MILAN TODOROV: ŠUM KRVI

 

 (odlomak)

Njegov izbor da sve više vremena provodi u pećini, kako je pola u šali a pola u zbilji, nazivao Promenadu  nije imao nikakve veze sa zatvorenim i sigurnim fizičkim prostorom. Doduše, pružao je sklonište od vremenskih nepogoda, kiše, košave, hladnoće... Ali, to nije bilo ono što mu je trebalo. Voleo je promene. Ponekad bi išao po kiši i vraćao se potpuno mokar u stan da bi se istuširao ledenom vodom. Osećao je jaku potrebu da se desi nešto izvan mediokritetstva.

Prolazio je skoro svake večeri pored devojaka koje su nudile flajere za raznorazne sportske televizijske kanale. Imale su na sebi jednake uniforme. Haljine plave ili crvene sa dugačkim, izazovnim razrezom otpozadi. Nosile su bele polu duboke patike. Plava kosa, a sve behu plavuše lažne ili istinske, bila im je smotana u punđu. Bile su, takođe, vešto našminkane tako da je teško bilo odrediti koliko imaju godina. Ako ste želeli da budu zrele, one su to bile. Ako ste pomislili da je osvežavajuća mlada klinka, ona je to bila. Međutim, imao je utisak da su sve neprilagođene, čak sramežljive.

Prodavao je svojevremeno koještarije na ulici i posle putem interneta.  Imao je isti osećaj stida. Nuditi nekome nešto pre nego što on to poželi je nešto što osetljivog i uravnoteženog čoveka, naviklog na tradicionalni način rada i zarađivanja, je dobar razlog za nemir. Čovek ili žena, svejedno, pita se šta osoba koja prihvati ponudu očekuje od nje. A uvek nešto očekuje. To je ono što ga je ceo život opterećivalo. Verolomna zavodljivost očekivanja. I onda bi osetio šum krvi u glavi. Ne pomažu pilule za glavobolju, koje uvek nosi u novčaniku. Bol je naš najveći prijatelj, kazao mu je doktor Melhior. Baci ta sranja u klozetsku šolju. Kad nešto boli to je dobro. Znaš da si čovek.

Put ga je vodio pored dve devojke sa flajerima. Trudio s eda ih ne gleda. I one su se predomišljale. Šta da radi, ako mu po ko zna koji put tutnu u ruku šareni papirić. Već je skoro prošao, kada je jedna potrčala za njim.

„Gospodine, 456 kanala za jedan dinar! Izvolite.“
Uzeo je flajer i nije se trudio ni da ga otvori.
Devojka ga je pratila pogledom.

Osećao je kako puls počinje da mu radi.

Devojka je bila jednostavna, od onih s koji se nije mogao očekivati nikakav zaplet.

Već pri prvoj kanti za otpatke hitnuo je zgužvani flajer u njega.

Okrenuo se.

Uzalud je pogledao njeno lice u profilu.

Bilo je od onih istih nepodnošljivo istih neverovatno mirnih lica koje ne morate izmišljati da biste shvatili da ste u nepremostivim preprekama u traganju za samim sobom.