Njegova majka je ista kao i moja majka, mislim
dok ulazim u crkvu Svetog Križa, na zaupokojnu misu. Jedino što on nije živ.
Mnogo ljudi, mnoge više ne prepoznajem. Zar si ti ostao mlad, kaže moja žena
koja je za mene ostala mlada. Ili nije? U predvorju, većina umoči prste u
kameni lavabo sa vodom i zatim se prekrsti, istovremeno učinivši mali naklon.
Crkva je samo naizgled hladovita. Unutra je miris tropskog leta, uvukao se u
končane trake na podu koje, pretpostavljam, služe kao tepih starijim vernicima
u zimske dane. Ali, sada je avgust, vrelina od skoro četrdeset stepeni
Celzijusa...
Prethodni sveštenik je uklonio stare drvene
klupe i postavio nove od mlevenog drveta koje deluju plastificirano i lepljivo.
Ali, razumem da je to isto, nanos vremena. I on će biti istorija za nekoga, samo
je potrebno da prođe dovoljno našim životima ispunjenog vremena. Nekada
najugledniji lokalni doktor ginekolog, koji će docnje ubiti svoju suprugu, bio
je ktitor najvećeg vitraža u crkvi. Vitraž prikazuje svetu porodicu.
Crkva je prevelika za broj katoličkih vernika
koji su preostali u V. Okružena je isto toliko velikim parkom, u kojoj su kuće
za Gospodina, za poslugu, ogromno visokim zidom opasano dvorište sa drvoredom
lipa i parking mestima u njihovoj hladovini, tu je još jedna oniža duga kuća
u kojoj je nekada bilo katoličko zabavište ili tako nešto.
Mirišu tela na letnjoj omorini. Onako kako
mirišu ljudi koji se ne kupaju svaki dan, ali su se sada okupali. To je sasvim
drugi miris, nepatvoren, gotovo bolno prisutan u vazduhu. Možda je to samo zato
što je subota. Sad sam potpuno siguran da je tako, jer pre samo mesec dana sam
takođe bio na isto takvoj misi i miris ljudskih tela je bio neprijatan,
kiselkast i težak.
Posetioci u crkvi kriju svoju uplašenost. Oni
jesu uplašeni onim što se dogodilo tom nesretnom mladom čoveku, ali sada je to
gotova stvar, prvobitno uzbuđenje je prevaziđeno i sada se u dnu zenica svakog
od nas krije strah za sopstvenu i sudbinu svojih najmilijih.
Vreme kao da je stalo, to je kratki i brzi,
prepoznatljivi predjesenski trzaj između pune sunčeve svetlosti i mraka. Jedina senka koju primećujem na zidu je visoki
sedi sveštenik preplanulog očinskog lica. Skoro da ne zapažam šta govori.
Njegov govor je bajalica. On govori zvukovima u kojima je smisao naznačen samim
činom govorenja. Njemu nije potrebno ništa konkretno i opipljivo u tom njegovom smirujućem mrmorenju. Ono je uteha baš kao takvo, nešto u šta se ne trudimo da proniknemo
jer nam je rečeno da se od nas ne očekuje da razumemo. Odgovore na pitanja šta
je život, šta ljudski trud, plemenitost i žrtva, uostalom, zna samo Gospod. I
zašto se onda, na kraju sve završi loše, ako je to tako?
Nigde čovek nije usamljeniji, nego, čini se, u
ovakvim prilikama. Možda je to zbog toga što nam je ponekad zaista potrebna
samoća suočavanja. Šta bi drugo? Jer ovo je mesto i trenutak za koji je
najbolji izraz: sve se već desilo.
Po izlasku, rođak M. prepričava u vedrom tonu
soj poslednji razgovor sa sada pokojnim S.
Jake, mužjačke dosetke. Mlečac i miris oporog
vina. Sve nabijeno erotikom do prskanja u oko. Tako se branimo od očajanja.
Život je, kaže, stalno navikavanje na gubitke. Rastao sam se sa ženom. Ne znam
čijom krivicom, kaže. Oboje smo to jedva dočekali. Sada ću izgubiti i stan. Sa
ćerkom u Švedskoj ne govorim, jer je stala u majčinu odbranu. Majka je
pevačica, ali sada peva u crkvenom horu u jednom malom primorskom gradu blizu
italijanske granice. Njena majka je ostala sa mnom. Valjda to dovoljno govori.
Doduše, ta dobra stara žena ima Alchajmera. Stalno pokušava da pobegne. Bojim se da će otići
na reku. Imala je i jedan infarkt. Srećom, spasili smo je. Ugradili su joj
stent.
Nemamo vremena.
Kuda se žurite?
Glupo je da kažemo.
Ulazimo u kola, spuštamo prozore i trenutak
samo pošto stavim ključ u bravu iz zaboravljenog radija grune neprikladna
muzika.
Nagnuo sam se na desnu stranu i poljubio iznenađenu ženu u kosu.
Нема коментара:
Постави коментар