MILAN TODOROV: NEISPLATIVO SAZNANJE

        Nisam prvi lekar koga je izdalo srce, rekao mi je doktor Hornjak i izgledalo je kao da govori o nekakvom zasluženom porazu. Upoznali smo se pre nekoliko godina. U podrum ga je doveo zajedniki poznanik, da kupi od nas vino. Ipak, na ispovedanje ga je, kako mi je priznao, navela činjenica da je pročitao jednu moju kratku priču u nedeljnoj Politici. Mislio je da i ovu mogu da iskoristim.

        I lekari su podložni bolestima. Ništa manje nego ljudi drugih profesija. Ali, za razliku od drugih ljudi, ja sam sasvim jasno osećao približavanje svoje bolesti. Kao kad osetite promenu vremena. Iz daljine stiže snažan vetar i vas prožima neko nejasno osećanje da nesreća dolazi. To, rekao je, izaziva posebno stanje u svakom čoveku, a naročito kod osetljivijih osoba.

        Bio sam tada osetljiv. I sada sam, verujem. Ali tada, u fazi spremanja za odlazak u penziju, posebno. Razduživao sam se, kako se to onda govorilo. Predavao liste pacijenta i istorije njihovih bolesti mlađim kolegama a ujedno spremao svoju pacijentsku listu ne govoreći nikome ništa. Drugi dan po odlasku u zasluženu mirovinu doživeo sam, pri izlasku iz kupatila, prvi infarkt. Doživeo sam ga i, po svemu sudeći, preživeo na nogama. Ležao sam,  sam u kući, žena mi je umrla pre deset godina, takođe od srca. Kunjao sam nekoliko nedelja, svakako više od mesec dana. Ne treba da govorim da me niko od kolega nije posetio, niti se setio da me pita kako sam. Bolovao sam sam, kao što svako, na kaju krajeva čini. I shvatio da nije bolest ono najstrašnije što zadesi čoveka, nego ono što uz nju ide: strah, nemoć, gubitak samopoštovanja.

          Jedva, dakle, preživevši odlazak u penziju, zbog usamljenosti i straha od novog infarkta počeo sam da se bavim onim što  je jedino uspevalo da me, donekle, smiri. Počeo sam da proučavam istoriju medicine, da se bavim raznim neobjašnjivim ili teško objašnjivim slučajevima, odnosno fenomenima.

      To je postepeno prerastalo u moju veliku strast, odnosno u hobi koji bi, bar tako sam mislio, mogao da uspori pa i odloži neizbežno.

       Meni su još kao regrutu na sistematskom pregledu otkrili anomaliju na jednoj srčanoj komori. Ta nenormalnost je tada bila slabo razvijena, skoro neuočljiva, ali je ipak bila dovoljna za poštedu od služenja vojnog roka i kao takva docnije sve vreme tinjala kao prigušena crvena lampica za opasnost.

        Posle oporavka, počeo sam postepeno da izlazim, najpre u gradski park, a zatim sam se upuštao i u duže šetnje po gradu.     

        Već ranije sam doneo odluku da se učlanim u neku biblioteku i jednog dana, lagano koračajući onom lepom starom uličicom po imenu Zlatna greda, po veselom nadolazećem prolećnom suncu, nađoh se pred Maticom.

        Upisao sam se u Biblioteku Matice srpske i, zahvaljujući poznanstvu sa tadašnjim upravnikom te cenjene ustanove, mogao sam, ne samo da do mile volje pretražujem njenu arhivu nego i da pronađene zanimljive primerke knjiga, zbornika i radova iznosim iz nje, kopiram, dajem na prevođenje.

        Rekao sam vam već da su me, prevashodno, zanimali fenomeni. Pošto nisam služio vojsku potrudio sam se da odužim svoj dug vojsci tako što ću pokušati da utvrdim koje su to najveće opasnosti koje u ratu vrebaju vojnike; ne računajući naravno protivničko hladno ili vatreno ubojito oružje.

       Nije mi trebalo mnogo pa da se fokusiram na Drugi svetski rat i stradanja hitlerove soldateske ispred Volgograda, grada koji je docnije nazvan po Staljinu. No, to je već poigravanje prolazne ljudske moći sa neprolaznom ljudskom tragikom.

         U svakom slučaju, trebalo je sa medicinskog stanovišta suočiti se sa najkrvavijom bitkom u istoriji ljudskog roda.       

        Kao što je opštepoznato, počela je sredinom jula 1942. godine, ali je njena krvava kruna zapravo pala u prva dva najhladnija meseca zime 1943. Život je tada izgubilo bezmalo dva miliona vojnika.

        Uprkos žestini bitke i snazi oruđa koja su u njoj korišćena ostaje pitanje kako je to moguće. To je i mene najvećma zanimalo.     

        Neko je izračunao da je ljudski život tada na tom mestu u proseku trajao dvadeset četiri časa. Kao lekar, koji je video mnogo ljudi u trenutku umiranja, nisam mogao da verujem da su mladi ljudi, vojnici na frontu tako brzo umirali. Ne umire se tako brzo, na svu sreću.

        Pokazalo se da sam bio u pravu. Pronašao sam, nekim čudom štampane u samizdatu, zapise izvesnog ruskog vojnog lekara, sad više ne mogu da mu se setim prezimena, rekao bih da se zvao, recimo Andrej...I znate li šta sam u njima pronašao? Ni manje ni više nego glavni uzrok tolikih smrti. A on je, kako sam i pretpostavljao, apsurdan, tragičan i komičan u isto vreme. Kao, uostalom, i naš život.

        Vojnici, pre svega nemački, umirali su zato što im se smrzlo govno u dupetu, dragi moj prijatelju. Ne od straha. Strah se u ratu sve vreme podrazumeva. Umirali su zato što su, zbog loše i neredovne ishrane zaradili dijareju pa zbog nje morali stalno da obavljaju veliku nuždu. A to su činili na minus četrdeset stepeni Celzijusa desetak i više puta u danu.

         Ne samo da su im se smrzla, kako reče onaj književnik, vrata utrobe, nego im se smrzla i cela utroba. Svi unutrašnji organi bili su izloženi strahovitim i stalnim ledenim udarima, nežna unutrašnja tkiva, a nežna su, verujte i u najgrubljeg i najsurovijeg vojnika, odumirala su od jezivih promrzina.

         Rat je izgubljen zbog jedne tako  banalne stvari kao što je musavo, dlakavo i smrdljivo ljudsko dupe.     

         Nema pouzdanih podataka, ali doktor Andrej Šlomov, mislim da se baš tako zvao onaj doktor koji je izučavao epidemije u ratu, s pravom tvrdi da je više soldata umrlo od izmrzlog dupeta nego od metka! 

       Prošlo je pune dve godine od mog penzionisanja i trenutka kada sam doživeo i, srećom, preživeo prvi udar bolesti, a ja sam iznova počeo da se divim životu. Možda čak više nego ranije.

        Biću iskren ako vam kažem da sam se kroz celi svoj život divio, pre svega i radije od svega,  ženskoj lepoti. Ne bih to nazvao „voleti ženu“ , nego tu više leži trpni pridev: diviti se i, ako se može i koliko se može, uživati u tom divljenju.

        Bila je kod nas jedna viša medicinska sestra, okretna i bodra brineta, raspuštenica, čijoj telesnoj lepoti sam morao i mogao odolevati dok sam bio u braku sa Verom. Interesantno i ta medicinska sestra, Mađarica, zvala se, valjda se još zove, Vera. Prezime, iz razumljivih razloga, ne mogu da vam otkrijem.

       Privlačila me je kao sam đavo, ali sam je se klonio ne želeći da izneverim uspomenu na nedavno preminulu ženu i pokvarim sopstvenu reputaciju.

       Ipak, nisam dugo odolevao i, dok sam još radio, počeo sam zbog nje da se zadržavam duže u bolnici, naročito u noćnim satima, u vreme njene smene.     

       Zadržavao sam se najviše u  sobi dežurne glavne sestre, sve dok mi jednom prilikom dok smo ispijali kafu nije otvoreno rekla da ukoliko želim da spavam sa njom to može da se dogodi već sledeće noći u njenom stanu.

       Premda sam bio, ne samo iznenađen, nego i uzbuđen zbog ove neočekivane smelosti i iskrenosti, tada nisam prihvatio njenu otvorenu ponudu.

       Posle dve godine od prestanka odlaska u bolnicu slučajno sam je sreo na glavnom gradskom trgu. Prelazila ga je onim svojim kratkim ali odlučnim koracima, koje je činila i dalje lepim nogama, sa malo izraženije oblikovanim listovima ali tanka u gležnjevima što je činilo da se pomalo zanosi u hodu. Prepoznao sam je po tom koraku, skoro ne dižući glavu sa jata plavih i belih gradskih golubova koji su smirujuće sletali na pločnik ili uzletali na krovove obližnje katedrale.

         I tom prilikom  mi je dala svoju adresu. I – ponovila onu staru ponudu. Samo, rekla je, ne podnosim jadanje. Ako ćeš, tada mi je prvi put rekla ti a ne doktore, da mi plačeš zbog žene, bolje nemoj ni da dolaziš. I, dodala je, nemoj slučajno da umisliš da ćeš mi biti nešto posebno. Nemam nameru više nikada da se udajem niti da stvaram neke tobože ozbiljne veze u ovim godinama. Želim samo da živim, doktore. I to „doktore“ je rekla nekako prkosno, ali sa zavodničkim osmehom.

      Vi ste, prijatelju, pisac, po prirodi poziva non-formalist. Zato ćete, nadam se,  razumeti gest koji sam tada načinio. Bacio sam se na kolena, obgrlio joj noge oko članaka i poljubio u krilo, tačnije u mesto na mantilu gde su se te oble, meke noge spajala u žižnu tačku. Nije me bilo briga šta će svet misliti. Uostalom, bilo je podne, sunce prilično upeklo a  na trgu bez drveća, osim nas dvoje, jedne debele smetlarke i jedne babe zabavljene nestašnim unukom, nikoga više nije bilo. Ona se trgla iznenađeno, ali ne i uplašeno. De, de, rekla je, ljupko i istovremeno otresito. A  ja, nisam osetio stid, zamislite! Ne, čak sam bio ponosan na svoju neočekivanu i nerazumnu reakciju.   

      Ona me je odmah blago odgurnula. Kao da nije bila iznenađena. Potpuno je vladala situacijom. Uvek, ma šta da se desi, rekla je, mi ćemo biti prijatelji. Zapamti, prijatelji. Ali, ništa više od toga. Čekam te sutra uveče u devet, recimo.

       Iako sam od ranije znao  da je, kako je neko rekao, veoma pristupačna, nisam pomišljao da kruška može tako lako da mi padne u krilo.

      Bio sam veoma uzbuđen kada sam sutradan došao kod nje. Stanovala je u jednoj ruiniranoj četvorospratnoj zgradi u starom radničkom naselju. Hodnik je bio čist, ali svetlo nije radilo i ja pri škiljavoj uličnoj svetlosti jedva napipah zvono na njenim vratima. Kad ih je otvorila nisam uspeo ništa da kažem. Bio sam zadihan. Ona me je odmah prihvatila srdačno, sa obe raširene ruke i povela prema nekom čohanom dvosedu u svojoj, kako kasnije shvatih, spavaćoj sobi. Da li ti je dobro, pitala je raskopčavajući mi mantil. Istvremeno izvlačila se iz svoje uske haljine ili košulje, nisam to baš mogao tačno da odredim. Jedino što sam jasno video bila je neobična čistota njene kože na kojoj ne primetih nikakve pigmente, skoro kao koža u deteta.

        Ja sam je tada brzo, svakako grubo i dosta nespretno uhvatio za  oslobođene grudi. Polako, doktore, oslovi me opet ona napadno. Ja nigde ne žurim.

        Skidala se jednom rukom a drugom je meni otkopčavala pantalone. Kad se potpuno razodenula, ja tek tada videh da su joj sise male i šiljaste kao u devojčice a bokovi jaki, sa crnim trouglom koji je  mestimično bio prošaran sedim dlačicama.     

         Uzbudila me je, nećete verovati prijatelju, upravo činjenica da je i ona već stara, zrela žena. Tada još nisam, naravno, znao da je profesionalna prostitutka, iako je trebalo to da naslutim.

        Ono što je usledilo je bila gola mehanika. Ipak, poželeo sam da održavam taj odnos i to sam i činio narednih godinu, pa i dve dana. Jednom nedeljno. Sve do novog nesrećnog šegrta od infarkta. Pogodio me je na ulici, samo nekoliko stotina metara od njene zgrade, mada sam probade osećao još dok sam bio na njoj, odnosno ona na meni. Brzo sam, tada, sve prekinuo, ne zadovoljivši ni sebe ni nju, i žurno napustio njen stan.

Dovukao sam se nekako do svoje kuće i pao pored kreveta.

        Već istog dana, znao sam da je u pitanju mali, opasan ali ne i katastrofalan srčani napad. Pre će biti, srčana slabost. Ipak, na korongrafu je ostala zapisana još jedna, opominjuća recka u mom srcu.

          Relativno brzo sam se oporavio i ponovo u snazi već sledeće nedelje nastavio sa Verom jednonedeljno krevetsko druženje.

          Znao sam da ima i druge muškarce i to mi uopšte nije smetalo. Nisam imao potrebu da se vezujem, kao ni ona. Ipak, jednom, posle odnosa koji je već sve više postajao rutina, što je stvaralo osećaj razumevanja između nas, ne bih mogao reći bliskosti i topline, ali izvesne solidarnosti ozbiljnih odraslih ljudi, svakako; upitah je i za njene ostale klijente. Tačnije, koji je među nama najbolji. Iskreno mi reci, rekoh joj, znaš da se ne mogu uvrediti.

      Ona se nasmeja. Nećeš verovati, doktore, kao što ni ja nisam verovala. Čiča ima osamdeset godina.

     Gledao sam je tupo. Ja imam pedeset i sedam a moj konkurent, koji pobeđuje u našoj utrci ima čak dvadeset i tri godine više.

      Rastao sam se to veče s njom uz njeno obećanje da će mi javiti kad čiča, kako sam ja njenog najboljeg ljubavnika odmah nazvao, sledeći put najavi dolazak.

     Bio sam potpuno siguran da je reč o nekoj šali ili saučestvovanju u staračkoj petljanciji iz čiste samilosti kojoj su ponekad tako sklone medicinske sestre.

      Sledeće nedelje, prilikom našeg „susreta“, Vera mi je ,skoro neobavezno rekla da joj posle mene, otprilike za sat vremena, dolazi Čiča i da ako hoću mogu sve da osmatram iz susedne sobe.    

         Postoji, pokazala  mi je jedan uzani stakleni prozor sličan prorezu za poštu na vratima koja vode u tu sobu, mlečno zatamnjen prozor kroz koji mogu diskretno da osmotrim dešavanja na njenom divanu.

       Meni to, dodala je, apsolutno ne smeta. Naprotiv. A stari je prilično ćorav i  nagluv, tako da ne postoji opasnost da budeš razotkrven.

        Šta sam mogao osim da prihvatim voajersko svedočenje, nadajući se da sprdnja sa starcem na grobarevoj lopati neće dugo trajati.

       Stojao sam na jednoj nozi, izdižući se povremeno ka razrezu na vratima, kad je stari ušao. Poguren, sa dugim nosem i crvenim mršavim licem, ličio je na Kvazimoda iz Zvonara Bogorodične crkve. Ćutke je  skinuo krznenu šubaru, polako otpio vodu sa voćnim šećerom koju mu je moja draga pružila, zatim skinuo kaput sa licičjim okovratnikom i pantalone, ostavši samo u prsluku i dugim belim gaćama i crnim dokoleniama.

     Prikovao sam oko na daščani prorez. Onda je stari prstom pokazao Veri da se skine. Ona to učini brzo i leže na leđa,  na divan. Stari, ne skidajući duge flanelske gaće, izvadi palamar. Došlo mi je da se nasmejem. Bio je, doduše, solidne veličine ali mlitav kao glista posle poplave. Moja ljubavnica poče da ga mami, kružnim pokretima šakama i oblizivanjem usana, ali tek kada ga je uzela u usta starac poče da se preobražava.

     Ja sam sa stidom gledao, ali ipak gledao, kako Vera veštim, sviklim pokretima budi njegovu muškost i kako je zatim sopstvenom rukom usmerava u svoje spolovilo.

        Starac je dahtao, tačnije škripao, ali ono što je sada štrčalo iz njegovog duksa bilo je nešto što u svojoj lekarskoj praksi nikada nisam video. Bio je, verujte prijatelju, nešto zaista vanserijsko! Ja se izvinjavam, ali to je zaista bila teška i krupna stvar. Kod tog starog.

     Još više od veličine njegovog uda me je porazilo to što je “moja“ ljubavnica, bez ikakve sumnje vanredno i neglumljeno uživala u toj njegovoj impozantnosti. Štaviše, starac je uspevao da održi takav odnos prilično dugo i prestao je tek kada se činilo da je žena pod njim zadovoljena.

    Tada sam, drugi put, posle Staljingrada, valjda usled profesionalne deformacije, pomislio na značaj fizičke granice ljudske izdržljivosti i shvatio koliko je to bizarno i da mi u ovu priču niko neće poverovati.

    U narednim mesecima sam proredio odlaske kod Vere. Nisam se gadio, nisam osećao gubitak samopouzdanja; osećao sam bukvalno kako me snaga napušta a srce sve češče zastane pa jurne prebrzo.

      Doživeo sam u međuvremenu i treći infarkt. Srećom, i ovaj je bio tek kalfa, mada malo vičniji svom zanatu. Zato sam, ovaj put. završio u svojoj bolnici, na intenzivnoj. I, pored kolega, ako tako mogu da kažem, pazila me je i Vera.

        Razmišljao sam, šta je sledeće. Nemoguće je da će i sledeći infarkt biti amaterski i da tu svoje prste sada već neće umešati onaj onostrani majstor.

       Sledeće je, nema druge, samo „smrt u sedlu“? Tako smo, naime, u žargonu nazivali smrt koja ljubavnika zadesi namah,  za vreme polnog odnosa. Smrt koja nije bila česta, ali se ipak dešavala i za nju su se uvek, čak i u bolnici, vezivale neukusne i neprimerene šale ma koliko je čitav slučaj umeo da bude sa etičkog stanovišta ponekad sporan i, po prirodi stvari, duboko tragičan.

        „Smrt u sedlu“ možda i nije bio glavni razlog zašto više nikad nisam, a često sam pomišljao, otišao kod Vere.

        Možda sam se, premišljam, užasnuo onoga što sam i ranije mogao da uočim; da nas beda naših života ili očajne prilike u koje dospevamo u graničnim fragmentima istorije svode na telo, samo i jedino telo! I da je tako često u životu, Verinom ili životu jadnih vojnika na frontu, samo snaga tela važna! A sve drugo ne igra nikakvu, ama baš nikakvu ulogu!

        Lekaru i humanisti takvo rasuđivanje mora da bude neprihvatljivo, ali, ja vam ga, prijatelju, sada, kad je za mene dockan, a vama to, kao još madom čoveku, možda izgleda porazno; ipak kazujem kao svedočanstvo.

        Procenite sami, kako vam je volja. 

(slika: Egon Šile)