RATKO DANGUBIĆ: STOLICE

1.

izvor: pinterest.com

Nisam uvek ni svestan šta me tera da pišem. Mogu postupiti u vezi sa rečima koje nadiru nelogično ili s malim oprezom prema njima. Postoji strepnja, koja se iz dana u dan podgreva, da mi neka tajanstvena sila otkida prave uspomene. Takav poriv-kolebanje je uočljiv kod neobjašnjivih priča.

2.

Pamtim ga kako otvara orman, ređe unutar, po policama rublje, veša ga one drvene vešalice poluzgužvane košulje, džempere i jakne. Orman je, reklo bi se, barokni, pretekao, kako se kaže u varoši, iz vremena Švaba: gomila-gomila stvari, stvara utisak da je on prezaposlen. Pošto se smestio na klimavu stolicu, pali lampu: tačnije, ispod obažura, na visokom mesinganom štapu, je sijalicu od 100 vati. Ispruža noge put očekivane publike, proteže se, onda ustaje i zatvara jedno pa drugo krilo na ormanu. I odjednom i „scena“ na kojoj je postaje samotan, tugaljiv prostor.

Tek tridesetak godina kasnije, prisećam se svega ovoga, dok nastojim da nađem za pozorišni komad provokativnu scenu, povod da krenem da pišem. Ispred svega, naravno, stavljam neobičnost „ulaznice“ za  monodramu, njegov „protokol“. Tada sam gledao sedam-osam puta ovo, i njega, uvodnu scenu, kako raspoređuje stvari, lupa vratima ormana. Potom ovde je i neobičan sadržaj njegove priče,  ispovest starice, feljton iz novina,  s kojom je i on razgovarao danima.

Ta slika kada ulazimo u malu pozorišnu salu, „njegov“ teatar, i on je ostao iza Švaba, kada on stoji nasmejan je utisk za sebe: stolica u sali nema i svako je morao da donese jednu sebi. Jedan razvodnik će se šaliti: „Kakav nam je teatar, takve su i stolice.“ A ja sam mislo da on ovo radi da izbegne one kojima je ispod časti da nose stolicu. Prva reč na sceni je uvek starost, a nastavak je prilagođavao atmosferi. Kod njega je postojao strah od stolica, da ih ne bude ni malo-ni mnogo. Imao je fobiju da neko ne krene, napusti salu sa stolicom pre kraja, da mlatara s njom okolo.

Ponovo se, sasvim pristojno sećam ovih uzornih, neobičnih večeri. Setio sam se kako je onaj razvodnik rekao: „Svi smo mi sami na ovome svetu.“ On je mislio da je glumac udaren, do rata je igrao u somborskom teatru i Hamleta. Izgledao je slomljen, a iz njega je kada govori izlazila lepa životna snaga, s istinskim mirom. Uglavnom je govorio o starici, stavljajući se u ulogu svevidećeg i sveznajućeg, sa nagaskom na neprikosnovenu božju volju. Pamtim kako njegove usne govore: „Samo je bog na nebu starosedilac.“ I ono: „Nosi se otmeno i pogužvano.“ On se nije molio ni jednom bogu, a na sceni je ličio na preobraćenika. Ta njegova starica se nadala da će se izlečiti. Mnoge rečenice su mu poslovice, i on je rekao da, kada su mrtvu staricu kupali, na njoj je ostala majcia pokojnog muža, iskrzana, nošena godinama. Verovala je da će majicu odneti mužu, i da će s njom brže stići do njega. U priču je unosio mistiku, prepravljao je svaki put.

3.

Pisanje je prepričavanje sna koji sanjamo budni, rekao sam ogledalu. Ponekad prave događaje prihvatam i kao svršen čin, i da se kod njih više ništa ne može učiniti. I ne spavam, a nisam svestan šta radim. Treba mi čitanja i vremena da shvatim zašto sam nešto napisao, i onda je sve u redu.