Hodao sam, misleći kako da se otarasim jeftinog kineskog
kišobrana za jednokratnu upotrebu. Najavljena kiša nije stizala u Beograd. Na
sve strane skupi bilbordi, stranke zovu na parlamentarne izbore. Prolazim
ulicom ispod Skupštine, gde je divlja berza udžbenika. Običaj je, proistekao iz
siromaštva i drugih razloga, da se prodaju, kupuju polovni udžbenici. I
nakupilo se I preprodavaca. Sve je nadrdano u ovoj zemlji,mislim, pa i ovi ljudi. Povici, mrmljanje,
materijalizam i gore dobri Bog.
Uputio sam se preko Trga, nekada drugova Marksa i
Engelsa, kroz Bezistan u javni nužnik u podrumu restorana “Ruski car”, i
mislim: na udžbenicima treba da piše s kojim je uspehom dete čiji je udžbenik
položilo razred. Više bi trebalo da vrede oni gde su đaci odlični. Na vratima javnog nužnika starica, koja ga održava,
prepire se s mladićem koja nudi da plati hiljadarkom. Starica se nervira, misli
da se ruga.
Momku je nelagodno, i snebiva se. “Nisam odavde, tek sam
došao!” Starica pokazuje sitninu, hrpu metalnog novca. Plaćam za momka i sebe,
koji zbunjen zahvaljuje. Dok momak grabi niz stepenice, starica gunđa: “Svi vi
niste odavde, a svi ste ovde.” Ostavljam, začuđenoj starici, i kišobran. Idem
Knez Mihajlovom, u ušima mi reči starice. Ulica se menja, stranci halapljivo grabe
najskuplji prostor. A meni u glavi i njena druga staričina rečenice: “Svi niste
odavde, dok se ovde ne poserete!”
Нема коментара:
Постави коментар