RATKO DANGUBIĆ: MERE

Nije mene ovamo, snebivao sam se, doveo tajni, ni mutni unutrašnji poriv, nego sam tu svojom voljom. To svakako nije nešto najlepše što je moglo da mi se desi tog dana, i ne mogu o tome da govorim sladunjavim glasom. Ne znam gde se ova priča kiselila, ni da li je čamila u crvotočnom sanduku, i čekala mene, i kako se pretvorila u vrstu iskaza. No, siguran sam da su mi vetrovi doneli hartiju s koje je krenula. Jedno je izvesno, sve je igra slučaja i slučaj je onaj majstor koji ume da razume. Uopšte uzev, razglabanje o prošlosti zasniva se na emocijama i titravom sećanju koje se javlja u talasima. O odnosu prema uspomenama, istina je, ne sudim uvek po sebi. Ne poznajem posebno ljudsku dušu, samo umem da procenim što vidim i osećam. Svestan sam da duša ima i prijatne i neprijatne uloge. Ona u nama pohranjuje sve. Dok nisam ostario, nisam o tome mislio. Sada vraćanje prošlosti vidim kao skidanje maski. Stigao sam kolima pre podne, sunce je obasjavalo Gajdobru sjajem kakvog ima samo u ravnici. Na kapiji je stajao brat, a pored njega je rukama jako mlatarao starac, kasnije saznajem ko je i odakle je. Mudrovao je o uslovima kako da se fasada kuće renovira, ja sam ćutao, meni su ti razgovori tuđi.

Taj starac je dobar majstor, i rođakov je rođak. Ima u ljudima, kako vele, zabačenih sećanja, pa je ovaj rođakov rođak govorio kako je njegov deda popravljao ovu fasadu. To dosta govori i o mojoj porodici, rekao je i dodao da ga rastuži oronuli izgled zgrada. Nije reč samo o kvalitetu radova, uzdahnuo je: on se bojao da se kod ovakvih poslova ne dogodi nešto nepredviđeno. I zamisli tu ironiju, rekao je, uradiš jednu stvar da bude bolje, a ono ispadne gore. Utonuo sam u misli i gledao, spolja, u prozor s koga je nekada majka gledala kako prelazim ulicu i odlazim na stanicu, brinući da ne izgubim voz kojim sam odlazio u Novi Sad u gimnaziju. Oduvek sam ravnodušan prema arhitekturi i prema fasadama. A sada me je plašila nakaznost saznanja da fasadu treba obiti i ponovo uraditi. Ne pamtim kada je sređivana poslednji put.

Ne znam, mislio sam, ni pravu istoriju ove kuće koju je ko zna kada i kako neko sagradio, kupio. A posebno sam zatro sećanje na vinski podrum koji je davno nestao iz stvarnosti. Niti sam ikada poželeo da više vremena provodim u njoj. Dok je majstor govorio, video sam da je brat u iskušenju da ga prekine, ali ga nije presekao. Čudna je sudbina starih fasada, rekao je majstor, čudnija od sudbine kuća. Učiniće sve na pravi način, rekao je, da joj udahne prošlost. Razumeo sam da je brat doneo odluku da sredi fasadu: napravio je projekat koji podrazumeva i pretresanje temelja od vlage. To je trebalo da bude i umirujuća mantra za radove koji predstoje. Na papirima se moglo videti kako će izgledati obojena fasada, kao i fontana sa anđelom od kvazi-mermera u vrtu, a ja sam pomislio na dane koje sam ovde davno provodio. Moje decenijsko odsustvo iz kuće podrazumeva i blagi otpor prema renoviranju i prebiranju po prošlosti.

Brat je gledao skoro direktno, pravo u lice. Kao da je hteo da se suočim s prošlošću, rekao je da zato i ne treba posebna hrabrost, dovoljno je da otvorim sanduk sa svojim starim rukopisima na tavanu. Hteo sam da pitam kuda ću s tim mislima i hartijama iz sanduka, ali nisam pitao. Usporenost mojih pokreta je, valjda, opominjuće delovala na brata. Mislio sam da nema svrhe da kopam po sanduku, ali događaji su krenuli svojim tokom. Iza ručka sam ipak otvorio rasušeni sanduk. Neskrivena grubost s kojom sam petljao oko brave dodatno me usporavala. Sanduk kao da nije bio moj. Mrmljao sam neke, ne znam, lepe i svakako ružne reči o svom jalovom bavljenju poezijom. Nakon prebiranja po hartijama, izdvojio sam tanku svesku u kojoj je bio moj kratki dnevnik: jedva da sam ga vodio nekoliko meseci. Ponovo sam se sreo s neveštim pesmama, ljubavima, patnjom, na kraju s razgovorima oko prijema u partiju.

Još nikada nisam bio zbunjen pred svojim starim rukopisom, iako je bilo raznih gluposti, kada sam morao da ubeđujem sebe da to nisam ja napisao. Nekada sam umeo da se prilično nerviram. Ta situacija, kako sam primljen u partiju, nije mi ni onda bila jasna. Na pitanje odakle ja u partiji, otac je lakonski odgovorio da nema mladih partijaca u ulici, a da mora neko da skuplja članarinu. „Treba da maturiram“, rekao sam. Pogledao me i odmahnuo rukom. Majka me je umirivala da su i pametni ljudi u partiji. Posle prvog sastanka, na kome smo uz aplauz primljeni, nakon tri dana, nas troje, dve devojke i ja, svako u svojoj ulici, dobili smo zadatak da raznosimo upitnike za ulazak u Socijalistički savez. Bili smo prisutni kada su, u sali Doma kulture, lomili one koji se kolebaju. Onda smo dobili novi poverljiv zadatak: išli smo da dobrovoljno damo krv. Dve nedelje kasnije skupljali smo upitnike koje smo ranije raznosili porodicama radi prijema naprednih u Socijalistički savez. Tog dana sam dobio i prepis iz knjige kako oči mogu da se priviknu s mraka na svetlo. Stari me je oporo pohvalio. Bila je sredina juna, mirisao je bagrem. Majka je dala pare da kupim patike i platim partijsku članarinu za starog i mene: bilo mi je žao para koje sam spiskao za članarinu. Ipak, tada su moje misli bile samo moje. Posle sam kod Mitra jeo junske trešnje, a njegov otac, profesor matematike, govorio nam je kako se zemlja mora raspasti. Ja sam znao da je Mitrov otac opozicionar, da je bio za kraljevinu. Moj stari me je upozoravao da su sve izjave profesora Simina neverodostojne i da dovode u sumnju i ono što se u sumnju ne dovodi, a sam profesor lako može da zaglavi u bajbokani, gde je i proveo koji mesec u vreme kada nije bilo vreme da se neprijateljski govori o komunistima i Titu.

Preko radija su javljali da je pao jugoslovenski avion i da se jedna stjuardesa spasila. Stari je rekao da je u pitanju sabotiranje stranih sila. Mene ovo nije zanimalo, bio sam srećan što su me puštali da se družim s Mitrom. Odlazili smo na Dunav u Palanku, da se na Tikvari kupamo. „To je zgodno mesto da se posmatraju gimnazijalke kada se skinu u kostime“, namigivao je profesor. Tvrdio je da je ljudski um nepredvidljiv. Jednog dana smo Mitar i ja dobili da popijemo i po čašu vina, a profesor je ispraznio bocu. Tada se Velikom ulicom, nismo smeli pred profesorom da je zovemo Titovom, provezao na biciklu jurodivi Milorad, koji je hulio Boga. Iskreno, voleo sam da se motam kuda ne treba i kada ne treba. Danima smo gluvarili po gradskom groblju, gde je sahranjen Mitrov stric koji je stradao u vreme Staljina.

Moja gluvarenja su bila i vrsta tajne misije koja nije imala neki određen zadatak. Mitar je skupljao čepove od piva, a brat i ja plovke za pecanje. Mama je govorila da je bolje da se muvam po muzejima, ako mislim da studiram istoriju, a starog nisam imao živaca da slušam. Pomislio sam, dok sam listao dnevnik, kako sećanja na događaje ne priliče uvek. Davno je profesor Simin govorio kako komunizam ima pravila, ali nema moral. A moj stari je neprekidno ponavljao kako je komunizam ideologija sveta, izgledalo je da je iskren. Bez obzira na nezadovoljstvo komunizmom, očeva reakcija pred ljudima ili preda mnom bila je snažna i autentična u korist komunista. Dirnulo me je kasnije da on misli da tako brani porodicu od neprijatelja. Za sve godine koje ga pamtim nikada preda mnom nije govorio protiv komunista i vlasti.

Sećam se da sam tog leta s pametnim Mitrom, koji je najbolje od nas znao matematiku, kao ja fudbal, kalkulisao kolika je težina kubika ljudskog mesa i koliko u njemu ima mozga ako je srednja težina ljudskog tela osamdeset jedan kilogram. To je, uzdisao je mudri Mitar, pitanje koje mu je postavio njegov otac, okoreli vanpartijac, i trebalo je da nađe odgovor.

Polako sam priveo kraju kopanje po sanduku. Brat, koji je mlađi od mene, ispeo se na tavan da vidi da li sam izvukao kakvu uspomenu. Ne bez nemira u glasu, rekao sam mu kako je jedno vreme imalo svoju matematiku, i kako je pokojni Mitrov stari video dalje nego bilo ko drugi. „Nije sanduk memorijalni kompleks“, rekao je brat s malo ironije u glasu. „Ne tražiš, valjda, u njemu vrednu starinu.“ „Tražim gluposti“, rekao sam. Negde dole neko je treskao vratima, majstor je pevao sevdalinku, a ja sam se spustio s tavana. Moje poznavanje matematike nije ni blizu Mitrovog. „Ti si za vizuelnu umetnost“, rugao mi se davno stari. Za sve godine otkako se, u mislima, vraćam preminulim roditeljima nisam shvatio da je otac slao poruku da ja moram da budem samo ja, da ne smem da želim da budem neko drugi, i da se ne bojim sebe.

U međuvremenu, nakon desetak dana rada i pevanja na skelama, majstor je sredio fasadu. Brat mi je poslao fotografiju mobilnim, s porukom: „Ovde je upotrebljeno sedam kubika peska.“ Doneo sam odluku da na internetu nađem koliko je težak kubik ljudskog mesa, pa i nafte, zlata, knjiga, onako kako je zadatak postavio Mitrov otac. Ne sećam se da li je Mitar, koji se davno odselio u hladnu Kanadu, rešio zadatak. Na reči o kubiku ljudskog mesa brat se krstio i smejao. Napravio sam malu tabelu i u njoj ređam prve brojke. I kada je gledam izgužvanu na stolu, mislim da ima pojava sasvim suprotnog predznaka od pojava iz vremena o kojima sam pisao u crvenoj svesci. Bratu sam rekao da sam pokupio iz sanduka što sam mislio, a ostalo neka spali.

(Slika: Mark Šagal)