 |
Odlazili bismo na rečnu plažu uvek u ranim prepodnevnim
časovima. Temperatura vode je bila između 22 i 24 Celzijusova stepena. Vodio
sam o tome računa prateći evidenciju o vodostanju. Na plaži u to vreme obično
nije bilo posetilaca. Samo moja žena i ja. Tu i tamo poneki pospani momak za
barskim pultom i neki ribolovac u čamcu u prolazu. U daljini usidreni šlepovi natovareni džinovskim cevima za naftovode. Izgledali su kao velike ćutljive mrlje. Da, bio je tu, na
pesku, kraj naših nogu i natruli panj koga je zimski povodanj odnekud
naneo na obalu. Sve vreme smo ulazili u
vodu rutinski prolazeći pokraj njega. Bili su to lepi dani i svaki dan je bio isti.
Malo stajati na suncu, poprskati leđa, ruke, noge hladnom vodom radi privikavanja
i zatim se baciti u reku. I tako, dok nismo shvatili koliko je potreba za kontrolom
ograničila sve naše mogućnosti. Shvatili smo da ne koristimo život da bismo
radili stvari zbog kojih smo rođeni. Radimo samo ono što moramo i za šta smo
sigurni da nam čini dobro. Bilo je tako potrebno odreći se discipline!
***
Prošlo je dva dana dok sam prišao trulom deblu uz vodu i podigao ga. Začudo, nije bio težak koliko sam očekivao. Otkotrljao sam ga u plićak, ali on je i dalje tamo samo ležao. Zagazio sam u vodu i gurao ga ka dubini reke. Posle par metara odgurnuo sam ga iz sve snage i on je zaplovio.
***
Prošlo je dva dana dok sam prišao trulom deblu uz vodu i podigao ga. Začudo, nije bio težak koliko sam očekivao. Otkotrljao sam ga u plićak, ali on je i dalje tamo samo ležao. Zagazio sam u vodu i gurao ga ka dubini reke. Posle par metara odgurnuo sam ga iz sve snage i on je zaplovio.
Нема коментара:
Постави коментар