 |
Na sebe se, ponekad, treba izvikati, ovo sam kasno
shvatio, ali ne i sebe preplašiti. Kada sam se jednog tamnog jutra probudio,
bio sam nadomak odluke da se zapitam ko sam, gde sam. Posle jutarnje kafe,
oborio sam sebi raspoloženje na nulu. To je, na primer, značilo da mogu da
stojim nalakćen na prozor i posmatram ulicu, mutnu reku koja je uz nju tekla.
Posle kolebanja ne umem da mislim kuda ću, odmeravam. Rado bi se vratio na
biografiju, da budem deo sebe, ali je ovo privid, lažno staranje o sebi. To nije
izvodljivo. Obe moje ličnosti, imao sam tada u sebi dve ličnosti, kao da su se
iselile u daleku zemlju, i oni koji mi trebaju nisu bili uz mene, izgubilisu se
u vremenu, ko na kome-sve jedno po jedno, nošeni i gonjeni potrebama i brigama.
Imao sam osećaj da sam se presvukao u ludačku košulju. To je još jedno jutro,
mislio sam, s kafom, u kome ne znam koliko je preostalo „odavde do večnosti“.
Umem da se osmehnem u sebi, pri ludoj pomisli: kiliko se može biti sam sa
sobom? Postoje ljudi koji su ovakvi i onakvi, do neprepoznatljivosti, i svi,
uglavnom, ne umeju sebe da cene.
Uspevao sam godinama da sve ručunam na kratak rok, gotovo
prekratak. Sav sam živeo za ono dnas, jedva dobacujući do sutra. Ta glupava
igra potrajala je koliko mi je trebalo. Kako odmičem s godinama, tako sam sve
dalje od sebe. Slobodan? Davno sam shvatio smisao i kakve su granice ove
slobode. Ne može se verovanje u slobodu svesti na poimanje melodije koja može
da se ponavlja, ponavlja. U ranijim, i ovim i onim godinama, voleo sam da istaknem
kakvu dobru stvar iz biografije, istorije predaka, prikažem sebe boljim nego
jesam, da sakrijem blatnjavu stranu sebe. Mogu sebe da opišem kako sam izgledao
kada sam krenuo u osnovnu, srednju, na fakultet, kada sam se istinski zaljubio,
kada sam bio u najboljim godinama, kada sam penzioisn, a sada me je sramota da
stavljam takve stvari na papir. U stanju sam da nabrojim gotovo sva mesta gde
sam stanovao, mnoge gradove koje sam posetio, poslove koji sam radio, nagrade
koje sam dobio, pokude, kazne. Mogu da se setim vrata, običnih i
automatskih, koja sam otvorio,
stepenica, običnih i pokretnih, kojima sam hodao, brda i dolina kojima sam
pešačio, liftova i aviona kojima sam se dizao i spuštao. Mgu sve da nižem sa
manje i više detalja, sa manje i više straha i uljudnosti, i muzeje i ruševine
koje sam posetio, kafane i hotele u kojima sam jeo i spavao, klackalice i
vrteške na kojima sam se zabavljao. Postoje tragovi ozbiljnih banaka i
štedionica u kojima sam držao pare, biroa i kancelarja za koje sam obavljao sitna
i krupna posla, zabava i pozorišnih predstava, koncerata na kojima sem bio,
mada nisam uvek bio svestan tih stvari koje me okružuju, iznuđuju moje
prisustvo. Neki pamte kada sam bio preterano veseo, izrazito radostan, (“pamtim
i ja”) kada sam bio izrazito tužan, (“pamtim i ja”) kada sam ostajao izrazito
postiđen i pohvaljen, (“pamtim i ja”) postoje svečani intimni trenuci kadam sam
bio sasvim svoj, ali nikada sebi nisam izrazito zavideo na tome. Volim
jednostavne poglede na sebe, bez emocija, i čovek koga vidite, a ne vdite ga,
koji sedi onamo, a ne sedi nigde, to sam ja lično.
Nemoj biti takav prema sebi, govorio sa. Budi sebi od
srca zahvalan za sve. Izgleda kao da sada žalim sebe, pa i za onim vremenima
kada su obe moje ličnosti bile uz mene. Zašto bi, pitam se, ove dve moje
ličnosti, ovo je manje-više promišljena igra reči, i morale da obraćaju pažnju
na mene. Mnogo sam ja voleo obe svoje ličnosti, iako im nisam davao uvek za
pravo. Posle ovog razmišljanja, nabrajanja misli o sebi, nekoliko puta sam sreo
jednog od sebe gde ne treba. Hteo sam da
se vratim da živim svojim starim životom. Taj, koga sam sreo, nije prihvatao,
rekao je: dok u zemlji, u glavi mu haos. Nije hteo sa mnom ni da razgovara o
mom povratku onamo od kuda sam došao. Poverio se da mrzi vraćanje na staro, a
da neće na mene da utiče kuda ću. Sada sam sebi, nekako, strano lice, živim po
trenutnom nagonu, ne mislim ni o čemu. Od cele ideje o životu ostao sam sebi
samo ja. Odavno glavinu vremena provodim sam sa sobom, zabavljajući se s knjigama,
novinama, TV reportažama. Polako gubim zdravlje, sluh i vid. Sva sreća da me
služi mozak, pamćenje. Nikada više neću sresti sebe.
Нема коментара:
Постави коментар