 |
Pokupovao sam sve bazene
koji su bili poslednji krik leta. Prepakovao ih u manje kutije. Dva u jedan.
Ponekad čak i tri u jedan. Garancije spalio u tetkinoj kaljevoj peći. Dim se
vraćao. Bio je beo kao kad izaberu papu u Vatikanu. Cela soba je bila ispunjena
dimom. Nisam imao vremena da čekam da se dim raziđe, da otvaram prozore, mašem
zavesama. Iren će verovatno sutra doći. Ona će sve to da sredi. Poslednji put
kad sam je video, na brzinu, takođe već u odlasku, smešila mi se prijateljski,
skoro rođački. Šta ona misli o meni? I ona je debela kao koleginica sa
fakulteta. Ali ona ne mora da misli na muškarce. Ona izgleda dovoljna sama
sebi. Njeno telo je mera njene dobre duše. Duše stare sluškinje koja čeka
gospodaricu. Kao da bi njena stara gospođa mogla svaki tren da se vrati neznano
odakle. Kad se neko izgubi to nije ni život ni smrt. Mada kažu, to je život. I
takav je život. Ali, ipak nije. Nažalost ili na sreću. Život ima svoj kraj a tetkina odsutnost nije
imala kraj. Ni srećan ni nesrećan. Život se završava smrću, ali kad neko ode,
odluta i ne zna se gde je otišao i zašto i koliko će se tamo zadržati i da li
će se uopšte vratiti i „sigurno se neće vratiti“, između svih tih sumnji i
nadanja, onda to nije ni smrt ni život. Jer i smrt i život imaju neko vreme i neki
prostor. Tetkin odlazak je bio bez vremena, nije bio ni čim oročen, čak nije
bio određen ni jasnim i stvarnim prostorom. Kao kad neko ode, a ne znate kad je
otišao, pa ostavi na vratima poruku: „Vraćam se odmah“.
Njen nevidljiv odlazak nije dozvoljavao da sa sigurnošću
tvrdimo da je otišla zauvek. Kad neko tako ode a ne ode, čini se kao da sve u
vezi sa njim, stvari i ljudi, sve to… kao da stoji u vazduhu a ne na
zemlji. Iren je to osećala. Sad je
zalazila samo u devojačku sobu. To je soba za poslugu. Tetka je tu sobu njoj
poklonila. Ništa nije ostavila napismeno
i Iren nije bila sigurna da je soba zaista njena. Taj deo kuće koji se
od ostalog, zaključanog i mračno prašnjavog dela, razlikovao sitnicama koje
život znače. Četka za kosu, radna bluza, muške čarape, klompe, čizme, rukavice
i kecelja. Iren se tu presvlačila. U sobi je postojalo staro ogledalo veličine
zida. Sigurno se u njemu i ogledala. Uočavala kako joj grudi postaju sve opuštenije. Pipala ih, zavlačila ruku slučajno
u gaćice i verovatno se trzala od nejasne pomisli kao od strujnog udara. Ne
mogu to da znam. Ali, imala je jake muške ruke. Sa njima je mogla svašta. Tetka
joj je stalno govorila:
„Iren, ti bi mogla tim svojim ripidama volu rep da iščupaš.“
Ripida je bila ruka a volovski rep je mogao da postane i
nešto drugo u snovima jedne stare peštanske devojke. Ali, nije. Jer Iren je kao
drvo. Gde ga posadiš, tu ćeš ga uvek naći. Tako drvo čeka. Mislim da je dobro
imati nekog ko čeka kao drvo. Tetka je volela da sadi drveće, naročito voćke.
Govorila je da je njoj najdraža srpska pesma u kojoj se kaže: „Gde god vidiš
zgodno mesto, ti drvo posadi, a drvo je blagorodno pa će da nagradi“. I ona se
toga pridržavala. Sadila je voće u bašti, dvorištu, na ulici. Tako je i Iren
posadila u svoj život. I zato je Iren sad blagorodna i nagrađuje je tim već
dugim, možda uzaludnim čekanjem. Ali, to je ipak čekanje, važno kao potvrda da
si značio/la nekome/ nekada/ nešto. Iren je sakrivena u neutralnosti drveta.
Drvo nema pol. Kažemo: to drvo, ovo drvo. Dobro, postoji bor a postoji i breza,
ali i to je sa stanovišta seksualnosti bezlično i svodi se uglavnom na
sentimentalne emocije bez dubljih vrednosti. Zbog toga je Iren za mene bespolno
biće. Nešto kao anđeo drveta ili, još bolje, drveni anđeo. Možda sam i ja
drveni anđeo? Možda smo svi mi drveni anđeli. Anđeli od drveta, oni anđeli na
raskršću koji se predomišljaju na koju stranu da krenu jer je i krst izdeljen
na četiri strane.
(odlomak iz romana u rukopisu DOLCE VITA)
Нема коментара:
Постави коментар