RATKO DANGUBIĆ: MIRKO I SLAVKO

A sećanja umeju da se podmlade, kao da se sve događa upravo sada. Iz gomile hartije u podrumu, koju bacam, izranjaju, davno ugašene, DEČJE NOVINE. Imam utisak da se moć sećanja ne smanjuje.  I priče iz onog vremena ostale su jednako grube. >I dvojica izlaze iz magle, lenjo koračaju, kao da idu u koloni, potpuno odsustvo discipline oseća se u koracima. < Ovo ne treba da bude priča, treba da bude roman, gde neobrijani, neprijateljski vojnici, filmske figure, jedna sirova rasa, s čudnim kapama na glavi, dok im iz usta vire cigare koje gore, ne pričaju ništa.

A u priči bube idu po mokrom čeliku. U priči je prestala da pada kiša. U priči velika duga stajala je na nebu. U priči, ovde počinje priča, na mostu su se sreli: gluvonemi i jedan iz mlina. I u priči jedan se zove Mirko, a drugi ima ime Slavko. I oba su mirni, pošteni momci. U priči onaj iz mlina, on je Slavko, kazao je polako da gluvonemi, on je Mirko, može da mu pročita sa usana: „Mi smo sada na raskrsnici“. U priči, tako se kaže, a Slavko i Mirko su se više puta pogledali, i nagli preko ograde mosta put vode. U priči su oba sveže obrijana i lepo očešljana. U priču dugo premišljanje smatra se besciljnim, i kaže se da kolebanje Slavka i Mirka umrtvljuije priču. U priči se mosta lepo videlo kako na vodi plivaju patke i labudovi. U priči, takva je dramaturgija priče, Slavko i Mirko se su se dugo dvoumili: gluvonemi je skočio na noge u vodu, a ovaj iz mlina na glavu. U priči sve izgleda, da se ljudi nasmeju. U priči ma dosta ravnodušnosti. U priči nema drugih junaka: još samo oblak na nebu otvara usta. U priči kaput gluvonemog je ostao na ogradi mosta. U priči sve je moglo da bude drugačije. U priči ništa se ne poklanja.

A u životu se, daleko smo od priče i romana, na život gleda drugim očima: Bog sve sluša pažljivo, ali ako i ne sluša Bog sve i svašta, on  motri na sve. U životu, to još nije sve, niko ne razume dobro Boga i on je ostavio Mirka i Slavka bez priče i romana, u carskim stripovima. >Hrpu starih DEČJIH NOVINA novina ostavljam kraj kontjnera Ciganinu koji skuplja staru hartiju, on ne zna ko su Mirko i Slavko iz stripa.< A u stripu su Mirko i Slavko voljeni, ovog se sećam i ja, mladi borci koji se bore za slobodu svog naroda, protiv mrskog neprijatelja,  pa i „pucnjava“ se čuje.