ALEKSANDAR BALJAK: AFORIZAM ŽRTVA KNJIŽEVNOG RASIZMA

„ Skribomanija je uzela maha i to vidimo svake godine kad se dodeljuje NIN-ova nagrada. Skoro dvesta romana se napiše, a mislim da je za trećinu autora to prva knjiga koju su objavili. Posebna priča je to što se tolika pažnja posvećuje romanu koji je kao žanr poslednjih  dvadeset godina zaista u krizi, veoma je malo dela iz tog perioda koja znače nešto u evropskoj književnosti. S druge strane, aforizam je marginalizovan, kritičari potpuno ignorišu postojanje tog književnog žanra. Upravo onda kada je aforistika na srpskom govornom području počela da doživljava svoj procvat, kritičari su odlučili da aforizam, taj minijaturni književni oblik, potpuno proteraju iz književnosti. Iz razloga o kojem ne bi voleli javno da govore – jer bi ispali glupi u društvu – tvrdoglavo ignorišu žanr koji je obeležio poslednjih pola veka srpske književnosti. Domaći kritičari su književne vrste podelili na više i niže, na važne i nevažne, što jeste neka vrsta književnog rasizma. Aforizam izbegavaju da pomenu čak i kad nabrajaju književne oblike. A knjige aforizama ne uzimaju u ruke iako imamo aforistiku koja kvalitetom i kvantitetom višestruko nadmašuje sve druge sredine sveta. Imamo u književnosti nešto veoma dobro i zanimljivo što drugi nemaju, a ništa ne činimo da to i drugi vide. Poljake je proslavio jedan satiričar, Stanislav Ježi Lec, a mi tako kvalitetnih pisaca imamo na desetine. Pomenuću samo trojicu trenutno najproduktivnijih: Milana Todorova, Zorana T. Popovića i Aleksandra Čotrića.

(iz intervjua Aleksandra Baljka objavljenog u beogradskom „Ekspresu“ br. 42. od 10. februara 2017.)