MILAN TODOROV: POHVALA NEUGLEDNIM ŽENAMA

 

     

 

 

            

 

 

 

 

 

 

 

(odlomak iz romana „Ne mogu svi da umru leti“, koji uskoro izlazi u izdanju beogradskog Arhipelaga)

 

 

 ...

 

              „Ko ti je ta Irena?“

                Još se nismo dobro ni upoznali, a Margita se raspituje o mojim poznanstvima. To mi se nimalo ne dopada. Ali devojka već prelazi na drugu temu.

                „Izvini, moram da odmorim stopala. Ceo dan sam u ovim ortopedskim sandalama. Šta ti je? Skloni tu ruku… Moram da držim noge ovako radi cirkulacije. Ma čekaj…Bar da skinem uniformu…“

                „Ma nema veze. Uniforma me pali.“

                Sad je red na mene da pitam gde radi i šta radi, ali ne volim razgovore o poslu. To mi odmah svlači raspoloženje. Dolazimo do pitanja šta ja radim. Ona, sad sam siguran, svoja bolna stopala koja diže visoko na prečagu kreveta zbog bolje cirkulacije, počinje da koristi kao oružje, odnosno oruđe u borbi da me postavi na pravo mesto u snopu muškaraca. Muškaraca kao šibica u štukatli. To me ne čudi. Svaka žena pa i muškarac ima svoj način na koji obezvređuje onog drugog. Nije tu samo reč o stilu izražavanja. Uostalom, ona ima stvarno dobre noge, ali dok ih sa bolnim uzdahom prebacuje čas na jednu čas na drugu stranu  krevetskog naslona osećam kako polako gubim želju da se bavim njima i onim kuda one, na kraju krajeva, vode. Naravno, bolne noge su samo parče priče koju ne želim da slušam. Priče o starim a teško bolesnim ljudima, o lažnim nadama u izlečenje, pomešane sa slatkastim zadahom urina koji je najbliži mirisu smrti… Ali, dok razmišljam o svemu tome, naročito o tome da je Margita uspela da otera strah od smrti boraveći stalno u njenoj blizini, počinjem da osećam neku vrstu pomešanog divljenja i gađenja prema njenoj sposobnosti prilagođavanja. Ja sam neprilagođen i dosta ljudi koje poznajem su isto takvi. Naša jedina vrednost je odmaknutost, ali se ta razdaljina ili pukotina svakim danom smanjuje.

                Uvlačim se u krevet pored devojke. Ona se malo pomera i savija svoje krupno telo u oblik kifle. Kad bismo nastavili razgovor o njenom poslu u staračkom domu digla bi mi se kosa na glavi i od našeg, da ga nazovem, posla ne bi bilo ništa.

                „Sačekaj da skinem haljinu“, kaže i ne čekajući moj odgovor skače iz kreveta.

                „Zašto držiš otvorene prozore?“, pita me sad već samo u crnim gaćicama i crnom grudnjaku.

                Ta devojka je puna pitanja. Trudim se da ne mislim na to što mi smeta kod nje. Uostalom, ako zaboravim na njenu brbljivost koja je možda posledica početne neugodnosti, žena ima sasvim dobre sve ostale atribute.

                „Okreni se“, naređuje i dok navlači zavese na prozor vidim samo njenu siluetu u prašinastim zracima popodnevnog sunca. „Ne smeta mi što gledaš, ali kvariš igru.“

                Ponekad pomislim da bi vredelo napisati pohvalu neuglednim ženama. Nisam imao mnogo žena. Tek nekoliko mahom starijih, neizglednih, slučajnih, pokupljenih na nekim sasvim običnim mestima, na kasi u prodavnici ili pošti, pa neka bibliotekarka s naočarima… i sve su donosile neki red i smisao u moj život a da pritom nijedna to što je posle usledilo nije nazivala igrom. Igranje sa stvarima seksa je nov pojam. Moram da priznam da me je to opustilo. Ne osećam onu početnu napetost koja nije ništa drugo nego strah od neuspeha. Ako je ovo što radimo, odnosno što ćemo tek raditi samo igra, onda se od toga očekuje isto što i od obične dečje igre. Da se zabavimo, zadavimo sisom dok nam je lepo i da posle svako pokupi svoje krpice i ode kući posle još jednog običnog dana.

                „Je l vidiš koliko je ovako bolje?“, pita me dok se potpuno razodevena namešta u krevetu i ja u njenom pitanju koje je, u stvari, očekivani odgovor opet naslućujem trag one veštine prilagođavanja azilu za nemoćne, odnosno blizini nestajanja. Tako, mislim, ona govori starcu operisanom od karcinoma prostate dok mu pridržava mlohavi ud i cedi poslednje kapi mokraće u plastičnu patku. Kako čovek da vodi ljubav sa mislima o smrti? Eros i Tanatos su, kažu, braća, ali u mom slučaju braća su opasno zavađena i nemaju oči jedan drugog da vide.       Iznenada pogled joj pada na sliku iznad bračnog kreveta mojih roditelja u kome se upravo natežemo.

                „Ko su ti ljudi?“

                „Moji roditelji. To je njihova slika sa venčanja.“

                Ona se uspravlja i okreće sliku mojih roditelja tako da se vidi samo prašnjava kartonska pozadina. Nije trebalo to da radi. Naročito ne bez pitanja. Zbog toga ustajem i okrećem sliku u položaj koji je imala pre njene nesmotrene intervencije. Onda sedam za sto i pitam je da li hoće kafu.

                „Hoću, šta drugo?“, kaže nadureno.

                Oblačim plavi kućni mantil od frotira i odlazim u kuhinju da skuvam kafu. Ona se za to vreme oblači. Kad stižem sa dve šoljice, prozor je ponovo otvoren a ona sa dignutom nogom na prozorskoj dasci vezuje pertle na svojim plavim borosanama. Svesna je svoje fizičke lepote i odlučna da to iskoristi što pre, odnosno pre nego što doživi sudbinu onih koje opslužuje. Znam da ona o tome ne misli baš tako, ali iz svakog njenog gesta se to može zaključiti. Ovo je vreme brzih trkača. Staza za trčanje je produžena i zato trkači moraju da ulažu sve veći napor da trče istim tempom kao njihovi roditelji ili čak i brže, ali na duže pruge.

                Zgutali smo kafu. Tako je tetka govorila kad bih na brzinu dunuo u vrelu crnu tekućinu i iskapio je naizust, skačući pritom s noge na nogu kao opržen. Devojka je uzela moju šoljicu i stavila je u svoju. Učinila je to hitro. Nije bilo nikakve lascivne simbolike u tome. Sve je radila neobično vešto. Očigledno je bila osoba koja je navikla da sve stvari budu na svom mestu. Sasvim suprotno od mene. Bio sam zadovoljan što se među nama sve tako sporo odvija. A šta ako se varam? Nikad nisam znao da procenjujem ljude i zbog toga sam se o mnoge, o, znam to!, ogrešio. U svakom slučaju, ona je oprala šoljice, obrisala ih čistom krpom koju je ne znam gde pronašla, obrisala ruke, začešljala kosu, popravila rubove belog mantila i držala kvaku na ulaznim vratima kao padobranac ručicu za otvaranje padobrana. Znao sam da sam napravio grešku. Sve je moglo da krene u lepom smeru na čijem kraju se nalazila tiha porodična luka sa usidrenim lenjim čamcima za pecanje na kraju balade i dečjim miškama za plivanje u bezbrižnom i bezopasnom plićaku. I ona je osećala da ja znam da sam se poneo kao kukavica i zbog toga još nije potpuno raskrstila sa mnom. Žene, uprkos uvreženom  mišljenju, vole nespretnjakoviće, slabiće i sinje kukavice, jer im kukavice kao što sam ja pružaju ono za čim potajno čeznu: da budu vile zaštitnice, moćne majke. Tako da je, na neki uvrnut način, ona postajala moja majka. Uostalom, kao i sve moje dotadašnje ljubavnice. To znači da još ništa nije gotovo. Kad je otišla, nije čak ni fizički sasvim zatvorila vrata. To je svakako znak. Razmišljao sam: da sam vojnik, streljao bi me onaj oficir iz bezbednosti, moralno - politički komesar ili tako nešto koji ide iza čete u jurišu pa ko curikne kokne ga metkom u čelo. Hitro i bez griže savesti. Sigurno pritom misli da je u pravu. Kad bi se svi samo povlačili celi život, na šta bi to ličilo? Kukavičluk  je verovatno najgora od svih loših ljudskih osobina. Čudi me da se ne pominje u Deset božjih zapovesti. Ne budi kukavica, ubij! To bi već bilo previše papreno za hrišćanski ukus, ali možda je neminovno. Sve više sam ubeđen da je tetku neko ubio? Za većinu ubistava se nikad ne sazna. Neki lik, koji je nekad radio u policiji, za državu, kako je voleo da kaže, sredio je ženu jastukom i brzo su je kremirali. Bila je teško bolesna i mučila se beznadežno tako da je to verovatno bilo ubistvo iz milosrđa, a baš to milosrđe je najgore u celoj priči jer je lažno. Hteo je, bio sam uveren, sebe da reši patnje a ne bolesnicu.

 

...