Polovinu prvog sprata te prostrane kuće u
stilu secesije zauzimaju biblioteka i salon. Ta velika soba ima tri
prozora prema ulicu i dva dupla prema terasi u vrtu, uz dupla staklena vrata.
Ta graja koja je dolazila sa ulice je prestala. Tome se nije nadao, nekakvi
povici dokonih ljudi su ga dobro prodrmali. Iza njegovih leđa sada se jedva
oglasila svilena zavesa: uzalud je medicinska sestra Angelina htela da bude
tiha. Bio je on sve, rekao je, ali nije bio gluv. Umirući se i nasmejao na sav
glas. Pred polazak na onaj svet sedeo je Jakovljev u beržeri sa lakom dekom na
sasušenim kolenima. Iz neke tamne dubine, rekao je Angelini, izronili su
klikeri, s kojima je umeo da nadigra sve dečake u Dunavskom parku. Angelina se
blago osmehnula. Bio je rođen da pravi nered oko sebe, razumela je. Podno
njegovih tankih nogu ležale su fotografaije divljih životinja i albumi s
markama. Umire, mislila je Angelina, među uspomenama i papirima: posedovao je
biblioteku od preko dvadeset hiljada knjiga.
Trenutak je
pomalo neobičan, kao da je režiran, mislila je Angelina. Razume se, s njim o
testamentu ne smete govoriti, da se ne uzbudi, rekao je Angelini njegov sinovac
Avram. Tada je to primila k znanju i potisnula je svaku misao da je i njoj
ostavio kakav dar; pored njega je sedam godina. Ne, nije se kajala nikada što
je ovde ostala. Njoj je izgledalo da žmuri zbog bola, posmatrala ga je: skupio
se u klupko, kao da je zmija. Otvoreno joj je mesecima govorio da mu se
ne dopada to što mu se dešava: bio je svestan svega, pa i kraja koji mu se
primakao. I u dosta knjiga, i na toliko slika, susreo se sa licem smrti, rekao
je: smešio se oporo, jedva dišući. Pričao je i neku priču o Kini i mandarinima,
s nostalgijom u glasu. Nije voleo da se ponavlja, pa nikada nije mrmljo suve
molitve. Njegovo usporeni govor, reči oronulog slavnog tenora, prekinuo bi sat:
metalni glas kukavice. Blagostanje, u ovoj sumornoj kući, bilo je očito: svega
je bilo više nego treba, čak - i smrti. Voleo je da sisa jako tvrde bonbone.
Нема коментара:
Постави коментар