Kad
god je čitao kako ljudi kukaju za vremenom u kojem su živeli, smešio se
cinično. I prihvatao je da mladost daje pravo da se sve ulepša. U tim
prilikama, o nekom drugom, rekao bi koju
neprikladnu rečenicu, ili nešto sasvim obično, ali sada se našao u neobranom
grožđu. Stanuje u pristojnoj zgradi od pet spratova, u lepom gradu, u lepom kvartu,
građenoj pre, verovatno, sto godina, i na ulazu imaju portira; sve je restaurirano
koju godinu ranije, pa uživa punu blagodet. Želeo je da živi u ovom gradu, ima
mnogo drveća, parkova s fontanama, ovde su ulice čiste, ovde život sam od sebe
klizi. Primanja bestseler pisca, izdržava samo sebe, omogućavaju da živi na
ovakvom mestu. I pomislio je, ne jednom, kako je ovo njegovo srećno doba. On
voli da diše punim plućima, da udiše život. I ovo bi treba da je jedna lepa
priče. Nema tereta, nevolja, iščašenog ponašanja, posebnih tajni.
A
šta ima loše u tome o čemu razmišlja? Ono što ga brine je saznanje da je postao
rasejan. Poslednjeg meseca desilo mu se da je, pošto stanari ne zaključavaju
vrata od stanova, ušao u tuđ stan, onaj sprata niže, seo, uzeo da čita novine,
a onda ga je tu zatekla, iznenađena, pristojna gospođa, u stanu u kome ona živi.
Ispostavilo se, uz blage osmeh, da je pogrešio, ušao u njen stan, gotovo se
razgaćio. Izvinio se, da nije primetio da je u tuđem stanu, među tuđim
stvarima. Danima je prebirao po glavi, kao je moglo da se to dogodi, da ne
primeti da sedi na tuđem trosedu, da su oko njega njemu nepoznate slike, vaze,
lampe, figure. A koji dan ranije, kad se vratio iz grada, video je u ogledalu da
je hodao s krivo zakopčanim dugmetom na mantilu, labavih pertli. A on se sada boji
da se ne dogodi drugi slučaj, gori od prvog, da uđe jednog dana u svoj stan i tamo
zatekne sebe kako u stanu čita tuđe novine.
Нема коментара:
Постави коментар