MILAN TODOROV: OGREV

      Da nam je cirkular za sečenje drva ispravan, uradio bih to sam – rekao sam ženi uz  jutranju kafu.

I ja mislim da je bolje da nađeš nekog profesionalca – odgovorila mi je  – Nisi ti za taj posao.

      U njenom glasu nije bilo sarkazma niti eventualnog prekora. Bili smo u fazi  izravnavanja odnosa, bez mržnje, bez konkurentske borbe, skoro nezainteresovani za lične sudbine. Bila je to, dakle, samo još  jedna njena jednostavna i iskrena konstatacija, jer je veoma dobro poznavala moju, urođenu oblomovsku prirodu koja je sebe prepoznavala u čitanju, pisanju za novine, redakturi tuđih tekstova za štampu...

      Bio sam joj zahvalan zbog te oštre otvorenosti. Ma koliko to bilo u suprotnosti sa mojom prirodom, nisam se ljutio. Zaista, nisam bio vičan tom radu sa opasnom testeraškom mašinom. Bila je preteška. Iz nekog drugog vremena. Napravio ju je ujak od otpadaka masivnih ploča od kojih su u novosadskom brodogradilištu na Ribarcu u ono vreme gradili, pokazaće se, poslednje dunavske šlepove. Nepunih desetak godina posle toga i ujakove tragične pogibije u saobraćajnoj nesreći, brodogradilište je bankrotiralo.

      Izašao sam u malo,  travnato dvorište, iza kuće. Gomila iscepanih bukovih trupaca, ona njihova oštro i pravilno zasečena strana izgledala je kao zid od cigala  na zubatom novembarskom suncu. Deki, naš crni ovčar, lenjo se spustio sa vrha te gomile i onjušio mi cipele. Jato prljavih dunavskih galebova u nemirnom letu kružilo je nad Petrovaradinom. Leteli su visoko, jedva vidljivi. Povremeno bi poneki od njih a ponekad i celo jato ispustilo čudan prodoran krik. Bili su očigledno zbunjeni. Instinkt im je govorio da bi trebalo da su već krenuli  put juga, ali ih je novostvorena navika zimskog prilagođavanja vezivala za smrdjive, tople kanalizacione otvore u reci oko kojih je, svakako, bilo sitne bele ribe u izobilju...

      Namerno sam izašao napolje, prepuštajući svojoj supruzi  laptop za jutarnje surfovajne po kulinarirskim sajtovima ili snimcima nekih televizijskih emisija koje je želela još jednom da pogleda. To je predstavljalo našu uzajamnu solidarnost. Ja ustajem ranije, i dok doručkujem prelistavam elektronsku poštu i novine. Zatim, računar ostavljam njoj.

      Dok sam, sada, posmatrao neuredno, iz kamiona nasumce izbacane krupne bukove cepanice učinilo mi se kao da sam saučesnik u nekom ružnom poslu koji je započet a još nije završen. Mislio sam na panjeve koji su ostali u nekoj bosanskoj šumi, u nekom šipu. Panjeve, iza stabala koja su mirno rasla najmanje pedeset godina...

      Otišao sam do ugla dvorišta. Pored zelene i plave kante za otpad stajala je mala lopata sa crvenom plastičnom drškom i metla. Ogledao sam se oko sebe i prekorno pogledao u Dekija. Po običaju obavljao je nuždu  bez ikakvog reda, gde bi stigao. Dok sam se saginjao i tražio ostatke psećeg izmeta u još žilavim vlatima tamno zelene trave osetih da me neko posmatra kroz ogradu od pletene žice.

-          Pomoz Bog, nazvao je.

Bio je to snažan, možda bi se čak moglo reći debeljuškast četrdesetogodišnjak, koga su svi u kraju zvali nadimkom iz zavičaja Brka.

-          Lepa bukovina – konstatovao je. – Koliko ima u gomili?

      Nisam  se snašao i rekoh nešto u stilu koliko god da ima, a ima šest metara, ne verujem da će biti dovoljno do kraja zime. U gomili je bilo verovatno pet kubnih metara cepanica, ali ja to nisam mogao da utvrdim jer bi  Ciga iz Šapca koji me na kraju svakog leta snabdeva ogrevom tako vešto složio cepanice da je uvek izgledalo da ih ima više. U svakom slučaju, platio sam šest metara sa uverenjem da neću dobiti toliko drva. Nastavio sam da čistim dvorište, pomalo nervozno, dan je počinjao  da se odmotava prebrzo sa svim neumitnim obavezama.

-        Ako ne nađeš nekog boljeg od mene, komšija, ja ću ti to otpiliti...- rekao je Brka i polako, tromim, gotovo staračkim korakom otišao niz gornju ulicu ka reci.

      Pomislio sam da sigurno ide na ono, meni nezamislivo, jutarnje pivo u penzionerskom klubu Šaran na ušću. 
      Pažljivo, da ne zamažem prste, smotao sam plastičnu vrećicu, odložio lopaticu na njeno staro mesto i zatim sišao niz kratko stepenište na drugu, donju ulicu u kojoj se nalazio veliki plavi kontejner. Ulica je bila pusta. Na njenoj desnoj strani bili su, kao vojnici, poređani automobili čiji su vlasnici još spavali. Ponekad u poneko jutro čini se kako je spavanje jedina sigurna disciplina.

      Kada sam ušao u kuću, žena mi je saopštila da odlazi u kupatilo i da je laptop sada moj. Seo sam i tražio nekog ko će mi iseći drva. Sada su i testeraši na internetu, a nekada...

Međutim, bio je kraj sezone i niko od tih novih brzih majstora nije bio voljan da ponovo sklapa svoju mašinu. Jednom je testera bila na popravci, drugi nije registrovao traktor sa sekačem, treći je tražio mnogo više nego što je uobičajeno...I tako je izbor pao na Brku, kao da je tako suđeno.

      Sutradan, oko podneva, zapravo tačno u podne, kao u onom vesternu, pojavio se na razdrndanoj gvozenoj kapiji našeg gornjeg dvorišta plavi stojadin, malo ulubljene maske i vidljivo nagrižen patinom vremena. Iz njega su, naravno, izašli majstor Brka i njegov pomoćnik, neki mladić već prosede kose i lica očigledno ispijenog alkoholom. Mladić mi spuštene glave prvi pruži ruku i ja osetih u tom pokretu i neodmereno snažnom stisku ruke njegov nesigurni, labavi karakter. Brka se dobroćudno smešio i polako istovarao svoj alat. Umesto bilo kakve mašine izvadio je malu motornu ručnu testeru, jedan rasklimani zidarski kozlić oblepljen malterom i platneni, vrlo lep skautski ranac iz koga su izvirivale plastične dvolitarke sa benzinom.

-          Samo da se presvučem – rekao je i tu na ulici pored kola skinuo pantalone. – Očas posla ima da to bude sasečeno.

      Pomoćnik je i dalje bio rezervisan.  Dok se Brka presvlačio, pomoćnik  je mojom sekirom čistio malter sa nogara za sečenje, trudeći se da kad god bih ga pogledao, upadljivo ušicom udara po malteru pokazujući time da čuva sečivo nove sekire. Bio je skoro simpatičan u toj svojoj naglašenoj revnosti. Ponudio sam ih kafom i naglasio da bih im poslužio i dobru domaću rakiju, ali da se plašim za njihove ruke jer rade sa opasnim alatom. 
      Postojao sam još malo uz njih, dok su se nameštali  i zatim, kad je Brka, posle trećeg ili četvrtog pokušaja startovao motorku, ušao sam u kuću. Iz dvorišta je u talasima dopirao potmuli ravnomerni zuj testere.

      Kad bi zvuk nestao, osetio bih malu uznemirenost kao da se nešto dogodilo. Izašao bih napolje a Brka bi mi doviknuo nešto nerazgovetno, ali sam ipak shvatio da pravi malu pauzu da bi se testera ohladila. Pogledom bih okrznuo gomilu cepanica i činilo mi se da se sporo smanjuje.

      Nije mi se upuštalo u razgovor sa njima. Ipak, izašao sam da unesem koju odrezanu cepanicu i složim je u malu kuhinjsku kaljevu peć kako bih je spremio za večernju potpalu. Brka se  vraćao od svog na ulici parkiranog jugića noseći zidarski metar u rukama. Uzeo sam tri četiri cepanice, koliko mi je stalo u naramak i ušao u kuću. Odmah sam primetio da su sečenice različitih dimenzija. Jedna je bila prevelika a druge dve opet premale za otvor peći. Sa namerom da na to diskretno upozorim Brku obreo sam se ponovo u dvorištu. Motorka je opet mirovala. Pomoćnik je gledao u stranu.

-          Koliko tu ima drva, gazda? – ponavljajući pitanje,  sumnjičavo je vrteo glavom Brka.

Rekoh da, po prilici, ima najviše šest metara, iako sam bio uveren da ima nešto manje.

-          Nešto mi se odužila rabota, reče Brka.

      Bilo mi je opet neprijatno. Požalio sam što sam ga pozvao.Video sam da nije vičan tom, a verovatno nijednom poslu i da pokušava da iskamči veću zaradu.Još sam mogao da mu predložim da odustane od daljeg posla, da ih isplatim za ono koliko su, po njihovoj proceni, uradili i da pokušam ipak da nađem nekog drugog koji bi taj posao uradio tačno, brzo i bez gunđanja. Ali, odjednom  sam osetio da je potrebno da se solidarišem sa tim, ko zna od kada i čime, umornim neveselim ljudima. Ta, ni sam ne bih mogao da uradim ni toliko koliko su oni za sat vremena ili nešto više. Bukove cepanice su izgledale neosvojive, kao teški betonski pragovi  otrgnuti od neke pruge.I njihov broj kao da se uvećao a ne smanjivao.
      Ponudio sam im okrepljenje, hladnu izvorsku vodu i domaću rakiju od kleke, koju sam čuvao za posebne prilike.

      Dok sam odlazio po njih u ušima mi je ponovo titrao rvnomeran iritirajući zuj motorne testere.Stojao sam u dovratku između podruma i kuhinje. Zvuk testere u svemu nalik velikom komarcu  u sred budne noći...Ali, bilo je u tome još nečega što je u meni sada budilo osećaj krivice. Nikada, pomislih, sa ljudima neću moći da uspostavim čiste,  ničim zaprljane račune.Bio sam kolebljiv u odnosu sa drugima.Kao da sam time želeo da odgodim neprijatnosti , ali one su dolazile iznova, same, činilo mi se sve veće. Ali, dockan je da se menjam. Ostaje mi samo ovo saznanje koje me eto pritiska i čini da osećam teskobu.

...
     
      Sumrak, nekakva vlažna izmaglica zapravo već se nadvijala nad ulicom u kojoj su se automatski upalile neonske svetiljke, kada je i poslednja cepanica isečena.

      Platio sam majstorima koliko su tražili i dodao dve plave novčanice od sto dinara. Da se počastite pivom, rekao sam gledajući u Brkinog pomoćnog radnika.

      Zaključao sam metalnu kapiju koja je bila malo ulegla po sredini pa se zbog toga teško zatvarala. Tada sam, u tišini koja je opet zavladala, ponovo začuo ptice. Podigao sam pogled. Nebo je dobilo neku sivkastu skramu i na njemu je bilo sve više dugih nepravilnih nanosa kišnih oblaka.Vreme se menjalo. Bio je to onaj jesenji trenutak nalik trzaju, kada se jasno uočava ta promena na hladno, na  neumitnu zimu i sada mi je bilo jasno  zašto dunavski galebovi lete uznemireno, visoko iznad gradskih krovova i uporno krešte...