MILAN TODOROV: SPAVAJ I NEŠTO LEPO SANJAJ

Napolju je pljuštalo. Prljava podunavska košava im je u lice donosila miris truleži iz kafića i taverni, loših kanalizacionih spojeva u asfaltiranoj utrobi starog gradskog jezgra.

Nemoj da me stalno držiš za ruku – reče Teodora kad su se staklena automatska vrata hipermarketa zatvorila za njima.
On se trže. Osećao se kao da ga je ponovo gađala nožem.

Bio je to tup kuhinjski nož. Nije bilo tako davno.

U snu je bilo.

Kad joj je ispričao, naterala ga je  da pogleda u sanovnik.

Pisalo je: ukucajte ključnu reč vašeg sna. Ukucao je: nož. I dobio, kao što je i očekivao, sasvim zamagljeno, difuzno i apatično tumačenje:

„ Srljate u opasnost

Oštriti nož- svađa i parnica

Poseći se nožem- žalost

Ubosti nekoga nožem- seksualna napetost.“

Ha, pomisli, seksualna napetost ili žalost...

A možda i jedno i drugo?

Izaberi, rekla mu je mirno, ravnodušno, stameno.

Ko će ga znati? – rekao je plašeći se da bira.

Kad god bi između njih narastalo to što se u sanovniku tako nespretno zove seksualnom napetošću, posle bi se događale loše, ružne stvari.

Telefon.

Majka zove.

Ne osećam se dobro, kaže.

Da li se ne osećaš dobro ili se osećaš veoma loše?

Loše.

Koliko.

Veza se prekida.

Krajnje je vreme da majku smestim u neki dom, kaže.
Ali, zna da to ipak neće uraditi. I oseća užasan nemir zbog svoje nemoći da se suoči sa stvarima onakvim  kakve jesu.

Dok su prebirali po velikoj fijoci sa kišobranima, tražeći svako za sebe odgovarajući model, boju, mehanizam...on se polako uspravi:

Ne želim nikakav kišobran.

U redu, onda kisni.

I hoću.

Izašao je na ulicu.

Nije se osvrnula. Ni on.

Imao je sada, odjednom silovitu želju da oseti vreme. Bljuzgavicu i vetar...sve oblike i varijetete načina na koji trenutno prolazi vreme.

Odavno nije tako pokisao. Mrzelo ga je da se tušira. Biće dovoljno jedan vruć čaj i isto tolika šolja ruma.

Potražio je čaj u fijokama. Nije ga bilo. Ko zna kad je kupio poslednju kesicu nekog finog čaja. Otvorio je frižider i u njemu našao gaziranu vodu.

To je to, pomisli. Ledena voda sa mnogo ugljen dioksida i mnogo ruma. Imao je skoro pola boce ruma, onog za domaćice i njihove kolače u ostavi.

Dobro se osećao pre nego što je zaspao u poluosušenoj odeći na dvosedu ispred televizora sa uključenim Travel kanalom.

Rum i more. Putovanja. Londre, mornari... I trzav, plitak san!

Posle ponoći, oštar zvuk telefona.

Možda bi trebalo da me smestiš u neki dom, kaže majka.

Spavaj mama, mumla joj on, znaš li koliko je sati?

Ne smem da spavam, kaže majka, ako jednom zaspim neću se više probuditi.

Preteruješ, spavaj slobodno i nešto lepo sanjaj. Evo i ja ću.

Starački dom je bio u ogromnoj staroj švapskoj kući na glavnoj ulici tog malog vojvođanskog mesta.

Parkirao je auto ispred obližnje pekare. Malo se skanjivao da uđe. Onda pođe energično, u stilu kad se mora – mora se. I promaši glavni ulaz.
Vrata, velika siva, behu zamandaljena, sa ostacima letnje prašine u uglovima debelih duplih stakala.

Jedan prozor na staračkom domu beše osvetljen. Belo, skoro plavo, hladno halogeno svetlo. Pomisao da se tamo nešto dramatično događa nečijoj majci ili ocu. Uvek uz svetlo. Kada nema svetla, sve je već gotovo. Ljudi odlaze uz svetla. Ali, to svetlo nije zbog njih koji odlaze, nego zbog onih koji ostaju. Ostaju da se plaše još malo ili malo više, sve zavisi od godina i sreće. Ne biti mrtav danas, daj nam dne!

Onda je ipak prišao tom prozoru. Vuklo ga je. Neka nevidljiva sila.

Podigao je poged. Zavesa je bila dopola otškrinuta. Unutra, na gvozdenom bolničkom krevetu sedela je gospođa Ahneta.

Ali, trže se, kako je to moguće? Gospođa Ahneta, najbolja projateljica njegove majke je umrla pre dve godine. Tiho, u snu. Upravo u toj bolnici za palijativno zbrinjavanje starih. I majka je molila Boga da i ona tako umre, da joj podari blagu i brzu smrt.

Ali, šta je ovo sada? Mrtvi se, znao je, nikada ne vraćaju.

Učinilo mu se da ga je starica na krevetu opazila i podigla slabašnu ruku u znak pozdrava. Ali, nije bio siguran. Čudne su smrti u snu, pomisli. Ali, nije ništa više znao o tome.

Vratio se na drugi ulaz. Pokucao, iako su vrata bila poluotvorena zbog vetrenja.

U holu, nije bilo nikoga. Uz pult, vrlo sličan šanku u kakvom baru ili recepciji u nekom malom hostelu, dremao je olinjali crni pas. Crni pas smrti, pomisli on.

Pas poče da reži, najpre tiho a onda sve agresivnije.

On ga osmotri ispod oka i krećući se unatraške, iskrade se na ulicu.

Potpišite ovde.

Šta potpisujem?
Da ste primili žuti prsten i dve žute minđuše skinute sa pacijentkinje.

Zlato...
Ne znamo. Procenjujemo onako kako vidimo, a mi vidimo samo žutu boju. Nemamo detektor za zlato, očitavanje karata  i slično.

Potpisao je.

Žena u belom mantilu pruži mu izvrnutu najlonsku rukavicu sa majčinim venčanim prstenom i dve minđuše. On ih, ne pogledavši, stavi u džep.

Pođite za ovim kolicima.

Bio je to krevet na točkovima.

Mladić koji je gurao kolica kroz hodnik, nije se osvrtao. Imao je dugu kosu, bio je visok i lep, napolju je počinjala noć puna iskušenja. 
U pokretima mladića, u njegovoj profesionalnoj nezainteresovanosti za bol, video je sebe u ranoj mladosti pred očekivane dodire žene.
Mlade nove žene.
Jer, stare žene poput ove na kolicima, ne postoje u mladićkim opservacijama. One su slučaj koji se događa nekom drugom.

Hodnik je polukružan. Mladić se ne žuri. Kreće se istim odmerenim korakom. Vrata sobe sa rentgenom se otvaraju automatski. Na njima lekar u raskriljenom mantilu, oslonjen na zid, rutinski srdačan. Kaže mu da ostane ispred vrata. Posle nekoliko minuta mladić izlazi, držeći kolica nehajno ispruženom desnom rukom.

On pođe nazad istim putem. Mladić se tad tek trgnu.

Ne, reče, ovde se nikad ne smete vraćati. Ovo je sterilna zona. Kuda ste jednom prošli, to zaboravite. To se odmah briše. Sve mora da bude sterilno.

Majčina ruka nemoćno visi uz ivicu hladnog belog ležaja.

On je podiže, ona opet pade.

Ne vredi, reče mladić. Idite kući.

Na parkingu ispred ulaza u Urgentni, pored  automobila, ugleda Teodoru. Stoji pod slabim neonskim svetlom sa crno belim kišobranom u spuštenoj ruci.

Priđe joj uplakan. Ona se nasloni na njega, bez reči.

On stisnu šaku zaronjenu duboko u džep. Pod prstima oseti krhkost tankog prstena i iglice minđuša. Nešto kao metalno paperje.

Odjednom mi se strašno spava, reče. Zamisli koliki sam ja kreten.

(Ilustracija: Gustav Klimpt; Smrt i život)