Vratila mu se
bakina saga kako su Švabe sadili dudove uz puteve po ravnici i da je pradeda
skupljao listove za svilene bube za nakupca svilare iz Novog Sada. Na železniškoj je stanici
u Somboru, čeka voz za Gajdobru, kupio je novine koje imaju dodatak za kulturu,
i nada se da će s njima, prividno, skratiti vreme čekanja voza. U njima je našao
priču o nevidljivom čoveku, gde se opisuje da plavkasta svetlost jedva dopušta
da čovek u sobi razlikuju oblike predmeta. Tako je čovek u sobi pomislio da može
da bude i sam jedan od onoih koji se ne vidi, ne postoje, nema obrise. I pomislio
je da bi možda voleo sebe da izbriše i iz svog sećanja, iz vidokruga ljudi, iz
knjige rođenih. Nesumnjivo je da je sebe i prezirao. I mislio je čovek iz priče
da snaga prezira može za njega dosta da uradi. I bio je zadovoljan: postao je
nevidljiv. Nije se dao prevariti, ni od samog sebe, bar ne tako jednostavno. I
proverio je u knjigama, nije bio više upisan ni u jedan dokument, nije ga bilo
ni u ogledalu.
A kome i treba dokaz da on
postoji, da je postojao, da je rođen? Ovo se pitao onaj koji čeka voz za
Gajdobru, koji je ovde u Somoboru posetio
brata vojnika. Taj iz priče premišlja da odavno nema prihoda, nema potreba,
da je sve izgubio na kartama, i da mu ne pada na pamet da se pred poveriocima
pojavljuje, krevelji. Prikazivao se sebi kao da budi iz dubokog sna, da briše
kapi znoja i straha sa čela. I, onda je maštao da ga tamo neko i sretne na
ulici, na primer policajac, objasnio bi, kada je odjednom vidljiv, da nema
dokumenta, i odbrusio bi da ne postoji, da je ničija senka, da nema para, ni imena,
i kuda će onda policajac s njim? U dom za penzionere, beskućnike, u ludnicu? A
nekad je, poverava se čovek iz priče
sebi, sanjao da kaže da je Kurta, da može da bude Murta, da može da bude svako
i niko, srećnik rođen u zemlji koja ne postoji. Pogledao je putnik na stanični sat,
voz je trebalo da stigne iz Bogojeva, duboko uzdahnu, priča je bila kao svaka
priča, sračunata da zabavi, uživao je.
Нема коментара:
Постави коментар