MILAN TODOROV: UDARAC

Udari me iz sve snage, rekao je taj nepoznati tip, koji mi je prišao u blizini katedrale, u centru Novog Sada. Nije bio ni mlad, ni star. Oko četrdeset pet. Možda je išao sa mnom u školu? Ne, nije, sigurno. Prošao sam milion puta pored njega u ovom zgužvanom gradu i nisam ga nikad zapazio. Ne bih ni sada, da mi se nije isprečio. Ne mogu reći da je bio drzak, to ne. Ali, ciničan možda. I samoironičan. Znači, nesrećan.

Zastao sam.

Udari me, prijatelju, iz sve snage u nos. Nemoj da žališ, kad te molim.

Pogledao sam ga malo pažljivije. Bio je nekako pohaban. Ne bih mogao tačno da kažem zašto je izgledao pohabano. Možda mi se samo činilo. Već duže vreme stvari koje viđam se ne pokreću unapred. Trule. Ponekad, s večeri, s kanala Dunav Tisa Dunav i okolnih bara stiže, doskora nepoznati, miris truleži. Mislim da je to tiho razjedanje svega oko nas. Skoro bešumno propadanje. Kao rđanje teških velikih mašina koje tako plaču u tami.

Neobjašnjivo, ali poznato.

Da li si ti normalan? upitao sam ga.

Ne boj se, samo odalami.

Zašto si mene izabrao? Ima toliko drugih koji bi ti vrlo rado učinili?

Slično se sličnim leči, odgovorio je nasmejavši se i ja sam shvatio da pred sobom imam još jednog izgubljenog ostarelog gimnazijskog japija.
Samo sam odmahnuo rukom i produžio.

Ali, nisam mogao da prestanem da mislim o njegovoj ponudi da mu, tek tako, iz čista mira, slavodobitno razlupam nos.

Zašto to nisam učinio? Možda sam u jednom trenutku poželeo to da učinim? Uostalom, imao sam toliko razloga da se na nekome ispraznim. Ali, nisam, jer sam  znao da se posle toga neću osećati nimalo bolje.

Ipak, razmišljao sam o nosu koji se rascvetava krvav kao ruža. O lupanju nosa. Zapravo, o telu uopšte. O telu, bez duše. Njegovim organima koje bi umesto da ih zaveštavamo, kako nam svako veče savetuju sa televizije, i tako ih se za života na izvestan način odreknemo - trebalo da čuvamo sa više poštovanja.

Imao sam pravilan i, reklo bi se, normlan nos. Možda malo veći, možda malo preširok? U svakom slučaju, u detinjstvu nisam obraćao pažnju na nos. Bio mi je važan stomak, bicepsi, tricepsi, ravan trbuh, veličina one stvari...  Da li su jaja u orahovoj ljusci?
Išli smo iza male crkve u Molinarijevom parku gde nam je Josip, mladić stariji nekoliko godina od nas, redovno pokazivao znake svog napredovanja u zrelog muškarca. Zadizao je  košulju i pokazivao kako mu dlake na grudima rastu pravilno kao u udžbenicima, odnosno da su blago povijene na gore. Dlake su mi bile masne, kovrdžave i riđe. Osećao sam strah kada bi ih ugledao i uvek bih tada pomišljao da on to čini zbog svoje sestre. Njegova sestra Matilda, koju su svi zvali Mata, je bila neobično lepa, ali samo do pola. Kao presečena riba devojka. Fina, ljupka glava sa dugom crnom kosom, krupnim očima i kosim, ali blagim osmehom upućenom svakome koga bi pogledala. Pod bluzom mogle su joj se nazreti dve dinjaste uzbibane dojke. Ali, ispod pojasa, bio je to dečak od tri, četiri godine, koji nikako da nauči da hoda.

Matilda, kaži nam koliko žene imaju rupica? Tamo dole, Matilda. Reci Matilda... Sirota Mata, koja bi posle dugo plakala, tresući se u plavim invalidskim kolicima sa žutim točkovima koji su, umesto felni, imali plastični četvrolisni cvet cimetne boje.

***

Verovao sam da  svako ima neki deo tela sa kojim je nezadovoljan.

Kako sam bivao stariji, bio sam sve nezadovoljniji svojim izgledom.

Prva devojka koja mi je počela vraćati samopouzdanje, čak tri meseca nije dozvoljavala da je poljubim a onda me je jedne noći iznenada u polupraznom osvetljenom autobusu ščepala za mošnice i zarila mi zube u usne ne popuštajući do poslednje stanice na okretnici.

Pitao sam je šta misli o mom nosu. Zar joj se ne čini da je onako, malo bez veze?

Ona je bila starija. Pohađala je jezičku gimnaziju u Karlovcima i mnogo je čitala španske i argentinske pisce. Priče Hulija Kortasara je znala napamet. Stalno mi je citirala:“Vrlo dobro si znao, imaćeš isuviše vremena da zamišljaš pojedinosti onoga što se dešava...“ ili „Na neki način morala sam da ti kažem zbogom i da te istovremeno zamolim da nastaviš“!

Izgoreo sam iznutra, ali evo me u zrelim godinama, kada pomišljam da je svaki deo moga tela, na neki način, zloupotrebljen.
Ne samo zbog mojih neopreznih misli, nego zbog onoga što bi se moglo nazvati upotrebom života.

Kako čovek uopšte dospe do toga da počinje da se stidi svog tela?

Kao i sve u životu, i promene koje vreme nosi su u početku nevidljive kao male pukotine u spoju nosećeg zida kakve važne zgrade, koje nagoveštavaju za sada nevidljive i još nečujne zemljotrese, koji će se dogoditi.

Sećam se svog stomaka. Sedimo na plaži, dve lepe mlade devojke i ja i kartamo se u pesku ispod samoniklog dunavskog bresta. Posmatramo ispitivački ispod oka, naša tela, koja ne pripadajući još nikom drugom kao da u potpunosti ne pripadaju ni nama. Plava devojka ima skladne ruke, noge i neverovatno ljuke crte lica. Crna je mršavija, muškobanjastija, ali bez nedostataka, ima nešto jako iskreno u držanju, u pogledu, kao da sve njeno govori tu sam zbog muškog tela. Obe su, na svoj način, zavodljive i pristupačne. Ali ja sam zabavljen svojim stomakom. Stalno tražim položaj u kome neće biti opušten, ne debeo, nego nekako izdužen kao da pokazuje mogućnost da ću jednog dana zaista ličiti na svog gojaznog oca,  čiju sliku imam i sada pred očima, Dobri moj otac stoji u vodi do pojasa na peščanom mekom dnu Oficirske plaže. Iako neplivač, uliva mi sigrnost tako stamen, sa krupnim maljavim trbuhom kome nijedan talas nije dorastao .

Zbog toga iznenada ostavljam karte i preko vrelog  peska trčim da se bacim u reku. Devojke trče za mnom. Iz vode nam vire samo glave. Povremeno se, plivajući ili roneći, približavam plavoj devojci koja mi se stvarno dopada i nogama je obgrljujem oko vrata ili pasa, u nekoj čudnoj mladalačkoj igri sa loptom, da bi se samo tren kasnije svako od nas, sa zbunjujućim smehom, zabacio unazad, u usamljenost sve hladnije prevečernje vode.

To je bilo u prošlosti. Sada posmatram svoju staru majku kako se smanjuje. Šta vidim u njenim kvrgavim bolesnim kolenima, tankim rukama bez mišića, opuštenom, izduvanom trbuhu iz koga sam pre pedeset godina izašao, ne svojom voljom?

Ponekad se igram sa njom kao sa malim detetom.
Zatvori oči, naređujem joj.

Ona, koja ionako skro ništa ne vidi, poslušno sklapa oči.

Stavljam joj u pegave skvrčene ruke neki mali poklon. Kolač sa rogačem bez šećera, usku krišku lubenice, šaku neslanog sira ili jeftini i kratkotrajni plastični aparat za sluh sa  kojim se ona ponaša kao da me čuje, čitajući strah i zebnju sa mojih usana.

Svi moramo umreti, ali ne sada, ali ne sada! Ne sada!

Ponekad čujem neke glasove za koje mi svi drugi, kad ih pitam, odgovaraju da ih ne čuju. Ali ja ih čujem i ne želim da govorim o njima. Ne još.

Ponekad su to glasovi životinja. Obično pasa. Nisu kao ljudski, ali ako malo vežbate, lako ćete naučiti da ih razumevate. Ili glasovi odlazećih i dolazećih vozova. Neko negde ide. Sa nadom.

Noćas su svu noć prolazili vozovi. Pošto uvek kraj uzglavlja imam olovku i mali notes, zapisao sam vreme njihovog prolaska. U tri i deset iza ponoći lagano se na stanici u dolini ispod  kuće zaustavio prvi, teretni. Zatim je otkloparao u pravcu juga. U pola četiri je naišao drugi, sa manjom kompozicijom, sudeći po kraćem tutnjanju šina, i odvukao se nekako teško i opasno u pravcu severa.

U četiri i trideset je pošao prvi putnički. Iz Subotice za Beograd.

Ali, to su stvari koje sam detektovao uhom i pošto su uočljive nisu važne. Doživljavam ih samo kao vibracijsku masažu.

Važno je, što se psi te noći nisu oglašavali posle četiri i trideset, nisu razgovarali međusobno, nisu se svađali pa mirili, kevtali, lizali i ječali. Bili su bezglasni i to je prošlu noć činilo sablasnom. Ujutro su ih vlasnici našli sklupčane u travi, zeleđene u avgustu. Neka ruka je posejala šarene otrovne kuglice po uredno podšišanim travnjacima ispred poslednjih varadinskih kuća.

Večeras smo se, kao nekad, kartali u društvu kućnih prijatelja. Muž i žena, četrdesetih godina. Ona je arheolog a on geometar, koji je trenutno bez posla. Pili smo vino, mezetili i igrali staru laku igru tablića.
U jednom kasnom trenutku osetio sam da mi izuvena ženska noga prstima zadiže nogavicu pantalona i dodiruje mi cevanicu. Ništa više, samo toliko. Mogao je to da bude slučaj. Mogla je to da bude noga moje žene koja me upozorava na nešto. Ali, nije.

Povukao sam se malo unazad. Pokušaj dodira se nije ponovio. Žene su vlasnici naše seksualnosti, ponavljam misao koju sam negde pokupio.

Kad sam noćas izlazio iz kupatila, bio sam malo pripit, ali ne toliko da ne znam da sam svesno i svojevoljno ipak udario nosom u ragasto. Ništa strašno. Čak bez krvi. Mala kvrga koja će proći. Ali, pritom sam osetio lagano grčenje u stomaku.

Bila je to potreba da me nešto zaboli kontrolisano, dozirano, ne posledično kao uvek do sada.Osećao sam potrebu da najzad isprobam posedovanje volje na samom sebi. Nešto kao eksperimentalni miš. Ili bolje, pacov u krletki svakodnevne laboratorije.

Odjednom sam shvatio šta je želeo onaj pocepani lik u katoličkoj porti.

Ali, znam da  je kasno za bilo šta. Nema nam pomoći. Svi ti naknadni pokušaji su batrganje u uslovnoj slobodi. Ukaljani, vraćamo se u svoj kazamat.
Ipak, pipam kvrgu na nosu, draškam je dok pod prstima ne osetim malu sluzavu kap. Osećam prema sebi istovremeno sažaljenje i gađenje. Ali, to je još jedino što mogu da uradim sa sobom, u ovoj noći, u ovoj gluvoj sobi, dok brzo tonem u roptav san u kome mi somotska ruka plave devojke sa plaže briše krv sa lica, pre nego što me obgrli nogom u  snu koji neću umeti da protumačim do kraja života.

.