RATKO DANGUBIĆ: MIRISI

 

 

I kao što ima ljudi koji vole da sede s kraja reda u bisokopu, teatru, za stolom gde se nešto proslavlja, čeka, ja volim da svet i ono oko mene gledam s kraja reda. Može li pisanje o muzejima da bude vrsta iskupljenja, duhovnog oslobađanja, nakon svih godina hodanja po svetilišima ljudskog otpada, gledanja nagomilanih predmeta, nakon saznanja da je sve iluzija? Odustao sa od daljeg odlazaka u muzeje. I skoro me Gojko ubeđivao da posetim muzeje virtuelno. I onda sam, uz pomoć interneta „posetio“ nekoliko muzeja, od onih velikih u Parizu, Njujorku do egipstskih. Ne znam iz kojih razloga, odlazak u muzeje me, makar i virtuelno podseća da ulazim u tuđu kuću. Onda sam mislio kako tamo čame predmeti, kao što u kućama žive meni nepoznati ljudi. Dok je kamera hodala od artefakta do artefakta, pokazujući ono što su kustosi i kamermani odabrali, nisam znao kako da reagujem, a onda se javila misao da tu nema potrebne initime, jer „predmet“ ne gledam ja nego drugi koji mi to prenosi. Tu se gubila i potrebna radoznalost. Gotovo da nisam zainteresovan, mislio sam da sam ravnodušan. Kada bi kamera fokusirala neki predmet, sve je delovalo kao

da nema voajerske strasti. Negde sam izgubio savku želju da gledam, hteo od svega da uteknem, mada nema posebne apatije.

Te sve stvari koje je neko negde iskopao, pokupio, kupio – prodao - opisao, ono iza čega su vekovi, život, nadanja i razaranja - ne privlače me sada. Nisam siguran da znam šta želim ovim da kažem, ili se samo pretvaram da sam zbunjen. I onda sam mislio da ovako poput mene na desetine hiljada ljudi virtuelno obilazi muzeje, da realan prostor gubi smisao, da se on gasi kako se zatvaraju biblioteke, knjižare, teatri. Kopka me kakvi su ljudi koji plove s tuđom kamerom kroz  daleki svet, iz veka u vek, iz bitke u bitku, sa zidina na zidine. Trebalo je vremena da shvatim šta mi najviše nedostaje u virtuelnom svetu, i onda sam shvatio da su to mirisi. Nema mirisa garderobe, kamena, drveta, mumija. I pomislio sam da mirisi mogu spasiti muzeje, ali sam se pitao da li će nove generacija i imati čula mirisa, možda im neće trebati ni u restoranima, kuhinjama, toaletima. Zbog svega ovoga poželeo sam da odem ponovo u muzej i ostanem tamo satima, samo da mirišem taj vazduh. I otišao sam ponovo u jedan od austrougraskih kazamata, dvoraca koji su pretvorili u muzej svega i svačega, ali nisu me, gle čuda, okupirali mirisi, već muzika Gustava Malera. Tamo sam, ironije li, mislio na pijacu u Trebinju, na mešine pune sira toratana i kajmaka, pitajući se, mogu li da zamislim pijacu bez mirisa.