sigurnosti.

Sećam se te zime. Nosio sam zelenu vetrovku sa okovratnikom od krzna pravog vuka. Nisam ga žalio. Tog ustreljenog vuka. Čuvao me je od vetrova i sećanja. Uvučem vrat i hodam ulicama, hodam. Ponekad svratim u neki jftini bife. Ne skidam šminku jakne. Sećam je se.

Gde je?

Rodila je devojčicu, rekao mi je bivši urednik koga sam sreo ispred bolnice u koju je odlazio na terapiju za prostatu.

Ništa opasno, pohvalio se. Umro je iste zime.

Mirisalo je na sneg i zemlju iskopanu za grob.

Bio sam na njegovoj sahrani. Po izlasku iz kapele uključio sam telefon. Propušten poziv. Njegova dugonoga saradnica.

Gde si?

Rekoh joj.

Joj.

A ti?
Evo me, putujem, ali za dan ili dva sam u gradu. Mogli bismo da popijemo kafu zajedno. Javi se.

Prošlo je nekoliko dana. Pozvao sam je telefonom.

Korisnik koga pozivate nije pronađen.

 

 

 

 

LETOPIS MATICE SRPSKE, DECEMBAR 2022.

 

Tri priče koje sam napisao prošlog leta objavljene u Letopisu.

MILAN TODOROV: DUPLERICA

 

 

Fasciniraju me tornjevi. Možda zbog toga što sam rođen u dubokoj ravnici. I sve što stremi u visinu me očarava. Naravno, ako je skladno. Ali, sklad je nešto  skoro potpuno neshvatljivo. Zrele okruge bobice zvezda i takve stvari... Moj prijatelj koji se razume u žene mnogo bolje nego ja, ili bar tako mislimo on i ja, tvrdi da nije važno koji broj grudnjaka žena nosi. Neka krupna, vimena, kaže može nositi broj pet, a da joj sise ne budu nimalo inspirativne. Stvar je, kaže, u skladu. Malo telo i grudi broj dva izgledaju kao za duplericu starih dobrih erotskih časopisa.

Ta dobra žena je svake druge srede, beše sreda čini mi se, svom nepokretnom mužu donosila u zembilju sa pijace i čuveni časopis Start na čijim srednjim stranama se praćakala devojka u belim gaćicama bez grudnjaka.

Tako je starac, a beše mu, ako se ne varam sedamdeseta, varao svoju smrt potpuno se posvećujući erotskom. 

Znao je da umire, ali nije verovao u to.

Ipak, rekao joj je: Kad umrem, kad me sahraniš i kad budeš dolazila na moj grob (doći ćeš, zar ne?) nemoj da mi donosiš cveće. Donesi mi ribu.

Njoj nije taj zahtev bio izdaja.

Da li si me prevarila u našem zajedničkom životu?

Kakvo je to pitanje, sada?

A kada?

Pustimo to. Prekrsti noge.

Ja?

Ti.

Kako?

Članak preko kolena, znaš?

Znam.

Slovo X.

Šta to znači?

Samo kažem.

Prekrstila je noge pažljivo.

U sobi u kojoj on leži ima nečega od nepomičnosti sveta muškog i ženskog. To je poslednja čovekova odbrana, to odlaganje potrebe za bilo kakvim konačnim odgovorom.

Kome odgovarati na kraju?

Meki ženski udovi na duplerici

su mu pripadali baš zato što ih nikada nije imao u meri u kojoj je to želeo, pa možda i mogao.

Njegova gospa je, vrlo verovatno, toga bila, sa izvesnom neobjašnjivom bolećivošću, svesna.

Ta žena je to pričala svima. I mojoj mami koje je veći deo života, čini mi se, provela nalakćena na ulični prozor.

Njemu se, da izvinite, kita već godinama ne diže.

Da, da.

Tužna je to priča.

Imao je infarkt. A sada ovo, ova opsesija mladim telima, gospode bože!

Pustite ga. Proći će. Treba verovati u boga.

Draga moja gospođo, zar nije to što on radi bogohuljenje?

Tu se razgovor završavao.

Moja majka nije volela crkvene poštapalice.

Zatvorila bi prozor izgovarajući se da ima nešto ( ne mleko, to bi bilo baš izlizano) na šporetu.

Da li od tada poštujem pornografiju, te jednolike sirene bez dubina? Moja pobertetska domovina.

A čija ne?

Te devojke ispružene, izdužene, napućene … sasvim je  izvesno nisu imale moć da umiruće vrate u svet živih.

Ali imale su ono nejasno što spaja bol i radost.

Smrt i život.

Te kurbe (tako ih je zvala nedužna žena majurska)?

Te kurve, rekao je.

Crkni.

Naravno. Samo, imam jednu želju…da mi bar jedna od njih dođe na poslednji ispraćaj.

A šta posle, pitale je žena. Šta posle?

Nema posle. To je to.

 

 

 

MILAN TODOROV: POKRETNI PRAZNIK

 

 

(*Hemingvej)

 

Zar život ne može da se pomeri ni za milimetar žileta.

Skoro svake noći budim se oko dva sata iza ponoći. Nemam razloga za to, osim što sam od kako pamtim sebe voleo časovnike.

Moji siroti roditelji, koji su učinili za mene više nego za sebe vrlo verovatno, dali su mi srebrni dedin džepni sat, graviran u Ilinoisu, gde je deda bio barberi sa licencom 1912 godine i ja sam mu, u najboljoj nameri da ga pokrenem, polomio porcelanski kadran.

Naravno da sa šest ili pet godina nisam razmišljao o trajanju, o svetovima časovnika, o časovima posvećenja nečem velikom jer je trajno.

Uopšte, često se osećam kao govno kada gledam te priče na nacionalnoj televiziji o bratstvima koja su velika, uprkos tome što jedni druge nazivaju imenima životinja: Lisice, Miševi, Ćurke…

Nedavno sam pročitao bizarnu vest da su zoolozi najzad utvrdili da zmije imaju klitoris.

Ali, zašto ih ne bi imale?

Zašto bi radost življenja uz maksimalnu korist pripadala samo ljudskom rodu?

Uživati i biti opasan, zao, ružan, gadljiv svima odjednom a ipak uživati u životu, učinilo mi se kao dobra rutina.

Nisam znao da sam toliko zabačen.

U svakom slučaju bilo bi, pomislih, sjajno znati, kako se otkrivaju ženske tajne, makar i tajne ženskih zmija. Većina žena svoja ljubavna iskustva ljubomorno čuva kao najveću tajnu. To dodatno uzbuđuje muškarce. Da li one to znaju? Mislim, da li znaju kako deluju na muškarce sa svim tim, malim i velikim, tajnama?

Ponekad liče na podzemne železnice: tople a nevidljive.

Ali čemu taj nepotrebni napor?

Kad sam bio, davno, prvi put u Parizu nisam imao pojma gde se kupuju karte za metro i nekako sam prošao automatsku rampu, ali sve vreme, dok je voz tutnjao ispod čuvenih trgova i Ajfelove kule i Mona Lize u Luvru, imao sam osećaj krivice. U jednom momentu sam pokušao, nespretno, da izađem i vrata su me udarila po nosu. Tako mi i treba, pomislio sam, ali ne zbog švercovanja nego zbog glupog osećaja za moralnost. U svetu su pravda i krivda simboličke vrednosti. Shvatiću to mnogo, mnogo kasnije.

Uveče, kasno, kad sam stigao u iznajmljenu sobu u jeftinom hotelu čuo sam neku ženu kako plače. Zidovi su bili tanki. Izgleda da je žena plakala tako što je povremeno prekrivala usta jastukom ili ćebetom.

Video sam već tu ženu u hodniku. Rekoh, sobe su nam bile jedna naspram druge u dugom nizu jednoličnih. Bila je mršava, ravne svetle kose, lomna, ali samouverena, verovatno je vežbala sve to u nekoj psihoterapeutskoj teretani.

Ne treba reći da je bila dopadljiva. Razume se da nisam znao ništa o njoj. Da li je slobodna, udata, rastavljena (mrzim izraz raspuštenica)?

Nemam dara za pogađanje.

Ne ide mi.

I kad pogrešim, pomislim da je to, možda, za moje dobro.

Ne umem da kažem koliko je plakala i jaukala.

Pomišljao sam da pozovem recepciju i pozovem ih da joj pomognu.

Ipak, nisam. Srećom, jer plač je, kao što je i počeo, najednom nestao.

Ujutro sam je video u maloj hotelskoj trpezariji za doručkom.

Osmehnula mi se. Kao da je rekla kako ti drago.

 

 

U ŽIRIJU ZA KNJIGU GODINE

Milan Todorov ponovo je izabran za člana žirija Večernjih novosti, koji dodeljuje nagradu "Meša Selimović" za najbolju knjigu objavljenu u 2022. godini. Ova nagrada koja nosi ime velikog pisca, osnovana je 1988. godine  i sada će biti dodeljena  31. put.

Za nagradu ravnopravno konkurišu sve knjige naših živih pisaca prvi put objavljene 2022. godine na srpskom jeziku, iz svih oblasti književnosti (roman, knjige pripovedaka, pesama, eseji, drame, putopisi). Antologije, sabrana, odabrana ili izabrana dela kao jedan naslov ne mogu konkurisati.

Dosadašnji dobitnici ove ugledne nagrade su: Dubravka Ugrešić i Milorad Pavić (ravnopravno), Slobodan Selenić, Svetlana Velmar Janković, Radoslav Bratić, Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, Dragan Jovanović Danilov, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Goran Petrović, Dobrilo Nenadić, Milosav Tešić, Radovan Beli Marković, Danilo Nikolić, Rajko Petrov Nogo, Vojislav Karanović, Stevan Raičković, Miro Vuksanović, Novica Tadić, Dragan Velikić, Petar Sarić i Vladimir Kecmanović (ravnopravno), Živorad Nedeljković, Vladan Matijević, Dejan Aleksić, Aleksandar Gatalica, Ivan Negrišorac, Slobodan Vladušić, Enes Halilović, Milisav Savić i Vladislav Bajac i Mirko Demić (ravnopravno) , Dejan Ilić, Igor Marojević i Vesna Kapor.

Objavljivanje predloga članova Velikog žirija počinje u Novostima 7. februara 2023.

MOJ NOVI BLOG - O VINU I TIM STVARIMA

 VINO I TE STVARI    https://www.facebook.com/profile.php?id=100086475437274

MILAN TODOROV: DA LI SMO NEKADA BILI ŽIVI

 

Fotografisanje lutaka u izlozima prodavnica u početku je ličilo na šalu. Činilo mu se da je zanimljivo beležiti kako aranžeri zamišljaju da bi trebalo da izgledamo, da budemo lepi, hajde ne baš lepi, ali ukusno odeveni, odmereno elegantni, dovoljno zagonetni a opet otvoreni za sutrašnje novo u obliku jakne, cipela, donjeg veša, haljina i čarapa.

Šetao je svake večeri sat, sat  i po toplim širokim ulicama šoping mola, jedinog u njegovom gradu. Verovatno je izazivao pažnju onih smešnih, kao na invalidskoj komisiji izabranih likova za obezbeđenje, koji su uprkos jasnim fizičkim nedostacima neumorno špartali molom ne bi li svojom pojavom odvratili mogućeg izgrednika od bilo kakve nedopustive akcije.

Fotografišući naizgled bezlične lutke, pomišljao je, možda se pripremam za starost koju, viđao je bezbroj puta, upravo tupost i nedostatak emocija, o strastima da se ne govori, najčešće beleži znakom za  odlazak.

Zašto ovo pišem u trećem licu kad bih slobodno mogao da govorim i o sebi, kao njemu?

Dakle, mogu li se prepoznati u svom junaku koji s mrakom, u lakoj šetnji pre lake večere i tankog sna zatim, beleži mrtve likove mladih muškaraca i žena, može biti i devojaka, u izlozima?

Ko su oni?

Da li su nekada bili živi?

Ako nisu, a nisu najverovatnije,čija su obličja uzeli?

Pravo pitanje, jedno od pravih je i to zašto su u ulozi modela uvek mladi ljudi i mlade žene.

Zašto se naša budućnost uvek krije od nas?

Mislim da to nije pošteno. Ona sve zna o nama, a mi o njoj ništa.

Lutke u izlozima menjaju odeću. Stvar ide već daleko.

Ideš na književne susrete sa publikom i uvek se tu nađe poneka oštra, ali nažalost univerzalno spretna žena, koja daje pogrešne odgovore.

Za to vreme, siguran si, u publici sedi neko nevidljiv. Neko ko uvek stiže u poslednje vreme, sedne u sredinu tako da je sasvim neupadljiv i zbog koga osećaš potrebu da budeš onaj koji govori nepripremljen za kraj govora.

I ti govori. Ti poslednji govori. Napisao sam ih svega ili previše, u dva slučaja. Kad mi je umrla majka i kad mi se ubio najbolji drug.

Samo tada sam znao kako ću završiti priču.

Neka te čuva anđeo.

Nedavno, boraveći na festivalu hurki i kobasica u severnom Banatu, u selu kome ni danas ne znam ime, naleteh na tezgu sa gipsanim anđelima -lutkama.

Bili su, videlo se iz aviona, rađeni prostom rukom, bez mnogo finesa, ali imali su nešto od krvi svetaca, krvi prolivene za nas, u toj boji, ni crvenoj, ni plavoj.

Interesantno, rekoh ženi koja je stojala iza tezge.

Imala je strog pogled. Pomislih da je i ona od onih trgovaca koje je Isus najurio iz jerusalimskog hrama zbog skrnavljenja svetinje.

Lovila me je pogledom iskusnog lovca na novac.

Poezijo, pomislih, kako si jeftina u odnosu na anđele.

A zatim mi bi žao anđela u onom blatu pored puta.

I postideh se jer sam hteo da ih kupim.

Kako, bože, kupiti anđela?

Uzeo sam jednog obimnijeg, sa krilima pomalo lomnim i, desilo se, u onoj gužvi ispustio sam ga iz ruke.

Mislim da mi se jednostavno oteo, rekoh prodavačici.

Uprkos mom početnom uverenju, bila je dobra kao lebac:

„Neka, dešava se u životu.

Ljudi smo.“

U senci nepomičnih lutaka u velikom tržnom centru mislim na nju, na tu staru Mađaricu,  na njene grubo vajane anđele i njihova nesrazmerna krila...

Ne pomaže.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: PENELOPINO VREME

 

 

 

Volim poeziju. Ne pratim tu bratiju baš redovno. Ponekad nešto mi privuče pažnju. Poneka neočekivanost. A onda naletim na rimu, koja me užasava zbog potrebe da se neke reči u delovima podudare.

Tu, u tim vezanim stihovima, uvek pomislim, nema nikakve tajne.

Kao na primer: ona je bila lepa, elegantna i obrazovana. Bila je razvedena i imala toliko godina da je počinjala sa zebnjom da razmišlja o starosti. Deca su odrasla, bivši muž ima novu ženu i novu decu. Ostaću sama, misli. I onda, što je razumljivo, misli kako da nađe svog čoveka, ozbiljnog, neoženjenog, onog koji ne traži od nje samo seks bez obaveza, nego baš obaveze, u početku lake i šaljive a posle kako bog i bolest donesu.

I ona koketira na društvenim mrežama. Objavljuje svoje najuspelije selfije. Njeno vreme protiče. Penelopino vreme čekanja. Iznosi posteljinu na sunce. Senke se igraju sa njenim očekivanjima.

To traje. Jednog dana ona shvata da su njena očekivanja tajna. Predmet traženja se promenio. Možda je trebalo posegnuti rukom za plodom.

Za jabukom koju prosac mora da pogodi iz puške.

Još nije kasno.

 Hrani ptice na terasi. Ptice su slobodne? Koješta. One ne odlučuju o svom životu dok jedu tuđe mrvice.

Ali, ništa se ne ponavlja na isti način.

Leto. Leži bez gornjeg dela kupaćeg kostima na plaži. Glave zaronjene u pesak. Vetar. Poneki stari sladostrasnik. Kao psi su. Pljuvačka im se vuče niz krzno.

Ona se okreće.

On je prošao.