среда, 23. март 2016.

MILAN TODOROV: ŽIVOT JE LEP

              



           Milan Popović zvani Pop, sveži penzioner gradskog Geodetskog zavoda,  nije voleo razgledanje izloga i rafova u prodavnicama. Dosta sam se našetao, govorio je, premeravajući seljacima njive i okućnice. Međutim, na špaciranje po megamarketima ga je primoravala njegova, kupovine stalno željna, supruga.Govorila je da mu šetnje dobro čine. I Pop je nekako podsvesno osećao da je u pravu. Ali, samo donekle. Šetnje su mu  prijale, ali za ljude koje je u tim šetnjama susretao uglavnom nije mario.
           Štaviše, mrzeo je tu magmu ljudskih kreatura,koja se gura, sapliće, mimoilazi i glavinja u suknjama, cipelama, košuljama, parfemima, donjem vešu i sportskim rekviziima načičkanim radnjama.
            Ipak, prenuo bi se uvek kada bi u njima, ugledao neku lepu mladu prodavačicu. Ne zato što bi ga ta devojka privukla svojim ženskim čarima. To, nikako nije sebi mogao da dopusti. Voleo je u svemu tome nešto drugo. Onaj trenutak, a to se dešavalo često, kada na lepom čistom licu kakve mlade prodavačice kao upaljena šibica, iznenada i bez vidljivog povoda bljesne radost.  Za njih je sve novo, neukaljano, i obećavajuće, pomislio bi tada Pop, sa malom zavišću i besmislenim žalom za sopstvenom protutnjalom mladošću. 
          Posle dužeg pešačenja od prodavnice do prodavnice u Big centru,  Pop najzad, već vidno zamoren, ugleda diskretnu grafičku oznaku za toalet i pokaza je prstom svojoj ženi.
          Do toaleta je vodio dug i uzan  hodnik u kome se dve osobe jedva mogu mimoići a da se ne dotaknu ramenima, dok je u istoj ravni, ali nešto niže vodila znatno šira trasa puta namenjena, kako je crtež na sivoj tabli pokazivao, invalidima u kolicima.
         Dok je njegova žena polako i strpljivo silazila niz crno mermerno stepenište, Pop pođe naniže betonskom putanjom specijalno uređenoj za osobe u invalidskim  kolicima.
          Otvorivši laktom kvaku javnog toaleta, nađe se u nešto široj prostoriji koja je bila podeljena na dva dela. Jedan, desno do zida, činile su kabine sa oblogama i vratima od neprovodnog pleksiglasa namenjene za obavljanje velike nužde, dok su levo, u dugom i potpuno pravilnom nizu grgotali keramički pisoari. Nad jednim, ne tako dalekim, polunagnut unapred stojao je omanji čovek, u tipično kancelarijskom tamnom odelu, proćelave okrugle glave, koju je malo trznuo unazad kad je Pop ušao. Taj pokret je označavao da je uočio pridošlicu, ne mareći odviše za njegovu pojavu, ali je ipak kontrolišući iz nekog nejasnog razloga.

          Pop je znao takve ljude i znao je da su to obično  mlitavi ali uporni i uspešni činovnici ovoga ili onoga. Celokupna njegova telesna pojava, odnosno podbuo i tmast izgled lica, valjkasto telo sraslo sa vratinom, kratke teške noge, odavala je čoveka pomirenog sa slikom sopstvene dovršenosti.
         To Popa primora da se okrene ka nizu prohromskih lavaboa. Iako nije imao želju da ih pere, Pop prinese šake ispod slavine iz koje  poteče oštar srebrni mlaz. Pošto je postojao neko vreme on, iščekujući da dežmekasti muškarac najzad izađe iz prostora za pišanje, uze gromuljicu zelenkastog šampona iz posude pored slavine i protrlja njime ruke. Zatim ih ponovo dobro ispra mlazom tople vode.
           I dalje je čekao, ali se muškarac nije pojavljivao. Pop, ne gledajući u njegovom pravcu, iznenađen sopstvenom sramežljovošću, izađe napolje a da nije obavio nuždu.
          U hodniku ispred toaleta ugleda dobrodržeću gospođu od četrdeset i kusur godina, kako se nestrpljivo osvrće oko sebe. Pop odmah shvati da je ona partnerka muškarca koji se još nalazio u klozetu. Verovatno je ušla u ženski toalet, u kome se sada i njegova žena još nalazila, ali je to učinila samo da bi popravila šminku ili frizuru i brzo izašla.
           Pogleda je iz profila i odmah uoči za njene godine neprikladne duboke crne čizmice za visokim potpeticama i uske crne pantalone od kože koje su isticale njenu oblu pozadinu. Ali noge koje su nosile taj pozamašan deo ženinog tela izdajnički su odavale nemali zbir njenih godina. Behu tanke i nekako koščate. Na njima se moglo nazreti postepeno smanjivanje mišićne mase, tako karakteristično za starije žene.
           Na glavi je nosila naočare za koje je teško reći da li služe da bi povećale dioptriju vlasničinih očiju ili su na licu samo iz estetskih razloga. On, po njihovom svetlucavom skupocenom ramu, ipak zaključi da se radi o drugoj opciji.
          Pop protrlja ruke, okrete se levo pa desno, načini nekoliko koraka u pravcu izlaznog tunela pa se vrati. I tako nekoliko puta u iščekivanju svoje supruge.
          Povremeno bi bacio pogled na ženu koja čeka. Ne samo u izboru njene garderobe, nego u čitavom njenom prenaglašenom i napadno erotizovanom izgledu, mogao se nazreti pokušaj da se prikrije strah od nečeg nezaustavljivog, od nadolazećeg vremena.
                    A što se tiče njenog  supruga, bilo je jasno da taj  mora  sve više da tetoši njenu naprslu sujetu kupovinom svakovrsne, mahom mladenačke, i za nju i njene godine sasvim neprikladnu garderobu. A razlog za to se krio, pretpostavljao je Pop, u tome što mu je žena svojevremeno morala biti prava lepotica.
                   Siromah, pomisli Pop iako mu ga uopšte nije bilo žao, jer tip mu beše oduran na prvi pogled. Što je više bude darivao,  to će se pojačavati njeno uverenje da je on zaslužan za svo njeno nezadovoljstvo, kao i verovanje da se za tu prastaru mušku krivicu uzaludno iskupljuje. Tu, Pop, sad već pomalo ljut na svoju ženu što se toliko zadržava u toaletu, nakratko pomisli i na sebe.
          Da, to je to, takve su žene i takvi smo mi muškarci i ne može biti drugačije, mislio je Pop.
          Počeka još neko vreme, pogledavajući čas vrata muškog, čas vrata ženskog toaleta. Kroz njih niko nije izlazio.
         Čekao je, čekao a onda se okrenuo i korakom koji je, posle ko zna koliko vremena bio oslobođen privida obaveza, pođe ka izlazu iz Big centra, sklanjajući rukom pusustale razgledače izloga kao dosadne mušice.
          Na parkingu sede u svoj stari  auto i nesvesno krenu prema reci. Ne zna zašto je to uradio, ali ta stalna, nepotrošna prolaznost velike vode uvek bi ga smirivala. Znala je to i njegova žena. Često ga je nalazila na betoniranom sidrištu nasipa gde satima sedi na udobnoj gusanoj klupi  ili kako šeta zemljanom dolmom zagledan u veliku vodu.
         Parkirao je uz nasip, sa lepo uređenim šetalištem pod čijim bedemom beše ukotvljen stari beli parobrod sada pretvoren u ribarsku čardu. Veče je bilo blago, kraj marta je neočekivanom toplotom nagoveštavao vruće proleće.
         Polusvestan onoga što čini, on se, skinuvši kaput i uzevši ga pod mišku, odlučno uputi ka palubi klimavom drvenom daskom koja je služila kao most za prilaz parobrodu.
         Na brodu je bilo veselo. Neko mlado društvo je priređivalo zabavu i on odluči da sedne malo postrance, pošto jedan mali okrugli stočić uz ogradu, tik iznad vode, beše slobodan.        
        Naruči kafu bez šećera i mineralnu vodu i upita kelnera gde je toalet pošto mu se sada zaista mokrilo. Ovaj mu pokaza drvenu kabinicu na drugoj strani. On ode do nje, ali primeti da je zauzeta. Iznutra se čulo komešanje i dahtanje koje nije moglo značiti ništa drugo do završetak  ljubavnog čina. On se udalji koji korak ne želeći da par koji je bio unutra pri izlazu pomisli da ih je kradom prisluškivao ili pak posmatrao. Bešika mu je bila napetai jedva je dočekao da se vrata bučno otvore. Iz njih, zaista, uskoro izađoše jedna visoka crna devojka koja je popravljala ionako prekratku suknjicu i klovn. Bio je to pravi klovn, sa velikim crvenim nosem od plastike. Oboje behu raskalašno veseli i zadovoljni.
           Hej, stari, reče mladić u prolazu, da li si i ti klovn?
           Pop ga pogleda ne shvatajući pitanje.
           Budi klovn, čoveče, reče mu mladić skidajući masku crvene nabubrele nosine i pružajući je Popu. Život je lep.
          Život je lep, dodade i devojka i višnja crvenim karminom koji je hitro izvukla iz svoje male šljašteće tašne, u jednom potezu nacrta zbunjenom Popu veliku suzu ispod oka.
           Iznenađen, Pop uze masku i sa njom uđe u klozet. Po obavljenoj nuždi, zaboravivši da skine veštački nos i sa našminkanom crvenom suzom pođe između stolova ka svojoj kafi i kiseloj vodi.Išao je blago poguren između mladog sveta koji se zabavljao, vetar mu je razmlatio ionako retku sedu kosicu oko ušiju, a velika suza ispod levog oka beše mu malo zamrljana od pokreta ruke kojim je svaki čas nameštao dnevne naočari, sa kojma je već slabo video, naročito u sumraku.
           Više niko nije obraćao pažnju na njega.Vratio se do svog usamljenog stola, kafa beše još topla. Ono što sam sanjao i hteo da budem kao dete, pomisli, postao sam sada, na ovom neobičnom mestu u ovoj neobičnoj, valpurgijskoj noći: klovn. 
           Zatim je lagano ispijao gutljaj po gutljaj gorke crne  tekućine pa onda to prao gutljajima  kisele vode. Činio je to mehanički. Nije osećao ništa pri tom ritualu koji mu je do tada, dvaput dnevno, ujutro i predveče, pričinjavao duboko, tiho zadovoljstvo.
         


(slika: Egon Šile)
          

Нема коментара:

Постави коментар