(Nad knjigom aforizama „SIROTINJSKA ZABAVA“, Danga, Beograd, 1990.)
Da Milan Todorov, pisac srednje generacije, i nije dospeo u antologije
savremene srpske satire, svaki iole pronicljiv čitalac mogao bi da zapazi u
duhu i obliku njegove satire osobenost koja oblikuje visinsku satiričnu
invenciju: borbenu ironiju prvog reda.
Onu koja stavlja do znanja da smeh nije samo terapija već i saznanje, da
šala može imati i načela i da stvarna energija koju takva „šaljivost“ razastire
može da posluži kao unošenje ozona u zatamnjena, izmučena pluća savremenog
čoveka.
Pre svega, može se reći da je Todorov hroničar i satirični slikar jednog
doba u našem životu koje je oblikovalo ako ne pogled na svet ono neku vrste
atmosfere sažete u reči – titoizam. Naime, to je bilo ono vreme u kome su gori
sudili boljima, moralno politički podobni – nepodobnima, stvarni neprijatelji
zemlje zamišljenim neprijateljima;
u kojem su bili proganjani ne oni koji su stvarali krizu jugoslovenskog
društva već oni koji su govorili o njoj; vreme je to potrošačkog, kreditnog
socijalizma, u kojem su dva bez duše lako mogli ostaviti trećeg bez glave, jer
je sudija takođe bio bez duše i bez savesti! Ono što danas puni feljtone o
„njihovim“ tajnim gresima, a javnim vrlinama, bilo je tada zaštićeno – zakonom!
Sloboda za istinu bila je primana kao jedna od najopasnijih sloboda. Nastojanje
ka pravdi i ispravnom životu kao stvar obične donkihoterije. Držanje do javno
izrečene reči primano je kao stvar prošlosti i propasti onoga koji se toga
držao...
Srpska savremena satira je – to je već znano –
nastojala u svojim najboljim primercima da stvori klimu otpora takvom stanju i
stavu, pa i kad nije mogla da se objavi
u punom sjaju i stanovištima, ona je nalazila načina, kao ona živa trava koja
niče između betonskih sastavaka, da se pokaže kao snaga koja radi na daljinu i za budućnost. U vreme kada
je i šef države Tito govorio da se naše sudije drže slepo zakona „kao pijan
plota“ – kamo sreće da je bilo tako! – ipak je bilo onih koji su u aforizmima
tvrdili da su nam sve nevolje dolazile od moralno-politički podobnih, da su
komunisti pretvorili svoja ubeđenja u profesije, da je cinično organizovati
kongres „mercedesa“ ma trgu Marksa i Engelsa, da su svi ljudi jednaki s
izuzetkom onih koji određuju stepen te jednakosti, da smo „pod stegom partije
odneli sve pobede“, pa su te pobede odnele i nas!
Milan Todorov u svojoj knjizi aforizama dobro
odabranog naslova („Sirotinjska zabava“)
drži na oku teme titoističkog vremena: vlast,
udvorištvo, strah ljudi, glumljenje života umesto života, dirigovani ugled
zemlje i države, lažnu brigu o umetnosti, slavopojke radničkoj klasi,
pretvaranje društvene u privatnu imovinu, organizovana veselja naroda. Jednom
reči, većinu tema od kojih je zavisio život pojedinaca i socijalnih grupacija
toga vremena.
Aforizam koji neguje Milan Todorov je neka vrsta
socijalizovane borbene ironije u čijem je jezgru moralistička refleksija, u
dobrom značenju reči. Naime, narod je doveden u situaciju da slike svoje
nevolje prima kao sirotinjsku zabavu;
„radničkoj klasi ove zemlje je omogućeno da bira između obojene liturgije i
teške metalurgije“. „Ne može zemlja tek tako da propada. Za to je potreban
sistem“. „Četiri godine u revoluciji, to je biznis stoleća.“ „Iza svakog
uspešnog čoveka stoji žena, a vođa je bio višestruko uspešan čovek“. Itd.
isl. U aforizmu ovog reda uvek je dobro uočen nesklad između misli i
stvarnosti, ideala i fakta, pri čemu se nikako ne gubi iz vida treperenje
značenja na tom prostoru: „Nijedna vlast
nije data od Boga. Bogovi nastaju docnije. Svi koji nešto znaju, da se jave
policiji. Ko je protiv nas, taj ne zna šta je dobro.“ „Visokom gostu cveće su
uručili pioniri, jer su obična deca neozbiljna.“
Milan Todorov kondenzuje i satirički iskazuje upravo
one momente u životu pojedinaca ili socijalnih grupacija u kojima je moguće
prepoznati prerušavanje živog u neživo,
reči u propagandu, načela u vlast, biti u
imati. Čovek koji je u našem prostoru preturio preko glave sve garniture vlasti koje su nas
„usrećavale“, mogao je i sam da zapazi da je svaka u početku nosila neko zrno
obećanja, na kojem je živela svoj kratki vek: gomile uvek veruju prvom znaku
promene; čim se taj znak zgusne u sigurnost, čim bosa noga s početka osvajanja pozicije
postane čizma, masa, gomila, uviđa da je ostala na istom i traži nova obećanja.
Prava satirična invencija i jeste u tome da pronikne, ako je reč o relaciji
vođa-masa, kuda se kreće i u kojim oblicima iskazuje specifična energija tog
odnosa.
Možemo reći da aforizmi Milana Todorova ispisani u
Sirotinjskoj zabavi imaju odlike duhovite i duhovne literarnosti, poseduju
nešto od one tako neophodne „soli“ bez koje bi i najumnija satira bila dosadna
i lišena smisla. Pravi problem za ovog i druge naše satiričare otvoriće se,
otvara se već sa činjenicom da smo ušli u kvalitativno
novo vreme, u kojem osećamo, svi, da su mnogi posvećeni ciljevi ranije
epohe potrošeni, ispražnjeni; da su mnoge ranije „veličine“ pokazale svoju
prazninu; da su mnogim zabludama i manipulacijama naši dani poslednji trzaji.
Nama se čini da će i srpska satira, kao i njena ukupna duhovnost, imati da se
ogleda na sasvim novim poljima i u novim oblicima istraživanja: antropološkim,
socijalnim, psihološkim, biološko-ekološkim.
No, to je posebna tema; od ovog relativno mladog
satiričara dovoljno je da se sa svojom knjigom pridružio onima koji su, ubedljivo,
dali prilog razgrevanju domaće potrebe za demokratskim, to će reći slobodnim
životnim procesom.
(profesor dr Miroslav Egerić, „Dnevnik“, Novi Sad,
13. oktobar 1991.)
Нема коментара:
Постави коментар