RATKO DANGUBIĆ: SKIJE

1.

K. Maljevič, Seljanke u crkvi, preuzeto sa wikiart

Prvi put sam pomerao i trebio njene stvari i dokumenta kada smo se uselili u kuću, pre nego smo pustili molere i stolare unutra. Setio sam se da je pušila, tek kada sam ugledao cigarete u zelenoj kutiji Morave. Drugi krug rovarenja počeo je posle dosta godina, ali sa više žara nego prvi. I kada su stvari bile prebrane, uzeo sam da kopam po hartijama. Sređivanje dokumenata, od pisama do albuma, trebalo je da bude i omaž. Kada sam se vratio hartijama nisam mislio o njima kao o papirima iz istorije porodice. I dok je sve imalo i dozu ironije, tuge i nostalgije, kroz glavu mi je prostrujala misao da ovde ima i komičnog. Uzeo sam bocu piva i sedeo na pragu podruma dok je nisam iskapio. Kada vreme pojede sećanje i bol na one koje smo voleli, sve u vezi njih dobija i prizvuk igre. Neko je rekao da buđave i prašnjave stvari nikada ne lažu. Među papirima drage tetke Desanke, naleteo sam i na moja pisma koja sam joj slao kao dete. Na omotu je pisalo: Pisma od malog Borka. Problem mi je kako da sve ovo prikažem. Zbog toga sada ovoliko tragam za rečima.

2.

Tetka je od rane mladosti stanovala u Beogradu, na nekoj drugoj adresi, ali kasnije na ovoj, u ulici Topolskoj, gde i ja sada živim. Kada smo tetku sahranili, davne 1967, u testamentu je ostavila sve u nasleđe meni, pa i pitomu kuću u Topolskoj, jer drugog roda nije imala. I kada sam se sa familijom preselio iz Kraljeva u Beograd i privikavao na grad, sa trideset i kusur godina, nisam se usuđivao da preterano preturam po stvarima, tek onoliko da stvorim prostor za rad majstora. Tada sam bio jedva pet godina oženjen: imao sam suprugu i dva mala sina, koji su danas u Danskoj sa svojim porodicama. Davno sam postao novinar i pisac istorije, pa i akademik. Supruga Magdalena mi je umrla pre sedam godina. Iznova sam krenuo da rovarim po usahlim hartijama iz bizarnog razloga: tragao sam za papirima koji bi potpomogli restituciju zemlje njenog oca ispod Rudnika. Iz hrpe od dvadeset pisama, izdvojio sam ona koja sam  pisao kao osmogodišnjak, davne 1936-37. U pismima sam tražio od tetke da mi kupi skije. Zapanjila me je moja upornost. Ne sećam se da me je neko nagovarao da ovo radim. Dopisnice i pisma sam, s manje ili više znanja gramatike, pisao onda svojom rukom, crnim mastilom, nekakvim raskrečenim perom.

3.

Pre dve nedelje poređao sam dopisnice i pisma na radnom stolu, po datumima, i uzeo da iz njih izdvajam poruke koje su tetki trebalo da budu radost i obaveza. Gotovo da su mi krenule suze. Ne volim da odem s kazivanjem u krivom pravcu i vratio sam se na fakta. Tetka Desanka se udala dva dana pred napad imperije KundK na Srbiju 1914. godina, za Jovana, kapetana artiljerije. Svadba je bila u Beogradu u hotelu Kasina. Koji dan kasnije Jovan je, oran, dočekao neprijatelja na Ceru i na njemu ostavio kosti. Paradoks ili ne, ovo se mora shvatiti i kao prst sudbine. Udovala je Desanka bez dece i nije se preudala, a nije ni imalo posle rata momaka, jer je vojska dobrano izginula. Ta kuća u Topolskoj je bila sve što je njoj ostalo od kratkog života s Jovanom. Ispadalo je da sam ja sada i ovde neki drugi Borko, odvojen od onog dečaka iz Kraljeva. Istina je da se detinjstvo izdvaja od svega drugog. Mogao bih da ga nazovem i izmišljotinom, pa da njegova pisma dobiju drugi smisao.

4.

Tako sam joj se obraćao: „Draga tetka Desanka“. Pisma i dopisnice slagane kao dobra karta na kartu. 

Prva dopisnica Kraljevine Jugoslavije od 18. jula 1936.

... pišem ovu dopisnicu iz kreveta, jer sam se dobro razboleo. Inekciju mi je dao doktor Mitke i čestitao nam slavu. Ja tebe molim da mi kupiš skije, jer sneg može da padne i u oktobru. Tvoj Borko.

Dalje je pisala mama na francuskom i ja nisam znao šta to ona tetki piše.

Druga dopisnica Kraljevine Jugoslavije od 8. decembra 1936.

... kod nas još nije pao sneg. Voleo bih da mi kupiš skije i pošalješ ih na voz, a ja ću ih dočekati na stanici. Kada padne sneg, ja ću ti javiti. Nemoj da mi kupiš dugačke štapove, neka budu manji. Ja sam bolestan od krajnika. Pozdravlja te tvoj Borko. Kako je u Beogradu i kako ti se dopada tamo?

Treća dopisnica Kraljevine Jugoslavije od 18. januara 1937.

... pošalji mi skije, jer kod nas je pao sneg, od deset santimetara, i treba da se skijam. Sva deca se skijaju, a ja sedim i gledam. Odgovori mi uskoro? Pozdrav od tate, tvoga Bate i mama Kate i kuce Joksima. Tvoj Borko.

Četvrta dopisnica Kraljevine Jugoslavije od 27. januara 1937.

...  ja sam se naljutio da mi nisi poslala skije. Nemoj da dođeš bez stvari, inače si propala. Ako hoćeš da mi pošalješ, ti mi pošalji skije, ako nećeš i ne moraš. Piši mi da znam da li ćeš mi kupiti skije. Tetka odgovori. Ja tebi uvek pišem, a ti meni ne. Tvoj Borko.

Prvo pismo u koverti Kraljevine Jugoslavije od 31. januara 1937.

... pišem ti poslednje pismo da mi kupiš skije i ovo je poslednje pismo od mene u vezi skija. Ja nemam para ni da kupim marku, pa molim mamu za pare. Pa se brinem kako pismo ide i da li treba da stigne. Odgovori mi. Ti kupi skije da budu lepe i centrifugalne i da budu džongler. Tetka prošli su i Sveti Nikola i Sveti Sava, a ja skije nisam dobio. Treba da dođeš da nas obiđeš i da vidiš kako smo. A ja te molim da dođeš u Kraljevo. Meni je mnogo žao da nisi ovde i da treba da potrčiš i kupiš mi skije dok imam volje da skijam. I ja molim mamu da ja dođem s njom u Beograd, ako ona hoće da dođe kod tebe. I molim te da mi ne pišeš više sa kartom, piši pismo kao ja. Ako pišeš sa kartom oni u pošti će čitati šta si mi pisala. Nisam ti pisao jer majka nije mogla da isprati pismo na stanicu, jer je šila haljinu za bal na Svetog Savu. Tetka dođi da vidiš šta mi je mama kupila kod Jagodića za Božić i Novu Godinu. Tvoj Borko. Tetka, okreni i drugu stranu...

....hvala ti što si mi rekla da metnem hladnu oblogu i tako kako si mi rekla ja sam metnuo. Hvala Bogu  da je sve prošlo od bolesti. I dođi da nas vidiš kakav smo kupili samovar. I dođi da vidiš kakva sam samo duša. Ja ću sada da idem na brdo da se učim da teram skije sa onim Nikolom. On ima skije. A ti mi kupi bar kapu. Molim te dođi da se vidimo, da vidimo kako si, a ti da vidiš kako sam ja. Tvoj Borko.

Mama je dodala i ovo:

Znaš Jovanu, ćopavu rođaku Pere Vecinog, što ima ćerku verenu za oficira. Skočila u Moravu i udavila se. Našli su je kod Trletove vodenice. Pozdravljamo te ja i tvoj brat ...  

Drugo pismo u koverti Kraljevine Jugoslavije od 28. februara 1937.

... i ne moraš da mi kupiš skije, dolazi proleće, samo dođi... sneg se istopio, pa te molim fino da dođeš.

5.

Među pismima je bila i knjiga Džeka Londona Crvena kuga koju je tetka Desanka meni kupila i posvetila. Nije je nikada poslala, ostavila je među pismima koja sam joj pisao. Možda je mislila da knjiga nije još za mene, pa je zaboravila da je kasnije da. Iz knjige koju nikada nisam pročitao, čitam prvi pasus: „Put je vodio pored nekadašnjeg železničkog mosta. Prošlo je mnogo godina otkako je po njemu protutnjao poslednji voz. S obe strane nasipa uzdizala se šuma i natkriljivala ga čitavim talasima ozelenelog granja, tako da je mestimično ličio na beskrajni prirodni hodnik. Staza po sredini nasipa bila je toliko uska, da njom nisu mogla prolaziti naporedo ni dva čoveka i sada je služila uglavnom kao prolaz za divlje životinje. Iz zaraslog tla provirivao bi na mahove komad zarđalog gvožđa, što je značilo da su šine i gvozdene spojnice očuvane, a pragovi, impregnirani smolom, tvrdoglavo su pružali otpor atmosferskim nepogodama. Ponegde, gde su ipak nedostajali, njihovo ležište bilo je ispunjeno šljunkom i istrulelim lišćem, a ponegde je njihov nagrižen drveni kostur upola ogoljen erozijom, čudnovato štrčao iznad razine tla.“  Pomislio sam kako bi vredelo da ovu knjigu pročitam i pod stare dane.

6.

Meni je sada osamdeset tri. Tek sada sam otkrio da je ono što je majka dodavala na francuskom bila molba tetki da mi skije ne kupuje, da se boji da se ne povredim. Tako sam saznao razlog što je izvrdala da mi kupi skije. Tek sada vidim koliko joj je bilo strašno kada je izgubila kapetana Jovana. Majka je rekla, kada je tetka umrla, da je to za nju pravi blagoslov. Onda je rekla da je njen život bio mučenje, i da sada konačno može da se skrasi. I onda je zastala, kada je shvatila da sam sve čuo, i rekla: „Ne trpaj sebi u glavu svakakve misli.“ Tetka  Desanka je papire razvrstavala po svom redu. U sledećem svežnju bile su umrlice koje su objavljivane povodom pogibije kapetana Jovana i uz njih puna kutija cigareta Hercegovina. Pitao sam se koja im je bila cena kada su kupljene.

(Priča je objavljena u današnjoj beogradskoj POLITICI)