Trojica dečaka su se dozivala imenima,
nadimcima i šutirali loptu u krug, uz psovke i uzvike odobravanja i
negodovanja. Svratio je do kioska i zamolio da mu uz novine prodaju knjigu koja
je za taj dan najavljena. Ta igra s prodajom knjiga uz novine izgledala mu je
vrlo dopadljiva. Ima tu i mistike, kocke i komercijale. Prodavac mu je obećao
da će mu nabaviti i primerak novina i knjige do TV dnevnika. To je sada njegov
kvart, kraj u kome on stanuje. Sa izneverenim nadama, hoda uvek oborenog
pogleda, pomislio je. Sedam ili osam solitera je na kvadratnom kilometru.
Toliko ljudi prolazi po ovim neuređenim stazama, parkinzima, muva se po
razorenom parku. Kada nema šta sebi da kaže, on opsuje: „Jebem ti klinasto
pismo.“ Njegovo propadanje je krenulo pre koju godinu u Londonu: ulaz-izlaz
para godinama mu nije davao odgovor kako da opstane i u Pekamu. Ima godina da
se vratio u rodni grad, u kome je pre deset prodao roditeljsku kuću i pare
podelio sa sestrom Verom. Od para odavno nema ni traga, sve su ostale u troškovima
u Engleskoj, i u nadii da mora da bude bolje. Tamo je radio svakakve poslove,
nekad primerene njemu, nekad ih se stideo. I kada je naslutio strmoglav,
zamolio je prijatelja advokata da mu ovde kupi jeftin dvosoban-trosoban stan, u
predgrađu. Tako se on, tuđi državljanin, obreo ponovo među svojima. Nije ni
sanjao da će stanovati u ovakvim, posivelim zgradurinama. Iza njega su dva
braka (sa jednim i sa dva deteta). Deca su rasejana po Kanadi i Južnoj Africi.
Jedva da se čuju, naslednici se nikada nisu navikla na njega, ni on na njih.
Ima urođeno dostojanstvo, gospodin je od glave do pete, da mu stave džak na
leđa ostao bi gospodin. Uz ono malo para koliko je preteklo od prodaje kuće, uz
mesto službenika u jednoj ambasadi, traje i sam ne zna kako: uspeo je i da se
ubaci u „Krunski savet“ (treba im neko sa njegovim engleskim). To mu je
najžalosnije i najsmešnije od svega. Do ulaza u soliter prelazi (nedeljama)
preko cigala poređanih u blato, dasaka koje vibriraju, pa kroz kratki tunel
obložen folijama. Neko je odlučio da obnovi fasadu i oluke. Navodno je radove
(poslednjih nedelja) usporila popravka grejanja. Dobar komad puta mora da
prevali preko ambisa od tri metra, nekim mostom od greda i dasaka. Koliko se
čuva da ne padne, toliko se pazi da ne zakači zarđale eksere. Kada prolazi
tuda, bulji dole, u veliki kanalizacioni ventil na kome je izliveno „Valman
Hawle“. Iako zgrada ima tridesetak stanara, niko se ne buni, ne protestvuje,
ovde je nenormano normalno, da li je on postao niko, zapitao se. Kada
izlazi iz zgrade oseća se veselijim, kao da beži iz neke rupe. Tu, na desetak
metara od skela, uz kartonsku kutiju robnog lanca „Idea“ stoji starica (bez
obzira na vreme), u crnom džemperu, i prodaje povrće ili voće, zavisi kakav je
ostatak pokupila od nakupaca na kvantašu krajem prethodnog dana. Uvek ga oslovi
sa: Dobro jutro, gospodine. Zna da ona nema posebnih namera, da ne veruje da će
u njemu imati mušteriju; on njoj i izgleda kao gospodin. Ipak je juče pomislio
da bi bilo ljudski da uzme kilo grožđa od starice i da ga koju stotinu metara
dalje surdukne u kontejner ili spusti na klupu. Međutim, ostao je zatečen.
Starica je, na zahtev da mu izmeri kilo grožđa, dok je po džepovima prugastog
odela tragao za parama, ponudila (prešla je na ti): „Uzmi tri kila, pa da ti
dam ono koje valja“. Od svih lica koja je raspoznavao, kada dolazi ili odlazi,
nije bilo nikoga osim Nane (tako je oslovljava prodavac novina) da mu je
privukao pažnju. S ovim mislima (i svirepim osmehom) se sledećeg jutra brijao
pred ogledalom.
Нема коментара:
Постави коментар