RATKO DANGUBIĆ: KUČINA

 

 

(iz skica za predavanja profesora Majlsa Bartona, kučinara s Harvarda, lične beleške)

 

Ovo nije restauracija mojih misli, možda samo prebacujem sebi da o ovome treba nešto da kažem, jer u vezi ovoga ja i ne mogu ništa da odlučim, previše je zapetljno. Treba razmisliti o ovoj pojavi i njenoj sadržini. Kada sam prvi put pomislio na kučinu, iskreno nisam ni razmišljao da je ona povezana toliko sa životom. Ja volim da pravim individualni pogled na svet, priznajem, koji odlikuje blaga ironija, o onome što za ozbiljno razmatranje nije značajno. Ne vredi da okolišim, ovo se govori čoveku i sebi licem u lice. Razglabati o kučini i uplitati drugog u kučinu, prevashodno se čini kao igra.

I pomalo mi se čini čudnovatim da moje lično opažanje o ovom može drugima biti važno. Treba da iznesem suvisle misli, spreman sam da se rugam. Ovo vreme nije bolje ni gore od onih u kome su živeli ljudi vekovima, ali lebdi pitanje jesu li više ili manje poremećeni prethodni odnosi, imaju li ljudi drugu svest. Sedim u svom kabinteu na Harvardu, i precrtavam i dodajem reči koje ovde imaju ulogu. U svakom vremenu postoje opasnosti, nivo i vrsta rizika življenja se menja. I vožnja taksijem je rizik. Trenutno smo u vremenu kada nam se ukazuje na kraj svega - kraja istorije, i kada strahujemo od onoga svega što dolazi prema nama spolja, a sami pravimo zamke sebi iznutra.

Hajde da okrenemo peščani sat, da ga položimo da pesak da ne curi: neka bude mera gde jeste. Sreo sam čoveka koji veruje da je peščani sat, jednom dubi na glavi, onda mirno stoji. Ima raznih priča, a ja sam sada izabrao da predajem o kučini. Ne želim se dugo na ovom zadržavati. Mogu mnogo toga da izbrišem, razne odrednice, ali umem da popunim i prazna polja. U ovome vremenu kučina je dobila sulude uloge i razmere, i kučina je, odjednom, sinonim za mnogo toga: od nus produkta iz raznih vrsta biljaka, do pojava u politici, reči na gomili. I, kako stoje stvari globalno i lokalno s kučinom? Malo ljudi vidi kako je kučina, produkt biljke, metafora i pojava, osvojila svet. Tu se javlja pitanje, kako je prepoznati, kako iskoristiti, suprostaviti joj se, iskobeljati se iz nje.

Davno je prihvaćeno, u laičkim i naučnim krugvoma, da se nalazimo u vremenu kudelje. Spreman sam da pišem knjigu o njoj, da predajem u školi o ulozi kudelje. U razvoju sveta, kudelja pokriva širko polje: od nje se prave vreće, stavlja se u navoje na cevima, služi za pravljenje droge, kod tapaciranja fotelja, ona je zakucala na monoga vrata i prozore. S druge stranem u najboljem slučaju može samo da se kaže da se ona iskorišćava, toleriše, ali se sigrno ne poštuje. I samo najveštiji, najobučeniji mogu da razlikuju o kojoj se kučini radi. Oni koji je o ovome govore misle da je prekasno da se svet spasi, da je kučina, ove i svake vrste, ovladala svetom. O njoj se ne govori u bogomoljama. Tu negde su događaji krenuli svaki svojim putem: i dogodilo se da oni koji su upadali u običnu kučini ostjali u njoj kao pile u kučini, a oni koji su bili u kučini koja je je ostajala iza droge su sanjali svoje titrave snove. Ove stvari u vezi kučine su još složenije nego se misli. Ne znm koliko je širenje straha od kučine, kao i od njenih produkata, neophdno, ali svakako se tako umanjuju rizici da ljudi upadaju u “stvarnu” kučinu.

Ponekad se pitam, čije dostojansto kučina ruinira. Upadanje u kučinu je vrsta igre potiranja svega. Niko ne gubi svoja prava kao onaj koji upadne u kučinu. A upadanje u kučinu je neupitno. Ono ne mora ni da se zasluži. Bez ukazivanja na kučinu ne bi ni znali da smo svi u njoj. Ne postoje uslovi koji se moraju ispuniti da bi neko upao u kučinu. Naklonost ili nenaklonost prema kučini je stvar pojedinca. U istoj kučini se nađu i najljući neprijatelji. Ne postoje fakulteti, inistitucije koje se bave kučinom. A ne možemo svi unapred znati u koju smo kučine upali. Današnji odnos prema kučini mora da se razlikuje od onoga od pre sto godina. Ne može se više sa sigurnošću tvrditi da će čovečanstvo pobediti kučinu. Većina ljudi ima poštovanje prema jednoj vrsti kučine, a druga prema drugoj. Što više kučina prodire u našo život iz kudelje i politike, manje je optimizma.

Danas je kučina sinonim za mnoge stvari i, pre svega, odslikava prezir prema samim stvarima. Kad god, svesno i nesvesno, upadne u kučinu, slučaj dovodi do njegovog suprostavljanja stanju u kome se nađe. Ovo je, uostalom, filozofija sveta u kome živimo. Kako se može rešiti širenje straha od kučine, od njenih štetih uzroka i posledica. Uzmimo za primer običnu kudelja, ranije se nije smatralo da njena kučina šteti zdravlju, šteti kao marihuana, droga, a sada je sve pod lupom: medicina nije dovoljan razlog za sreću.

A u istu kučinu ne upadaju ni svi koji se vole, ni koji se mrze. Ne moraju ovi ni da se razumeju po pitanju šta sve znači dobra, ili ova i ona kučina. I to je sjajna poruka. Neki kažu da ćemo se najbezbednije osloboditi kučine ako se držimo načela predostrožnosti. Ovo načelo predostržnosti pominje se kod mnogih autora koji se bave opasnostima, od onih ratnih, ekoloških, do ljubavnih, a pozder malo ko spominje. Ovo načelo kaže da treba delovati protiv opasnosti. Ni ovo načelo nije uvek korisno. Možemo jedni druge smatratiu prijateljima - neprijateljima, ali kučina je kučina. To što živimo u globalnom vremenu kučine, govori da moramo biti svesni da je sve prekrila kučina. Negde treba opreznost, negde hrabrost, ali kučina je svuda, na zemlji i nebu. Ovde sam ja povukao mnoge linije preko odrednice kučina, i ja svoje napredovanje obeležavam na vidljiv način.

Ovde na Harvardu najviše volim ovakve trenutke, kada precrtavam i dopisujem, ovaj trenutak pripreme predavanja, koji obavljam s posebnom radošću. A posebna je priča kuda sa pozderom koji ostaje, i može li se pozder sagoreti, ili od njega praviti zidovi? A Čerčil je rekao, ako opskurni pisci memora ne lažu, da je u politici kučina bogom dana.