GORDAN LEMAJIĆ: PAS NE ZNA ZA RAZLOG

„Idem na trening“, rekao sam sedmog jutra po izlasku iz bolnice.

„Nikola, on hoće na trening“, pobunila se mama, „pa do juče je bilo da li će preživeti, a sad bi da se džilita tamo po keju...“

Tata je smirio situaciju i doneo jedinu ispravnu odluku: „Idi, ali ne preteruj. Evo ti ključevi od kola, i da ti nije palo na pamet da sedneš na motor.“

Kako sam ga samo gledao kada je došao po mene da me vodi iz bolnice. Uverenje da je umro, da ga više nema, bilo je tako jako... Ni mamine reči nisu mogle sasvim da ga odagnaju... U mom pamćenju su slike bolesnog oca, slike umirućeg oca, bile toliko jasne... I zato mi ništa nije bilo jasno... Grleći ga, ponovo sam se rasplakao pa nismo mogli odmah da krenemo...

Drugovi iz kluba su me dočekali sa oduševljenjem. Čuli su da sam bio na ivici... Trener mi je rekao isto što i otac, pa prionusmo na rad. Znoj lije i leči sve nedoumice. Dok sam se znojio, sve više i više naprežući mišiće, nisam mislio na pitanja bez odgovora... 

A njih je u mojoj glavi bilo mnogo...
Posle treninga, volan se sam okretao prema Urologiji kao da njime upravlja automatski pilot. Pozvonio sam na vrata i eto nje...

„Pa gde si ti, maleni?“, osmehnu mi se Sara.

Odvela me je u sestrinsku sobu, odškrinula prozor, naslonila se na sto i zapalila cigaretu. Pričala mi je kako je život, uglavnom, sranje. Kako mora da promeni posao jer će na ovom odeljenju poludeti...

„Kako i ne bih posle osamnaest godina provedenih u udisanju bolesnih mokraćnih muških isparenja... Godina gledanja raspadnutih staraca, dodirivanja, bodenja, vađenja krvi, menjanja infuzija, drenova, čišćenja smrdljivih rana i govana, slušanja kuknjave, slinjenja, stenjanja, prdenja, pljuvanja, hrkanja, deranja... A doktori, kao i sad, posle ove katastrofe, odu na bolovanje... Dolazili su Jordanovi, otac i braća... Hteli su da ubiju doktora Baneta, mada on uopšte nije kriv. Anesteziolog je uprskao. Čitav džumbus... Bila je i policija.

I doktorka Nina je na bolovanju...

Znaš kada bih se ja lečila u bolnici da se od nečeg razbolim? Nikada! Išla bih kod travara i vračara... Eto...

Otkud ti taj šav na čelu? Pa, pao si te noći u kupatilu. Razbio si lavabo glavom. Sada zahvaljujući tebi imamo novi lavabo... Ha-ha-ha... Jordan te je pronašao u ve-ceu. Joj, kako se bio uplašio za tebe! Digao je na noge celu zgradu, koliko je vikao. Zar se ne sećaš? Pa odmah si došao k sebi... Nisi mnogo ni krvario. Zašio te dežurni na hitnoj i odmah su te vratili kod mene. Zato doktor nije hteo da ti radi biopsiju. Da se to nije desilo, možda bi ti danas bio na Jordanovom mestu... Jadnik je ostao bez kiseonika na nekoliko minuta i potonuo kao da je tako suđeno... Ispada da si istovremeno i ti pao u komu u svojoj sobi... Čika Danilo je onako iskasapljen povadio igle i dopuzao u hodnik. Primetio je da s tobom nešto nije u redu.

Odjednom smo na odeljenju imali šou: Jordan u kritičnom stanju, ti u nesvesti, a čika Danilo na samrti... Doktorka Nina te je reanimirala... Mogu misliti šta bi Jordan dao da je njemu tako stavila usta na usta... Bože, evo smejem se i plačem... Ne mogu da verujem. Izvini, samo da obrišem oči... Onakav rmpalija, a da ga tako upropaste... Ne, ne možeš da ga vidiš. Na intenzivnoj je. Nije na mom odeljenju. Još se uopšte ne zna koliko je mozak stradao... Medicina mnogo toga ne zna, a vrlo malo zna... Zato su doktori tako arogantni. Nemoć prikrivaju šepurenjem. Svi su uvereni da te koma dopala zbog tog udarca u glavu... Jedino je doktor Branislav drugačijeg mišljenja. On kaže da ste ti i Jordan, izgleda, karmički blizanci... Doduše, on se često šegači ali i kada se šegači u tome ima neke istine... Čudan je čovek... Idi sada i čuvaj se... Mlad si, lep si, biće sve super... Zaboravi na ovo što pre... Ajde, srce, ljubim te... Ej, čekaj! Evo, čika Danilo ti je ostavio ovaj kupus od knjige...“

Na ishabanim koricama stajao je naslov: Blago Sierra Madre. Kada sam je otvorio zasmrdelo je na memlu. U dnu prve stranice je krezavim slovima grafitnom olovkom bilo ispisano: Ovo nije bogzna kakav poklon ali bio sam rad da vam nešto ostane od mene, dragi vrlo poštovani mladiću. Danilo Kovač iz Petrovaradina.

(odlonak iz romana u rukopisu "PAS NE ZNA ZA RAZLOG")