RATKO DANGUBIĆ: ČAPATI

 

 

 

Početkom osamdesetih više od pola godine proveli smo u Indiji, tačnije u gradu Hajderabadu, država Andra Pradeš, jednim od najvećih gradova i IT centara u Indiji.

Supruga Lidija je dobila ponudu da radi preko UN projekat razvoja sofvtera za potrebe energetike i elektroprivrede, a to su tamo bili prvi koraci da se matematički modeli variraju i prave prognoze svega i svačega, po raznim krivama. U malom institutu, napravili su ga za saradnju s razvijenim zemljama iz Evrope i kojekuda, četrdesetak vrsnih inžinjera i matematičara preuzimali su znanje od seniora iz sveta.

To je, uslovno govoreći, bilo dobro tlo da se nekome pomogne, a i vidi svet.

Lidija je projekat uspešno privodila kraju, Indusi su bili više nego zadovoljni i posle toliko meseci, pre nego u junu krenu monsuni.

Hteli smo do Delhija da vidimo prestonicu Indije i ono što je oko nje rasuto.

Pre nego smo se oprostili s prijateljima, Indusi su izuzetno prijateljski raspoloženi prema nama, razmenili smo adrese i krenuli da gledamo programe koji vode iz Delhija u Red Fort i Tadž Mahal.

Tada je useledio jedan od poslednjih poziva za večeru od Indusa koji se spremao da dođe u Evropu, mislim negde u Simens.

Na vreme smo upozoreni da su supruga i on vegetarijanci i da će večera biti vegetarijanska, i večera je bila, na moje iznenađenje, takva da nisam ni osetio da nema mesa. Uz đakonije koje su služili bio je pljosnati hleb, topao, kome nisam odoleo.

I meni je Indija od uvek kao zemlja bajki, kojom bi celog života mogao lutati, a da ne nađem ono što tražim. Nekako me podseća na dlan, gotovo da polustrvo ima taj oblik, i sva je izbrazdana linijama koje određuju sudbinu ovih naroda, i kada je pripadala samo sebi i onda kada su lukavi Englezi navalili da prave od nje koloniju. A tamo, sve dok monsuni miruju, može se osetiti sva ona Indija koje nema u knjigama.

Na večeri sam uzeo taj pljosnati hleb, da rukama otkidam komade, što je suprugu nerviralo. Negirao sam evropsku kulturu, i srpski je, s osmehom, rekla: Nemoj da čapaš.

Pažljivi domaćin se trgao i zapitao je šta rekla. Lidija mu je objasnila šta je kod nas čapanje. Onda je on rekao da je koren ove reči u sanskritu, da se na sanskirtu ovakav hleb zove čapati. I čapati je nenadno ušao u srpski jezik iz sanskrita na moja vrata.