(objavljeno u beogradskom časopisu "KNJIŽEVNI PREGLED" za oktobar, novembar, decembar 2016.)
 |
| izvor: rtv.rs |
Милан Поповић звани Поп, свежи пензионер градског Геодетског
завода, није волео разгледање излога и рафова у продавницама. Доста сам
се нашетао, говорио је, премеравајући сељацима њиве и окућнице. Међу-
тим, на шпацирање по мегамаркетима га је приморавала његова, купови-
не стално жељна, супруга. Говорила је да му шетње добро чине. И Поп је
некако подсвесно осећао да је у праву. Али, само донекле. Шетње су му
пријале, али за људе које је у тим шетњама сусретао углавном није марио.
Штавише, мрзео је ту магму људских креатура, која се гура, сапли-
ће, мимоилази и главиња у сукњама, ципелама, кошуљама, парфемима,
доњем вешу и спортским реквизитима начичканим радњама.
Ипак, пренуо би се увек када би у њима, угледао неку лепу младу
продавачицу. Не зато што би га та девојка привукла својим женским ча-
рима. То, никако није себи могао да допусти. Волео је у свему томе нешто
друго. Онај тренутак, а то се дешавало често, када на лепом чистом лицу
какве младе продавачице као упаљена шибица, изненада и без видљивог
повода бљесне радост. За њих је све ново, неукаљано, и обећавајуће, поми-
слио би тада Поп, са малом завишћу и бесмисленим жалом за сопстве-
ном протутњалом младошћу.
После дужег пешачења од продавнице до продавнице у Биг центру,
Поп најзад, већ видно заморен, угледа дискретну графичку ознаку за тоа-
лет и показа је прстом својој жени.
До тоалета је водио дуг и узан ходник у коме се две особе једва могу
мимоићи а да се не дотакну раменима, док је у истој равни, али нешто ни-
же водила знатно шира траса пута намењена, како је цртеж на сивој табли
показивао, инвалидима у колицима.
Док је његова жена полако и стрпљиво силазила низ црно мермер-
но степениште, Поп пође наниже бетонском путањом специјално уређе-
ној за особе у инвалидским колицима.
Отворивши лактом кваку јавног тоалета, нађе се у нешто широј про-
сторији која је била подељена на два дела. Један, десно до зида, чиниле су
Из рукописа
135
кабине са облогама и вратима од непроводног плексигласа намењене за
обављање велике нужде, док су лево, у дугом и потпуно правилном низу
грготали керамички писоари. Над једним, не тако далеким, полунагнут
унапред стојао је омањи човек, у типично канцеларијском тамном оделу,
проћелаве округле главе, коју је мало трзнуо уназад кад је Поп ушао. Тај
покрет је означавао да је уочио придошлицу, не марећи одвише за његову
појаву, али је ипак контролишући из неког нејасног разлога.
Поп је знао такве људе и знао је да су то обично млитави али упор-
ни и успешни чиновници овога или онога. Целокупна његова телесна по-
јава, односно подбуо и тмаст изглед лица, ваљкасто тело срасло са врати-
ном, кратке тешке ноге, одавала је човека помиреног са сликом сопствене
довршености.
То Попа примора да се окрене ка низу прохромских лавабоа. Иако
није имао жељу да их пере, Поп принесе шаке испод славине из које поте-
че оштар сребрни млаз. Пошто је постојао неко време он, ишчекујући да
дежмекасти мушкарац најзад изађе из простора за пишање, узе громуљи-
цу зеленкастог шампона из посуде поред славине и протрља њиме руке.
Затим их поново добро испра млазом топле воде.
И даље је чекао, али се мушкарац није појављивао. Поп, не гледају-
ћи у његовом правцу, изненађен сопственом срамежљивошћу, изађе на-
поље а да није обавио нужду.
У ходнику испред тоалета угледа добродржећу госпођу од четрде-
сет и кусур година, како се нестрпљиво осврће око себе. Поп одмах схвати
да је она партнерка мушкарца који се још налазио у клозету. Вероватно је
ушла у женски тоалет, у коме се сада и његова жена још налазила, али је
то учинила само да би поправила шминку или фризуру и брзо изашла.
Погледа је из профила и одмах уочи за њене године неприкладне
дубоке црне чизмице за високим потпетицама и уске црне панталоне од
коже које су истицале њену облу позадину. Али ноге које су носиле тај по-
замашан део жениног тела издајнички су одавале немали збир њених го-
дина. Беху танке и некако кошчате. На њима се могло назрети постепено
смањивање мишићне масе, тако карактеристично за старије жене.
На глави је носила наочаре за које је тешко рећи да ли служе да би
повећале диоптрију власничиних очију или су на лицу само из естетских
разлога. Он, по њиховом светлуцавом скупоценом раму, ипак закључи да
се ради о другој опцији.
Књижевни преглед 11
136
Поп протрља руке, окрете се лево па десно, начини неколико кора-
ка у правцу излазног тунела па се врати. И тако неколико пута у ишчеки-
вању своје супруге.
Повремено би бацио поглед на жену која чека. Не само у избору ње-
не гардеробе, него у читавом њеном пренаглашеном и нападно еротизова-
ном изгледу, могао се назрети покушај да се прикрије страх од нечег неза-
устављивог, од надолазећег времена.
А што се тиче њеног супруга, било је јасно да тај мора све више да
тетоши њену напрслу сујету куповином сваковрсне, махом младеначке, и
за њу и њене године сасвим неприкладну гардеробу. А разлог за то се
крио, претпостављао је Поп, у томе што му је жена својевремено морала
бити права лепотица.
Сиромах, помисли Поп иако му га уопште није било жао, јер тип
му беше одуран на први поглед. Што је више буде даривао, то ће се поја-
чавати њено уверење да је он заслужан за сво њено незадовољство, као и
веровање да се за ту прастару мушку кривицу узалудно искупљује. Ту,
Поп, сад већ помало љут на своју жену што се толико задржава у тоалету,
накратко помисли и на себе.
Да, то је то, такве су жене и такви смо ми мушкарци и не може бити
другачије, мислио је Поп.
Почека још неко време, погледавајући час врата мушког, час врата
женског тоалета. Кроз њих нико није излазио.
Чекао је, чекао а онда се окренуо и кораком који је, после ко зна ко-
лико времена био ослобођен привида обавеза, пође ка излазу из Биг цен-
тра, склањајући руком посустале разгледаче излога као досадне мушице.
На паркингу седе у свој стари ауто и несвесно крену према реци. Не
зна зашто је то урадио, али та стална, непотрошна пролазност велике воде
увек би га смиривала. Знала је то и његова жена. Често га је налазила на
бетонираном сидришту насипа где сатима седи на удобној гусаној клупи
или како шета земљаном долмом загледан у велику воду.
Паркирао је уз насип, са лепо уређеним шеталиштем под чијим бе-
демом беше укотвљен стари бели пароброд сада претворен у рибарску
чарду. Вече је било благо, крај марта је неочекиваном топлотом нагове-
штавао вруће пролеће.
Полусвестан онога што чини, он се, скинувши капут и узевши га под
мишку, одлучно упути ка палуби климавом дрвеном даском која је слу-
жила као мост за прилаз пароброду.
Из рукописа
137
На броду је било весело. Неко младо друштво је приређивало заба-
ву и он одлучи да седне мало постранце, пошто један мали округли сто-
чић уз ограду, тик изнад воде, беше слободан.
Наручи кафу без шећера и минералну воду и упита келнера где је
тоалет пошто му се сада заиста мокрило. Овај му показа дрвену кабиницу
на другој страни. Он оде до ње, али примети да је заузета. Изнутра се чуло
комешање и дахтање које није могло значити ништа друго до завршетак
љубавног чина. Он се удаљи који корак не желећи да пар који је био уну-
тра при излазу помисли да их је крадом прислушкивао или пак посма-
трао. Бешика му је била напета и једва је дочекао да се врата бучно отворе.
Из њих, заиста, ускоро изађоше једна висока црна девојка која је попра-
вљала ионако прекратку сукњицу и кловн. Био је то прави кловн, са вели-
ким црвеним носем од пластике. Обоје беху раскалашно весели и задо-
вољни.
Хеј, стари, рече младић у пролазу, да ли си и ти кловн?
Поп га погледа не схватајући питање.
Буди кловн, човече, рече му младић скидајући маску црвене набу-
бреле носине и пружајући је Попу. Живот је леп.
Живот је леп, додаде и девојка и вишња црвеним кармином који је
хитро извукла из своје мале шљаштеће ташне, у једном потезу нацрта збу-
њеном Попу велику сузу испод ока.
Изненађен, Поп узе маску и са њом уђе у клозет. По обављеној ну-
жди, заборавивши да скине вештачки нос и са нашминканом црвеном су-
зом пође између столова ка својој кафи и киселој води. Ишао је благо по-
гурен између младог света који се забављао, ветар му је размлатио ионако
ретку седу косицу око ушију, а велика суза испод левог ока беше му мало
замрљана од покрета руке којим је сваки час намештао дневне наочари, са
којима је већ слабо видео, нарочито у сумраку.
Више нико није обраћао пажњу на њега. Вратио се до свог усамље-
ног стола, кафа беше још топла. Оно што сам сањао и хтео да будем као
дете, помисли, постао сам сада, на овом необичном месту у овој необич-
ној, валпургијској ноћи: кловн.
Затим је лагано испијао гутљај по гутљај горке црне текућине па он-
да то прао гутљајима киселе воде. Чинио је то механички. Није осећао ни-
шта при том ритуалу који му је до тада, двапут дневно, ујутро и предвече,
причињавао дубоко, тихо задовољство.
