MILAN TODOROV: JA SAM ELVIRA

(diptih)

1.

Dok se oblači, Elvira mi priča o svojoj majci.
Zamisli šta mi je juče odgovorila kada sam je pitala: ko sam ti ja, mama?

Ne znam.

Odgovorila je:
Sigurno si mi nešto dobro...

Onda Elvira plače na mom ramenu  i onda joj je, valjda, malo lakše.

Hvala ti, kaže iskreno. Ne znam šta bih bez tebe!

Ali ipak ne želi da spava sa mnom.

Za sada, kaže.

Koliko dugo može da traje vreme sadašnje, pitam.

Elvira se pravi da me ne razume.

I ja znam  da to njeno „sada“ znači „naročito ne sada“, kako kaže Elvira.

Naročito ne sada, kada je zapala u krizu srednjih godina i kada je uverena da više ne može da vodi  uobičajen seksualni život posle menopauze.

Istovremeno, ona sve bolje izgleda I to ne mislim, naravno, samo ja.

Kad smo, nedavno bili na aerodromu, jedan poznati glumac...naočit čovek rekla je Elvira...me je napadno gledao.

Ona, zaista, izgleda sve bolje. I ja joj to uporno ponavljam, ali ona misli da moje reči služe samo tome da  bih je subotom uveče posle večere i čaši ili dve dobrog vina,odvukao u krevet.

Znaš šta joj se sada dešava? pita me u pola posla. Upravo sam, naime, pomislio da je stvar među nama krenula, jer mi je dozvolila neke male nežnosti, što u poslednje vreme nije činila.

Šta, za Boga miloga?

Nekontrolisano kaki.

Molim?

Onako, i kad mora i kad ne mora. Jednostavno više ne konroliše peristatiku creva. I sve ja to moram da čistim. Ali, ona je svega toga svesna i stid je. Mene zapravo boli njen stid...razumeš?

A glumac, kako te je on to gledao?

Ja sam veoma svesna da sam još...kako da ti to kažem (postidela se)....privlačna sredovečnim muškarcima...

Zabolelo me je.

Odjednom odlučih da budem sasvim iskren.

Zabolelo me je kad si to rekla. Ja, budala, zaokupljen displejima sa informacijama o odlascima i dolascima , strahom od pada, ne zaboravljam nikada da je sletanje opasnije od uzletanja, pa onda ono redovno kašnjenje isluženih Jatovih aviona... nisam ni primetio tog klipana.

Mislim da grešiš. Čovek uopšte nije klipan, nego vrlo uspešan fillmski i pozorišni glumac.

A šta sam ja?

Ona opet ćuti.

Znaš, kažem, moram da ti priznam, to se i meni dešava.

Tebi...pa, naravno...

Možeš da se ironično smeješ koliko hoćeš, ali primetio sam da me ženske upravo poput tebe ponekad gledaju, ali onako, kao kada ima još nešto iza tog pogleda.

Razočarenje?

Možda, draga moja Elvira, ko to zna... Svi smo, na ovaj ili onaj način, razočarani ...

Ali, to je drugo, dragi moj. Ti nikada nisi voleo žene svoje generacije.

Ja ne kažem da su to žene moje generacije.

Ali, ne mnogo mlađe, zar ne?

Mm...da...u pravu si..ali ipak, već obeležene.

Šta ti to znači? Kakav fašizam?

Ne, nisi me shvatila. Obeležene znači na neki način emotvno izneverene ili bar ozbiljno povređene.

Lovac koji sledi krvavi trag divljači.Kako se to ono beše zvalo? Krvoslednik?

Ne želim da se upuštam u raspravu koliko je ona, Elvira, mlađa od mene. Osam godina. Devet. Mnogo ili ne baš mnogo. Meni je to uvek bilo svejedno. I sada mi je svejedno.

A ja starim, kaže Elvira i zakopčava grudnjak na leđima. Nezaustavljivo i nepobitno starim. Eto...pomozi mi..

Pomažem.

Ona na to iznenada kaže: neukusan si!

Molim.

Neukusan si. Vrlo dobro znam šta misliš i u kom trenutku to misliš.

Primećujem da joj je nos oštar. Inače sam uvek smatrao da je pisav, nežno pisav. mali i blag. A uši su joj velike, blede, ispod poludugačke crne kose, koja se na mahove razređuje i stanjuje pri dnu.

Mislim da si ti osoba koja je operisana od svakog saosećanja.

Fijasko. Još jedna propalo subotnje veče.

Dok je sređivala garderobu, ustajala pa sedala, čekala taksi, gledala kroz pogrešan prozor, onaj ka dvorištu a ne prema ulici, proveravala stanje baletanki na svojim dugim nogama... iznenada je opet rekla: Znaš, neverovatno je da se ovakva priča dogodila i mojoj majci. Poslednjih deset godina očevog života ona sa njim nije progovorila ni reč. Pamtim taj muk, jezivu tišinu...ne znam ko je bio kriv, samo mogu da naslućujem iz pozicije zrele osobe...

Taksi je trubio uporno i nervozno i ona me je, pre no što će strčati niz malo stepenište u kući , poljubila u obraz.

Otišla je i ja sada jasno osećam da je to žena koja mi nikada nije pripadala, iako smo već tri godine zajedno. Ne moramo da osećamo i mislimo isto. Dakle, ne mislim na to. To se dešava ljudima koji su dugo zajedno. Ili se ne dešava. Ali, ovo sada ide u pogrešnom pravcu. Definitivno, ma šta to značilo.

2.

U taksiju lepo miriše na citruse i suve smokve, recimo, premda sam imala utisak da je čovek u njemu predugo sedeo i perverzno buljio u mali televizor koji se drmusa na komandnoj tabli. To prvi put vidim u našim taksijima.Nisam pretarano indiskretna, mislim samo da je možda vreme da stvari vidim onakvim kakve jesu. Taksisti je ova automobilska kabina zamena za kuću. I normalno je da čini sve da se u njoj oseća prijatno.

Da li vam smeta muzika, upitao me  je.

Tek sada sam primetila da on ne gleda televizijski program nego snimak neke koncertne predstave. Gudači u atrijumu velike gotske crkve. Sunce koje isijava iznad njihovih instrumenata, grana loze nadvijena nad tremom.

Napolju je vejao mokar sneg.

Ne, naprotiv, kažem i mislim čovek je sigurno obrazovan i ko zna kakva nevolja ga je naterala da po ovakvom nevremenu dežura na taksi stanici.

Preturam po svojoj ogromnoj mekoj tašni i shvatam da sam kod Gordana zaboravila četicu za zube. On ima u ormanu deset novih neraspakovanih četkica za zube, ali ja uvek sa sobom nosim svoju. I ne menjam je godinama. On menja svoju svakih mesec dana. Ne razumem u čemu je razlika, ali razlika postoji. U svakom slučaju znam da se neću vratiti po tu svoju plavo crvenu četkicu za zube sa mobilnom drškicom.

Posle petnaestak minuta kažem taksisiti: Ostavite me iza onog signala, jer uvek namerno silazim kod tog signala koji upozorava vozače na prelaz preko pruge. To činim i sada, duboko posle ponoći, jer volim da uzmem malo svežeg vazduha pre nego što stignem kući. Život je sada tako kratak i možda ga što dužim šetnjama možemo učiniti podnošljivijim, mislim i znam šta bi Gordon na to rekao. Ne moraš, ti ionako imaš zgodne noge...Ili nešto u tom stilu. Suviše je predvidljiv.Za njega nijedna tema nije ozbiljna. Možda je tako bolje. Lakše prolazi kroz zabranjeno, kroz crveno.

Čovek zaustavlja taksi, izlazi i otvara mi vrata. Nešto što nisam očekivala niti sam ikada doživela u ovom gradu. Muzika ima čudo dejstvo, ponekad, zar ne? Dok mu plaćam vožnju, on stoji blago naklonjen, visok, uglađen, bled  (tek sad primećujem da ima dugu kosu neuobičajenu za njegove godine) i kaže zapanjujuće: Zdravo.Primećujem i da mu glas drhti. Potom polako zatvara vrata i prelazi na drugu stranu vozila, zureći u mene sa jedva vidljivim odsjajem u očima.

Otkud ta potreba u muškarcima da se stalno, u svakoj situaciji, primereno ili najčešće neprimereno, približavaju suprotnom polu, da osvajaju, kao da im je to zapis od Boga?

Tiho sam ušla u stan. Majka je spavala u svojoj sobi. Čas je glasno hrkala a čas mirovala, kao da nije disala.

Nisam imala snage više da se iscrpljujem sa njom, zaključala sam vrata njene sobe kao što sam činila svake noći plašeći se da jednom ne ustane iz kreveta i padne niz strmo stepenište.

U kupatilu sam se brzo istuširala vrelom vodom pa zatim hladnom. Obukla plavi penjoar. Ušla u dnevnu sobu i upalila malu podnu lampu, uključila  televizor. Bila je neka reportaža o Tokiju. Setila sam se reči jednog Japanca koje je izgovorio prilikom jednog u nizu onih njihovih zemljotresa u okolini Fukošime i nuklearnog reaktora: Plašiti se previše ili premalo je isto.

Da, zaista bi se moglo i tako nazvati to osećanje stalno rastuće pustoši. Osetila sam teskobu od toga.

Otvorila sam prozor. Dugokosi taksista je stajao ispod svetiljke pred ulazom. Kad je začuo prozor, podigao je glavu i mahnuo mi. Naši pogledi su se sreli.

Ujutro, pitala sam se kako je taj nepoznati muškarac mogao da zna šta mi je tog trenutka u glavi.

Kako je, uostalom, mogao da zna za moju potrebu da se oslobodim ove duge vezanosti ... Da prekinem tu vrstu uništavavajuće zavisnosti.

Docnije sam pakovala majčine stvari koje će poneti sa sobom u bolnicu.
Iznenada postala je vrlo prisebna. Tačno je znala gde se koji komad njene garderobe nalazi, gde peškiri, gde lekarski nalazi, govorila mi je da pripazim na foto album...sve je bilo sasvim kao nekada, ništa nije zaboravila, izuzev što me je zvala Ana, verovatno je sada umislila da sam pokojna tetka.  Uzalud sam joj govorila: ja sam Elvira...tvoja mala ćerka, tako sam rekla, i još: mama, pogledaj me...

Ona je iznenada zaplakala. I plakala je tiho cvileći sve vreme dok sam je pakovala.

Ne, to nije zaborav, pomislih, to je nešto dublje. Zaborav je razumljiva stvar, a ovo je nešto sasvim nerazumljivo i zato strašno.

O tome sam mislila dok sam majci presvlačila pelene, o toj  drugoj, tamnoj strani zaborava.

Nekako baš u isto vreme zazvonio mi je mobilni. Gordan se javljao sa posla uvek tačno u devet i trideset ujutro, pre jutarnje pauze za doručak. Hej, pa ti si potpuno zaboravila na mene...Kao da sam četkica za zube...rekao je veselo.

Mogla sam da mu kažem ... da zaborav nema svoju konačnu formu.  Toliko sam znala iz majčine priče. Ali, zašto? To na kraju krajeva ništa ne menja.

Umesto svega, ćutala sam.

Pomislih, možda sam i ja kao majka? Možda bih mogla deset godina da ćutim  sa nekim muškarcem? I da sve zaboravim.

Zato nervozno prekidam vezu, tražim onaj noćašnji zgužvani papirić u svojoj tašni i zakazujem taksi...

Ja sam ...Elvira, kažem.