Pri zdravom razumu i čiste
svesti izjavljujem da treba slaviti magarce.
Nema danas toga ko
zaslužuje veće priznanje od magarca.
Pojam i ulogu magarca u
istoriji civilizacije nije moguće razumeti izvan konteksta čovekovog odnosa
prema moći, odnosno sopstvenoj nemoći.
Miran a neposlušan.
Snažan a prezren.
Magarac na kome je Hrist
ušao u Jerusalim!
Magarac kome se u Srednjem
veku izruguju i organizuju mise magaraca i karnevale budala!
Ali i magarac koji bira
papu.
(Rodrigo Bordžija je
postao papa Aleksandar VI tek kada je srebrom iz bisaga koje su nosila četiri
magarca ulicama Rima potkupio većinu biskupa.)
Magarac Nasradina Hodže koji ume da čita, dok je danas kod nas svaki peti čovek
nepismen!
(Magarac Nasradina Hodže je
u islamskom svetu bio čitač delova svete knjige ne bi li se užasna okrutnost
mongolskog cara Tamerlana zamaskirala dobroćudnošću pitome žrtve.)
Magarac Sivko na kome jaše
Sančo Pansa, verni sluga uzaludnosti.
Magarac čijom glavom se
zaogrtao mali uplašeni čovek u zimskim maskarama pred novom i neizvesnom godinom.
Magarac koga
psihoterapeuti preporučuju oboleloj deci kao terapiju.
Večni magarac!
I zato, ponavljam:
slavimo magarce -
najveće civilizacijsko
dostignuće -
do naredne trave.
Нема коментара:
Постави коментар