Teča je tog avgusta 1968 još u duši bio komunista. Mada
je to sa dušom teško proverljiva stvar. Malo je imaš, malo je nemaš. Naročito
kad je reč o ljubavi prema nekoj ideji. Tetka o tome nije znala ništa. U
stvari, sad mislim, velika je razlika između toga da neko nešto ne zna ili ne
želi da zna. Tetka naravno nije želela da zna ništa o tečinoj ljubavi prema
politici. Njihovi najsrećniji trenuci su bili oni u kojima ništa nisu znali
jedno o drugom. Kad bi je mama pitala „da li se onaj tvoj Kredenac“, jer ona je
teču sad zvala Kredenac, „još bavi politikom“ –tetka je odmahivala glavom.
„Šta
ti to znači?! Da ili ne?“
Tetka
bi opet odmahnula glavom. Dugačka kosa,koju je volela da nosi, lepršala je levo
desno a naočari bi poskakivale na vrhu nosa. Od detinjstva tetka je nosila
naočare. Služe mi samo za čitanje, govorila je. I za prevođenje.
„Da
li je to negiranje?“ Majka je uporno postavljala isto pitanje.
Opet
bi usledilo mahanje glavom. Ništa nije pomagalo. Tetka nije želela da
saznavanjem neprijatnih stvari proživljava svoj život. Tako je ona to
objasnila. Ostavljala je drugima da prosuđuju. Teča je počeo opet da odlazi na
večernja partijske sastanke koji su se održavali u gradskoj kući i da se sa
njih vraća sve docnije.
„Terete
ga, eto zašto provodi toliko vremena izvan kuće“, priznala joj je jednom
prilikom tetka.
„I
treba da ga terete. Ali, zašto?“
„Zato
što je komunista!“
„On
komunista, Bože blagi!"
„Terete
ga zato što je letos kad su mađarske trupe predvođene ruskim ušle u
Čehoslovačku, bio u Jugoslaviji. A Tito je stao na stranu Čehoslovačke. Misle
da ste ga vi, Jugosloveni vrbovali. Eto zašto.“
„Pa
njega mogu da optuže i da je učestvovao u onom peštanskom ustanku…“
„Naravno
da je učestvovao. Ne znaš ti njega.“
„Bio
je tamo?“
„Bio.
Pred menzom. I nisi htela da mu daš porciju toplog paprikaša.“
„Nećemo
opet o tome. Što je bilo, bilo je.“
„Ništa
nije bilo.“
„Naravno
da ništa nije bilo. Uvek je to tako sa revolucijama.“
Нема коментара:
Постави коментар