GORDAN LEMAJIĆ: DOBRO DA BOLJE NE MOŽE BITI

             

Drveće se zelenilo, mirisalo. Magla se još nije sasvim podigla. Ponegde, između stabala visili su oblaci. Zavese paučine. Kaiševi torbe su mi se urezivali u ramena dok sam silazio stazom izlokanom bujicama sinoćne kiše.

„Sada si pravi pionir. Budi pažljiv. Slušaj učiteljicu.“

„Jesi li mu spremila užinu?“, odzvanjale su bakine i dedine reči.

Živeli smo u gradu, na vrhu brda opkoljenog šumom. Mama je otišla. Tatu  nisam imao. Nisam pitao zašto.

Neko me je ščepao za vrat. Bacio me je na leđa. Video sam krvave oči i osetio zadah znoja. Gušio me je. Bio je težak. Sila koja me je prikovala za zemlju bila je neprikosnovena. Nisam se branio. Nisam ni pokušao. Ne znam koliko je trajalo. Možda minut. Možda deset. Možda sekund.

Čuo sam  krik. Krvave oči su se odvojile od mog lica. A onda se pojavio dedin lik. Podigao me je u naručje i poneo kući.

Ljudi su od tada pratili decu u školu, a manijak nikada nije pronadjen.

Nisam znao šta da mislim o tom dogadjaju. Misli su kod mene uvek bile mutne, ali osećaji su sijali jasnoćom. Urezivali su se u sećanje kao pukotina u stenu.

Tako su i ostala dva različita zapisa. Prvi me je milovao prijatnim vetrom važnosti i izdvojenosti od ostalih dečaka.

Stavljao me je u položaj posebnosti jer sam baš ja bio meta, bio izabran od izaslanika čudnog zla, ali sam preživeo još čudnijim spletom okolnosti.

Drugi je u nezaborav uklesao bespomoćnost. 

Videoteka se nalazila u centru grada. Filmovi su bili moj život. Bili su moj jedini život dok nisam upoznao Anu i dobio Marka i Fionu.

Pokretne slike, muzika, efekti, sve me je selilo izvan sveta u kojem za mene nije bilo željenog mesta. Celim bićem sam ulazio u te slike, zvukove i priče. Uvek sam se poistovećivao sa glavnim junakom. Preuzimao sam njegovu sudbinu.

Bio sam jak, spretan, hrabar, duhovit. Ili sam bio nevešt, uskraćen, nezasluženo povređen ili od devojke ostavljen, a od društva oklevetan, pa zatim velikim povratkom i ispravljenom nepravdom volšebnim hepiendom - ustoličen.

Predstavljao sam  centralnu ličnost. Svi su pitali za mene i sve je zavisilo od mene. Nebrojeno puta sam umirao u filmu ali to je bilo divno, jer je moja smrt pomerala sudbine ostalih likova koji posle mog odlaska nisu mogli da nastave život jednostavno i bez posledica. Fantastični zapleti su omogućavali da se pojavim i posle smrti.

Ili nakon nestanka koji je bio gotovo isto što i smrt.

Taj osećaj bitnosti, sopstvene bitnosti zbog koje su svi opsednuti mislima o meni, nametao mi je i ideju o samoubistvu. Ne baš o stvarnom samoubistvu, ali o nekoj vrsti nestajanja za sve u okolini, koji bi nakon perioda šoka i žalosti, ipak odahnuli shvativši da sam se vratio i da sam zaista živ. Jer, njihovo postojanje bez mene ne bi imalo smisla.

Posle filma sam osećao zadovoljstvo, ali ubrzo se sve gubilo. Stvarnost je donosila beznađe, bezizlaznost, nemoć...Kao da me pritiskaju tone tereta sa ludačkim očima izopačenika.

Tu prazninu sam mogao da popunim jedino novim filmom.

I tako sam gledao filmove. Film za filmom, film za filmom. Postao sam ovisnik – filmofil.

Otvorio sam videoteku. Jer, jedino u filmu sam mogao da imam najbolji auto ili motor, najlepšu curu i glavnu ulogu.

Uspeo sam da se oženim.  Baš zato što je mnogo devojaka dolazilo u radnju.

I dalje sam gledao filmove. Bili su lek, potreba, smirenje i nadoknada.

Sada je osećaj praznine, dok nisam u filmu, bio slabiji. 

Znao sam da se samo žena, dečak i devojčica pitaju za mene ali u odnosu na vreme totalne usamljenosti ovo je bio značajan napredak.

Ana mi je zamerala zbog opsednutosti filmovima.

Ipak, istovremeno je priznavala da dobrim delom  od toga živimo. Njena plata kuvarice u školi nije bila bogzna šta. Nije mi mnogo zvocala. Možda je osećala da mi to treba. Možda me je volela. A možda je bila samo devojka koja se u mom gradu obrela kao izbeglica u vreme poslednjeg rata.

Rolu ratnika sam uspeo da izbegnem krijući se u kući kod dedinog brata kad bi dolazili da me mobilišu. Poslednji put je, možda. trebalo da se odazovem. Ovi što su tada otišli samo su se prošetali, a sada imaju penzije po hiljadu maraka.

Svakodnevne, prizemne stvari su mi išle na živce. Umesto da posle gledanja filmova u videoteci i razgovora o filmovima sa mušterijama gledam filmove sa svojom decom, morao sam da mislim i o stvarnom životu.

„Dobro, čoveče, kad misliš da izvadiš zdravstvenu knjižicu?“, opominjala me je žena.

„Ne znam, stvarno. Šta će mi knjižica? Nisam bolestan.“

„ Misliš li ti na decu? Ili samo na sebe?“

Nisam uplaćivao doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje. Stalno sam kasnio. Preče su bile svakodnevne potrebe. Troškovi stanovanja, hrana, odeća i obuća, zabavište za ćerku, strani jezik za sina, poneka sitnica za ženu i mene...

Bio je novembar. Uspeo sam malo da uštedim. Zimi se filmovi gledaju više. Prvi put, nakon života sa bakom i dedom, imao sam zdravstvenu knjižicu. Nekako sam se dobro osećao zbog toga.

Deca imaju knjižice na maminom osiguranju.

Konačnoi ja imam knjižicu.

Moja mala porodica je sigurna i biće sve baš kao u filmu. Dobro da bolje biti ne može.

Gledao sam kroz izlog videoteke. Vetar je fijukao ulicama. Letelo je lišće i stare novine. Još pet minuta i ponoć. Zatvoriću radnju i za pola sata sam na mom brdu. Deca spavaju. Žena, takođe, spava. Diže se u pola pet. Možda ću pogledati neki film. Nikada ne ustajem jako rano.

Na trgu se pojaviše svetla u pokretu. Svetla su blještala, a auto se caklio. Sve na njemu je blistalo, iskrilo. Bio je to najveći američki terenac. Video sam ga u časopisu pre nekoliko dana. Da li je moguće da ga neko u gradu već vozi, a tek što je imao premijeru na sajmu u jednoj evropskoj metropoli?

Uzeo sam ključeve.

Da li da prvo pišam? Ma, kod kuće ću.

Pogasio sam osvetljenje, spustio rešetku i zaključao bravu. Požurio sam preko ulice. Vozilo je stajalo parkirano ispred kockarnice, a vozač i dva putnika su ulazili u zgradu. Približio sam se da ga osmotrim. Umetničko - tehnološko - skupoceno delo. Crni metalik lak, niklovane svetleće felne, moćne gume sa kramponima i belom bojom istaknutim natpisom marke, sedišta od debele štepane kože...

Bomba doleće šišteći. Ustvari, to je raketa. Grebe vrata džipa i pada ispred mene. Možda se desilo u sekundi. Možda u njenom deliću. Eksplozija me odbacuje unazad. Ležim na leđima.

Ne mogu da se pomerim. Nevidljivi teret me drži prikovanog za asfalt. Neko dolazi. Viče, zovite hitnu pomoć. Krv ističe iz mene. Prekriva pločnik. Zavlači se pod točkove Hamera koji stoji velik i hladan kao planina. Čujem sirenu. Neko trči. Podižu me na nosila i guraju u kombi. Krećemo. Pojavljuju su oči. Gledaju me netremice.

„Evo vam moja zdravstvena knjižica.“, govorim i pružam je prema očima. One ništa ne kažu. Samo me gledaju, i gledaju.

Onda, oči progovaraju: „Knjižica ti više neće trebati.“

Žmurim. Tresem se od hladnoće. Propadam bez šanse da se za bilo šta uhvatim. Gutaju me jeza, samoća i san. Pomišljam na njih kako sada spavaju na vrhu moje šume.

Poslednjom mišlju pokušavam da se setim da li sam već bio u ovom filmu?

(Gordan Lemajić, trgovac nekretninama. Živi u Petrovaradinu. Objavio je roman Razvezivanje, 2016. Ovo je njegova prva kratka priča.)