Svake večeri vozim bicikl od Trandžamenta do Dunava, kroz
Molinarijev park. Sećam se detinjstva provedenog tu blizu. Kao da je sve opet
tu, jedino otac... Otac mi uporno izmiče u svojim poslednjim bolesničkim šetnjama
ka već nepostojećoj železničkoj Dunav stanici.
Нема коментара:
Постави коментар