MILAN TODOROV: KOJI JE DANAS DAN

Dve palme na otoku sreće....pevušio je celo jutro Igor Šantić,  ne znajući u prvi mah otkud mu te pogrešne reči i zašto mu ta melodija sada navire u sećanje, kada ga muzika nikada nije posebno zanimala. Štaviše, smatrao je da uopšte nema sluha i zato je još kao vrlo mlad patio i crveneo se na igrankama a kada bi prišao nekoj devojci i odveo je na podijum za ples dešavalo mu se da je nehotice očepi ili bi se prepustio da ga ona vodi sve vreme igre što je u sebi doživljavao kao potpuni poraz.

Dve palme na otoku sreće i vetar što zavija celu noć, pevušio je, ne znajući otkud sad taj vetar u stihovima. Verovatno se uselio u njegovu glavu, pošto je stvarno duvao celu noć, onaj gornjedunavski vetar koga su kao klinci u Podbari zvali Kurati Janoš, jer je dolazio odozgo, sa severa, iz pravca Mađarske. Postojao je i drugi, manje ćudljiv i manje depresivan vetar koji se zvao Pičata Kata. On je, mislili su svi klinci tada pa i Igor, naš vetar, samo nisu znali zašto je ženski ako dolazi iz grotla moćnog Đerdapa, odnosno sa litica surovih rumunskih Karpata. Činilo im se da se sa Pičatom Katom stvarno otvara beskrajna rumenkasta rupa svemirskog sladostrašća i prepričavali su stare lokalne legende prema kojima mladi ljudi lišeni bladodeti seksa, naročito na duže vreme, polude kad, iznenada u noći mladog meseca, zagudi obdarena Katica i pomrsi im moždane vijuge.

Sada je duvao gornji vetar, koji ga je izluđivao na jedan sasvim drugi način, terajući ga da misli o ružnim stvarima, o učestalom jutarnjem kašljucanju, o smrti i boleštinama i nekoj velikoj prljavoj vodi koja nadire sa svih strana - umesto da misli o psihologiji žena, tako omiljenoj mu lektiri.

Do juče je još razrađivao svoju tipologiju ženskih imena i došao do, kako je smatrao, neoborivog i nesumnjivog zaključka da karakter ženske osobe u dobroj meri određuje ime koje ta osoba nosi.
Da, ime, ma koliko izgledalo da je nevažno, Igor je poput starih Latina verovao da ime određuje sudbinu, odosno omen est nomen ili obrnuto, slab je bio sa latinskim u Isidorinoj gimnaziji, ali u svakom  slučaju ime je, slutio je,  znak sudbine. Tako su u njegovoj nomenklaturi ženska imena, rangirana po bolećivosti prema muškoj pohoti, bila ispisana u dve duge kolone. Na jednoj strani su bila radodajna imena ( Dana, Radoslava, Jugoslava, Divna, Tina, Drenka, Momirka, Anica, Svetlana, Julija...) a  na drugoj bezdušna, ponosita odnosno nedodirljiva, nepotkupljiva i zato baš često tako neodoljiva: (Lea ,Marija, Simona, Branislava, Ljiljana, Verana, Ema, Nela, Jelena, Brigita...).

Ime Isidora u svakom slučaju se visoko kotiralo na drugoj tabeli ili listi žena koje nije imao jer nije ni mogao da ih ima. Zapravo, uvek mu se činilo da je Isidora na granici i da je samo gospodin slučaj odlučivao o vezama između njihovih života. Igor je to obično svodio na teoriju izneverenog očekivanja a ta njegova teorija se uglavnom svodila na dve proste mada poslovične reči: brzina i blizina. U slučaju Isidora uvek je bio prisutan samo jedan elemenat Igorove teorije.

Kad bolje razmisli, to sa Isidorinom palmom očigledno nije bilo stvar slučaja, nego nešto što bi se moglo nazvati predosećajem, odnosno intuicijom.

Isidora ga je, naime, zamolila još pre nekoliko dana da svrati do nje na Avijatičarsko naselje i pomogne joj da unese ogromnu palmu iz dvorišta u kuću.

I tako je skovao plan da iskoristi situaciju u kojoj će se naći kao blizak poznanik iz davnih dana.

Isidora je, naime, bila njegova školska drugarica, u gimnazijsko vreme i u nju je bio zaljubljen u svim razredima gimnazije, ali neutešno, jer je ona tada bila strašno zgodna riba, sva naerotizvana, malo punija i  malo vulgarnija u pojavi nego što bi trebalo da izgleda jedna gimnazijalka matematičkog smera od sedamnaest godina, ali napredna u svakom pogledu, kako se tada govorilo, što nije izmaklo pogledima starijih mladića, već studenata, tako da u to doba sramežljivi Igor  nije imao nikakve šanse, osim da je posmatra ispod oka i docnije svoju oskudnu mladićku maštu nadopunjuje nekim samo njemu jako važnim detaljima poput bljeska žabice za čarape na Isidornoj butini koja bi se slučajno otkrila kada ustaje da odgovara gramatiku na času francuskog jezika.

Pomišljao je na to kako bi sada mogla da izgleda. Svakako da nije ostala ista. Uostalom, ni on više nije bio onakav kao pre dvadeset godina. Pretpostavljao je da se toliko ugojila da su sve njene fizičke prednosti, počevši od grudi broj pet do oblih kukova, sada postale njene očite mane.

Šta ako je ogrubela i poružnela?

Pa, ništa! Stvarno, ništa!

Zar on, govorio je sebi, ne bi mogao imati i jednu pravu drugaricu u životu? Prijateljicu bez seksa.

Naravno da bi. I tako se Igor obavezao, silom prilika, da neće kidisati na Isidorinu pohotnu lepotu, jer takva Isidora više ne postoji.

Nije je pitao odakle mu broj njegovog telefona kada ga je nazvala. Potpuno je bio zatečen, zapravo je zaboravio da je ona ikada postojala u njegovom životu. Uostalom, on nije odlazio nikuda iz ovog grada a ona svakako jeste. Njegovo ime, u stvari ime njegovog oca na koga se vodio telefon i posle očeve smrti, nalazilo se u poštanskom imeniku. Pitao je samo, kao da se unapred podrazumevalo da će doći, kada želi da dođe.

Pa, rekla je i zastala kao da nešto smišlja, mogao bi, recimo,  da navratiš u osam. Ako si slobodan?

Učinilo mu se da je poslednja rečenica pomalo dvosmislena. Ipak je samo rekao: Tako rano?

Misliš, kasno? – upitala je Isidora.

Tada je shvatio da ga poziva da dođe u dvadeset časova, uveče.

Ne, nije kasno – rekao je. Nikad nije kasno za mene – pokušavao je da bude duhovit.

Osetio je tenziju u pauzi koja je usledila, pa je brzo dodao:

Ionako nemam nekih obaveza...

Isidora je ponovila: Unećemo palmicu i, ako si raspoložen, popiti čašu vina.

Umesto cveća, donosim vino! Reci samo, pitao je Igor, da li piješ belo ili crno vino.

Meni je svejedno...

Onda, belo. Od crnog ume da zaboli glava.

Tako su se dogovorili prilikom njenog javljanja. Osim toga, dogovorili su se da se čuju još jednom, za svaki slučaj, ukoliko dođe do nekih promena u rasporedu njihovih obaveza.

Sada, kada je doneo odluku da će mu ona, Isidora, biti samo drugarica, što je zapravo uvek i bila, a podstaknut idejom o njenom, svakako, na gore promenjeno izgledu posle dvadesetak godina, on čvrsto odluči da ne ode.

Sedećeš kod kuće Igore, govorio je sebi i kao i svako veče surfovati po internetu uz kikiriki i limenku hladnog piva. Naravno, isključićeš telefon. Ne, u stvari, što bi isključivao telefon? Ona neće zvati. Bilo bi to ispod njenog dostojanstva. A ako baš i bude nazvala izvinićeš se i reći joj istinu.

Ipak, sutradan tačno u pet minuta pre zakazanog vremena, sa bocom belog sovinjona u crnoj ukrasnoj vrećici, pozvonio je na njenim vratima. Iz kuće se ništa nije čulo. Pozvonio je još jednom, opet ništa. Hteo je da se okrene i ode, kad se začuše koraci. Na vratima se pojavila Isidora kakvu  pamti iz mladih dana, samo naravno starija. Izgledala je kao Isidorina majka, koju je jednom upoznao. Zamalo da je upita da li je Isidora kod kuće.

Uđi, rekla je, odneće te vetar koliko si mršav!

Kako si mogao da pomisliš da sam moja majka? – pitala ga je pomalo ljutito posle, pošto su uneli palmu i ležali na trosedu ispod nje. Ona prekrivena ćebetom do grla, a on bez ičega na sebi.

Jebiga, rekao je, kad sam iskren. To će me dotući jednog lepog dana.

Onda mu je priznala da se i ona plašila njegovog izgleda kada ga, posle dugog vremena, bude ugledala.

I? – pitao je on znatiželjno.

Pa, ništa...pomislila sam da uvek možemo da budemo dobri prijatelji ako ništa drugo.

Zar to nismo? – nasmejao se i uvukao svoju dugu dlakavu nogu ispod njenog ćebeta.

Ali, ništa od toga se zapravo nije desilo. Kada su uneli palmu već je počela sitna septembarska kiša. Zatvorila je sve prozore osim onog u kuhinji.

Spremila sam nam brzu hranu – doviknula mu je dok je otvarao vino. Pogodi, šta imamo za večeru?

Ne znam zaista, ali nešto divno miriše.

Zec u vinskom sosu!

Dok su jeli tog zeku, koji je ipak bio malo pretvrd, Isidora je stalno povlačila nagore izrez svoje pretesne crne haljine u bezuspešnom pokušaju da sakrije otežale grudi u koje je Igor nesvesno piljio.

Posle, kada su popili i drugu bocu vina, ne baš istog kao ono što je Igor doneo, nego malo zaslađenog i sa tragovima plutanog čepa, on reče da bi trebalo da ide.

Kako ćeš da voziš u takvom stanju? – zabrinula se Isidora. – Bolje je da prespavaš ovde. Spremiću ti ležaj. I dodade: Ispod palme.

Važi se, reče Igor, još nikada nisam spavao u nečijoj uspomeni.

Da znaš, ni ja – odgovori veselo Isidora donoseći mu posteljinu. Na kraju krajeva ne mora baš sve da se svede na goli seks, zar ne?

Ne mora, potvrdi Igor. Osećao je gorušicu u grlu.

Za svaki slučaj, reče Isidora gaseći svetlo,  zaključaću vrata svoje sobe. I zatim dodade još strogo: Nemoj da ti slučajno, Šantiću, nešto ružno padne na pamet.

Igoru je opet ličila na majku, ali njegovu.

Sledećeg jutra uopšte nije znao kako je te noći stigao kući.

Da li je odmah ustao kada je začuo ključ u vratima Isidorine sobe ili se probudio u neko doba i oteturao iz njene kuće?

Izvesno je samo da je sada bio u svojoj, odnosno očevoj garsonjeri na dunavskom keju, odakle je pucao pogled na  vojničku pekaru u staroj austro-ugarskoj tvrđavi i gole krošnje vrba i topola oko nje koje se povijaju pod udarcima Kuratog Janoša. Stojeći pored prozora, u toplini sobe imao je osećaj da je na pustom ostrvu usred Atlantskog okeana, toliko pustom da pre njegove tu nije kročila noga nijednog živog stvora koga bi mogao jednostavno da upita: Izvinite, koji je danas dan?  Da li je danas juče ili sutra?