RATKO DANGUBIĆ: BABA

          

          A postoje misli koje umeju duh da razvedre, kao kad smo bili mladi. To kako ponekad pišem priče je krajnje besmisleno, poremećeno. A nije da nisam čitao priča i knjiga, i onih koje su se pojavile na vreme i onih u nevreme, koje su objavljivane u zlatnim i prilično teškim vremenima, i zaboravljane i pamćene. A od dve stvari na koje uvek treba mislit, život je uvek jedna-drugu donosi slučaj.

          I video sam, nekako u prolazu, kako su trojica zanesenjaka nabavile neke lake instrumente, i postavila na krov Savove garaže. I pokušao sam da savladam tehniku toka svesti, da vidim gde je ovde priča. I meni se ponekad i dešava da sam zarobljen u vlastitoj glavi, kao zatočenik svojih misli. I kao da je ulaz-i izlaz iz glave blokiran. I ne jednom sam tragao da nađem kakav postoji način da se izvučem iz svoje glave, da uteknem od određenih prikaza koji su stigli do mene. Jednom se dovuku na prevaru, drugi put na silu, i kod njih lepi reči ne pomažu. A onda pomislim da odem u drugu priču, tuđu ili svoju, da se kanem zanesenjaka i njihovog orkestra, ali ne uspevam. I radio sam na bežanju od ovog prizora čitav dan, rekli bi od jutra-do sutra, a onda pomislio kako iz svega stoji njihova baba koja je s njima na krovu. Teško mi je da sebi objasnim šta se sa mnom dešava, a još manje s pričom. Tu se misli pretvaraju u vojnike koji vršljaju po tvrđavi, i glava je, taman tako i osećam: kao tvrđavu. Postoje trenuci, svestan sam, gde čovek može da zove nekoga da pomogne, ali ovde je to jalov posao. I šta onda? Zažmurim i zamišljam ovaj orkestar od tri unuka koji imaju opasnu babu. I sviraju nešto što je, valjda, džez, i zamišljam kako se ovde, ispred garaže, skupio svet i krste se. Tu kao da je bilo i onih kojima se ovo dopadalo, dobrovoljaca, koji aplaudiraju. I svaki od ova tri zanesenjaka imao je svoje sulude ideje u muzici, i posebnu garderobu, ali okupljeni su gledali babu, sašaptavali se, smejali, stvarnost je nemilosrdna, nepopustljiva. I ti što su se sjatili, mogli bi se nazvati sledbenicima neobičnioh pojava, i odjednom su se ponašali kao da im se sve smučilo i u odlasku su tražili spasenje. Tako oni, odjednom, nestaju u punom mraku priče, i samo se čuje muzika. Tu je bio, na kratko, i fotograf s blicem, koji je prizor snimio. I poput izmišljenih posmatrača, ljubitelja muzike, i ja sam poverovao da je orkestar davno snimljena razglednica, a nikada ne poslata. I ovo bi, ako se nađe u priči, pomislio sam, sutradan, sve moglo da bude sasvim lepa fotografija: trojica u orekstru: baba okružena unucima. I vreme je da mislim na nešto drugo, jer ni sve što se izmisli ne može se progutati. Otvorio sam oči, i isključio se iz sanjarenja.

          I odlučih da ne budem više svirep prema viđenom prizoru, odlučih, ali sam svirep. Kad sam shvatio da sam daleko otišao u razglabanju, bilo me je i stid i vratio sam se mislima u glavi. Odjednom i moja ljubaznost prem sebi postade mamac da sve ovo zabeležim. I ovo je jedina usluga koju sebi mogu da učinim,  da se ovde zaustavim. „A šta radi baba u orkestru?“ Ništa posebno, baba svira bubnjeve!