петак, 30. децембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (69)

RADE JOVANOVIĆ
NIJE NAM PRVI PUT




Ako smo uveli imunitet, šta će nam političari koji ne kradu?

Nije nam prvi put da propadamo. Ko zna, zna!

Iznenadio me je poštar s penzijom. Nisam imao pri ruci revolver.

Rusi vole da kupuju srpske firme. Ne košta ih ništa.

среда, 28. децембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (43)

MILAN TODOROV
TERAPIJA I NJENE ŽRTVE


David odlazi dvaput nedeljno u bolnicu na terapiju. Leči se od neobjašnjivog umora, mrzovolje, ćutanja i, ne zna ni on, čega još. Sve je besplatno, odnosno o trošku države. Već na osnovu te činjenice može se pretpostaviti da nije reč o naivnoj bolesti kako bi neko brzopleto pomislio. Stvar je kudikamo ozbiljnija. Pisali su u novinama o tome. Navodili nekakav, pasivni bunt protiv opšteprihvaćenih vrednosti, maltene građansku neposlušnost koja se bezglasno i tajanstveno širi.
Njegova bolest se stručno naziva „morbi rejectione aliorum“ ili već tako nekako a svodi se na to da on, ni u čemu, ne prihvata tuđu volju.
Bolest, kao i svaka muka je individualna i dugo se nosi prikriveno. Ukoliko se ne leči, kažu, moglo bi se dogoditi da preraste u epidemiju sa neslućenim posledicama. U haos, anarhiju i bezvlašće. Ne čudi što je država propisala obavezu lečenja takvih bolesnika.
Čak i osoblje bolnice prolazi redovne šestomesečne kontrole. Bilo bi opasno da i ono podlegne pošasti kojoj se uzroci samo naslućuju i čiji se krajnji ishod za sada ne nazire.

Za Davidov slučaj je zadužena doktorka Rot, mlada ali energična lekarka.
Kod ove lekarke u startu mu se svidelo kratko prezime. Mislio je da će, ako ikada više progovori, lakše reći ta tri glasa: R. O.T. nego na primer doktor Karamarinković, koji se takođe nalazio na spisku preporučenih lekara.
Osim toga, iz razgovora brbljivih šalterskih službenica, naslutio je da se doktorka Rot nedavno vratila sa porodiljskog odsustva. Dakle, zato mu se, na prvom, još preventivnom pregledu učinilo da je doktorka pomalo melanholična. Bila je jesen i taj njen izraz u uglu očiju, za koji je mogao sve da kaže osim da je bezosećajan, najviše je doprineo da se opredeli za nju. Kasnije je shvatio da nije pogrešio i po ko zna koji put je bio zahvalan svojoj oštroj intuiciji.

Imao je blizu pedeset godina. Nije nikada pre bio bolestan. Naprotiv, bio je veseo, ali ne mnogo bučan. Nije imao karton u bolničkoj arhivi i verovao je da je i dalje sasvim zdrav.
Međutim, doktorka Rot je bila sumnjičava.
- Morate mi napisati na papiriću kada ste tačno prestali da govorite?
Zatim, shvativši da je pitanje retoričko s obzirom na Davidovo dosledno i usmeno i pismeno ćutanje, nastavi:
- Mi, naravno, kao i vi vrlo dobro znamo da je moć govora podarena svakom čoveku a da ljude niko nije pitao da li će i kako tom moći da se koriste. To je ono što zovemo nesavršenošću prirode ili, bolje rečeno, njenom neodređenošću. S tim se moramo pomiriti. Naše je da utvrdimo zašto se vi niste pomirili. Ali, najčešće je takva misija nemoguća. Tajanstveni su lavirinti čovekove psihe. Zbog toga bolesnike poput vas nastojimo da što pre vratimo klasičnom i opšteprihvaćenom govorenju. Brbljanju da kažem srpski – nasmejala se onim uglom oka. - Naš cilj je jednostavan. Želimo da budete onakvi kakvi ste bili pre stanja bolesti.

David je relativno mlad bolesnik. Ne snalazi se najbolje. Nije iznenada prestao da govori. Trajalo je to. U početku nije želeo da izgovara određene rečenice. Zatim nije govorio samo sredom. Zašto sredom? Ne zna pa da ga ubijete! Ali, nije govorio. Posle je bolest napredovala. Nije govorio nikada posle podne. Dođe kući s posla. Žena postavila sto za ručak. Iznosi čorbu, pitu i pita ga šta ima novo na poslu. David je samo pogleda. Posle je pričala da je gledao kao da je prvi put vidi u životu. Zatim je počeo da prećutkuje dve tri rečenice, koje je imao na umu da kaže. Rekao bi:
-Pretpostavljam da će to osećanje poniženja ...A onda bi se zaledio i zaćutao.
Ili, u nekoj drugoj, sasvim drugoj prilici, kad bi ga pitala da li je čuo nešto zanimljivo u gradu, neki trač ili tako već neku svežu političku svinjariju:
- Vreme je da poraz......ali ništa o tome, draga moja, ništa.

Razvod braka?
Da.
Zbog nemogućnosti komunik...?
Da.
Nije prijavio prilikom venč...?
Da.
Zatim... usledilo prinud... leč...enje.

Ali, sa odlaskom u bolnicu, shvato je da njegov slučaj nije usamljen. Naprotiv.
Nesrećnika poput Davida je bilo neočekivano mnogo. Čoveku tada bude nakako lakše. Kao da bi mogao svoje ćutanje da podeli sa onima koji su takođe ćutali i umnožavali sve veći i veći muk na ovom svetu.

Postepeno, uprkos tome što im je doktorka Rot zabranila da se druže izvan terapije, ipak je sticao nove poznanike. Recimo, jednu ženu njegovih godina uz koju mu je bilo lakše da ćuti. Ta žena koja je do tada inače svirala flautu, sada svojevoljno ne uzima vazduh. Time ugrožava sopstvenu egzistenciju, ali opet nastavlja da odbija da diše. Jednostavno, kako je priznala u trenutku slabosti i otvorenosti prema drugom biću, odbija da diše. Odnosno diše redukovano, jer je disanje, čak i to, prosto disanje proces na koju individualna čovekova volja nema uticaj. Dakle, nevoljan proces.
- A sve se i inače radi mimo naše volje – govorila je. - Rodimo se a da nas niko nije pitao da li to želimo. Zatim nas niko ne pita u kojoj usranoj zemlji želimo da se rodimo.Od kojih roditelja. Alkoholičar i kurva - rekla je za njene. - Kakvo ime bismo izabrali za sebe? Zovem se Bosiljka Hert i očajna sam zbog imena koje sam ponela po nekoj blesavoj kumi koja je docnije pobegla sa mojim pijanim ocem i ostavila majku da se povlači po umetničkim krugovima od muškarca do muškarca.
Klimnuo je glavom umesto da joj kaže da je razume. Ona je sve to što mu se događa mnogo bolje definisala od njega.
- Da je to još i obično disanje mogla bih da razumem. Međutim, često je to najodurnije soptanje, roktanje, groktanje. Na koncertima sam jedva uspevala da završim Dvoržakovu sonatu od šmrcanja, hrdlanja, šištanja, puhanja, dahtanja i sviranja kroz nos.

Doktorka Rot se jednog dana pojavila sa spiskom parova koji će učestvovati u ciljanim, kako je obrazložila, terapijskim igrama. Davida je spojila u par sa jednim starijim iskusnim gospodinom koga su svi zvali Homer i koji je odbijao da gleda. Naravno da nije bio slep, ali kada bi slučajno, posle sna, u svitanje otvorio oči uhvatio bi ga takav strah pomešan sa očajem da je bio nesposoban za stvarni život najmanje sedam dana. Kod njega je to bilo kao košava! Priznao je da mu se zbog toga više ne diže.
Hertovu je doktorica terapijski usmerila na ženu koja je odbijala da čuje iako je s njenim organima sluha sve bilo u najboljem redu. Vrlo brzo su zamenili partnere. Homer je bio animus gluvoj pacijentkinji. Bili su, uz dužno uvažavanje njihovih svesno odabranih i negovanih manjkavosti određenih čula, idealan par sa stanovišta dobrovoljnih bolesnika. On slep na sve što se oko njih događa a ona gluva za stenjanje i krkljanje sistema koji se napolju, sve više urušava.

David se sa flautistkinjom već viđao svakog dana. Disala je plitko i sporo. Kod nje mu se sviđalo što tačno zna šta hoće.Osim toga, bilo je nečeg zanosno snažnog i veličanstvenog u tome da ona zna da neće još dugo da se mrcvari ukoliko nastavi tako nevoljko da diše. Bar ne toliko dugo kao oni, poput Davida, koji su sve manje govorili. On je još govorio samo slogove, odnosno delove slogova koji su nekad bili ko-liko toliko smi-sle-ni.


Jednog jutra, dok su David i flautiskinja, alejom parka ispred bolnice sekli ka posebnim barakama ofarbanim u žuto predviđenim za njihovu terapiju iznenada na jednom rondou ugledaše doktorku Rot sa bebom u kolicima.
Bila je bleda i unezvrerena. U ruci je držala cvet očigledno tek ubran u cvetnoj rundeli i plakala.
- Ja ništa ne osećam – reče im pružajući cvet.
Flautiskinja je pomirisla cvet, ali nije osetila ništa posebno. David je izmrvio njegove latice vrhovima prstiju. Mirisao je najzad, da mirisao je, ali jedva i nekako slabašnim, kao odzvonelim mirisima davnog, veoma davnog leta.
Poželeo je da joj to kaže, ali kako kad više ne govori?
-Ali, ja sam pre osećala svaki i najmanji miris. Šta se uopšte dešava sa ovim svetom? – jecala je doktorka Rot a onda tiho dodala pokazujući na dete u kolicima:
- Već su mu dve godine. Još...ne govori.
Bacila je šarenu sočnu peruniku na uvelu travu, ustala sa klupe i podigla nogu da je nagazi oštrom sjajnom štiklicom.U poslednjem trenutku se ipak predomislila.

Kao da je i osoblje bolnice postajalo skeptično u ishod njihovog lečenja. Međutim i dalje su ih prikopčavali na razne aparate. Uprkos zabrani doktorke Rot, posle onog slučaja u parku, David je nastavio da se druži sa flautistkinjom Bosiljkom Hert. Doktorica je to svakako znala jer je bilo naloženo da svim pacijentima instaliraju male mikrofone ispod kože.
Ali i Rotova se sve ređe pojavljivala u bolničkom krugu.
Postepeno se raširilo saznanje da je sve to, i čipovi i izostanak lekara i kvarenje svakakvih čudotvornih aparata, neopozivii znak straha i nemoći koje su zahvatile vlast.
Više nisu mogli da kontrolišu svet spolja, ali ni iznutra.
Svi u Grupi su to instiktivno osetili.

Homer je prvi prestao da dolazi. Nije uspela da ga pronađe ni vojna policija koju je vlast u poslednje vreme angažvala da spreči epidemiju odricanja koja je zahvatala sve šire slojeve društva. Jedna asistentkinja na aparatima je Davidu u poverenju rekla ono što je čula a u šta ni sama nije verovala. Homer se zaposlio u salonu za erotsku masažu. Izgleda, rekla je, da je tu našao sebe. A i klijentkinje njega, dodala je smejući se. Izuzetan je, baš zato što odbija da vidi ono što vidi. Homer je ponovo srećan, rekla je zamišljeno.
Tako je pomalo počelo da se osipa društvo sa terapije. Svi su se nekako snašli u novim okolnostima. Svako je na neki način našao sebe.
Jedna žena iz Grupe koja je umela da zaustavlja otkucaje sopstvenog srca vrlo je lepo iskoristila docnije svoju vaginu.

Ubrzo, svako je krenuo svojim putem.Ostali su još samo David i sirota muzičarka. Jednog dana šetali su parkom prepunim zimzelenog rastinja, divljeg kestena i mušmula. Bilo je u tom rajskom vrtu nečeg nestvarnog. Ipak nisu mogli, iz razumljivih razloga, da pričaju o svežini nezagađenog vazduha nad jezercetom u parku. Premda je i to bilo sporno, s obzirom na stanje zagađenosti čitavog grada, države, pa i sveta. No sve to nije bilo od veće važnosti.
Kad su dospeli do prvih usamljenijih klupa, zastali su, da bi ona uzela malo, sasvim malo vazduha pre no što nastave dalje.
Iznenada ga je upitala:
- Šta će biti sa svetom koji se tako odvratno ljulja?
Zatim je, ne očekujući odgovor, rekla da je ponovo počela da vežba i pozvala Davida na koncert u Gradskoj kući sledećeg meseca.
Bio je poražen. Zar i ona, mislio je. Ne osvrćući se na njegovo zaprepašćenje izjavila je:
-Nečije žrtve moramo da budemo. Pa, ako je već tako, odlučila sam da budem žrtva svoje umetnosti.
Odjednom je bio nesrećan. Gospođica Hert ga je zagrlila i priljubila svoje usne na njegove. Nije u tome bilo nikakve ljubavne strasti i sličnih sranja. Samo borba za vazduh dva bića, kao dva poslednja čoveka na svetu.
On se nije još ni osvestio kad je stala da iz njega isisava zrak, kao neka motorna pumpa, postepeno stvarajući u njemu vakuum. Bila je u ekonomiji sa vazduhom neverovatno vešta. Kad ga je potpuno izduvala, osetio je kako mu se noge uvlače u bokove. Zatim je celo njegovo telo krenulo da se posuvraćuje. Najzad je nestalo u plimi flautistkinjinog ponovno oslobođenog udisaja.

понедељак, 26. децембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (42)

RATKO DANGUBIĆ
JARAC KOJI LETI

Njih dvojica su išli drumom, prem fabrici kožne galanterije Merkur. Onaj viši je profesora Majstorova tapkao po ramenu, kao da mu nešto odobrava. Razgovarali su glasno i, reklo bi se, vatreno. Onaj viši je o nečemu glasno razmišljao: Zbog čega vetar menja pravac? Majstorov je mu objašnjavao kako je nekada on voleo da proučava vešanja na litografijama starih majstora slikarstva iz Evrope, i usne su mu se osmehivale čemernim osmehom, a duboko u očima mu se olgedala tuga. Onaj viši, očigledno tek pristigao u Palanku, sada reče: Lepo je ovde kod vas. Majstorov je sutra nameravao u Novi Sad, da drži predavanje na fakulltetu nekih lepih umetnosti, a pridošlica ga je zadržavao, i oduzimao mu vreme koje je odvojio da se pripremi za slušaoce u punom amfiteatru. I kao u kakvom snu, pored trema, u dvorištu kuće Majstorova, lebdeleo je paperje, poput guščijeg. Kuća Majstorva je blizu Velike pijace. Prema tremu su se, otkuda oni tu, primicala i dva starca slična anđelima, sa belim rukavima na crnim kaputima: došli su, kažu, kod Majstorova da izvrše pretres, a da ne znaju koju stvar traže. Toga dana u kući Majstorova bilo je, zaista, nekakve zagonetne gužve i sve je delovalo neočekivano. Majstorov je, kada je ostao sam sa starcima, uzdahnuo. Majstorov se, on zna zašto, skinuo, onda, potpuno go. Dva starca nalik na anđele nisu gledala u njega, već onu, u Palanci svim poznatu, sliku urađenu nekada na vlažnom malteru, na onom jedinom zidu na trema, i ponašali su se kao da Majstorova i nema: na slici je onaj satir, jarac koji leti. Majstorov je stavio šešir na stidno mesto i povukao se u hodnik, gde, kad ugleda u ogledalu na ramenima konjsku glavu, pade mrtav. Policija, kažu, ovde nije imala posla. Od svanuća do smrti, stajalo je u izveštaju inspektora Ilijina, Majstorov je delovalo nervozan i izgubljen, koprcao se u nekoj mreži neobičnih događaja. Visokog pridošlicu i starce u izveštaju nisu ni pomenuti: uloga im je takva.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (68)

ZORAN T. POPOVIĆ
SEKS ODLAŽE INFARKT




Otvaram demokratsku raspravu. Sve što budete izjavili može biti upotrebljeno protiv vas.

Film je zabranjen s razlogom. Reditelj nas je prikazao onakvim kakvi jesmo, što prevazilazi granicu dobrog ukusa.

Najgore je prošlo. Sad nam predstoji velika borba za goli život i opstanak.

Ako je istina da seks odlaže infarkt, ja sam onda već odavno klinički mrtav.

Premijer bi mogao da vrati osmeh na lica građana Srbije, ali njemu ne pada na pamet da podnese ostavku.

Sudija se nije primećivao na terenu. Bio je vrlo dobro čuvan.

субота, 24. децембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (67)

RADE JOVANOVIĆ
SRBI SU NAJVEĆI KAVALJERI


Prednost građanskih ratova je što protiču u atmosferi obostranog razumevanja.

Život u Srbiji ima i lepih strana. Da pomenemo samo kraj.

Kod nas trenutno radi milion ljudi. Ne računajući zaposlene.

Nema problema što su svi ispred nas. Mi se na to ne osvrćemo.

Srbi su najveći kavaljeri u Evropi. Oni plaćaju sve račune u balkanskoj krčmi.

среда, 21. децембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (66)

MILAN TODOROV
ČAŠA MEDA




Idemo ispred svog vremena. Kod nas je „dan posle“ već danas.

Dobio sam posao zahvaljujući plemenitosti. Našao sam novac koji niko nije izgubio i predao ga šefu firme.

Sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Jer, sutra će to neko drugi da ukrade.

Srbija ne može sama. Moraće opet da se posvađa sa celim svetom.

Vlastodršci se spuste na zemlju tek kada ih dignu na vešala.

Med je kod nas skup. Malo je ljudi koji znaju da proizvedu pčelu.

уторак, 20. децембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (41)

MILAN TODOROV
U PRVOM LICU TUĐE JEDNINE


Čim sam upoznao Kristinu, ona me je upozorila da nije osoba koja će ikada stupiti u brak. Za mene, rekla je, ne važi ono „Sve dok nas smrt ne rastavi“ nego „Sve dok nas seks ne razdvoji“.Tek sam razmenio treću banku svog života i nisam shvatio šta to znači.
-Ljubavna veza da - dodala je - ali samo do mere dokle mogu da kontrolišem svoju zonu privatnosti.

Problem je bio u tome što je ona sve više proširivala taj zaštićeni seksualni i moralni ekološki pojas, te zbog njene stroge zone privatnosti nismo vodili ljubav prvih godinu dana.
A posle? Posle se to lepo nastavilo.


A onda je iskrsao, nenadano, taj njen put u Zagreb. Kristina je bila novinarka kulturne rubrike u jednoj popularnoj gradskoj radio stanici. Putovala je u Zagreb da razgovara i napiše članak o poznatom satiričnom kazalištu Jazavac. Imala je ugovoren sastanak sa uglednim piscem, osnivačem i upravnikom kazališta, Fadilom Hadžićem. Ja sam se samo prikačio kao privezak njenoj nameri i njenom službenom putu. Zagreb me uopšte nije interesovao. Pozorište još manje. A njegov upravnik, uz dužno poštovanje, nimalo. Shvatio sam to putovanje kao moju poslednju šansu da prekinem njeno neobjašnjivo suzdržavanje.


Kako samo žene pripremaju perje za novi grad! Crne uske suknje, korseti, stotinu pari mrežastih i tanga gaćica, grudnjaci sa i bez umetaka, providni, čipkani, u svim bojama, hulahopke, čarape sa podvezicama, cipelice sa visokom štiklom i ostale. A tek depiliranje nogu i bokova!
Bože, bejah skoro ljubomoran na Zagreb!

A što se mojih priprema tiče, ja sam najbolje obavio onu: izbor hotela. Bilo mi je važno samo da hotel ima bazen. Imao sam neutaživu želju za vodom uopšte, onim što je voda nudila: blagotvorno fizičko iscrpljivanje a nikakvo duševno i moralno opterećenje. Zato izabrah hotel Adriatik.

Iako je, dakle, bila dobro zakopčani ratnik krstaš koji je pre polaska u boj samom sebi umesto partneru zavario katanče na železnom pojasu nevinosti, rekoh u sebi:
- Pašćeš draga moja, Kristina! Ima da padneš u tom tvom Zagrebu!

Već u uskom hodniku zagrebačkog hotela Adriatik, kad mi je rekla da idem ispred nje sa koferom, jer joj smeta kada je muškarac odmerava kao jagnje na stočnoj pijaci, splasnule su moje želje puste. Ali, mislio sam ima dana. I jedna noć. Odnosno ima dva dana, koliko je planirala da ostane u Zagrebu.

- Znam te, ziher ti se neće dopasti bazen – dobacila je istog popodneva, okačila o rame čuveni novinarski magnetofon Uher i odjezdila na visokim štiklama po taj fantastični razgovor sa poznatim rediteljem.

Kao da me je urekla. „Bazen“ mi se stvarno nije dopao. Mnogo je bio lepši na prospektu a i realniji. U stvarnosti, sada, usred zime, bazen je bio buđava podrumska rupa na čijem pravougaonom dnu je umesto vode bilo dosta rekvizita koji se koriste pri brčkanju: mnoštvo suncobrana bačenih u neredu, polomljenih plastičnih stolica , jedan progoreli bilijarski sto, na desetine praznih gajbi od Kokte i laškog ili ožujskog piva i mnogo mirisa mokraće. Ko bi u tome plivao? I šta bi mu šaputala wc školjka koju bi izronio odatle? Tek tad mi je postalo jasno da ne treba očekivati otvoren bazen u hotelu koji nosi ime po nekom moru. Bilo bi to dupliranje kapaciteta stvarnog sveta.

Seo sam za šank i naručio vinjak i sodu.Strpljivo sam je čekao da se vrati pa da odemo na večeru. Palo je i veče a Ciganke varošanke nije bilo da se vrati iz grada.Posle petog vinjaka rekao sam zabrinutom pogledu šankera u ogledalu: „Ko je jebe“. On je nastavio da glanca već uglancane čaše, praveći se da me ne primećuje.Očigledno, nije znao šta da mi odgovori pošto je u svom sredovečnom životu već imao sličnih problema sa emancipovanim ženkama.
„Ko je jebe!“, ponovi sam, ali znao sam da to ni ovaj put neću biti ja.

Platio sam svoje piće i praćen sažaljevajućim bratskim pogledom zagrebačkog konobara ponovo se uskim stepeništem spustio do suterena očekujući da pred mojim zamućenim pogledom najzad iskrsne veliki plavi bazen. Umesto toga, sapleh se o neki odbačeni hotelski uređaj, usisivač, frižider ili fritezu i padoh tako nezgodno da porezah čelo a nekoliko kapi krvi obeležiše i poprsje moje pustinjsko sive lake jakne.

Ne znam kako sam to veče završio u bolnici Rebro na traumatološkom odjelu, ali kad sam se probudio prvo što sam ugledao bila je punačka medicinska sestra u tesnoj beloj bolničkoj suknji.
Izazvan potresom mog jadnog mozga izluđenog seksualnom frustracijom, loman i tup od injekcije protiv bolova i ko zna čega još, odmah je ščepah za pozamašnu stražnjicu. Taj moj pokret, naravno, nije imao niti mogao imati fizičku supstancu. Bio je samo refleksivan, jer sam u stanju prisilnog strogog mirovanja doista tek pomislio da bi mi prijalo da posle svega dam sebi oduška. Međutim, milosrdna sestrica je, onom neverovatnom, mističnom ženskom intuicijom, učinila tu moju skrivenu mušku misao vidljivom:
- Šta se ovdje dešava , gospon? – pitala je strogo, grubim muškim glasom i iznenada mi zavukla ruku u donji deo pidžame, ščepala me za međunožje i ono što je tamo napipala rutinskim pokretom: pljas, tras; ćušnula u hladnu staklenu patku.
Zbogom zagrebački divni snovi.

понедељак, 19. децембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (65)

ZORAN T. POPOVIĆ
PIPANJE U MRAKU




Poslednji Srbin će s pravom moći da kaže: Država to sam ja!

Sve sam u životu stvorio sa ovih svojih sedam prstiju – reče stolar.

Da ne beše Tesle, mi bismo se još pipkali u mraku.

Meni je moje komšinice ponekad žao. Tako mlada, tako lepa, a nevina.

Cenzora je teško zavarati, jer on ima sposobnost da svakome uđe u glavu.

субота, 17. децембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (40)

RATKO DANGUBIĆ
ODLAZAK U GRADSKI PARK

Ja uglavnom ćutim, slušam, a volim da pričam samo o politici ili ko je gde šta ukrao. Malo jedem i prilično sam smršao. To je zato što si bolestan, rekla je tetka Angelina. Nedavno sam počeo da tražim i uzroke poremećaja u svom organizmu: moguće je da je ovde nešto vezano i s tim što ja volim da maštam. Dugo sam prelistavao i jedan stari udžbenik iz medicine, prilično iscepan. Danas sam, nakon dužeg vremena, izašao iz kuće, i pravo u Gradski park. Uplašilo me je u kući jedno: neko je iz sobe u koju sam mogao da uđem iz trpezarije zatvorio vrata ormanom. Podigao sam glavu: bledoplavo nebo lepo se videlo kroz granje stoletnih hrastova. U parku je bilo i nekako veselo: patke i labudovi su klizili po vodi malog jezera, jedan arlekin se valjao po travi, i deca su šljunkom, pripremljenim za betoniranje staza, razbijala stakla na jednoj kućici u kojoj Gradsko zelenilo drži alat za uređenje parka. Kao da je ovaj izlazak u park bio od velikog značaja za promenu moga raspoloženja: a u našim parkovima se obično umire od dosade, ako ne želite da gledate kako se maze zaljubljeni i penzioneri hrane golubove. No, ne mogu se sve stvari objasniti odjednom: uvek se nešto može kazati i kasnije. Ja volim da citiram jednog mudraca iz Gajdobre: Postoje razgovri za vreme kojih nije dostojno da se puši. U listu Dnevnik, sećam se, prošle godine bila je vest da su na klupi u Gradskom parku našli ohlađenog, hoću da kažem leš, Iliju Gavrilova, a bilo mi je jedva sto i sedam godina. Jedno vreme sam ja mislio da sam smršao zbog neprestanpog razmišljanja, jer i mozak jede energiju. O tome bi se moglo da priča detaljno. Ja volim da razmišljam samo o lepim stvarima, jer se bojim da mi ružne stvari ne dođu u snove. U parku sam se nabo proletos na ekser, zbog čega sam morao da uzmem lek protiv trovanja. Glupost ne zna za godine, rekla je tetka Angelina. Toga dana u parku sam imao baš sreće: u njemu sam sreo izabranicu svoga života, koja me je odvela do bolnice. Nije htela ranije ni da me pogleda, sudbina. Najviše vremena sada provodim u igri s našim kučićima, u prikupljanju glista za pecanje: čuvam snagu za ono što ne nameravam da radim.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (64)

RADE JOVANOVIĆ
SVE ZA PRIJATELJE




Srbi su masovno napuštali svoje kuće na Kosovu. Šiptari su to skupo platili.

Više se ne primećuju tragične posledice rata. Osim silnih pobednika.

Nije problem broj vladinih automobila, već što svaki vozač ima svog ministra.

Razlika između političara i gorila je u tome što gorila mora da prođe test inteligencije.

Za neprijatelje nam ponekad ponestane municije, ali za prijatelje mora da se nađe.

среда, 14. децембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (63)

ZORAN T. POPOVIĆ
NOĆ SA ZANOSNOM PLAVUŠOM





Seljaci danas veoma teško žive. Moraju da odvajaju od usta da bi nahranili svinje.

Znam ja da je ostavka moralni čin i baš zbog toga ne želim da budem đubre i napustim vas sada kada je najteže.

Propali smo kao muda kroz pocepane gaće, ako već moram figurativno da se izrazim.

Srbija dobro reaguje na pritisak. Uvek pukne.

Prošlu noć sam proveo sa jednom zanosnom plavušom. Pričali smo o svemu.

Naši političari se prema budžetskim parama ponašaju domaćinski. Kao da su njihove.

Optuženi je osuđen na smrtnu kaznu. Tako je glasao žiri publike.

Sloboda govora širi se od uha do uha.

субота, 10. децембар 2011.

NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (38)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
KAKO SAM ODLUČIO DA OŽENIM PROSTITUTKU


Apstinencija mi je prilično potrajala, pa sam zbog toga počeo da blesavim.
Koji god kanal na televiziji da sam okrenuo neka prsata devojka bi mi se smešila i mahala mi rukom ka sebi, pohotno me dozivajući. Koju god radio frekvenciju da sam okrenuo čuo bih nežni glas kako me draži dahtanjem u uvo. Zatvorenih očiju, dok sam ležao u krevetu, pred sobom sam video uvek razgolićene obline koje su me svojim slatkim mirisima terale da buncam u sred noći. Jutrom sam se budio obliven znojem i mokar od pasa na dole...
Ne mogavši više sve to da izdržim pozvao sam svog drugara Milovana da me vodi kod prostitutki. Kada god je u „krizi“ on ide kod njih. Skupo jeste, ali pomaže.
Pitao sam ga jednom prilikom zar mu nije jeftinije da nađe sebi lepu i pametnu devojku, koja će ga voleti, maziti i paziti. On mi reče da kada čovek jednom upozna čari prostitutke nikada više ne poželi ni jednu drugu. Rekao bih da to nisu bile njegove reči, već reči nekog romantičnog književnika ili filozofa, koji je s kraja devetnestog veka uživao i u čarima hašiša.
Isto pitanje postavih i sebi. Ali, valjda je ovako lakše. Jer pobogu, ne moram da se spremam nešto posebno za susret sa prostitutkom! Nju neću morati da očaravam svojom inteligencijom, džentlmenskim držanjem, duhovitošću i sličnim stvarima. Jednostavno ću biti to što jesam. Hm, šta li sam ja uopšte...
Sa prostitutkom sam imao zakazano u pola devet, uveče naravno.
Negde oko četiri poslepodne uhvatila me je panika: Šta da obučem? Koji parfem da naprskam na sebe? Kako se to uopšte radi sa prostitutkama i napokon, hoće li mi se dići? Od te gomile pitanja bio sam sav mokar, ali od pasa pa na gore.
Zvao sam drugara da ga pitam za mišljenje. On mi se slatko ismejao i kazao mi da jedino za poslednje pitanje ima razumevanja, ali da se ne brinem, jer kada vidim lepu damu krv će sama jurnuti tamo gde treba!
To me je ospokojilo. Istuširao sam se, doduše pet puta. Oprao sam i očistio zube četkicom, koncem, interdentalnom četkicom i Heksoralom. Opeglao sam košulju i odabrao svoje najbolje odelo. Donji veš su mi uglavnom prošarali sitnim rupicama prokleti moljci, ali sam na svu sreću imao jedne gaće potpuno čitave. Obrijao sam se, skratio sam dlačice ispod nosa, isekao nokte na nogama, obukao se i obuo, stao pred ogledalo i zatim, gledajući svoj odraz u ogledalu, rekao sebi: „Lice mi je nekako asimetrično. Dođavola, nemam vremena sada za te gluposti, kasnim!“
Do prostitutke, koja je živela u centru grada, odvezao me je Milovan u svojim kolima. Nervozu sam pokušao da ublažim banalnim pitanjima.
-A šta ako se ja zaljubim u nju? - upitao sam drugara.
-He, to se svima može desiti! Ne brini, jedno vreme ćeš patiti a nakon toga ćeš poželeti da se ubiješ! Ali, ako se ne ubiješ ideš dalje... – govorio je cereći se.
-Nešto slično je kazao i Petar Božović u onom filmu... – nisam mogao da se setim naziva.
-Eto vidiš, nisam samo ja pametan – odgovorio mi je samouvereno.
Zatim je zaustavio kola u Džordža Vašingtona i poželeo mi sreću. Dok sam izlazio iz kola zezao me je da joj obavezno kupim i cveće. Ja sam to shvatio ozbiljno, pa sam svratio do jedne cvećare da odaberem lep buket.
Lako sam našao ulaz, popeo se na treći sprat i pozvonio na vrata. Ona se otvoriše, a predamnom se pojavi lepuškasta žena, moje visine u, kako sam mogao da naslutim, zrelim četrdesetim godinama svog života. Obučena u laganu, jednodelnu haljinu, sa cvetnim dezenima, koja je više otkrivala nego skrivala njeno „kipeće“ telo, sa crnom kosom svezanom u punđu i jarko narkaminisanim usnama, podsetila me je na moju komšinicu, raspuštenicu, sa petog sprata, koja me uvek čudno gleda dok putujemo liftom svako na svoj sprat. Zamišljao sam da će biti mlađa i zgodnija, da će biti plavuša i da će me dočekati obučena u crni donji veš, sa providnom pokrivkom navučenom preko svog poput najfinijeg ćupa izvajanog tela.
-Cveće je za mene? – upitala me je.
-Ako ste vi Gordana onda jeste! – odgovorio sam i pružio joj buket.
Krenuo sam za njom kroz hodnik prema dnevnoj sobi. Usput sam bacio pogled na kuhinju, što često činim, jer su mi majka, baka i tetka nebrojeno puta kazale da se prava žena poznaje po tome da li im je kuhinja čista. Na oglancanom šporetu krčakalo se nešto u loncu.
-Pasulj? – upitao sam oblizujući se.
-Otkuvavam donji veš! – odgovorila mi je.
Dnevna soba je bila prostrana, baš kao i razvučeni trosed preko kojeg je bila navučena svilena posteljina sa izvezenim jednogorim, letećim konjem. Seo sam na kraj troseda a Svetlana je prigušila svetlo preko prekidača na zidu, raspustila kosu, sela pokraj mene, pogledala me svojim tamnim očima i...
Ujutru sam se probudio pokraj nje. Ležala je glavom naslonjena na moje grudi, zagrlivši me rukom oko struka.
-Gordana, Gordana! – drmao sam je da se probudi – Trebalo bih da krenem i da vam platim.
-Gde žuriš, ostani samnom. Ja sam slobodna ceo dan. – kazala mi je maznim i umilnim glasom.
-Oh, pa ja radim danas a i nemam da vam platim za ceo dan. – zbunjeno sam kazao.
-A šta radiš? – pitala me je, uzdigla se i nalaktivši se na jastuk stala da zuri u mene.
-Radim kao profesor pevanja u jednoj muzičkoj školi. – odgovorio sam, svesno izbegavajući da kažem da sam i pisac, što bi mi verovatno „podiglo cenu“.
-To je tako uzbudljivo! – kazala je oduševljeno poput deteta – Hoćeš li i mene da naučiš da pevam?
-Pa sad, morali biste vandredno da upišete muzičku pošto imate suviše godina... – tu se ugrizoh za jezik – Mislim, hoću reći, nemate dvadeset godina... – dodadoh ne bih li se izvukao iz neprijatnosti komentarisanja daminih godina.
-Ja još mogu da rađam. Koliko dece bi voleo da ti rodim?
-Otkud vam sada to pitanje?! – upitao sam zaprepašteno.
-Čim me oženiš ja ću da napustim ovaj posao. A i, iskreno da ti kažem, dosadilo mi je da se krešem sa svakim za novac. Želela bih da budem uzorna supruga i majka.
-Čekajte malo – u glavi mi je bubnjalo – Odakle vam ta ideja da ću da vas oženim?!
-Nemoj da mi persiraš. Ako ćemo da budemo iskreni jedno prema drugome moramo se oslovljavati sa „ti“! – kazala je i istog trenutka se izgubila ispod čaršafa.
Zatim sam stenjući posmatrao kako me moja buduća supruga, pokrivena čaršafom, podseća na maskiranog duha koji mlatara glavom gore – dole. Grčeći se i previjajući se od slatkog zadovoljstva usput mi je glavom prolazilo nekoliko stvari: šta da kažem roditeljima što ću da oženim prostitutku, kako ću kada budem video Milovana da mu zavrnem šiju, i na koji način ću da opravdam direktoru škole što ni danas nisam održao nastavu...

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (62)

RADE JOVANOVIĆ
UĆUTAO SE NAROD



Brzo smo zaboravili NATO bombardovanje. Kao i sve humanitarne akcije.

Za ljubav je potrebno dvoje. Za rat su dovoljni samo Srbi.

Izbori nas puno koštaju. Srećom od njih nema koristi.

Upropastiće vas sloboda govora. Ućutao se narod.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (61)

ZORAN T. POPOVIĆ
PRORUSKI RULET



U životnoj smo formi. Nikad boje nismo igrali, kako drugi svira.

Niko od takmičara nije preživeo. Igrana je poboljšana varijanta ruskog ruleta.

To veče imalo je smrtni epilog. Moj kum i ja ubili smo litru rakije.

четвртак, 08. децембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (60)

MILAN TODOROV
UVEK IMA NADE





Meni je Srbija sve, ali ponekad volim i da odem u život.

U Britaniji štrajkuje dva miliona radnika, a i kod nas toliko ne radi.

Narod nema od čega da živi, ali za ostale potrebe se uvek nađe.

Najviše ljudi se obesi nedeljom. To je zato što je petak dan za metak.

Bio je na VMA ali mu tamo nisu ništa našli. Trebalo bi da na detaljnije pretrage ode u MUP.

Na našu sreću, postigli smo sporazum kojim ni mi ni oni nismo zadovoljni.

Optimista ne veruje da može da bude gore. Pesimista uvek ima nadu

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (37)

RATKO DANGUBIĆ
BUDILNIK

Ima promenljiv karakter, nalik na lice onoga koji se ogleda na površini jezera. Kada nema pravi odogovor, ne muca, već kaže: Postoji svet pre potpopa i onaj posle potopa. Da iskreno kažem: Ne volim naročito da ga slušam. Oprezan je prema skromnim ljudima, mršti se kao sanjalica, pronalazač. Umeju, rekao je za obične ljude, i da misle skromno. Na njemu svojstven način govori o sumnjama, radu, pčelama, muvama i spomenicima na grobljima. Kada se kakvo njegovo razmišljanje nađe u koricama knjige, makar i dobre izdavačke kuće, on sve naziva bezvrednim. Ni jedna njegova priča nije prosta. Ne voli ni javne nastupe. Uveren je da ljude piskarala treba da pamte jedino po knjigama. Niko nije savršen, rekao je, i u tome je draž sećanja; zamišlja da je budilnik, koji ljude vraća iz sna. Od njegovih reči može građaninu da bude vrućina, ume ljude da muči količinom misli koja kulja iz njega. Na svoj način je veseo, pa, kad se sretnemo, nasmeje se: Koliko se dugo nismo videli. Ustežem se da reknem o kome govorim, a mogu da potvrdim da govorim i o sebi. Za bajke je dockan, rekao je. Uvek me plaše oni koji se ponašaju normalno. A reci mi, rekao je, imate li kod kuće predsednikovu sliku? Osmehuje se ciničnim, ljudskim osmehom, kakvim se igraju oni koji nemaju šta da izgube, koji govore o tuđim nevoljama. Podseća, kada korača, na čoveka koji nosi sekiru na ramenu. Da iskerno dodam: Ne volim ni da ga gledam. Kada mu se nešto ne dopada, rekne: Ja sam izneo najglavnije,a ostalo će se od sebe da izroni. On ima debelu tetku, koja sedi na debelim nogama: on se s njom domunđava, i bockaju se otrovnim rečima. Kada uradi nešto što ne valja, sve svali na druge. Jutros, kada je izašao iz tramvaja, rekao je u vetar: Ne treba da čitamo smrdljive novine. Svakako će se sve ono najgore desiti sutra. U deset sati treba da se javi na poziv sudije za prekršaj: prešao je neku ulicu izvan pešačkog prelaza.

уторак, 06. децембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (36)

ALEKSANDAR ČOTRIĆ
SAMOUBISTVO

Kolegama sa posla stalno sam govorio da ću da se ubijem, ali oni nisu hteli da mi poveruju. Govorili su mi da sam kukavica i da nemam hrabrosti da to uradim.
Meni je, međutim, bilo dosta, i što sam u pedeset četvrtoj godini još uvek mlađi referent, i što stanujem u momačkoj sobi, i što me je žena ostavila i otišla sa mlađim, i što moj klub već deset godina ne može da postane prvak...
Jedne večeri konačno sam to uradio. Kada sam sedeo u fotelji pred televizorom, na kojem su išle vesti o nekoj političkoj aferi, pucao sam sebi iz "berete" u slepočnicu. Komšije su čule pucanj, pa su zvonile, ali pošto sam bio mrtav nisam mogao da im otvorim. Pravo govoreći, nisam to ni hteo. Posle dva sata komšije su sa policajcima i vatrogascima provalili vrata i ušli u moju garsonjeru. Zatekli su me oborene glave, u lokvi krvi. Posle četrdeset pet minuta pristigla je i hitna pomoć. Toliko im je, naime, trebalo da dođu po pozivu prestrašenih komšija. Neka mlađa lekarka, pošto nisam davao znake života, mogla je samo da konstatuje smrt. Nešto kasnije došli su i grobari koji su me prevezli u mrtvačnicu. Tamo sam ležao do ujutro, ali nisam imao mira, jer me je grizao neki crv. Morao sam da odem na posao, i da dokažem svojim kolegama da nisam kukavica, i da sam se konačno ubio.
Pojavio sam se na poslu u okrvavljenoj košulji, bled, hladan i sa ogromnom rupom na slepočnici. Oko mene se prosto širio zadah smrti.
- Govorio sam da ću da se ubijem, a vi niste verovali. Evo, najzad sam to uradio. Da li mi sada verujete?
Samo su me pogledali i nastavili sa uobičajenim jutarnjim aktivnostima. Spokojno su pili kafe, pušili cigarete, jeli burek i čitali novine.
Ja stvarno ne znam šta više treba da uradim da bi mi oni poverovali!

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (59)

ZORAN T.POPOVIĆ
NIJE SVE U SEKSU




Da li je i Nobel dinamitom lovio ribu?

Meni je Srbija jedina domovina. I pored toga što vec trideset godina živim
u Beču, ja joj se često vraćam.

Nikada nije učestvovao u organizovanom kriminalu. On je uvek više bio za
opciju "uradi sam".

Znamo mi da nije sve u seksu, ali kako u to ubediti žene.


Pacijent se dugo borio za život, ali on sam protiv čitavog konzilijuma
lekara nije imao šanse.

субота, 03. децембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (58)

RADE JOVANOVIĆ
S DRUGE STRANE BARIKADE





Policija je prekinula lanac šverca. Šta će joj posrednici?

Nije trebalo da sudimo ratnim zločincima. Drugi put neće hteti da idu u rat.

Najopasniji smo kad gubimo. Ne umemo da se zaustavimo.

To su nam prve komšije. Odmah s druge strane barikade.

Očevici događaja su nepouzdani. Ne prate TV DNEVNIK.

среда, 30. новембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (25)

MILAN TODOROV
NEIMARI


Nije tačno da se ništa ne kreće:
U slobodi nam opet po zlu pošlo!
A nije li i to bolje nego staro
Tiransko doba koje je prošlo?

Nama je najvažnija distanca:
Da se od staroga odlepimo.
A kakvo će nas novo čudo snaći
Od toga zašto da strepimo?

Uvek će neko iza nas doći,
I taj će ovo naše da sruši.
Pa kako kući da pravimo temelj
Kad novi neimari već viču: Ruši!

A da se skinu s tog povoca
Srbi bi novi ubili i oca!
(iz knjige „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd 2009.)

понедељак, 28. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (57)

MILAN TODOROV
JA SAM SPOMENIK KULTURE





Verujem da će nam sa ovom vlašću ubrzo biti bolje. A redovno pijem i lekove.

Više ne upražnjava seks sa ženom. Ne radi drugome, ono što ne bi voleo da drugi rade njemu.

Nova godina samo što nije. Već možete da smišljate zašto ove godine nema poklona.

Zgrade u kojima su smešteni sudovi u Srbiji su stare preko sto godina.
Normalno je da u njima mnogi postupci zastare.

Političari imaju bezobrazno visoke plate, ali ni stanovništvo ne živi pristojno.

Ličio sam na spomenik kulture. Možete onda misliti koliko sam bio tužan.

субота, 26. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (56)

RADE JOVANOVIĆ
VIŠAK




Radnici svakodnevno gube posao. Najzad mogu da rade šta hoće.

Ima i srećnih naroda, ali šta im vredi kad nisu Srbi.

Ne stižemo da se posvetimo radu. Toliko je prečih poslova.

Potreban nam je svaki kriminalac. Imamo višak policajaca.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (35)

MILAN TODOROV
KRUPNE STVARI

U detinjstvu sam često patio od gušobolje. Moja brižna majka mi je, zbog toga, grejala vodu za piće. Po celi dan i noć u sobi na velikoj kaljevoj peći koja se grejala na bukova drva, mlači se bokal vode. Šta sve nisu moji roditelji preduzimali da ojačam grlo? Slali me na oporavak na fruškogorske bregove, u Banju Koviljaču, na more u Mali Lošinj gde sam se jedanput skoro udavio. Kuvali sirupe od meda i crnog luka. Zavijali mi grlo u kašmirske marame i vunene šalove. Terali me da nosim ruske cipele okovane teškim metalnim klinovima, dva broja veće, zaostale iza pokojnog ujaka, cipele koje su zamišljene da mi čine dobro preznojavajući me. Uzaludno.
Sa prvim sankanjem ispod stare tvrđave, na blagoj kosini koju smo ko zna zašto zvali Babin zub, meni bi počeli da otiču krajnici. Do uveče sam već mogao da ih pipnem kao knedle u grlu. Ujutro bih Išao u školski dispanzer, govorio „A“, dobijao nekakve beskorisne lekove, i kao utehu, po povratku iz dispanzera, male zelene mentol bombonice i tvrdi rogač kupljen od brkatog jednorukog prodavca u mirišljavoj kolonijalnoj radnji Ranapoz na uglu naše ulice.
Pretpostavljate, da ništa od toga nije pomagalo i da mi je grlo postalo zdravo i otporno tek kada sam počeo da radim sve suprotno od onoga što sam činio do tada. Pravio sam grudve zvane ledenjača i lizao ih kao i sva druga, zdrava ali neposlušna deca, pre nego što bih ih zavitlao u široka plastična stakla gradskog autobusa. Trčao bih za sankama bez kaputa i šala. Lipao oznojan ledenu vodu na blatnjavoj slavini iza Partizanskog doma u koji smo odlazili u crvenim gaćicama i atletskoj majici da vežbamo gimnastiku i gledamo devojčice kroz poderane žice na prozoru ženske svlačionice. I polako sam ozdravljao.

No, do tada trebalo je izdržati tu dosadnu gušobolju, jer se na nju, nikako nisam mogao navići. Najgore u celoj stvari su bili košmari. Noću, pa i danju bi mi se, pri teškoj upali grla, koja je izgleda u to vreme bila hronična, temperatura tela povećavala do po život opasnih stepeni, ponekad i malo iznad 40. Tada bih, u bunilu, sve predmete i stvari video uvećane za nekoliko puta.

Dakle, stanje moje guše je jedne zime postalo krajnje zabrinjavajuće tako da nisam imao snage ni da odem do školskog lekara. Bio je to stari, tvrdoglavi majurski lekar, Šimokovič, poznat po tome što je opsesivno istraživao pojavu kuge u ovim krajevima i sve svoje vreme posvetio pisanju istorijskog romana o toj pošasti. Doktor Šimokovič je bio pred penzijom i sa starenjem u svojoj praksi a i teorijskim raspravama sa mlađim kolegama pokazivao je da vrlo malo veruje u čuda zvanične medicine, štaviše da su bolesti i ozdravljenja vrlo često sasvim odvojene od medicinskih saznanja. I tada bi opširno pričao o kugi koja je harala pre skoro dva veka ovim prostorima da niko tu ništa nije mogao da učini, ni ondašnji lekari ni popovi, i da se ta kuga ne mora vratiti u istom obliku, nego je prisutna sve vreme u drugim oblicima fizičke ili mentalne bolesti, da nas jednostavno čeka u mraku naše budućnosti i da smo u odnosu na sve to mi sasvim bespomoćni.

Tako je siguran u svoj nimalo doktorski stav provodio poslednje radne dane doktor Šimokovič, gledajući svaki čas u stare almanahe, žute crkvene knjige i čašicu kakve žestoke rakije.
Ni moja ekstremno visoka temperatura nije ga pokolebala, te je mojim zabrinutim roditeljima preporučio da mi na gušu stavljaju obloge od svinjske masti i kolutova crnog luka. Ne kažem da stari doktor u nečemu nije bio u pravu, ali meni je od njegovih preporuka bilo toliko loše da me je otac sledećeg jutra odveo u bolnicu. Osetih, kako se u teškom i sladunjavom mirisu bolnice prelama moj život, te počeh da posmatram sebe kao da se sve to događa nekom drugom.

Ležao sam, sav u bunilu i vatri, u polumračnoj beloj prostoriji čiji su zidovi bili kilometrima udaljeni od mene ali sam ih mogao unezveren grebati noktima, što sam i činio te prve noći. Pod neonkom koja je bila dugačka i svetla kao srebrni aluminijumski čamac na mrkom moru, jasno sam video iza plastične zavese džinovskog čoveka obrijane glave po kome skaču ljudi u belom. Grdosija je urlala i odbijala svaku nihovu pomoć, ali oni ga u jednom trenutku, posle dugog rvanja, ipak skleptaše ispod svojih tela i zatim čuh kako jedan zadihani glas reče:
- Neka donesu kajiševe. Samo brzo, brzo!
Međutim, razjareni džin im se, uz neke nerazumljive reči koje se ne govore nigde u svetu, nego su praiskonski krici, ponovo oteo i po sobi u kojoj sam ležao počeše da lete ormari tamni i duboki kao pećine, stolice u obličju kamiona a iznad njih su na beskrajnom horizontu sijala beskonačno uvećana pozorska stakla u kojima se ogledao moj siroti otac na crnom gimnastičkom konju od mermera kao spomenik na kakvom centralnom velegradskom trgu.
Nije bilo sumnje da imam kugu, koleru ili u najboljem slučaju šarlah i da će se, ma šta to bilo, završiti pogubnim ishodom, tačno onako kako je ludi doktor Šimokovič na kraju i rekao mom ocu i majci. Osećao sam se pogubljeno, sasvim bespomoćan u visokoj groznici, slab kao trščica.

Predan usudu i neminovnom kraju, padao sam u duboko bunilo sna i budio se sa strašnim slikama dok se najednom ne ukaza velika pukotina na zidu kroz koju su, kao što odlazi voda posle jakog pljuska u slivnik, iscurele sve te strašne slike i ja prvi put ugledah jasno malu čistu bolničku sobu sa dva kreveta. Nije više bilo nikakvih kajiševa ni urlanja i kroz široko otvoreni prozor ulazio je svež a blag i nekako mek vazduh protkan kojom krupnom pahuljom snega. Drugi krevet je bio sveže pospremljen i prazan. Na njemu nije bilo onog jakog čoveka obrijane glave koji se opirao bolničarima, odbijajući da se preda i bolestima i ozdravljenju, uzaludno. Jer, bio sam još dugo u bolnici i nikada ga nisam više video niti čuo šta se sa njim dogodilo i verovao sam da je umro, sve dok jedno jutro prilikom buđenja ne zatekoh dve žute mirisne narandže pored svog uzglavlja, znatno pre nego što je iko izvan bolnice, zbog stroge discipline, mogao da me poseti i podari.

Znam samo da je te godine sneg počeo da pada rano, već u novembru i padao je bešumno četiri puna meseca moga dugog ozdravljenja,i padao je čak i onda kada sam krajem februara izašao iz bolnice. Pamtim to, jer je na početku te snežne zime ubijen američki predsednik Džon Kenedi a pred njen kraj je naš jednoruki trgovac iz Ranapoza završio u zatvoru zbog toga što je devojčice svilenim bombonicama mamio u magacin iza radnje i pipkao ih onom jednom rukom po jedva napupelim, još kokošijim grudima.

петак, 25. новембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (34)

RATKO DANGUBIĆ
GOSPODIN MALI

Smeje se onim hladnim, kristalnim osmehom, kakav imaju ubice. Posle sinošnjeg razbijanja skupocene vaze gospodinu Malom nikakva razonoda ne treba. Između njega i nevolja postoji prilična usaglašenost mala odstupanja su nebitna igra sreće. Gospodin Mali s prevrtao u krevetu do zore; sanjao je svakave gadosti. No, nije lako prodreti ni u tajne ravnodušnosti sna. Gospodin Mali je, odmah iza ponoći, uhvatio buvu ma maljavim prsima. Ustao je iz kreveta, kao da će da prošeta: gospodin Mali je stavio buvu pod izvrnutu kristalnu čašu iz servisa marke Mozer. U sobi je mirisalo na konje, na seno. Gospodin Mali je hteo da čuje kako buva kaže:Ti si perverznjak. To bi za njega bio lep trenutak. Možda bi bio i ponosan na sebe. Pogled mu je uvek hladan i umoran, pa je i sada, polako, prešao očima preko stvari: gospodin Mali, neka đavo sve nosi, baš duboko uzdahnu; buvu nije zgnječio jer ne voli da gleda sopstvenu krv. Umor i nesanica traže svoje. Gospodin Mali se vratio u prostran krevet, utonuo je u plavi saten, i omaklo mu se da prdne, a onda da sanja kako spušta kofer uz put i posmatra pun mesec koji silazi iz krošnje hrasta na zemlju. Mi umiremo, rekao je jedan kljakavi, koji se ko zna odakle stvorio pored njega, i ovo je vreme u kome mi imamo sporednu uloga. Gospodin Mali se probudio i pomislio na buvu pod kristalnom čašom marke Mozer: tamo je nije bilo, čudo. Gospodin Mali je uze onda da prelistava u krevetu račune za gas i struju, mičući usnama. Njegov miran, pravi san, poverovao je, počinje sada kada ne mora da misli na buvu. Gospodin Mali u znak preziranja sumnji, i svega drugog, napravio je jedan veličanstven gest: udario se dlanom po čelu. Gospodin Mali pogleda onda na džepni zlatan sat: čitav život može da prođe za minut. Mislio je na poljupce i bliski dodir sa nekim, ko liči na boginju Afroditu. Kako se radovao što će, kada ustane, popiti čašu votke.

четвртак, 24. новембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (24)

RASTKO ZAKIĆ
NAOČARI



S očiju mi sklanjajte đozluke!
Kad ne vidim ništa me ne brine!
Nepristrasni brinu me đozluci,
Nek mi neko s očiju ih skine!


Što da gledam prizore koje mi
Organizam ne može da svari?
Sve što vidim s njima još je gore,
I što će mi takve naočari?


Naočari stvarnost samo kvare!
Bez njih mi je lepo, mutno, mračno!
Zar je bolje ako bolje vidiš?
Zar je važno šta se zbiva tačno?

понедељак, 21. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (55)

ZORAN T. POPOVIĆ
TREŠNJE U MAJU


Izvršena je reforma pravosuđa. Sudski kuriri su dobili nove HTZ cipele.

Priliv sredstava u budžet nije zadovoljavajući, jer negde curi.

Tvrdnje da ministri nemaju putera na glavi, ni pas s maslom ne bi progutao.

Oni se više ne služe govorom mržnje. Prešli su s reči na dela.

Mađari u Vojvodini slabo govore srpski. Kako oni misle da komuniciraju sa svetom?

Ako ova vlada preživi do proleća, mnogi od nas neće jesti majske trešnje.

Ovih dana čitam kritike moje nove knjige. Najkvalitetnije su one koje su pozitivne.

субота, 19. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (54)

RADE JOVANOVIĆ
NIKO NAM NE MOŽE NIŠTA





Ministar je bio prinuđen da saopšti istinu. Nije imao zvanične podatke.

Dokle ćemo pristajati da nam svet pomaže? Kao da će nam za to neko reći hvala!

Mi ne znamo za koga ćemo na narednim izborima glasati. Moraćemo opet protiv sebe.

Izbori će očigledno biti neregularni. I opozicija će se boriti za vlast.

Uzalud su nam ukinuli sankcije. Niko nam ne može zabraniti da gladujemo.

Ne kukajte na plate i penzije. Nisu one krive što ste živi.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (32)

RATKO DANGUBIĆ
ČEKANJE


Dan je kada njihov život mora da krene drugim tokom. Njima se sve pobrkalo u glavi. Sudbina je uspela da ih izmami iz brloga i da ih uveri da postoje stvari koje moraju zgrabiti, druge odbaciti. Na pustom i dugom peronu na železničkoj stanici stajao je prezreni Lazar i nevenčana žena Katarina. To su dvoje ljudi koje Bog nije obdario ni jednom stvari posebno. Nisu vični da slušaju, ni govore. Nikada ovo nisu rekli ni jedno drugome. Lazar i Katarina moraju nekud da otputuju. To je jedina stvar koja im je poznata. Katarina očigledno pamti i bolja vremena, na sebi ima iznošen kišni mantil Barberi i nosi izlizanu tašnu Luj Viton. Na glavi je plava beretka, ukrašeni brošem sa biserima. Njeno lice je bledo i ima u sebi nečega što se naziva gospodskim držanjem. Između Lazar i nje stoji crni kofer Samsonit, sa nalepnicama i sa točkićima. Katarina deluje nekako nezainteresovano, povremeno diže ramena i glavu, okreće je na onu stranu gde je veliki stanični sat. Na licu joj je izraz kao da ovde nije svojom voljom. U tvojim godinama, i sa praznim džepovima, samopouzdanje može samo da odmogne, rekla je Lazaru. To sve objašnjava, rekao je Lazar, koji deluje poptuno odsutno. Ni Lazar ni Katarina ne znaju kuda su krenuli. Mogli su da ostanu kod kuće, ovo je velika istina. Katarina jedva da gleda Lazara, ne primećuje ga. Lazar je siguran da ne zna ni ona u kome su gradu, na kojoj stanici i kuda putuju. I dalje je mislio na svoj dom, ali nije mogao da se seti da li je on u ovom gradu.

петак, 18. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (53)

ZORAN T. POPOVIĆ
PRLJAVI, RUŽNI, ZLI




Građena je na majku. Ima pileći mozak.

Miting podrške vođi počeo je bez naroda. Ali koga nema bez njega se može.

Ako je vlast ogledalo naroda, onda smo mi stvarno prljavi, ružni i zli.

Sahrane danas koštaju isto kao i svadbe, tako da je ipak bolje da se čovek oženi nego da umre.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (31)

MILAN TODOROV
KUĆA


Između događaja koji su se već desili i onih koji će tek da se dogode, stajala je sada prazna majčina kuća. Izlazeći iz taksija, tačno ispred starog duda koji je još pružao utočište vrapcima što se videlo po belim tufnama svuda po pločniku ispred ulaznih vrata, bacio je brz pogled na izbledele francuske prozore. Svakodnevni rad, pomisli,to će ga čuvati od praznine dana i noći koji sada dolaze. Dakle,uzaludni su bili njegovi strahovi od velikog praznog prostora napuštene porodične kuće.
Za vreme koje mu je preostalo više nije morao da brine. Uostalom, zar je na to mogao da utiče? Iako je zakoračio u sedmu deceniju, izgedao je kao čovek koji ima znatno manje. Mada se nije zavaravao.Uostalom, godinama se spremao da detaljno prekontroliše svoje zdravlje, ali to nikada nije učinio. Jednostavno, smatrao je, kao i u svemu, da je najbolje glavinjati do kraja, do onoga što je nužno, pa kad se baš mora, kada više, hteo-ne hteo, nema nijednog drugog izbora, onda tek možda pristati na uobičajene diktate svakodnevice: slabosti, jadanja,bolove,strahove, umiranje na rate i, uopšte, te navike malograđanskog sveta koji se odavno oprostio sa osećanjem slobode sopstvenog izbora.
Odlazeći iz kuće, kao mlad čovek pred kojim su se sve strane velikog sveta otvarale kao karte na vetru – poneo je pre svega uverenje brižljivo izgrađivano u njegovoj staroj porodici, da iza njega ostaje moćna, građanska, skoro aristokratska vila, u čiju sigurnost se u bilo koje doba može vratiti. Dakle, po svojoj volji i nahođenju.
A onda se odjednom ispostavilo da ipak nije baš sve tako, nepromenljivo. Malo se lecnuo kada mu je dalja rođaka, mladi arhitekta, zaposlena na određeno vreme u Zavodu za zaštitu spomenika kulture rekla da je sa te njihove stare porodične vile uz park, još pre nekoliko godina, dok je majka bila živa, skinuta oznaka zaštićene ambijentalne celine. Jednostavno, rekla je, to tako ide po automatizmu. Ukoliko ne postoji interes, odnosno novac da se određena arhitektonska celina i dalje čuva, posle tri godine od prestanka njene zaštite kao kulturnog dobra, možete sa njom da radite šta hoćete. Niste dužni da je održavate ili restaurirate u prvobitnom izgledu.Možete čak da je srušite i na placu izgradite višespratnicu, ili šta već hoćete.Odluka o tome šta će biti sa vašom kućom je isključivo vaša. Vi konačno postajete jedini odgovorni za njeno dalje postojanje u bilo kom obliku,pa, naravno, i za njeno nestajanje, odnosno rušenje, ukoliko to želite.
Iznenadio se da mu ta njegova porodična kuća, za razliku od susednih,pa čak i za razliku od cele te ulice njegovog detinjstva, nije delovala minijaturno, kao što obično biva kada se čovek posle četrdesetak godina, iz, kako se to kaže, belog sveta vrati u svoj stari kraj. Delovala je jedino nekako rastreseno, sa mnogo vidljivih pukotina u spoljašnjim zidovima ( majka mu je devedesetih godina pisala da teški tenkovi sve češće noću izlaze iz tvrđave od čega se cela kuća iz temelja ljulja), sa suncem i kišama izjedenom stolarijom, na jednom mestu blago ulegnutim krovom, sa jasnim znacima korozivne truleži na teškim metalnim ulaznim vratima koja su mu u detinjim snovima značila punu sigurnost. Sada je, eto, došlo vreme da podele zajedničku starost i sve što to podrazumeva. Pre svega,da se koliko god mognu bore protiv nadolazećih poniženja koje staračka nemoć donosi.Najzad i da, što da ne, istraju onakvi kakvi jedno drugo pamte, kakvi su bili kada su stasali,kada su podignuti,kada je punoća života prosto zvonila u njemu i toj kući na obodu Gradskog parka.
Susedi ga nisu zanimali. Bio je to, uglavnom, prost,neuk, i halapljiv svet, sklon piću i zluradom ogovaranju.I on je za njih bio, naravno,čudak Odmah su ga, pošto se znalo da je mnogo godina proveo u Nemačkoj, prozvali Švaba. Krišom su posmatrali njegov najneobičniji jutarnji ritual, telesnu vežbu kojom je, posred dvorišta, započinjao dan. Išao je, ne kao oni stalno napred, nego unazad.To njegovo hodanje unatraške, mahanje rukama i osmeh koji je pritom držao na licu - bilo je dovoljno da ga proglase za ludaka. Uzalud im je objašnjavao da upražnjava drevnu istočnjačku veštinu taj-či, kojom se čovekov uobičajeni sistem vrednosti, vođen jakom namerom,preoblikuje u snažnu fizičku energiju neophodnu za samoodbranu, lečenje, borbu i, čak, podmlađivanje.
Vrlo brzo po povratku u staru kuću posetio ga je poznati gradski preduzimač.
- Maksić – rekao je odsečno, predstavljajući se. – Zainteresovan sam da na mestu Vaše kuće izgradim gerontološki centar. U stvari, rent a car mrtvačnicu, dodao je smejući se neumesno, kao što čine grubi i primitivni ljudi. Ja sam – potapša ga po leđima - za svaki dogovor.I ne odustajem lako.Ne zovu me uzalud Maksa Buldožer.Ali, ne brinite, samo me poslušajte pa će biti dobro i vama i meni. Mesto je idealno, park, stara tvrđava, blizina centra. Opet se široko nasmejao, pružajući mu posetnicu sa napomenom da ga, čim odluči da proda kuću, obavesti I još je dodao, kao nešto izuzetno važno, nešto što je verovatno smatrao da bi moglo prijati ušima vlasnika. Spreman sam da vas, uz bogato obeštećenje za plac i kuću, na kraju i sahranim kako dolikuje. O mom trošku – dodao je, kao kad neko časti prijatelja u kafani.
U tom trenutku je verovao da ni po koju cenu neće prihvatiti Buldožerovu ponudu.Činio mu se da ovaj hoće da ga udavi bezočno, nečujno, bez krika i otpora.Tako je umirala majka u Zavodu za stara i iznemogla lica, kako se to nekada zvalo Za retkih poseta, pričala mu je stalno jednu te istu priču: o dudovima, o dudovom lišću i uljano zelenim svilenim bubama , njihovom upornom danonoćnom hruskanju hlorifila da bi se stvorila mala čaura od svile. Tapkala je svenulim rukama kao dete. Alchajmerova bolest, rekla mu je nehajno medicinska sestra. Tu se više ništa ne može. Ćutite i slušajte, to je jedino što možete.
Rat je počeo već sledeće nedelje. Buldožerovi radnici, koji su u susedstvu već krčili teren, namerno su mu presekli dovod vode u kuću. Ali, on je to očekivao. U središtu dvorišta ispod betona, znao je, nalazi se ispravan arterijski bunar .Razvalio je ploču, pronašao otvor, zamenio dotrajale šrafove, pozvao električara da instalira električni hidrofor. Od stare drvarnice napravio je prostor za živinu a na tavancu mali golubarnik.Uza zid je izgradio zečarnik i kućicu za psa. Kao čovek svestan da je svakim danom svog života na jasnom, predvidivom i skorom gubitku – okružio se životinjama. Njegova bivša žena, Helga je bila veterinar i strasno se posvećivala malim životinjama dok su živeli u Kelnu. Od nje je saznao za neobičan statistički podatak: među odgajivačima malih životinja najviše je ljudi koji su, po prirodi svoje profesije, često u dodiru sa smrću: hirurzi, policajci, grobljanski radnici.
Kad se kuća ispuni novim malim životima, on oseti da mu najzad više ne nedostaje njegova otmena i lepa, ali nadasve džangrizava žena sa kojom se, zbog neslaganja naravi, pre malo više od godinu dana sporazumno razveo i napustio Nemačku.
Koliko puta čovek može da počinje sve iznova u životu? – pitao se, dok mu se mladi crni vižljast pas trljao oko nogu u noćima teškim od punog Meseca.
Nije znao šta će Buldožer sve da mu radi, ne bi li ga oterao, ali je izvesno znao da je konačno došao do zida i da odavde više zaista nema kud.
Pa opet, nije se predavao. Bio je mašinski inženjer i pisac.Smatrao je, da uz solidnu maštu, dakle, ima talenta i za praktične, a ne samo literarne konstrukcije. Još kad je odlučio da će se vratiti u roditeljsku kuću, imao je plan kako da tu ostane na večito. Sada je, kako su radovi u susedstvu odmicali, sa svim tim brujanjima mešalica, dizalica, kamiona, sa svim tim oblacima prašine koju se uskovitlali duhovi starih zgrada koje su padale jedna po jedna pred najezdom raznih nezasitih bagera i Buldožera - došao trenutak da sprovede svoj poslednji plan u delo. Iskopao je u senovitom uglu vrta, grob za, kako se to ovde kaže, samca. Svoju raku, dva sa dva metra.Prethodno je od starih dasaka napravio poklopac koji je precizno nalegao na otvor rake. Poklopac je namestio nad rupu, postavivši, kao kad se radi klopka za golubove, na prednjem kraju drveni kočić sa konopom.Zemlju od iskopa pravilno je raspredio na površinu drvenog poklopca. Imao je dovoljno mesta da se uvuče u raku, legne na leđa,ispali metak u usta i, u poslednjem ropcu, drugom rukom cimne konopac. Daske će se obrušiti i zemlja će ravnomerno prekriti njegov nevidljivi grob. Zatim, iznenada povuče konop i zemlja sve prekri, tačno onako kako je i predvideo.Tada, kao čovek koji je obavio dobar posao, trupkajući cokulama uđe u kuću. Dok je okretao brojeve Maksićevog telefona, seti se saveta majčine medicinske sestre: ćutite i slušajte! I on je sada, čekajući da mu se javi prezauzeti Maksić, uz slušalicu majčinog starog crnog telefonskog aparata, ćutao, duboko disao da bi u jednom trenu zaista čuo čelični zuj petrolejskih svilenih buba.

среда, 16. новембар 2011.

NOVA SATIRIČNA PRIČA (30)

MILAN TODOROV
ĐAVOLOV ČASOVNIK

U nedeljnom broju omiljenih mi novina pojavio se plaćeni oglas na celoj strani. U njemu je naveden spisak osoba koje su nagrađene zlatnim časovnikom.
Sa nevericom sam čitao svoje ime i prezime koje se nalazilo pod rednim brojem dvadeset jedan. Bio sam potpuno zatečen. Koliko pamtim poslednji put sam učestvovao u nagradnim igrama još kao mladić i nikada nisam ništa dobio. Bile su to takozvane igre Državne lutrije. Igre države koja je propala brzo i neslavno.
Zbog toga me je toliko šokirala informacija prema kojoj sam u navodnoj nagradnoj igri izdavačke kuće "Jednorog" dobio sat. Dobro, može biti da se ja ne sećam da sam učestvovao u igri te izdavačke kuće. Možda sam usput, ko zna kada, pročitao neku knjigu koju su oni izdali. Međutim, kako bi oni to znali. Nikada ne plaćam karticom. Trudim se da javno ne komentarišem ništa od pročitanog. Međutim, moram da primetim da je jednorog mitološko stvorenje koje je najveću slavu imalo u srednjem veku kada je smatrano za simbol nevinosti. Ovo ističem, jer smatram da za junaka ove priče, to jest mene, taj simbol ima izvestan značaj.
No, u svakom slučaju, od tada počinje moja avantura sa časovnikom koji nisam dobio. Ali ako ga dobijem, pomislio sam, što ga ne bih prodao? Na trenutak sam poželeo taj glupi sat. Jer, lova mi je zaista bila preko potrebna. Ali, pokazaće se da je zapravo trebalo da kažem svoje istorijsko ne nepotrebnoj nagradi. Međutim, zadocnio sam. Darodavci su me već na neki način javno obavezali. Čak me je i jedan dobar poznanik ( za koga sam verovao da mi je prijatelj) pozvao telefonom i , pola u šali pola u zbilji, čestitao mi dobitak. Rekao sam mu da je sve to glupi nesporazum. Ali, znao sam da mi ne veruje.
Shvatio sam da počinju opasna vremena podela. S jedne strane su bili oni koji ništa nemaju i ništa od ovog sistema ne očekuju, dakle ogromna većina građana. Sa druge strane, manjina koja sve dobija od tog nepravednog sistema a u tu manjinu sam sticajem okolnosti i ja svrstavan. Stoga sam odlučio da javno odbijem nagradu. Šta će mi sat u vremenu kada na svakom mestu znaš koliko je sati zahvaljujući modernim tehnologijama poput mobilnog telefona, lap topa, radija, taksija? U omiljenim mi novinama rekoše da je reč o davno plaćenom oglasu i da oni tu ne mogu ništa. Čak su i račune uništili jer ih zakon obavezuje da ih čuvaju samo neko vreme. U registru preduzeća i preduzetnika izdavačka kuća koja je platila oglas nije postojala, ni kao aktivno ni kao pasivno privredno društvo. Prema tome, nije postojala mogućnost da im vratim sat koji još nisam ni dobio od njih a već mi pravi probleme. Uzgred, stizale su mi i SMS poruke od anonimnih osoba u kojima je ultimativno pisalo: Priznaj, lopužo, kako si zaradio svoj prvi milion. Ili: Bitango, čime si zadužio gadove na vlasti pa sad imaš časovničarske radnje i zlatare?
Ali, da ne dužim...Ljudi oko mene su uveliko pucali po moralnim i mentalnim šavovima. Bes siromašnih i nemoćnih je sve više rastao. Jednako kao i moj. Ubrzo je, kao što je opštepoznato izbila pobuna onih koji u tranziciji nisu dobili čak ni štapić kojim sada preturaju po kontejnerima.
I tako...I da ne dužim opet. Bila buna pa prošla. Treba li reći da ja u njoj nisam učestvovao. I treba li ponoviti da taj đavolov časovnik zbog kojeg nisam učestvovao u demonstracijama bednih i osramoćenih, nisam do dana današnjeg dobio?!
Ali ipak sam nešto dobio. Naučio sam da stvari koje ne posedujemo a poželimo, vladaju nama opasnije i podlije od onih koje zaista imamo a ne znamo šta bismo sa njima.

понедељак, 14. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (52)

ZORAN T. POPOVIĆ
MOJE KULINARSKE SPOSOBNOSTI




Sve naše probleme treba rešavati u institucijama sistema. Na neuropsihijatrijskim klinikama, na primer.

Niko još nije otkrio moje kulinarske sposobnosti, jer ja kuvam u sebi.

Dobili smo nogu u dupe. To je otpremnina u našem preduzeću.

Srbija je otvorena zemlja. Pravi raj za strane obaveštajne službe.

Nekada su se naši bratski narodi za svaku sitnicu hvatali za guše, a sada su se potpuno otuđili jedni od drugih.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (51)

MILAN TODOROV
SVE JE BOLJE NEGO RANIJE




Svako ko je pametan beži iz Srbije. Srećom po zemlju, više je onih koji ostaju.

Građani su zadovoljni radom naših sudova, jer im njihove presude omogućavaju da glatko dobiju zadovoljenje na Evropskom sudu.

Srbija ima plaćenu vojsku i ti momci će domovinu, u slučaju rata, braniti do poslednjeg dinara.

Turiste koji posete Srbiju najviše impresionira hrana. Po tome se oni uopšte ne razlikuju od domaćeg stanovništva.

Korupcija je zahvatila najviše vrhove ovog društva i zato će biti sasečena u korenu.

Sve je bolje nego ranije. Ja sam to i ranije govorio.

недеља, 13. новембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (29)

MILAN TODOROV
UMETNOST JE VEČNA



Tvrdim da od revolucije ne može da se živi. Mislim, ne može dugo. Malo revolucija jede svoju decu, a malo deca jedu svoju revoluciju i na kraju nikome ne ostne ništa. Samo mrvice. Mrvica čovek, mrvica revolucija.
Mada, ne mogu da se žalim. Uostalom, ja sam samo obični ulični revolucionar. Ja zaista ne tipujem na na ministarsko ili predsedničko mesto, na mesto guvernera, pa čak ni poslanika u Skupštini.To je za mene previše. Ja u revolucijama učestvujem, da tako kažem, isključivo iz umetničkih pobuda.
Uzmimo samo poslednje revolucionarne događaje. Bio oktobar, žena baš iznela za ručak punjene paprike u sosu od svežeg paradajza, moje omiljeno jelo, ali ja ni da zinem, osećam u vazduhu revolucionarno gibanje, uzmem burek pa pred Skupštinu.
A kad je krenulo, ja onda u onom metežu, paljevini i razvaljevini među prvima upadnem u neki kabinet, jebem ga čiji je, ali sve u njemu cakum-pakum i što je najlepše slika na zidu neopisive lepote. Onako kao moje Aranđelovo, ali razbrljano u blatu, posle đurđevske kiše. Mnogo mi se dopalo. Posle mi priznali da imam ukusa. Bio to neki Konjović, neki okerasto-zeleni somborski sokaci, u ulju, pa sve nakrivo, kao da curi iz rama. Onako,impresija, što kažu, do Boga, oko mi se zalepilo, ne mogu dušu da odvojim od slike, takav sam.
Prostaci ćapavaju šta stignu. Neko telefon, neko televizor, jedan uprtio saksiju sa džinovskim kaktusom, ne znam šta će mu, jer za to treba pustinja veća od Sahare, majke mi.
Ali, tako je to u revoluciji. Ko nije bio, ne može da shvati.
Dvojica uprtila na leđa sef pa kukaju, žao im što nisu mogli da ponesu i bife, baš bio maksimalno snabdeven.
Međutim, ja stao pred onu sliku, kao da se Bogorodica ukazala, bože me prosti, skoro drhtim. Mislim, mogao sam ostati skamenjen do sledeće revolucije i od posla ne bi bilo ništa da me jedan ne zakači pendrekom otetim od policije. Mislio da sam poklonik stare vlasti pa zato plačem.
Uglavnom, kad su se već skoro svi razišli, izvadim šrafciger iz sakoa i pažljivo odvojim ono braon-žuto platno od rama, stavim ga pod pazuh pa napolje a srce mi puno, takav sam. Posle me pozvali Slikar. Ali, ne kajem se. Prvim avionom sa Surčina, u onom revolucionarnom zanosu, pošaljem Konjovića nekom Urošu Severovu, mom Mokrinčaninu koj moleriše po Parizima a on je već znao šta da radi sa tim.

Lepo meni, lepo Severovu, a plus što uspostavljamo nove kulturne veze sa dijasporom i ostalim svetom. Razume se, tu se pročujem. Danas, nije da se hvalim, imam već poručena dva Pikasa, jednog Rembranta, tri Ticijana, neke suncokrete od Van Goga, ako naletim na tako nešto, i nešto od kamena ali u komadu, tačnije Meštrović.
Juče baš Uroš pita kad će već jednom.
Čekam, kažem. Šetam i čekam, moj zemljače. Prislanjam uvo na zemlju kao Indijanac. Kad zatutnji iz Beograda sutra će i u Novom Sadu...
One pare od poslednje revolucije se potrošile, ali zanos me još drži. Osećam da jedna revolucija u ljudskom životu nije dovoljna. Možda sam ja stvarno veliki revolucionar, kao oni stari koji su takođe radili sa umetničkim predmetima. Prvo Nemci, fina gospoda, a posle i partizani. Samo je trebalo imati ono tanko pa fino u sebi, kao žica na violini, a to ja hvala Bogu imam, a pobeđivati možda nikad nije bilo važno, mislim...i mislim baš bi bilo onako super da revolucije stalno teku u ovom kratkom životu od koga da nije umetnosti ne bismo imali skoro ništa da zapamtimo.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (50)

ZORAN T. POPOVIĆ
GEBELSOV SINDROM





Naši političari govore istinu, istinu i samo istinu. Imaju Gebelsov sindrom.

Nekad smo vodili ljubav svaki dan a sada se moja žena zadovoljava i nedeljnom apanažom.

Daćemo ovoj vlasti još deset, petnaest godina da se dokaže jer mi više nemamo vremena za gubljenje.

Svirala nam je živa muzika, sve dok kum i stari svat nisu počeli da šenluče.

Nas je bombardovalo devetnaest zemalja. Sve one su pokazale da imaju razumevanja za naše trenutne teškoće.

субота, 12. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (49)

RADE JOVANOVIĆ
NASLOVNE STRANE




Većina Amerikanaca ne zna gde se nalazi Srbija. Po tome su najsličniji Srbima.

Kriminalci su pronašli idealno sklonište. Kriju se na naslovnim stranama.

Nema na svetu nijedne države koja bi mogla da izdržava ovoliki broj zaposlenih.

U Srbiji na sto građana dolazi jedan policajac. Očigledno se namnožilo građana.

Televizijska pretplata nije toliko nepodnošljiva. Pod uslovom da nemate televizor.

Mogao je srpski narod da živi lepo sa svima samo da se nisu drugi umešali.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (23)

MILAN TODOROV
OSLOBOĐENJE



Bože, ko li je to mogao da sluti
Ili šestim čulom da oseti,
Da će slobodan narod srpski
Ponovo slobode da se seti?

Ni oni sa strane što su Srbima
Pomogli da se sruši slobizam
Ne mogu od čuda sebi da dođu
Kakav je to srpski mazohizam!

A tek domaći naredbodavci
Jedva da su i zagrejali tron
A narod sve drskije poručuje
Da je ponovo slobodi sklon.

Bože, zar je i to moguće?
Zar ono što je bilo, opet biće?
Kako da onom ko je slobodan
Sloboda može ponovo da sviće?!

четвртак, 10. новембар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (28)

ALEKSANDAR ČOTRIĆ
DOSIJE





Nova vlast omogućila je građanima da se upoznaju se dosijeima koje je o njima vodila Služba državne bezbednosti u prethodnom režimu. U novom režimu Služba se donekle promenila, a najveća promena je u tome što je dobila drugo ime. Inače, nije bilo puno onih koji su se interesovali za „policijsku istinu“ o sebi. U svakom slučaju, bilo je mnogo više onih koji su bili saradnici policije, što profesionalno – za novac i privilegije, što amaterski – iz ljubavi prema prijavljivanju i mržnje prema bližnjima svojim.
Iskoristio sam to pravo da u prostorijama tajne policije pogledam dokumente u kojima se pominjem. Policajci su me dočekali srdačno, skoro familijarno, oslovljavajući me mojim prezimenom. Bože, ni među jednim zanimanjem me više ljudi ne poznaje nego u policiji!
I dok je pored mene sedeo policajac u uniformi, određen da me kontroliše (ovoga puta javno), listao sam papire i sa zanimanjem čitao podatke koje su operativci godinama prikupljali o meni. U njihovim spisima pronašao sam puno svojih novinskih i književnih tekstova, za koje sam mislio da su zauvek izgubljeni, na čemu sam blagodaran Službi.
Sva imena dostavljača bila su prekrivena (to su, valjda, sve skromni ljudi), ali sam mogao po događaju, mestu i vremenu da naslutim ko me je „cinkario“. Među „tasterima“ su, naravno, bili moji kumovi, komšije, bliski rođaci, bivše devojke, kolege sa posla. Brinuli su o meni sa puno pažnje, da nikad ne budem prepušten sam sebi.
Moji „biografi“ su vredno prikupili podatke o meni, da bi im pozavideo i ekspertski tim Akademije koji 30 godina priprema Enciklopediju – kada i gde sam rođen, kada sam progovorio i šta sam govorio kao beba. Tako mi je kao prvi „minus“ u životu ubeleženo da sam kao neprijatelj revolucije i poretka prvo rekao „mama“ i „tata“, a ne „Tito“. Našao sam i izveštaje o tome kako sam se ponašao u vrtiću. Ovde mi je zamereno što nisam voleo bajku o Crvenkapi, a to je bio još jedan dokaz mojeg antikomunističkog usmerenja. Pisalo je u hrpama papira u dosijeu i kakav sam imao uspeh u osnovnoj i srednjoj školi, kao i na fakultetu. Prisetio sam se iz dojava šta sam pričao u vojsci, šta sa devojkom u parku, a šta sa društvom u kafanama.
Sve godine o bitne za moj život bile su hronološki poređane: Rođen 1950, upisan u vrtić 1954, u osnovnu školu pošao 1957, u srednju 1965, u vojsku stupio 1969, a na fakultet 1970, na kojem je diplomirao 1974, a zaposlio se godinu dana kasnije, oženio se 1977, a dve godine kasnije – 1979. pristupio neformalnoj tajnoj antisocijalističkoj organizaciji intelektualaca, a 1980. osuđen zbog kontrarevolucionarnog udruživanja...
Svaki podatak bio je tačan i pedantno poređan. Ništa o meni u svežnjevima papira nije bilo pogrešno upisano. Tajna policija ne greši, sve nadzire, kontroliše i sve drži u svojim rukama. Zato me i je zabrinuo poslednji dokument koji sam video o sebi.
U njemu je bila upisana godina moje smrti!

среда, 09. новембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (48)

MILAN TODOROV
PRIČAM TI PRIČU




Na ulazu u Skupštinu konji uzjahuju ljude. Ali, to je tek ulaz!

Znamo mi da je oteto prokleto, ali šta možemo kad je tako prokleto lepo.

Dodao je život godinama. Osuđen je na doživotnu robiju.

Mi smatramo da je dijalog jedino rešenje, a sve ostalo je pričam ti priču.

Pokrajina nije imala dovoljno sredstava da se sama odvoji, pa je bilo neophodno i učešće republike.

Odliv mozgova iz Srbije ne jenjava, ali ohrabruje činjenica da se to za sada odvija bez prinude.

Pesimista je tip koji radi na crno.

Stručnjaci iz Svetske banke veruju u potencijal šabačke mlekare, a oni znaju šta je muža!

уторак, 08. новембар 2011.

NOVA PRIČA (26)

RATKO DANGUBIĆ
ZEMLJOTRES


Mitar gleda u toranj crkve i sluša stara zvona koja se klate u visini i milo zvone. Držao je plavi pamučni džemper omotan oko ruke. Kakva korist da se troše reči na opisivanje lepih stvari, treba ih fotografisati, rekao je. Ne zna kome je posvećena crkva. Njegove oči su tamne kao ugalj, na licu mu je trodnevna brada, a lanena košulja je izgužvana. Njemu je ovo zadjni dan odmora. Stoji prilično opušten. Na nogama ima skupe cipele od antilop kože. Izgleda kao i svaki dendi i turista u svetu izlizanog kamena i patiniranih spomnika. Ne pokušava da čuva dostojanstvo znatiželnog, misli kako gubi vreme da vidi kojekave gluposti. Nečemu se, iza njega, smeje debeljuškasta Amerikanka ili slična sorta. Mitar je ozbiljno uzmemiren ovim smehom. Ovo je bila dobra godina za njegova primanja u firmi i on ne želi da mu protuve kvare raspoloženje. Prestala su da se klate zvona i razgovetno se čuo glas vodiča koja objašnjava koliko je toranj star, dok su iz tornja mahala dva Francuza, iz autobusa. Mitar misli kako bi se proveli oni ovde sada, da je zemljotres i ovi budalasti Francuzi u tornju, odakle posmatraju grad pod sobom. Mitar je lagano prešao preko trga, pomalo bled u lici, dišući plitko, noseći, i dalje, pamučni džemper omotan preko ruke. Pomislio je kako mu je vreme da se ženi. Pored njega je promakao vozač autobusa i iskoristio je priliku da ga podseti da autobus kreće prema hotelu za pola sata. Klimnuo je glavom i obrisao nadlanicom slobodne ruke oči. Treba i da se šiša ovih dana.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (25)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
SVET OPERE



„Kada bi mi Bog došao u posetu, nekog hladnog, jesenjeg dana i pitao me šta bih hteo da budem u sledećem životu, ja bih mu odgovorio, umotan u ćebe i sa nogama uronjenim u lavor vrele vode, da želim opet da budem glumac, ali da ne glumim više nikada bedne, žalosne i nesretne ljude, ljude koji su se od sopstvene pakosti ugušili i ucrvljali, već da glumim srećne, bezazlene i naivne ljude, ljude koji se raduju sitnicama, npr. tome što je krava donela na svet zdravo i lepo tele!”
Glasom punim emocije govori nekada moj omiljeni glumac (pamtim ga iz omiljene mi porodične serije), dok sedi za šankom i ispija ko zna koji po redu vinjak. Društvo mu prave dva gluvonema druga koji zure svako u svoju tačku, kucajući se povremeno i nazdravljajući jedan drugome pomoću jezika gluvonemih.
Pratim ih pogledom iz separea u restoranu pozorišta. Plafonsko osvetljenje obasjava glumčevo ćelavo teme, dok mu dubok i hrapav glas bruji po restoranu kao kakav bumbar. Ona dvojica pored njega u nekoj drugoj situaciji poslužili bi mu kao modeli po kojima bi stvarao svoju ulogu, a sada su mu publika. Doduše gluva, ali njemu nije ni bitno da li ga neko sluša jer važno je da može nekome da „obrće” ture, i da „obrću” njemu ture.
Došao sam na sastanak sa maestrom Lovričom. Namerno sam poranio dvadeset minuta kako bih mogao da posmatram ljude u restoranu, uglavnom glumce i pevače, ali i razne boeme, svetske probisvete, koji dolaze ovde kako bi se našli sa nekim prijateljima koji, najčešće, što je veoma zagonetno, ne govore naš jezik, ali su elegantno obučeni, imaju intelektualno držanje, i ne čačkaju nos dok sede sami za stolom.
Prišao mi je kelner, plavokosi gospodin bez jednog oka, sa povezom preko glave poput gusara, upitavši me šta ću da popijem. Naručio sam kafu i bacio pogled na njegovu pločicu sa imenom okačenu o rever, pisalo je: gospodin Prčivragović.
Zavalio sam se u udobnu fotelju „snimajući“ enterijer restorana. Po zidovima su visile crno- bele fotografije, uokvirene zlatnim ramom, svedočeći o bogatoj istoriji pozorišta. Glumci i pevači, našminkani, sa perikama na glavama „uhvaćeni“ u trenutku umetničkog zanosa, igraju i žive nečiji tuđi život, obasjani reflektorima pozornice i obožavani od svoje verne publike.
Eno i fotografije na kojoj je ovaj glumac što sedi za šankom. Na fotografiji drži u zagrljaju prelepu, mladu, meni nepoznatu glumicu, sa ogromnim umetkom za kosu na glavi. Njene senzualne usne balgo dodiruju njegove veštačke brkove. Skrećem pogled ka glumcu za šankom: njegove modre usne pripijene su uz čašicu vinjaka, pa zatim izgovaraju „ Kelner, još tri, na moje ime”!
Pojavio se i maestro Lovrič, poranivši deset minuta. U svakoj prilici je nosio leptir mašnu, na teget košulju, uz karirani sako. Gusta, seda kosa i brada beli kao decembarski sneg, preplanuo ten, pravo, vojničko držanje i čvrst stisak ruke. Pozdravili smo se kao dva srdačna i stara prijatelja, mada sam bio mlađi od njega pedesetak godina.
Zahvaljujući maestru brzo sam ušao u veći deo operskog programa, prativši na klaviru, uz maestrovo vođstvo, mnoge vrsne operske pevače. Često je govorio: „Vraški dobro mladiću, biće od Vas nešto”! Hvalio me je da „osećam” pevača i da znam kada treba da „poguram”, a kada treba da sačekam. Da znam da odsviram ono što je bitno, a ono što nije bitno da izostavim tako da se ne primeti da fali.
Najavio sam mu prethodnog dana da bih voleo da ga upoznam sa svojom verenicom Jelenom. Ona je operska pevačica. Želela bi da peva na Velikoj sceni pa sam smatrao da je Lovrič prava osoba da mi pomogne. Maestro je čitav život radio sa operskim pevačima i dirigovao je po čitavom svetu. U pozorištu je bio živa legenda, i neosporan autoritet. Bio je poznat po „gvozdenoj disciplini” na svojim probama, kao i po tome da je iz pevača uvek izvlačio ono najviše, pa su i osrednji pevači uspevali da se istaknu.
Jedan je od onih ljudi sa kojima vam je uvek prijatno i u čijem društvu prosto čeznete da sedite. Znao je da vam laska, ali tako da to uopšte ne izgleda kao laskanje već kao iskren kompliment. Na taj način on bi vas „kupovao”, pošto je dobro znao da ga tako sledeći put nećete odbiti za neku stvar njemu veoma bitnu.
Govorio je( kasnije sam utvrdio ta je to činio svakome sa kim se poznavao), kako je veoma počastvovan vašim društvom i kako ste „redak biser” među morem neiskrenih i dvoličnih ljudi, i kako baš vama želi da kaže nešto u poverenju.
Voleo je da prepričava anegdote vezane za pevače. Priču bi počinjao tako što bi skinuo svoje tanke naočare, pročačkao uho drškom, izvadio svilenu, kariranu maramicu iz zadnjeg džepa svojih pantalona, i obrisao zamagljena stakla od naočara. Zatim bi vratio naočare na glavu i srednjim prstom ruke ih „nalegao” na svoj nos, velik i pomodreo, kao patlidžan. Pogledao bi vas ispod naočara, pljesnuo rukama kao da stresa mrve sa njih, i zatim bi počeo da govori glasom tako tankim i umilnim da bi i najtvrđe srce raznežio.
Započeli smo razgovor tako što je prepričavao najnoviju anegdotu iz pozorišta. Glavni akter priče je bila izvesna operska pevačica Irina koja je ostala „bez glasa” dva dana pred predstavu Kavalerija Rustikana.
Irina je gospođa u zrelim godinama. Svojim fizičkim izgledom ona potvrđuje sve predstave običnih ljudi o izgledu operskih pevačica. Prvo što čovek kod nje primeti jesu ogromne i okrugle, poput najveće lubenice u bašti, grudi! Svesna tog svog kvaliteta, ona često nosi pastelne rolke koje joj prijanjaju uz njeno ogromno i gojazno telo. Međutim, svoj „višak kilograma” ona nosi na takav način da bivate ubeđeni da žena u njenim godinama baš tako i treba da izgleda, i da vam se još i dopadne takav izgled!
Gotovo uvek nosi duboke, kožne čizme, koje joj zatežu listove na nogama, pa kada gazi hodnicima pozorišta zvuk koji prave njeni koraci podsećaju na koračanje oficira Gestapoa, baš kao u našim starim partizanskim filmovima. Kažu oni koji su imali prilike da vide njene noge da su to dve „šunke”, bez jasnih kontura listova, kolena i butina.
Elem, maestro mi je ispričao kako se Irina žalila jednom svom kolegi kako ima problem sa glasom, najverovatnije zbog pogrešne pevačke tehnike i forsiranja na probama. Pitala ga je, gotovo šapatom, da li zna kako da povrati glas. On joj je odgovorio da pred svaku predstavu, i pred svaku probu, proguta po tri zrna kafe. Naravno, postupak valja ponoviti i pred spavanje, kao i ujutru na prazan želudac. Ali pošto se loša tehnika ne može preko noći ispraviti, on joj je predložio,da odmah posle predstave, dok ne bude kasno, ugradi specijalne keramičke pločice u ždrelo! Rekao joj je da je to hit sada u svetu, i da ne košta puno, a i neke pevačice iz našeg pozorišta su isto učinile, ali ne sme da joj kaže njihova imena zbog poštovanja privatnosti. Rezime cele priče je bio taj da je maestro ujutru sreo najmanje petnestak pevača iz hora kako grickaju zrna od kafe, dok je Irina otkazala generalnu probu jer se „predozirala” od kofeina!
Takođe, ispričao mi je i njegovu omiljenu anegdotu, o pevaču, baritonu, koji se po pozorištu hvalio kako je u životnoj formi, i kako nije pevao nikada kao tada. Ali, kako je ugledao svoje ime u podeli za predstavu tako je počelo nešto da ga grebucka u grlu, pa mu se poverio kako bi možda bilo pametno da odloži predstavu jer se ne oseća baš najbolje. Naravno, sledećeg dana celo pozorište je brujalo o najnovijem hitu, a nesrećni bariton je odlučio da se neko vreme ne pojavljuje u pozorištu.
Zanevši se u razgovoru sa maestrom nisam ni primetio da je prošlo skoro sat vremena od kako smo počeli razgovor. Za naš sto priđoše neki meni nepoznati ljudi pa se pozdraviše sa maestrom radujući se što ga vide posle mnogo vremena. Maestro ih je upoznao sa mnom, a ja sam im mahinalno i nervozno pružio ruku zaboravivši momentalno njihova imena koja su mi ljubazno kazali. Razmišljao sam o Jeleni koja je po običaju kasnila. Pošto su se maestrovi prijatelji udaljili od našeg stola izvinuh mu se zbog Jeleninog kašnjenja, a on mi reče da ne brinem jer „sve žene kasne”, a posebno operske pevačice. To me je podsetilo na njegov savet koji mi je kazao jednom prilikom, pošto sam mu rekao da mi je Jelena verenica: „Kada oženiš opersku pevačicu u brak unosiš najčešće dve stvari, njenu sujetu i njenu uštirkanu pudlicu!” Bio je skoro u pravu pošto je Jelena pored prve stvari imala i malog francuskog buldoga koga sam šetao svako jutro i veče.
Jelenu poznajem još iz srednje muzičke škole. Pošto sam diplomirao na Muzičkoj Akademiji dobio sam posao korepetitora u muzičkoj školi. Još na prvom času sam primetio plavokosu devojku, belog, skoro prozirnog tena, koja ima držanje kao kakva „ledena princeza”. Jelena je tada bila četvrti razred u srednjoj muzičkoj školi. Uglavnom je ćutala i smešila se misteriozno, dovodeći me u iskušenje da često mislim o njoj posle časa i zamišljam sebe kao njenog momka. Problem je bio taj što je bila još maloletna pa je moje udvaranje bilo vrlo neodređeno. Po prirodi vrlo stidljiv, trudio sam se da izgledam i ponašam se kao neki „opasan“ tip, pokušavajući da ostavim utisak na nju. Stalno sam je prekidao u pevanju i pokazivao joj mesta na koja treba da obrati pažnju. Zapravo, ona je sve pevala besprekorno čisto i tačno, divnim lirskim sopranom. Moje primedbe nisu imale nikakvu praktičnu primenu već su bile izraz mojih neuspelih pokušaja da skrenem njenu pažnju na sebe. Nije se bunila već bi me samo izignorisala i nastavila da peva poput anđela! Čak sam pokušao i da budem neprijatan tako što sam coktao i šmrktao, ili duvao nos u maramicu za vreme njenog pevanja. Međutim, ona je bila i ostala hladna, potpuno nezainteresovana za mene. Do kraja njene srednje škole ja sam za nju ostao objekat koji svira klavir, i kome se obraća persirajući, i samo kada je obaveza natera na to.
Prvi nagoveštaj njenog „otopljavanja” desio se na jednom takmičenju za pevače. Jelena je tada već bila druga godina na Akademiji. Nisam je video od srednje škole, dakle pune dve godine. Njen profesor me je zamolio da joj budem korepetitor.
Jelena je već tada bila prava lepotica, lice joj se isprofilisalo, dajući joj otmenost, pa je njena urođena hladnoća dobila je još više na izražaju. Plava kosa, sva u dugačkim loknama, poput suncem obasjanih morskih talasa, padala joj je na njene jedre i bele grudi. Pogled njenih plavih očiju bi zaledio svakog ko pokuša da joj se udvara, bez razlike. Znajući za zamke koje krije, rešio sam da se držim ravnodušan.
Imali smo jednu probu pred takmičenje. Pošto sam je otpratio sve kompozicije, prišla mi je nagnuvši se na klavir, pokazujući mi pritom svoje zanosne obline koje su virile ispod haljine. Obratila mi se ne persirajući mi, prvi put u životu! Tog trenutka su se sve davno sputane emocije u meni razbuktale poput nezadržive lave koju nisam mogao da kontrolišem. Opet sam više od svega u životu želeo da bude moja devojka!
Kazala mi je da je vrlo zadovoljna mojim sviranjem i da se raduje našoj saradnji. Nesvesno je rukom pipala svoje uvo, pokazujući mi otvoren dlan. Pošto sam jednom prilikom pročitao knjigu o znakovima tela, gde navedeni pokret znači da se dama interesuje za muškarca, poput kakvog proroka sam bio ubeđen u našu zajedničku budućnost.
Pošto je osvojila prvu nagradu na takmičenju, posle objavljivanja rezultata, „obesila” mi se oko vrata, darivajući mi poljupce, dozvoljavajući mi da mirišem njen beli, i mirisni vrat i da gutam njene plave lokne. Bio sam van sebe sa samo jednim ciljem u životu: da osvojim prelepu Jelenu!
Vremenom se pokazalo da je najlakša stvar bila osvojiti Jelenu, a najteža zadržati je. Ne mogu da kažem da me je varala, ali da je bila sklona flertu sa drugim muškarcima to je istina. Pogotovo su je interesovali stariji, ozbiljni muškarci. Volela je brkove i bradu kod muškaraca. Ta činjenica mi je donela mnogo muka pošto sam ćosav po prirodi. Kada god bismo bili u društvu nekog markantnog, bradatog muškarca ja sam se osećao nesigurnim, a Jelena se, osećajući to, trudila iz sve snaga da me učini ljubomornim, koketirajući sa njim i zavodeći ga. Jednom prilikom, na nekoj zabavi, predstavila me je jednom bradonji kao svog druga. Na moju opasku da to nije ni malo fino sa njene strane, ona mi je odgovorila da nije nimalo fino od mene da dolazim na zabave u crnoj majici sa znakom „Sepulture”, još pogotovo kada smo zajedno. Sutra dan sam bacio sve svoje „hevi metal” majice, kao i postere i ploče.
Ipak, pored svega, mnogo čemu sam se divio kod nje. Divio sam se njenom „mačijem” pogledu, kojim bi me prekorno pogledala kada god bi smo se našli u većem društvu, a ja pokušavao da budem u centru pažnje, zaboravljajući na prostu činjenicu da svaka priča koja nije vezana za Jelenu, ili se ona ne spominje u njoj, nije dobrodošla. Često je znala i da me prekori opaskom toliko oštrom i promišljenom da bi me svaki put „ujela za srce”! Rekla bi: „Ma daj molim te ne lupetaj, pa nećemo valjda opet da slušamo te tvoje gluposti”, posle čega bih ućutao i povukao se u sebe, vodeći unutrašnje dijaloge u sebi u kojima sam tačno znao šta da joj kažem, ali nikada nisam imao dovoljno hrabrosti da joj se suprostavim!
Divio sam se njenom pogledu na svet oko sebe, po kojem samo najbolji i njveštiji mogu da prežive. Da svaki cilj može biti ostvaren, bez obzira na cenu.
Divio sam se i njenoj sposobnosti da vrlo lako pređe preko svake uvrede ili neprijatnosti, koju bi doživela od neke koleginice ili kolege, ili od bilo koje osobe iz sveta opere! Jednostavno bi svaki put prešla preko svega, kao da se nije ni dogodilo, ne zaboravljajući da dužniku vrati dvostrukom merom.
Ona je bila pravi majstor u igri „zavođenja i odbacivanja”. Ta njena igra se sastojala iz toga da me u potpunosti potčini sebi, tako što mi se prethodno umiljavala, a pošto bih postao njen verni i ponizni sluga, ona bi me, valjda zasićena od tolike pažnje i vernosti, odbacila od sebe, stavljajući na sebe masku nadmenosti. Tada bi postajala hladna i daleka, meni potpuno nepoznata. Sam bog zna koliko sam neprospavanih noći probdio nad svojim pisanim dnevnikom proklinjući nju i sav ženski rod!
Pošto je diplomirala rešila je da „uđe” u operu. Trebalo je samo naći čoveka koji će joj organizovati audiciju. Maestro Lovrič je, kako sam već kazao, bio prava osoba za to.


* * *


Zakasnivši više od sat vremena, konačno se pojavila i Jelena. Sva zadihana prišla je za sto za kojim smo sedeli maestro i ja. Izgledala je vraški zanosno. Nosila je jednodelnu crnu haljinu, dovoljno kratku da su joj se videla kolena, i čvrsti i zategnuti listovi nogu. Svojim izvajanim bokovima, poput kineskog skupocenog ćupa, nesvesno se uvijala, kao da je pozivala „gladne mužjake” na ljubavnu igru. Vezala je kosu u punđu, pa joj je dugačak i nežan vrat došao još više do izražaja. Nije imala ni trunke šminke na besprekorno čistom licu, boje blede kajsije. Zabacivala je glavu, po svom starom običaju, malo unazad, ističući time svoj pravilan i malko prćast nos.
Hitro sam ustao sa svog mesta i namestio joj stolicu da sedne, pozajmivši je od susednog stola. Nežno i graciozno pružila je svoju golu i mirisnu ruku prema maestru, koju je ovaj poljubio, ustavši i naklonivši se gotovo do poda.
Seo sam za svoje mesto, primetivši da joj sedim gotovo iza leđa, ali pošto nisam želao da je dižem sa mesta, što bi je verovatno razjarilo, pomerio sam se do maestra dajući joj do znanja da sam tu. Maestro je započeo svoje laskanje, gladeći rukom svoju uredno podkresanu bradu, rekavši joj da lepšu mladu damu nije dugo sreo i da sam mu ja toliko toga lepog ispričao o njoj da su, pošto ju je ugledao tada, moje priče dobile punu potvrdu.
Slušajući maestra kako govori tražio sam pogledom kelnera Prčivragovića po restoranu, međutim nisam mogao da ga vidim. Pošto je Jelena počela da pući usta u stranu, davavši mi do znanja da je nezadovoljna mojim angažovanjem oko njenog usluživanja, kao opečen ustao sam sa svoje stolice da potražim kelnera. Zapravo, žarko sam želeo da odem od našeg stola i ne dozvolim sebi da maestro vidi kakav odnos ima Jelena prema meni, mada i mnogo nepažljiviji čovek je mogao da primeti da me Jelena od kada je došla nije ni jednom udostojila svog pogleda.
Otišao sam u toalet koji se nalazio paralelno sa našim stolom. Izbio sam pravo na veliko ogledalo postavljeno iznad srebrnog umivaonika. Jasno sam video odraz na ogledalu kako Jelena koketira sa maestrom Lovričom, izvijajući žile na svom dugom vratu i pipajući vrhovima prstiju malo uvo pokazujući mu otvoreni dlan… Pogledao sam sebe u ogledalu ali sam opet samo video nju i njen zanosni osmeh, i to kako je sedi, bradati gospodin zabavlja dobro mi poznatim, jeftinim štosevima. Umio sam se hladnom vodom. Prčivragovićev glas je dopirao do toaleta iz restorana, ali sam oklevao da se vratim nazad. Želeo sam da ostanem i udišem sladunjavi miris kuglica pobacanih po pisoarima. Pljunuo sam u umivaonik ne pustivši vodu za sobom i vratio se u restoran. Ni jedno ni drugo me nisu primećivali. U jednom trenutku Jelana se okrenu ka meni pa mi se obrati: „Dragi, hoću li konačno biti uslužena? Ti znaš dobro da ne volim dugo da čekam. Limunada i voćna salata”!
Sada mi je već bilo svejedno da li će se pojaviti kelner i uslužiti je. Sedeo sam mirno i slušao maestra kako priča o audiciji koju bi mogao da organizuje za Jelenu i kako je to neophodno, pošto pozorište mora da pravda njeno angažovanje a audicija bi bila idealan paravan za to. Naime, na audiciji bi se pojavile i druge pevačice, verovatno i bolje nego što li je to Jelena, ali ni jedna ne bi prošla pošto bi Jelena, po prethodno utvrđenom dogovoru, već bila odabrana za odgovarjuću ulogu!
Konačno se pojavio i kelner Prčivragović. Jelena mu se obratila sa ironičnim tonom i dala mu opasku za to što mu treba „pola sata” da je usluži. Zatim je naručila ono što je htela, maestro je takođe naručio još jedno piće, a ja sam rekao, našalivši se, da neću ništa da pijem pošto vozim. „Od kada ti voziš?”, upitala me je Jelena, izbečivši se na mene, ne shvatajući da je to bila šala, jer ja nemam vozačku dozvolu.
Kada se kelner udaljio od stola Jelena maestro joj reče da pročita šta piše na kelnerovoj pločici na reveru od košulje, kada se bude vratio sa posluženjem, a zatim je počeo da objašnjava kako je kelner Prčivragović ostao bez oka.
Naime, Prčivragović je nekada bio vrhunski bokser. Borio se u polu-srednjoj kategoriji. Nastupao je dugo godina samo u amaterskoj konkurenciji da bi jednom prilikom dobio ponudu za svoj prvi profesionalni meč. Sudbina mu nije dala da ga i odboksuje, pošto mu se desila nezgoda u kojoj je izgubio desno oko. Njegova ljubavnica mu je pronašla donji veš, u džepu od pantalona, od jedne pevačice iz hora,izvesne Nade, alta, i u nastupu bolesne ljubomore i histerije, gađala ga čašom u glavu. Oprostila bi mu i preljubu ali „prljav veš” nikako. Pošto mu je izbila oko nanevši mu vrlo opasnu ranu, prerezala je sebi vene. Prčivragović se posle nekoliko nedelja provedenih u bolnici pojavio na novom radnom mestu, mestu kelnera, koje mu je „sredila” pomenuta horistkinja Nada, dok je ljubavnica završila u sanatorijumu.
Prčivragović je nakon nekog vremena došao sa našom porudžbinom, pa je nekako ponizno poređao porudžbinu po stolu i zatim se neupadljivo, prethodno ostavivši račun ispod staklene i masivne pepeljare, udaljio od našeg stola.
Sedeli smo puna dva sata. Pošto je maestro potrošio sve komplimente za Jelenu ustao je od stola, izvinjavajući se Jeleni što mora da ide, kazavši nam da ništa ne brinemo i da će on sve srediti oko Jeleninog angažmana. Poljubio joj je ruku, omirisavši je blago kao da miriše delikatesnu paštetu na poslužavniku, i zatim otišao.
Odmah zatim je i Jelena ustala od stola i otišla u toalet. Pošto se zadržala petnaest minuta vratila se i rekla da mora da ide jer ima neke obaveze. Nisam ni stigao da joj kažem kako divno izgleda a ona je već bila otišla. Ostao sam sam za stolom razmišljajući o maestrovoj beloj bradi. Pozvao sam Prčivragovića, platio mu i ostavio pristojan bakšiš. Pogledao sam ka šanku a „moj” glumac je spavao, naslonjen za šankom i sa glavom preko svoje desne ruke, u pozi koja podseća na Supermena kada leti. „Blago njemu”, pomislih i otiđoh iz restorana.


* * *


Pošto je audicija uspešno prošla a Jelena dobila ulogu Leonore u operi Trubadur, mnogo ređe sam je viđao. Bila je previše zauzeta individualnim probama sa maestrom Lovričom, išavši često kod njega kući. Čuo sam da je imao crni pianino i zidove načičkane brojnim akvarelima, kao i da je imao psa po imenu Arčibald. Ipak, od Jelene sam saznao samo to da je maestro Lovrič sjajan čovek i da sprema odlične lazanje.
Par dana pred predstavu organizovana je proba. Ja sam bio korepetitor.
Počeli smo sa zakašnjenjem od petnaestak minuta jer su neki horisti zakasnili. Kako su svi solisti došli na vreme meco sopran, koja je pevala Acučenu, protestvovala je kod maestra, rekavši da je nedopustivo da solisti čekaju horiste, koji pritom falširaju na predstavama. Zatim je predsednik hora, omanji gospodin, proćelav i u braon kariranoj košulji, stao u odbranu hora rekavši joj da je ona ta koja falšira i da posluša snimak sa poslednje predstave. Na to se umešalo još par horista kao i bucmasti, i rumen u licu tenor koji je pevao Ruiza, i sopran, bleda kao krpa i sa ljubičastim brošem na grudima, koja je pevala Ines, tako da je sve ličilo na jednu ogromnu košnicu u kojoj „pčele” zuje i ubadaju jedna drugu. Ipak „matica”, u ovom slučaju maestro Lovrič, je sve izgladio, po običaju, pa se krenulo bez onih koji su kasnili.
Posebno mi je bio zanimljiv bas koji je pevao Feranda. Visok i korpulentan, sa dugačkom i gelom namašćenom kosom, sve vreme se čapkao za dugačak i kao u orla kriv nos, kao da je skidao prašinu sa njega. Potpuno je bio nezainteresovan za dešavanja u sali, kucao je poruke na telefonu i žvakao žvaku. Ipak, pošto je došao red na njega da peva( prva velika arija u operi je arija Feranda), toliko mu je bio sonoran i jak glas da je pola horista moralo da izađe iz sale jer nisu mogli da izdrže taj zvuk.
Jelena je uglavnom sve ćutke posmatrala, sedevši preko puta mene. Povremeno bi prokomentarisala nešto sa jednom drugaricom iz hora, sopranom, sa kojom se zna još iz srednje škole. Počele su da uče pevanje u isto vreme, s tim da je drugarica bila starija par godina od Jelene. Od početka su bile u međusobnoj netrpeljivosti čemu je možda doprinelo i ponašanje njihove profesorke, koja ih je često upoređivala stvarajući rivalitet između njih dve. Na svim većim takmičenjima drugarica je uvek dobijala bolje kritike i ocene, ali na kraju nije uspela da postane solista. Sada je sedela pored svoje „protivnice” i verovatno komentarisala drečavo žutu majicu koju je nosila Acučena.
Došao je red i na Jelenu da peva. Pošto sam bio prezauzet sviranjem, samo sam krajičkom oka pokušavao da uhvatim Jelenin pogled, ali nisam uspeo. Delovala je potpuno sigurno u sebe. Nosila je teget rolku pripijenu uz telo, i crne, uske pantalone. Svi muškarci su je otvorenih usta posmatrali, dok je Ferando za trenutak ostavio telefon, i smeškajući se klimao glavom, kao da je govorio „tako, tako, mala moja”! Jelena je zvučala besprekorno. Primetio sam nekoliko pogleda i na sebi, jer je celo pozorište znalo da smo vereni, i da je Jelena postala maestrova miljenica, a šuškalo se i da mu je ljubavnica.
Maestro je uglavnom dirigovao probu „zagnjuren” u note, međutim kada je red došao na Jelenu nije “skidao” pogled sa nje, i poput kakvog zanešenjaka joj teatralno gestikulisao rukama, povremeno joj slavši poljubce dajući joj do znanja da je odlična.
Sve to me je veoma dekoncentriasalo i počeo sam da se preznojavam. Video sam kako mi se horisti smeju i kako komentarišu egzaltiranog maestra. Počeo sam da grešim. Isprva su to bile sitne greške. Izostavio bih tercu ili kvintu u akordu, ili bih odsvirao nešto što uopšte nije pisalo u notama a što nije kvarilo ništa jer je bilo u tonalitetu. Ali, kako je proba prolazila sve više pogleda se zadržavalo na meni. Počelo je i stalno domunđavanje između ljudi u ansamblu i kao da su svi prisutni komentarisali mene, moje preznojavanje i nelagodnost koju mi je pričinjavao maestro koji nije prestjao sa slanjem poljubaca Jeleni. Polako ali sigurno sam počeo da pravim i veće greške. Izostavljao sam cele akorde, „zavlačio” sam tempa, svirao sam falš note, čak mi je u jednom trenutku, pri okretanju stranice, ispala partitura sa stalka od klavira, ali sam se brzo snašao hvatajući jednom rukom partituru a drugom svirajući klavir.
Držao sam se stojički, i moje sviranje je bilo podnošljivo dok su ostali solisti pevali , ali kako bi Jelena počela da peva ja bih se potpuno oduzeo. Na jednom mestu je Jelena imala vrlo zahtevnu i nezgodnu kadencu. Pevač svako teško mesto može lakše da savlada ukoliko je korepetitor siguran, i ukoliko ga isprati na pravilan način. Kako je Jelena došla do te kadence počeo sam da „vučem” tempo, dovodeći je u nepriliku jer joj je trebalo više daha. Na njenom najtežem mestu, umesto da je podržim sa čistim i sigurnim akordom, ja sam odsvirao falš akord, tako da je ona gotovo „skviknula” na najvišem tonu, što je, sve zajedno, zvučalo kao neki avangardni pravac u muzici. Maestro je prekinuo probu u tom trenutku i obratio mi se rečima: „Pobogu mladiću, pa dokle ćemo da slušamo Vaše gluposti? Saberite se ili da sednem ja da sviram”?!
Jelena je ostala hladna i pribrana gledajući me svojim mačijim očima. Horisti nisu skidali osmehe zadovoljstva sa svojih lica, a Acučena je prišla Jeleni i rekla joj je da ništa ne brine jer se takve stvari dešavaju. Bila je u pravu, jer se njoj slična stvar desila pre par godina, kada ju je pratio bivši muž, korepetirior u penziji. Naime, pošto su bili pred razvodom braka, on se nije danima treznio. Na probu je došao „mrtav” pijan, ali ni dirigent ni niko drugi na probi to nije primetio. Kada je došao red na Acučenu i na njenu poznatu ariju, on je počeo da svira neki džez pasaž koji su zajedno, u srećna vremena, voleli da slušaju. Istrčala je iz sale sva uplakana a on je izvadio pljosku ispod džempera, nazdravio svima u sali i stropoštao se preko klavira, udarivši glavom preko dirki, polomivši jednu od njih, na tonu c1.
Maestro je dao pauzu ansamblu i solistima i svi, sem mene, izađoše iz sale da popuše po koju, i da prepričaju malopređašnji događaj. Sedeo sam potpuno sam za klavirom. Gledao sam u polomljenu dirku c1. Ličila mi je na Jeleninu i moju vezu. Pojavio se zatim bas zamolivši me da još jednom prođemo njegovu ariju. Pošto mi je pevao iza leđa svojim ogromnim glasom, potpuno sam ogluveo za trenutak, pa sam ostatak probe svirao polu- gluv.
Veče sam proveo za šankom u restoranu pozorišta. Bio sam pijan. Jelena mi je poslala u toku dana poruku u kojoj me obaveštava da je raskinula veridbu sa mnom, pošto sam ljubomoran na nju, a kao dokaz moje ljubomore navela je to da sam namerno grešio na probi jer ne mogu da podnesem da moja buduća žena bude uspešnija od mene. Takođe, rekla mi je da joj vratim povodac za njenog psa, i da joj vratim knjigu „Moć podsvesti”, a da njen brushalter, koji mi je ostao od njenog poslednjeg boravka kod mene, mogu da zadržim i da se njime slobodno mogu hvaliti po pozorištu.
Ujutru sam se probudio sa ogromnom glavoboljom i svega što sam se sećao, od prethodne večeri, jeste bilo da me je Prčivragović dovukao do stana i smestio u krevet.


* * *


„Da je naše pozorište u velikom uzletu, a operska scena u zamahu, pokazali su sinoć protagonisti opere Trubadur. Vođeni iskusnim i maestralnim maestrom Lovričom, solisti, hor i orkestar pozorišta su sve prisutne gledaoce doveli do ubeđenja da je umetnost božanska tvorevina! Orkestar je bio čist, precizan, ujednačen sa blistavim krešendima. Hor na visini zadatka, uz ujednačenu boju. Muški hor perfektan...ipak isticala se svojom izuzetnom pojavom i prelepim glasom sopran Jelena Vićentijević, kojoj je ovo bila premijerna uloga na Velikoj sceni pozorišta, u ulozi Leonore. Svojim mladalačkim zanosom i izuzetnom sposobnošću nijansiranja u glasu, ova perspektivna umetnica podsetila nas je na najblistavije momente iz istorije našeg pozorišta. Odlična pijana, blistave i lake visine, neizveštačena i sugestivna gluma, samo su neke od mnogobrojnih kvaliteta kojima je ova mlada umetnica darivala sinoć publiku...”
Nekoliko dana posle predstave pozvao me je maestro Lovrič da se vidimo. Našli smo se u restoranu pozorišta. Maestro je bio bled u licu, sa velikim i modrim podočnjacima, kao da nije spavao celu noć. Naručio je vinjak, ja takođe, dupli. Rekao mi je da nije spavao celu noć. Pošto je zaprosio Jelenu nakon predstave, a ona ga odbila rekavši mu da je on veoma „drag čičica”, ali da ona voli drugog muškarca, pomislio je da sam ja taj drugi muškarac, pa mu je bilo vrlo neprijatno pošto je bio ubeđen da je čuo od nekoga kako mi je Jelena poslala veče pre toga poruku u kojoj reskida veridbu!
Pošto mu „đavo nije dao mira”, odlučio je da se raspita ko je taj muškarac u kojeg je Jelena zaljubljena. Saznao je da je u pitanju neki biznismen iz inostranstva. Naš je čovek, ali je pre dvadesetak godina otišao u inostranstvo da radi, što znači da je bio podosta stariji od Jelene. Ta ga je činjenica veoma rastužila i uznemirila, pošto on sam, po njemu, nije bio mnogo stariji od nje u odnosu na tog muškarca. Takođe, saznao je da je taj muškarac imao ženu i dvoje dece ali ih je napustio zbog Jelene. Verili su se i trebalo je da se venčaju kroz mesec dana.
Ispili smo vinjake a maestro zatraži još dva dupla. Oči su mu zasuzile. Bilo mi ga je žao. Kada mator čovek plače to može da vas jako ražalosti. Popio je dupli vinjak „na eks”, stresao se, i zatim se pojavio na njegovom licu mali, đavolski smešak. Rekao mi je da se Jelenin verenik preziva Prčivragović, baš kao i naš kelner. Proverio je da li su u srodstvu i utvrdio da nisu. Kazao je da će svaki put kada bude prolazio pored plakata za predstavu ili pored spiska za podelu uloga, slatko čitati ime: Jelena Vićentijević- Prčivragović, sopran.
Pošto sam završio sastanak sa maestrom, stigla mi je poruka od Jelene. Rekla mi je da bi htela da me vidi pošto je dobila novu ulogu. Takođe, napisala mi je da joj je neprijatno zbog maestra jer ju je krivo razumeo, i da ona njemu uopšte nije dala povod da je zaprosi, i da ako ga vidim ovih dana da mu se izvinim u njeno ime.
Pozvao sam kelnera da platim i zamolio ga da sedne pored mene. Rekao sam mu da mi je veoma drago što ga poznajem, makar iz viđenja, i da mu se zahvaljujem što mi je pomogao da dođem kući kada sam bio pijan. Zatim sam mu platio i po običaju ostavio dobar bakšiš. Otišao sam do toaleta, umio se, pljunuo u umivaonik, i pogledao svoj odraz u ogledalu: po prvi put posle mnogo, mnogo vremena, konačno sam video sebe!