RATKO DANGUBIĆ: OVO SAM JA

              

             

pinterest

“Ovde”, mrmljao je, “vredno je psovati jednu stvar: banke, a dole drugu-vlast.” I zaista! Pod nogama mu se oglasio tucanik kojim je nasuta staza: u krošnjama su graktale vrane. Rugao se, malo, i sebi: Simfonija zvukova! Dovukao se do parka, pisanje mu se danima ne pomera. Prikupio je oko sebe mantil, kao da bi hteo da ga on od svega odvoji. Seo je na vlažnu klupu, pokušava za jedno pitanje da nađe logičan odgovor: kako može da oksidiše gvožđe koje nije u dodiru s vazduhom. Sedeo je ćutke, zaronio u letargiju. Kao piscu, potrebne su mu i valjani tehnički odgovori, a ne moraju da budu uvek ispravni: od zamišljenog procesa hoće da pravi priču koju odavno, na ovaj-onaj način, i u tuđini, nosi u sebi. Sviđa mu se metafora o heroju koji ima gvozdeno srce. Umesto da postane, kako je otac želeo, arhitekta, on je od dole, pre trideset i sedam godina,  utekao, gde-u Berlin. Posmatra Fosterovu, nakaradno rekonstruisanu kupolu Rajhstag, ne veruje kakvu je glupost napravljena. Nekad misli da je blizu rešenja priče, čeka da mu se Bog javi i pouči ga, bez posredovanja. Ima u glavi i obrt: danas, kada je napustio rentiran stan u kome godinama obitava, udario je nogom plišanog kera koga je vlasnik stana ostavio da mu pravi društvo. Nikako se sve ovo ne bi moglo zvati igrom.

Istorija njegovog naroda puna je ljudi-heroja, iz ovih i onih razloga, i hteo je priču u kojoj odlazi u mrtvačnicu, makar i onu, bratskog naroda, u Lubjanki, da mu oni što seciraju srećnike od krvi i mesa, pokažu “izabrano” telo sa gvozdenim srcem. Tu ima ideju da leš, izvesnog KGB islednika, koji izvuku iz hladnjaka, nema srca: da ga je pojela rđa. Potapšao je sebe rukom po desnom kolenu i obećao sebi da ovo uskoro razreši. Namerava opisivanju “fantazije” da posveti stranicu, u novinama za priče daju honorar za samo tri stranice. Odavno veruje-i ne veruje u vrednost onoga što piše kao ofucani disident, nesuđeni arhitekta, više priznat i poznat u jebenoj tuđini nego u svojoj zemlji. Sebe je nazivao “Slučaj Nabokov”. U godinama je kada mu je, kao emigrantu u Berlinu, sve dozvoljeno, a nikoga njegovo mlitavo pisanje ne zanima. Obožava besciljna razmišljanja. Uostalom, on je sada poznatiji kao autor fantastične književnosti. Sada mu se sve u glavi pretvara u mrlju. Pre mesec je flomasterom crtao na salvetu miša i napisao sa strane: “ovo sam ja”, nacrtao je i strelicu. Smeje se sebi: možda bi priča mogla da bude bajka s KGB mačkom sa devet života. Pripada ljudima koji vole, preko tvitera, da razglabaju o pitanju kulturnog i političkog života u zemlji u kojoj ga nema i ima.